Albanac kao junak, rođak i prijatelj u srpskom herojskom diskursu XVIII i XIX veka
Za razliku od brojnih istoričara i intelektualaca koji smatraju da je netrpeljivost i neprijateljstvo između Srba i Albanaca takoreći prirodno i da seže duboko u prošlost, smatram da dokumentarna građa zapravo pokazuje da su srpsko-albanski odnosi bili u osnovi prijateljski sve do poslednje četvrtine devetnaestog veka. Predstava o Albancima koju pružaju srpski izvori do ovog perioda pripada tipu narativa koji je najbolje opisati kao herojski diskurs – Albanci su predstavljeni kao hrabri ratnici i veliki junaci, a dominantna figura Albanca u ovom periodu pre svega je slika gorštaka, plemenskog ratnika i hrišćanina iz severne Albanije, veoma bliskog Crnogorcu s kojim zajedno četuje protiv Turaka.
Albanci kao „dobri junaci“ u crnogorskim istorijskim izvorima XVIII i XIX veka
Indikativno je da se u dve najranije crnogorske istorije iz sredine XVIII veka Albanci pominju u pozitivnom kontekstu. Vladika Vasilije Petrović Njegoš tako 1754. godine pominje
hrabri narod koji živi oko nas, a koji danas pripada turskoj oblasti, a ranije je bio pod vlašću hercega zetskih i crnogorskih: upravo Mrkojević has i Bijelo Polje, isto tako i druge narode koji naokolo žive i koji su po prirodi ratnički, a nalaze se do rijeke Drima, a ta rijeka Drim dijeli hercegstvo zetsko i Albaniju. Ni ovi narodi nijesu baš potpuno pod turskom vlašću, kao što su drugi narodi.
Vladika Vasilije pisao je ovu istoriju za ruski dvor, vođen dinastičkim i političkim pobudama i željom da zainteresuje veliku Rusiju za pitanja Crne Gore. Stoga, pretpostavljam, ne pominje da su ti ljudi južno od Crnogoraca Albanci i katolici, budući da se to nekako ne uklapa u narativ o ruskoj misiji među pravoslavom braćom pod turskim jarmom, ali zato naglašava da su ta područja pre Turaka bila pod vlašću crnogorskih velikaša. Sve to, naravno, treba da afirmiše značaj i ulogu Crne Gore pa i njega samog u regionu. Ali, dok je, kako vidimo, neke elemente njegovog opisa moguće problematizovati kao izraz određenih političkih težnji, čini mi se očiglednim da vladika nema nikakve posebne interese da opiše albanske susede kao “hrabri narod… po prirodi ratnički”, koji Turci nisu do kraja pokorili, te da u ovome treba videti izraz iskrenog poštovanja prema Albancima i njihovom junaštvu.
Nekoliko godina kasnije srodne podatke daje i Jovan Stefanov Balević, prvi crnogorski doktor nauka, inače rodom iz plemena Bratonožića:
Crnogorci - razne provincije i pogranične slavenosrpske narode - k sebi ubrajaju: Kuče, Bratonožiće, Donje i Gornje Vasojeviće, Pipere, Rovčane, Moračane, Bjelopavliće, pravoslavce srpskoga naroda a u stvari turske podanike. Na isti način oni k sebi ubrajaju i katolike: Hote, Klimente, Grude, Tuze, Škrivale, Huze, Malteze, Kastrate i ostale, koji po svom broju nadmašuju Crnogorce.
Iako sadrži svega 18 kratkih odeljaka, ovaj spis je značajan jer dolazi od autora koji je po poreklu običan pripadnik jednog crnogorskog plemena. Stoga je verovatnije da u njemu treba tražiti poglede na svet običnog lokalnog stanovništva pre negoli u prethodnom spisu koji piše crnogorski verski i svetovni poglavar. Za razliku od vladike Vasilija, Balević eksplicitno navodi imena „naroda“ koji žive u tom kraju, i sva se odnose na istorijski potvrđena srpsko-crnogorska i albanska plemena. Pod plemenima, naravno, ne treba zamišljati amazonska plemena lovaca-sakupljača, nego društvenu organizaciju tipičnu za stočarko-planinske zajednice centralnog Balkana. Tokom perioda osmanske vladavine, dobar deo stanovništva dinarskog masiva još uvek je u osnovi živeo podeljen na bratstva i plemena, a Osmanlije prihvataju i kodifikuju ove društvene formacije zasnovane mahom na krvno srodnim bratstvima stočara, koji se udružuju u plemena radi kontrole teritorije koju nastanjuju i zajednički poseduju.
Još je važnije u ovom kontekstu što Balević Albance katolike praktično predstavlja kao srodnike Crnogoraca, koji ih „k sebi ubrajaju“. Niz kasnijih izvora potvrđuje ovu lokalnu tradiciju. Sredinom devetnaestog veka, austrijski konzul u Skadru Johanes Han zabeležio je među Albancima tradiciju o šestorici braće kao rodonačelnicima plemena Piperi, Kuči, Hoti, Bonkeći, Vasojevići i Krasnići, od koji su tri srbo-crnogorska a tri albanska. Nekoliko decenija nakon njega istu tradiciju zabeležio je, ali među Crnogorcima, srpski putopisac Spiridon Gopčević. Od kraja devetnaestog veka, kako se čini, i među Crnogorcima i među Albancima sve je popularnija tradicija o petorici braće – Vasu, Krasu, Ozru, Pipu i Otu, rodonačelnicima plemena Vasojevići, Krasnići, Ozrinići, Piperi i Oti (tri crnogorska i dva albanska plemena). Ovome treba dodati i predanja o zajedničkom albansko-srpskom poreklu Kuča, kao i brojnih drugih crnogorskih i svernoalbanskih bratstava. Ukratko, iako tačan broj i imena braće i plemena variraju u različitim izvorima, van sumnje je da je znatan broj crnogorskih i albanskih plemena negovao predanje o svom zajedničkom poreklu od istog pretka i druge tradicije o međusobnom krvnom srodstvu.[1]
Fotografije u broju: Volos, Grčka
Tako se pravila cigla, a onda je došla kriza, opet.
Suživot i priključenija
Dositej Obradović bio je jedan od prvih srpskih pisaca koji je ostavio svoje utiske o Albancima. Među uspomenama sa mnogobrojnih putovanja koja je opisao u svom delu Život i priključenija iz 1783. godine, Obradović evocira i sećanje “na onu hrabru naciju i na one prekrasne zemlje” koje je upoznao boraveći među Albancima u blizini Đirokastre u južnoj Albaniji iz 1769. godine:
Kаkо је mеni milо bilо оd isti[h] Аlbаnеzа čuti dа gоvоrе: “Kо Sеrbiјоm оblаdа, tоgа ćеmо i mi zа nаšеgа vlаdеtеlја priznаti, zаštо sеrpski krаlјi i nаši su bili.” Nеdаlеkо оd Hоrmоvа nа[h]оdе sе nеkа prеkrаsnа pоlја kоја Аlbаnеzi nе zоvu drugојаčе nеgо lеpаžitа.” Pitаm i[h] ја štа tо znаči? „nе znаmо“, | kаžu mi, „tо је imе pоlја.” А kаd im ја tо izјаsnih, kаzuјući im dа је sеrpskа rеč, „mоrе kаluđеru”, оdgоvоrе mi, „nе čudi sе ti tоmе; mi smо sа Sеrblјi јеdаn rоd i plеmе u stаrо vrеmе bili!”
U poslednje vreme pojavilo se nekoliko tumača koji su Obradovića nastojali da prikažu kao srpskog nacionalistu, i koji bi dakle ovaj odlomak odbacili kao nepouzdan. Bilo kako bilo, u ovom kontekstu nebitno je da li su lokalni Albanci zaista doslovce u horu izgovorili ove reči, već je suština u tome da Obradović u ovom delu, u doslednom prosvetiteljskom duhu, navodi da Albanci zavređuju obrazovanje i pismenost, i da su hrabar narod koji naseljava divne krajeve i ima zajedničko poreklo sa Srbima.
Najzad, u ovom razmatranju treba pomenuti i Istoriju Crne Gore koju je 1835. godine objavio srpski romantičarski pesnik Sima Milutinović Sarajlija koji je niz godina boravio na Cetinju kao državni sekretar. Milutinović u ovom delu daje svedočanstvo o mešanim brakovima između Crnogoraca i Albanaca, i to u poglavlju u kom opisuje lik jednog zaslužnog sveštenika iz prošlosti, koji je
osobitu službu učinio i time ne malo Srbstvo probudio i potkrijepio, jer je povratio u istočno bogoslovlje (Pravoslavlje - prev) Kuče, Bratonožiće i Drekaloviće iz rimske vjere u koju su bili premamljeni od strane arbanaških popova, s kojima se graniče i orođavaju se, ali sada pametnije: po pouci i zakletvi toga istoga vladike uzimaju danas od ovih (Albanaca - prev) žene, a njima svoje ne daju…
Kao srpski nacionalista, Milutinović je očito nezadovoljan zbog postojanja ove prakse (u)davanja Crnogorki za Albance. Međutim, njegov podatak je dragocen jer pokazuje da su tradicionalno brakovi između dva naroda bili uobičajeni, i čak da su pravoslavni popovi morali da se umešaju u pokušaju da iskorene ovaj običaj. U ovoj međubračnoj razmeni nema ničeg neobičnog – budući da su se neka plemena smatrala međusobno bliskima i poštovala druga plemena kao junačna i časna, rado su se orođavali sa reprezentativnim predstavnicima istaknutih klanova i porodica.
Sveštenstvo je nastojalo da iskoreni i običaj međusobnog bratimljenja između Crnogoraca i Albanaca, koji im se činio nesaglasan sa hrišćanskom dogmom. Srpski i slovenski pojam pobratim, uz to, gotovo je istovetan sa severnoalbanskim probatim, za razliku od juga Albanije gde se za pobratima kaže vëllam. Pobratimstvo, u suštini, predstavlja ritualnu formalizaciju prijateljstva između dvojice muškaraca, koja se potom posmatra kao srodstvo. Dok je Srpska pravoslavna crkva manje-više tolerisala ovaj tradicionalni običaj a ponegde čak i dopuštala da se on obavlja u crkvi, rimokatolički zvaničnici u Albaniji su, doduše bezuspešno, pokušavali da mu stanu na put. Za razliku od rimokatoličkog sveštenstva koje ovaj običaj prikazuje u negativnom svetlu, lokalni izvori nude obilje primera pobratimstva i kumstva između istaknutih Srba/Crnogoraca i Albanaca. Marko Miljanov, crnogorski vojvoda i najveći junak svog doba, u Primjerima čojstva i junaštva ovaj običaj opisuje kao izrazito pozitivan:
Pobratimstvo je u to vrijeme dosta usluge u ovi besudni kraj učinjelo. Bratimili su se dobri ljuđi. S tijem su se približavali i snažili jedan drugoga, te su pomoču pobratimstva lakše mogli zlu na put stajat, a dobru na pomoć bit. Pobratimstvo se u to vrijeme mlogo cijenilo i ljuđe zbližavalo. Arbanasi i sad drže đa je bliže pobratim no brat, jer brat je po ocu i majci, a pobratim je po bogu i božjoj ljubavi, i tako oni bi prijed dignuli oruže na osvetu za pobratima no za brata.
Ovaj običaj, dakle, imao je posebno mesto u sredini u kojoj su bratoubilački sukobi i ubistva zbog krvne osvete koja je nekada trajala i po stotinu godina imali razorne posledice po stanovništvo, i omogućavao je da ugledni plemenici posreduju u međusobnim sukobima i mire zavađena bratstva i plemena.
Rani etnografi i putopisci opisuju i druge slične običaje kod Srbo-Crnogoraca i Albanaca, kao što su izraženo gostoprimstvo i junačko-etički kodeks koji oni različito imenuju kao čojstvo, rz ili besu, što su sve načini regulisanja međusobnih odnosa između različitih, čak i suprostavljenih zajednica. Tako postoji mnoštvo pripovesti o domaćinima koji su primili u kuću begunca i branili ga čak i po cenu sopstvenog života. Ovi su ljudi postali predmet divljenja i junaci priča i pesama u njihovoj lokalnoj tradiciji, jer zakon gostoprimstva nalaže da svako ko vam ulazi u kuću mora biti lepo primljen i zaštićen, čak i ako je u pitanju najveći neprijatelj koji inače potpada pod krvnu osvetu.
Najzad, iako je danas među Srbima odomaćeno uverenje da je slava isključivo srpski običaj, podaci pokazuju da je u severnoj Albaniji slava bila slavljena i to pod istim imenom kao i kod Srba, što je samo jedan od brojnih leksičkih paralelizama između srpskog i albanskog jezika na ovom području. Proučavaoci su utvrdili da najveći broj crnogorskih bratstava koje po predanju vode svoje poreklo iz severne Albanije slavi svetog Nikolu, kao i svi Malisori iliti severnoalbanska i zetska plemena. Štaviše, čak su i sistemarski pokušaji da se iskoreni proslava Nikoljdana među islamizovanim Albancima imali samo delimičnog uspeha. Tako ispada da je sveti Nikola najpopularniji svetac i zaštitnik ne samo Srba, nego i Albanaca.[2]
U najkraćem, rani pisani izvori do polovine devetnaestog veka nude brojne primere međusobnog poštovanja i saradnje između srbo-crnogorskih i albanskih brđana i opisuju ih kao mnogostruko slične i srodne.
Usmena tradicija – Tri srca junačka Muse Kesedžije
Razmatranje srpsko-albanskih odnosa u prošlosti bilo bi nepotpuno ako u njega ne uključimo i usmenu tradiciju. Sve do dvadesetog veka, najveći deo stanovništva bio je nepismen i stoga upravo usmena tradicija predstavlja najbolje mesto za proučavanje pogleda na svet širokih narodnih masa. Poznata narodna pesma Marko Kraljević i Musa Kesedžija, koju je Vuk Karadžić zapisao početkom XIX veka, ovde je posebno reprezentativna kao primer junačke ili muške epike koja je među gorštacima uživala najviši status i predstavljala bitan činilac njihovog identiteta. Razočaran što nakon devet godina verne službe sultanu nije dobio nikakvu platu, Arbanas (Albanac) Musa odlučuje da postane odmetnik, savladava razne careve predstavnike i najzad izaziva na dvoboj i samog sultana. Sultan nema takvog junaka kojeg bi mogao da pošalje u svoju zamenu, pa odlučuje da iz tamnice pusti Marka Karaljevića, ukoliko ovaj prihvati da se bori u njegovo ime. Marko prihvata ponudu, oporavlja se nekoliko meseci u svom prepoznatljivom jedenje ovčetine-pijenje vina maniru, odlazi na megdan i ubija Musu.
Ova pesma samo prividno podseća na tipična priču o tome kako „naš“ junak ubija „vašeg/njihovog/tuđeg“ junaka. Suštinske elemente poetske obrade ovog motiva, međutim, predstavljaju izvesne ambivalencije koje pesmu čine tako cenjenom i relevatnom za razumevanje tradicionalnih srpsko-albanskih odnosa. Naime, iako je Marko Srbin, tačnije najveći srpski junak, pevač pokazuje naklonost prema Albancu Musi koja je rezultat bliskosti društvenih pozicija između srpske patrijarhalne sredine u kojoj se peva ova pesma i one koju reprezentuje Musa Kesedžija. Karakterističan je u tom smislu Musin odgovor na Markov zahtev da mu se ukloni s puta:
а ја ti sе uklоniti nеću,
аkо t' i јеst rоdilа krаlјicа
nа čаrdаku nа mеku dušеku,
u čistu tе svilu zаviјаlа,
а zlаćаnоm žicоm pоviјаlа,
оthrаnilа mеdоm i šеćеrоm;
а mеnе је lјutа Аrnаutkа
kоd оvаcа nа plоči studеnој,
u crnu mе struku zаviјаlа,
а kupinоm lоzоm pоviјаlа,
оthrаnilа skrоbоm оvsеniјеm.
Tako je, s jedne strane, pevaču i njegovim slušaocima Marko svakako blizak kao naš junak i srpski srednjovekovni kraljević. S druge strane, i Musa im je, kako vidimo, takođe blizak i naš u socijalnom smislu, jer su gorštaci često živeli u siromaštvu i gladovali ali ostajali posvećeni junačkim idealima, a to u ovoj pesmi ne reprezentuje Marko koga odgaja kraljica na dušeku, već upravo Musa, sin „ljute Arnautke“ odgajan „kod ovaca na ploči studenoj“. Pesma, prema tome, veliča oba junaka.
Jednako ambivalentan je i glasoviti kraj pesme – tokom dvoboja oba junaka ispoljavaju veliku snagu i nijedan ne može da nadjača drugoga. Napokon, pošto su polomili svo oružje i satima se rvali, Musa obara Marka i seda mu na grudi. U tom trenutku Marko zaziva posestrimu vilu u pomoć, i kada se ona javi iz oblaka Musi na trenutak popušta pažnja. Marko koristi ovu priliku, vadi sakrivene noževe i raspori Musu „od učkura do bijela grla“. Videvši, međutim, da Musa u grudima ima tri junačka srca i shvativši da je praktično dobio megdan na prevaru, Marko sa suzama u očima izgovara pokajničke stihove:
Јаоh mеnе dо Bоgа milоgа,
đe pogubih od sebe boljega!
Ukratko, ova pesma pokazuje veliko poštovanje pevača i njegove usmene tradicije i prema srpskom i prema albanskom junaku. Albanski heroj je zapravo socijalno blizak pevaču i njegovoj sredini, jer je odgajan na planini i sviknut na nemaštinu, ali ipak posvećen idealima časti i junaštva. Štaviše, srpska pesma zapravo u osnovi predstavlja Musu kao snažnijeg i većeg junaka čak i od samog nacionalnog heroja Kraljevića Marka.
Ukoliko je potrebno pokazati postojanje albanskih pandana ovoj pesmi, možemo se recimo u najkraćem osvrnuti na pesmu “Četobaša Mujo i Marko Kraljević”. Marka teško ranjavaju iz zasede Mujo i Halil, i treba mu punih sedam godina da se oporavi od zadobijenih rana. Nakon što napokon ozdravi, Marko poziva Muja na dvoboj, ali se vile umešaju da spreče sukob između njih i mire ih rečima da su obojica jednako snažni. Marko i Mujo se bratime i proslavljaju pobratimstvo najpre u Mujovom a onda u Markovom domu. Završni stihovi slave njihovo prijateljstvo:
Nikad se više nisu svađali,
Njihov mač je zlo savlađivao.
Ova pomirljiva poruka iz albanske pesme predstavlja prikladan završetak priče o tradicionalnom srpsko-albanskom prijateljstvu. Istina, ovaj holivudski happyend remeti dugi niz sukoba koji traju od početka prošlog veka do danas. Ali, to je već neka druga, mnogo poznatija priča o neprijateljstvu, mržnji i ratovima između Srba i Albanaca, kojoj ovde nije mesto.
[1] Za detaljnije podatke na ovu temu videti npr. Barjaktarević, Mirko, Predanja o zajedničnom poreklu nekih crnogorskih i nekih arbanaških plemena, http://www.rastko.rs/rastko-al/zbornik1990/mbarjaktarevic-predanja_l.php
[2] Vidi: Jovan Vukmanović, Slično i specifično u slavskim običajima Arbanasa i Crnogoraca, Izvor: zbornik "Rad XIV kongresa Saveza folklorista Jugoslavije (u Prizrenu 1967)", Beograd 1974. http://www.rastko.rs/rastko-al/folklor/jvukomanovic-slave_l.php