Svaki vojnik na svetu ima samo dva zadatka: da ostane živ i da ne ubije nikog. Mi, u improvizovanom kolektivnom pritvoru po kućama u selu B., sa matematički izračunatim redovnim izlascima u prirodu, na stražarska mesta, radi blagotvornog punjenja pluća svežim vazduhom i razgibavanja mišića, imali smo još jedan, teško izvodljiv, ali možda još važniji zadatak: da ostanemo normalni. Bili smo bačeni u ekološki rebus, koji nije imao postavku, a još manje rešenje, što je sve učesnike u njemu nepogrešivo vodilo u mladalačko ludilo. Stvar na terenu, posmatrana iz treće geometrijske projekcije, gledano odozgo, na primeru sela B. izgledala je ovako: U selu je postavljen centar kružnice. Onda je velikim vojnim šestarom opisan krug po obodu sela i isturenim strateškim tačkama. Mi smo se nalazili unutar tog kruga i naš jedini posao bio je da sprečimo privremeno raseljene stanovnike sela da uđu unutra, tj. da se vrate kućama. Privremeno raseljeni stanovnici sela su uzeli još veći šestar, poboli ga u isti centar i opisali za pet kilometra širi, koncentrični krug, i tako je dobijena geometrijska figura: krug u krugu. Na obodu velikog kruga nalazili su se nervozni i privremeno raseljeni meštani sela u uniformama, unutar malog kruga nalazili smo se mi, nervozni i privremeno doseljeni rezervisti, takođe u uniformama. Prostor između nas bio je ničija zemlja, takozvani kružni prsten u koji smo posadili luk, paradajz, papriku, ukrasno poljsko cveće i poneku protivpešadijsku nagaznu minu, i koji smo mi, čuvajući našu dragocenu baštu, preko nišana strogo kontrolisali. Ceo taj rebus bez rešenja bio je da su oni sa oboda velikog kruga, vođeni potpuno iracionalnom čežnjom za svojim domovima, pokušavali da uđu u mali krug, dok mi iz malog kruga to nismo dozvoljavali, iako smo prinudno živeli unutar njega, za šta nismo videli nikakve razloge osim zle sreće u prekomandnom ruletu. Iako je na prvi pogled naša pozicija izgledala besmislena i u obruču teško održiva, bilo je više nego jasno da je neko odozgo, neko mnogo veće pameti od naše, neko ko ima viziju i odgovornost, neko ko ima strategiju i mudrost, neko ko vidi celu sliku a ne detalje, pametno postavio igru, razmestio figure i znao šta radi. Jer postaviti tako besmislenu poziciju na živoj, u SMB obojenoj šahovskoj tabli, mogao je samo onaj ko je imao genijalan plan, onaj ko računa da će to naizgled besmisleno pozicioniranje figura zavarati neprijatelja, koji će se na kraju, zahvaljujući upravo toj ludačko-besmislenoj genijalnosti plana, iznenađeno naći pred matom. Taj neko odozgo, koji privremeno može da se nazove velikom mamom, najviše zbog tople majčinske brige za svaku, pa i najmanju šahovsku figuru, fanatizovano je želeo častan poraz. Velika mama se svojski trudila da svakodnevno doprema hranu, oružje, alkohol, sanitetska sredstva u svaki mali krug kakvih je bilo na stotine, da preko svoje moćne pupčane vrpce hrani sve te male ćelije razbacane i rasute duž pokrajine koja je buktala kao materica pod temperaturom i upalom, starajući se da leukocite, stradale u borbi protiv virusa i infekcija koji su napali otečenu matericu, svakodnevno zamenjuje novim belim krvnim zrncima i tako održava sistem u životu, sistem nalik na žicu i redno vezane sijalice kojima se ukrašavaju novogodišnje jelke. Materica velike mame se uprkos upali, gangreni i kancerogenim procesima koji su je odavno zahvatili, nekako održavala u životu. Oni sa oboda velikih krugova su je napadali, ali joj nisu mogli ništa jer bili su malobrojniji i slabije naoružani od nas u malim krugovima koji smo je branili, i mogli su samo nemoćno da prete i galame na udarnim vestima najgledanijih inostranih TV stanica prenošenih putem satelita u celom svetu, imajući čak i podršku aviona. Ali avioni su želeli da rebus reše odjednom, strateški i sistemski, ne udubljujući se u svaki pojedinačni mali krug, ne pomažući svakom pojedinačnom velikom krugu. I tako sam, u tim prekomernim razmišljanjima i fantaziranjima, u pokušaju da ostanem normalan i koliko-toliko ne poludim, uspeo da najprimitivnijim sredstvima, samo pomoću mašte, nekako sebi predstavim celu situaciju. Nažalost, u selu B. nije bilo nijednog filozofa koji bi nam objasnio da se istorija ciklično ponavlja, nijednog humaniste koji bi progovorio o suštinskoj neophodnosti ekološki čiste pokrajine, nijednog ekonomiste koji bi izračunao koliko košta ovoliko odsustvovanje sa posla, nijednog književnog kritičara koji bi analizirao simboliku transformacije božura iz baštenskog u poljsko cveće, nijednog popa koji bi nam osveštao puške i gas maske. Nažalost, u selu B. nije bilo nijednog jedinog fakultetski obrazovanog rezerviste. A falio nam je jedan, samo jedan intelektualac koji bi nam u predahu između dve straže blagim
glasom govorio uz vetar o opštim stvarima, o uzaludnosti ubijanja, paljenja i pljačkanja, o neophodnosti ljubavi i uzvišenosti lepote, koji bi nam osvetlio situaciju sa humanog, filozofskog, istorijskog, religijskog ili bilo kog drugog aspekta koji nije politički, aspekta već decenijama temeljno prežvakavanog u svim sredstvima politički nekorektnog informisanja. Takvog intelektualca, nažalost, nije bilo. Bilo je samo ljudi, običnih krivonogih, zdepastih, klempavih, ćelavih, mršavih, maljavih, razrokih, pogrbljenih, mucavih, bezubih, krezubih ljudi crvenih lica, ljudi koji sebi nisu mogli da predstave ni najobičniji dečji rebus, kako sam to ja sam za sebe učinio, ljudi koji nisu znali ni zašto su tu, ni za koga se bore, ni protiv koga se bore, ljudi koji su u strahu od represivno-violentnih činovnika vojnog odseka došli samo da dobiju pečate u vojnoj knjižici i vrate se kući kad se sve završi, ljudi koji nisu želeli da slušaju nikakve razloge, nikakva naređenja, nikakve vesti sa tranzistora, jer želeli su, kad su već tu, samo redovan ručak, redovno sledovanje cigareta, redovne dnevnice, i iznad svega želeli su da ih se uopšte ne tiče ovo bombardovanje, sukob, intervencija, rat, kako su brojnim eufemizmima nazivali ovu kolektivnu svinjariju. Želeli su da se odmah i neizostavno vrate kućama, zaboravljajući šta su godinama zaokruživali na glasačkim listićima. Bili su to uplašeni, zbunjeni, na svoje porodice misleći ljudi, koske krema nacije, šaka pirinča u posnoj rodoljubivoj čorbi. Za razliku od njih, svi oni koji su nam tako nedostajali, svi ti intelektualci, profesori, doktori, političari, novinari, književnici, javni i kulturni radnici, vlasnici malih, srednjih i velikih preduzeća, svi oni zajedno sa njihovim sinovima, ćerkama i ženama, sa njihovim štednim i čekovnim knjižicama, sa njihovim javnim i tajnim bankovnim računima, sa njihovim legalnim i ilegalnim biznisima, svi oni su bili negde drugde samo ne na Kosovu, bili su u inostranstvu, na jezerima, u vilama, u malim, srednjim i velikim stanovima, u bunkerima, skloništima, kabinetima, ispred televizora, slušajući, gledajući, procenjujući, osuđujući, prognozirajući, pozivajući, prozivajući, jebući, jedući, kupajući se, šetajući psa, serući u porcelansku WC šolju. Svi oni se posle svega ovoga sigurno nikad neće javno oglasiti, jer ko bi sebi uzeo za pravo da sudi o knjizi koju nije pročitao, da raspravlja o ratu u kome nije učestvovao, svi oni će sasvim sigurno zaćutati i to će biti nenadoknadiv gubitak, jer bez njihovog svedočenja, pouzdanog i čestitog, ne možemo se popeti na brdo istine i tamo, u vatri istine, doživeti prosvetljujuću, za savest blagotvornu i budućnost neophodnu katarzu, i to je ono zašto je neko od njih morao da bude sa nama...