U kancelariji u Akademskom filmskom centru čitala sam opis budućeg časopisa koji mi je doneo Saša Ćirić, uz poziv da budem u nekoj savetodavnoj ulozi. Beton – zanimljivo ime. Istina je da prvih godina 2000ih prostora za kritiku skoro da nije bilo, i književnost, kao i mnoga druga polja kulture, klizala je u tržišnu transformaciju, te je prevashodni substitut kritike u medijima bio prošireni promotivni tekst. Pomislila sam – plemenita ideja, a to pomislim kad po iskustvu već pomalo ne verujem da će uspeti, svejedno, podržavam ideju. Nisam mogla biti srećnija zbog nadmašenog očekivanja - od prvog broja, 20. juna 2006. godine, Beton je bio nešto što se iščekuje, čita i prečitava, prepričava, pregleda i čuva. To je postigla redakcija u sastavu: Saša Ilić, Saša Ćirić, Miloš Živanović i Tomislav Marković, uz veliki broj saradnika i saradnica iz celog regiona. Kakav džinovski korak, kakva borba: vreme kada je prekinuta tišina o traumi i otvoren je prostor za govor u rubrici Mikser; kada je Cement obradio sve teško objašnjive jezičke i stilske operacije paraknjiževnih formacija; kada su „karaoke obračuni“ postajali poprište ozbiljnih kritičkih sučeljavanja; kada su zaparložene pozicije, paralaže i mahinacije „nacionalnih veličina“ i maskirane prošlosti dospele u Bulevar zvezda; kada je satira u Vremenu smrti i razonode dovodila do euforije i sudskih procesa; kada je ono što se krilo pod rečju „region“ sebe konstituisalo u suvereno kritičko i stvaralačko polje i izvelo dugoročni zajednički kurs slobode (uz njen smeh); kada je Štrafta izazov proširila na druga polja i razmrdala likovnu, filmsku i pozorišnu kritiku;  u Tenderskoj dokumentaciji afirmisalo se prevođenje i međunarodni kontekst; Blok br 5 otvorio je vrata alternativnoj strip sceni iz koje je već u prvom broju iskočilo Čudovište iz kiselog kupusa grupe Studiostrip. Kakve je čitaoce i čitateljke Beton imao – o tome svedoči i činjenica da su se i uživo morali susretati, razgovarati, diskutovati, pevati (i guslati) širom regiona/ovih naših prostora/bivše Jugoslavije/Zapadnog Balkana/Jugoistočne Evrope, a ponekad bi ovu nestabilnu teritoriju Beton proširio i do one tamo Evrope.

Imala sam status čitateljke (privilegiju!) nekoliko godina, ne osećajući potrebu da sama pišem jer je moje javno polje već bilo dovoljno zahtevno, iako su iz redakcije Betona periodično stizala podsećanja. Potreba za glasom, i to protestnim uzvikom, javila se tokom Plenuma Filološkog fakulteta 2011, te smo nekoliko nas, bivših i aktuelnih studenata Opšte književnosti i teorije književnosti, napravili za Beton kolektivni, dijaloški i dijahronijski, tekst. Čudno je kako se ove potrebe za javnom intervencijom vrlo lako povežu sa pisanjem za Beton - jednom kada počne, teško se staje, jer prostor slobode za koji se ljudi izbore ima jaku gravitaciju (a to sam dobro razumela prešavši iz one kancelarije u Centar za kulturnu dekontaminaciju). Beton kao jedan od predumišljaja na putovanju, u galeriji, na festivalu, izoštrava dodatno pogled i utisak, ugradi kritički dijalog u unutrašnji monolog, vremenom nauči artikulaciji pitanja, izazova, argumenta i rasprave.

Posle jubliranog 200. broja Betona u kojem smo Dejan Vasić i ja dobili luksuznih osam strana za izložbu u novinama koju smo naslovili „Uzemljenje“ 2018. godine, usledio je poziv u redakciju, a uskoro i pitanje o budućnosti Betona u njegovoj sasvim novoj redakciji. Beton - Faza 2 bio je naš gest preuzimanja odgovornosti za tekovinu decenijske borbe koja nam je kao redakciji prethodila, prihvatili smo i prihvatili smo se... Dejan Vasić, Jelena Veljić, Dušan Grlja i ja smo tri i po godine radili na razvoju nove koncepcije „kulturno-propagandnog kompleta“. Uveli smo rubriku Zid i otvorili uvid u dinamične umetničke i kritičke prakse u savremenoj umetnosti, nastavili širenje mreže saradnika na nove inicijative i borbe: za radnička prava, prava migranata, međunarodni kontekst naoko lokalnih borbi za javno dobro, za pravo na zdravstvenu zaštitu i za socijalnu solidarnost u vreme pandemije, za pravo na stanovanje, za rodnu ravnopravnost i feminističku kritiku, za akciju protiv imperijalističkih, eksploatatorskih i opresivnih agendi i njihovih sprovodilaca, kolaboranata i falsifikata; ali i nastavili sa politikom beskompromisne kritike nacionalističkih i militarističkih političkih narativa koji su nastali na ratovima 1990-ih i duboko se ukorenili reprodukujući se kroz konfiguraciju ukupnog političkog diskursa, ugrađeni u obrazovanje i kulturu, već više od 30 godina.

Ovo je poslednji štampani Beton. Zahvaljujemo se dnevnom listu Danas na saradnji koja je premašila šesnaest godina ukupno, i zahvaljujemo se čitaocima i čitateljkama koji su nas tražili po kioscima, pisali komentare, i zvali redakciju kada se broj odloži. Zahvaljujemo se nekadašnjim i aktulenim saradnicima i saradnicama Betona, bilo da su došli iz polja književnosti, savremene umetnosti, stripa, filma, pozorišta i muzike, alternativne kulture i svih preseka i eksperimenata koji se ne mogu lako svesti na ove kategorije, akademskih istraživanja, društvene analize, aktivista i aktivistkinja koji su sa nama delili iskustva „sa frontova“. Zahvaljujemo se osnivačkoj redakciji Betona na velikoj istoriji, a svima koji ćete nastaviti da nam šaljete tekstove i priloge: na velikoj budućnosti, sada na sajtu www.elektrobeton.net , gde smo se svih ovih godina mogli uvek sresti. Hajde da stvarno siđemo i pobedimo to Čudovište iz kiselog kupusa. U ovom zimskom periodu naše plaže, a posebno u zlatnom ledenom dobu, sve je nestabilno, ali za arhivu ne brinite, pišite, pisaćemo, pisaće i odzvanjaće dugo!