Borka Pavićević (1947-2019.) Sreća u celini
Borka je pisala kolumnu u novinama „Danas“, svake nedelje, i time je njena kritička intervencija u javnosti imala još jedan zamah, i kontinuitet. Pokušavala je nebrojeno puta da nam objasni koliki je napor i trud, odgovornost i opterećenje svake nedelje osmišljavati i artikulisati kritiku na neposrednu realnost, ili otvarati uvid u manje poznate istorije, događaje i susrete. Ali, smatrala je to svojom dužnošću, i vremenom izgradila posebnu disciplinu svog pisanja, kako bi se taj rad mogao širiti i prenositi u mediju koji je posebno cenila - u štampi. Poslednjih devet godina, četvrtkom bi u mojoj kancelariji u CZKD zazvonio telefon, pozvala bi me da „prođemo“ njenu kolumnu u Danasu. Ovakav ritual četvrtkom omogućavao nam je predah i preslišavanje, razgovor o nedelji za nama, savladavanje šuma vesti, imena, događaja, tekstova i debata. Ponekad, inspirisao bi i neki program u Centru, neki plan za budućnost, belešku. Naši susreti u tekstu, nekad i iz drugog pravca - ako bi se na stolu našao i neki moj tekst, za Beton ili nešto drugo, bili su privilegija, ali se doseg Borkinih jezičkih operacija nije iscrpljivao u samodovoljnom, ogledalskom pisanju i manirizmu. Njena se borbena jezička praksa ne bi mogla ni izolovati, ni svesti, ni posmatrati samo u tekstovima, ona je tu praksu istovremeno, jednako ili međusobno povezano razvijala u svom svakodnevnom kretanju kroz sve nivoe i formate njenog rada u i na javnosti: u umetničkoj produkciji, političkoj debati, razgovoru u gradskom prevozu, sa tribine CZKD, na putu, u medijima, na graničnom prelazu i na dodeli nagrada.
U društvu zapljusnutom para-jezikom izbegavanja, skrivanja, potiskivanja i preznačavanja, insistirala je da krenemo od sopstvenog uporišta, i prozremo revizionističke operacije koje zemlju iz koje dolaziš svedu na ratnu teritoriju, a potom „region“ koji je prošao „asanaciju“, a ratno uništenje kriju u nakaznim eufemizmima „događaja koji su se dogodili“. Borbu protiv mutacije radnji, odnosa i stanja u nasilno svršene oblike („ispoštovati“, „odraditi“), kao i skraćivanja perspektive lažnim prečicama („po difoltu“) osvetljavala je kao zamke porobljavanja, tlačenja, brisanja pamćenja, okupacije. U jednostavnim primerima iz svakodnevnog jezika, iz procesa koji postepeno regulišu i mišljenje, kretanje i postupke, ukazivala je na olako prepuštanje relativizaciji, destrukciji, pa konačno i anomiji. Ne odustajući od zahteva za slobodom kretanja – po gradovima, preko granica, kroz zemlje, nije odstupila od zahteva za slobodom od veštačkih etničkih granica jezika, i suvereno je postavila imperativ za istinom o jeziku svom i zajedničkom, širokom i deljenom, koji poražava granične prelaze i izmišljene prepreke i oslanja se na književnost emancipacije i eksperimenta.
Često na frontu održanja Centra za kulturnu dekontaminaciju, u veoma specifičnom, projektnom, aplikacijskom, molbenom modusu u kulturnoj produkciji gde su se umetničke forme, znanje i kritičko mišljenje morali predočavati u formularima, bunila se pred projektnim imperativima „treninga“ i „keteringa“ gde će nas neko naučiti „implementaciji“ nečega što smo mi živeli. Nije mogla da prihvati: da je ono najvažnije što radimo u projektnoj stavci „Ostalo“, ili „Other“, da je kultura nešto „kroz“ (sprovođenje ove ili one politike kroz kulturu i umetnost), da je kultura bačena na tržište, i širom Evrope je upozoravala na skupovima, konferencijama, seminarima, da je puka „tolerancija“ slika poraza Evrope, nedovoljna da ispuni politički zahtev budućnosti; da je odstupanje od obaveze za negovanjem kritičke kulture, a u korist tržišta - kapitulacija. I zato su je i pozivali da kritikuje i upozorava, jer ona je bila Evropa iz obećanja, koja se još nije desila, hrabra i slobodna da razložno i jasno izgovori ono što drugi ne smeju, ne mogu i ne znaju.
Na jednoj konferenciji u Berlinu na kojoj smo bile 2013. godine na pitanje kako je počela da se bavi kulturom rekla je kratko: „Kao dete odveli su me da posetim muzej na mestu koncentracionog logora iz II svetskog rata. Posvetila sam život borbi da se logor nikada više ne desi.“ Posle njenog nastupa usledio je neki program „sinergije“, te smo zajedno pobegle sa časa, sa konferencije na kojoj je njoj nepodnošljivo da se reč „sinergija“ reprodukuje iz korporativnog para-jezika tako nekritički, i otrčale smo na neki drugi događaj u Berlinu, gde su se bavili „bivšim Zapadom“ . Jer, Borka je bila mlađa od svih, i znala je sa kog časa treba bežati i na koje mesto stići. Njen je put uvek nepogrešivo bio onaj ka budućnosti, te smo i toga ledenog berlinskog dana stigli na razgovor o migrantima, građanima budućnosti. Kinepolitika, ključno pitanje budućnosti, uskoro je u para-jeziku Evrope zarobljena u sintagmu „migrantska kriza“, što je Borka redovno ispravljala u „kriza Evrope“.
Naučili smo sa njom razne forme prevođenja, uređivanja, montaže, umrežavanja tekstova. Vreme svoje borbe obležila je kao vreme biblioklazma, knjigocida, i utoliko je njena afirmacija pisanja, teksta i oslobođenja u jeziku bila važna. Proizašla je iz ljubavi i prijateljstva sa književnošću, pozorištem, umetnošću u njihovom međusobnom prelivanju i takmičenju, nesputanom starim disciplinarnim i konvencionalnim razgraničenjima. I zato nije dopuštala da se taj svet, njen resurs, komodifikuje i podjarmi u projektni pojam „legasi“, već ga je stalnom reaktivacijom i preispitivanjem od te morbidne kriogenizacije štitila.
Postupak u umetničkoj produkciji, njen imperativ: „aberativno!“ suprotstavio se okićenom i ispraznom spektaklu kulturne industrije koji je na farsičan način „implementiran“ kao imperativ desne Evrope. Mistifikacije, „spinovanje“ i zamagljivanje stvarnosti rastvarala je u preciznim analizama i komparativnim, dijahronijskim zahvatima koji osvetljavaju genealogije pojmova. Iz fragmentisane istorije dekontekstualizovanih plutajućih slučajeva povezivala je elemente u celinu. Neodvojivost kulture i politike, i dalje: pozorišta i ulice kojom mu prilaziš, teksta i naočara koje ti zdravstveni sistem obezbedi, parkiranog džipa i njime blokiranih ljudi u samoposluzi sa ukidanjem školskih programa – zahteva formu dovoljno široku u prostoru i dugačku u vremenu da se u nju uključe i studenti i penzionerke i radnice u štrajku i borci za reke i filmski umetnici i neposlušne žene i još njih hiljade. I ta je forma javnog delovanja bila celina svojim etičkim i estetskim imperativom, u svim formatima i nivoima javnosti.
Borka je svojom mladošću postidela mnoge „unutrašnje egzilante“. Borila se da oporavi pojam javnosti od nečega što je nazvala „dogovorenim javnim mnjenjem“, koruptivne ćutnje i predvidivog terciranja hegemonom diskursu. Tu je sedimentaciju narušavala, uznemiravala, i inspirisala ljude da javnost ponovo osvoje. Centar za kulturnu dekontaminaciju, u njenom jeziku prosto – Centar, kao centar u svakodnevnom i celodnevnom, celogodišnjem radu, osmišljavanju, komunikaciji i sveukupnom saobraćaju, kao centar te nepredviđene i nedogovorene javnosti, bio je polje u kome je svoje ideje razvijala i odmeravala sa Centrom kao kolektivom, sa Centrom kao širom zajednicom i sa izazvanom javnošću poteklom iz Centra ili ustremljenom ka Centru. Odatle potiče Borkin plural. Iz tog plurala nastavlja da deluje Centar za kulturnu dekontaminaciju, naš kolektiv: heterogen, raznodoban, višejezičan, povezan u etičku celinu i upravljen ka novom stepenu odgovornosti na 25 godina svog rada.