Beton br.7
Utorak 28. novembar 2006.
Piše: Olga Manojlović Pintar

Bandit ili hrabro srce

 Epske tradicije i civilno društvo

Poslednjih meseci, koliko traje „intenzivna“ potraga za Ratkom Mladićem i poslednjih dana otkako je počelo suđenje njegovim pomagačima, u zvaničnim obraćanjima javnosti ponavljaju se izjave i objašnjenja kako je Mladić ostao okružen samo najbližim saradnicima, jer je razbijena mreža njegovih jataka. Kao potpuno validan koristi se anahronizam jatak, koji nikome ne smeta, niti izaziva negodovanja, jer predstavlja već uobičajen izraz epske tradicije u političkom diskursu. Fraze i izrazi poput vekovnih ognjišta, ili ugrožene nejači koji su obojili srpski jezik tokom protekle dve decenije uslovili su da se intenzitet epskog sentimenta promovisanog kroz politički život neminovno i neprimetno prelio u sve vidove naše svakodnevice.
Ne samo da su politički govor i književna scena preplavljeni desetercem, već su u stihovima izgovorene i brojne reklamne poruke, što osvetljava bizaran fenomen implantacije sistema vrednosti predindustrijskog društva u nove forme ispoljavanja kolektivne identifikacije potrošačkog društva u nastajanju. U obraćanju javnosti i selektor fudbalske reprezentacije je pred Svetsko prvenstvo kao posebno inventivno shvatio poređenje reprezentacije s hajdučkom družinom, malom ali odabranom, koja se okupila da zada težak udarac protivnicima. Analiza jezika u koji su ušli potisnuti i zaboravljeni izrazi, kao opozit „prezrenom“ birokratskom rečniku socijalističke Jugoslavije, ukazuje na specifične društvene promene koje ne samo da su zaustavile promociju principa otvorenog društva u ovoj sredini, već su uticale na pojavu retrogradnih procesa koji Srbiju vode u, čini se, slepu ulicu. Stoga, reći da je razbijena mreža jataka Ratka Mladića jasno implicira zaključak da je sam Mladić zapravo hajduk, čime se nameće pozitivan stav i tako kreira njegova percepcija u ovoj sredini.

 

PIRATI, BANDOLEROSI, BEĆARI, RAZBOJNIKI...

Gotovo da ne postoji društvo koje u narodnoj tradiciji i usmenom predanju kao jedan od centralnih simbola nije izdvojilo odmetnika od zakona, plemenitog pljačkaša, ustanika protiv državne vlasti. Od engleskih pirata na moru i naslednika družine Robina Huda na kopnu, preko mediteranskih zemalja, gde su proslavljani bandolerosi u Španiji i Kataloniji, i banditi u Italiji, do mađarskih bećara, čeških lopužnika i ruskih razbojnika, pozitivna konotacija simbola društvenog bandita u značajnoj meri je određivala sisteme vrednosti i usmeravala društvene kanone nacionalizovanih društava. Istoričar Eric J. Hobsbawm ih je pratio i u Kini, Južnoj Americi i Africi i percipirao kao globalni fenomen i proizvod klasnih raslojavanja i preraspodele moći u tradicionalnim društvima. Gotovo uvek, banditerija je bila prisutna u delovima slabe ili nepostojeće centralne vlasti, graničnim područjima i vojnim krajinama, čije je stanovništvo bilo u posedu oružja.
Autsajderi u predindustrijskom vremenu, glad i nepostojanje državne kontrole tokom XVIII i XIX veka, uticali su da banditi postanu jedan od oslonaca nacionalnih imaginarija. Bili su ono što nemoćni sloj seljaka nije smeo - izraz otpora i društvene superiornosti. Banditerija je tako postala fenomen koji je od kriminalnih otpadnika lokalne zajednice stvorio simbol kolektivnog otpora centralnoj vlasti. U cilju snažne homogenizacije nacionalizovanih društava, koja su na marginu gurnula svoje „nedovoljno reprezentativne“ članove (mentalno i fizički drugačije, ili homoseksualno opredeljene), monolitna nacionalna država je naoružane grupe koje su terorisale čitave okruge ustoličila kao kolektivne heroje. Teror i okrutnost, kao i strah koji su izazivali, ne samo da nisu osuđeni kao negativne osobine, već su postali važan aspekt njihovog javnog imidža. Načinom prezentovanja i kasnijom recepcijom, oni su izdvojeni kao donosioci pravde i inicijatori redistribucije društvenih privilegija i materijalnih dobara i na taj način su označeni kao poštovaoci principa opšteg dobra.

Hajdučka jazbina

HAJDUCI I USKOCI

Balkanski hajduci i uskoci predstavljaju, međutim, specifičan fenomen iz dva razloga: prvi je činjenica da je, za razliku od primera ostalih evropskih društava, princip opšteg dobra ovde zamenjen principom nacionalnog dobra. Drugi razlog je u činjenici da ni na početku XXI veka kritička analiza njihove društvene funkcije nije otišla mnogo dalje od tradicionalističke glorifikacije. Hajdučija je ovde i dalje jedan od osnovnih delatnih principa funkcionisanja društva koje je umesto da se iz zajednice neupitnog verovanja reformiše u kooperativnu zajednicu, percipirano u širim okvirima kao kočoperna zajednica nesposobna za
komunikaciju s onima koji su drugi i drugačiji.
Družina plemenitih pljačkaša koji uzimaju da bi davali siromašnima predstavljala je, kako to Hobsbawm ističe, „neprirodnu zajednicu koju su činili samo muškarci, bez žena, dece i zemlje“. I balkanski hajduci u narodnoj pesmi i predanju zapamćeni su kao izdvojena grupa čiji su se članovi odvajali od društva preko leta da se (prema Vuku Karadžiću) „osvete za tursku silu i nepravdu, ali i da se nanose haljina i oružja po svojoj volji“. Preko zime, oni su se povlačili u zimovnike gde su, kako u Srpskom narodnom rječniku beleži Vuk, danju ležali „po podrumima ili po drugijem zgradama, a noću pevali uz gusle, a gdjekoji preobučeni u proste haljine čuvali stoku kao sluge“.
U pesmi Starina Novak i knez Bogosav jedan od paradigmatskih likova hajduka - starina Novak - opisuje svoje odmetanje kao beg od rada na izgradnji Smedereva. Prešavši u Bosnu, na Romaniju, on je četrdeset godina sa svojom družinom dočekivao Sarajlije mlade i otimao srebro i zlato i lijepu čohu i kadifu, što mu je omogućavalo da odijeva i sebe i društvo. Ponosno ističući da je kadar stići i uteći i na strašnu mjestu postojati, zaključio je da se ne boji nikoga do Boga. Jasno je da je glavni motiv njegovog odlaska u hajduke bio ekonomski i u odluci da je, kako kaže jedna kineska poslovica, a citira Hobsbawm, bolje prekršiti zakon nego umreti od gladi.
Zbog svega toga jasno je da odmetnuti hajduk svoje žrtve nije birao prema njihovoj verskoj, niti etničkoj pripadnosti, podjednako kao što ni sunarodnike nije shvatao kao svoje štićenike. Mali Radojica, na primer, nije bežeći iz tamnice age Bećir-age poneo svo blago iz riznice kojim bi pomogao siromašne seljake, već onoliko koliko mu je bilo potrebno za ašluk (trošak), jer daleko je domu putovati, a treba se putem podnapiti.
Iako je u narodnoj tradiciji hajduk postao simbol otpora turskoj vlasti i zaštite hrišćanskog stanovništva, činjenica koju je jedino moguće pročitati iz narodne poezije je njegova borba za preživljavanje i prevazilaženje siromaštva, lišena ideoloških slojeva. Kako već dva puta pomenuti Vuk svedoči „hajduci čine zlo i
narodu svom koji ih prema Turcima ljubi i žali“, jer iako „mnogi ljudi ne odu u hajduke da čine zlo, kad se čovjek (osobito prost) jedanput otpadi od ljudskoga društva i oprosti se svake vlasti, on počne osobito jedan uz drugoga i zlo činiti (...) Ali, bez obzira na to (što pljačkaju i svoje sunarodnike, prim. O.M.P.) najveća se šteta čini kada se hajduku reče da je lopov i pržibaba“.
Narodna pesma nije romantizovala ni međuljudske odnose unutar hajdučke čete. Deli Radivoje je, na primer, ostavio Starinu Novaka i njegove sinove i otišao s četom uz objašnjenje Ti si, brate, ostario teško/ pa ne možeš više da četuješ/ niti hoćeš na drum da idemo/ da čekamo pomorce trgovce.

 

SIMBOL HAJDUKA I KREIRANJE KOLEKTIVNIH IDENTITETA

S političkom demagogijom promenjen je, međutim, semantički kontekst i samo pojmovno određenje hajduka koji su u obe jugoslovenske države postali simbol zajedništva i promoteri principa jedinstva - nacionalnog i klasnog. I dok su u kraljevini Jugoslaviji hajduci predstavljali romantične junake - nacionalne osloboditelje koji su doneli slobodu i ujedinjenje južnih Slovena i stoga dovedeni u neraskidivu vezu sa uskocima, u socijalističkoj Jugoslaviji postali su preteče komunističkog i partizanskog nepokornog duha i opstanka na strašnom mestu. Njihova romantizovana predstava u narativnom diskursu dala je osnov novoj simbolici, a Nušićevi i Ćopićevi romani mnogo jače nego sama narodna poezija uticali su na konstituisanje simbola hajduka u dvadesetom veku.
Pri tome je način na koji je narodna poezija obrađivana u školskim sistemima isticao pre svega da su naše narodne umotvorine s ponosom veličale smele podvige hajduka i uskoka u njihovoj osvetničkoj borbi protiv tiranije i nasilja. Hajdučke narodne pesme su u socijalističkoj Jugoslaviji naročito podrobno iščitavane, jer su tretirale teme odmetanja u goru, stvaranja družine, veštinu u borbi s neprijateljem, izdržljivost hajduka stavljenih na muke, pobede, poraze, krvave osvete, tragične pogibije, druželjublje itd., što su sve bili i elementi promocije partizanske borbe.
Dekonstrukcija romantizovane i ideologizovane predstave hajduka nikada, međutim, nije u srpskoj javnosti u potpunosti izvršena. Danas, mnogo više nego ikada pre, nedostaju nova čitanja i tumačenja epskih tradicija i analize načina na koji su one uspele da ujedine komunističku ideologiju i nacionalistički diskurs i tako daju okvir suprotstavljenim konceptima zajednice. Stihovi „Zlo radeći od zla se braneći/ tu grijeha nikakvoga nema“ čini se da definišu i savremeni kategorički imperativ u Srbiji, negirajući princip krivične odgovornosti koji isključuje kontekstualizaciju zločina, a samim tim i osnovne principe civilnog društva na kojima je ujedinjena Evropa

Mikser arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.