Beton br.51
Utorak 05. avgust 2008.
Piše: Branislav Jakovljević

Δ. Δ. Δ.

PESMA ILI POTPIS?

Ranih devedesetih, Sonja Karadžić, guzonjina kći, izdala je album na kome je njeno ime ispisano prepoznatljivim slogom poznatog japanskog proizvođača elektronske robe: SONYA. Ova igra asocijacija između ličnog i korporacijskog imena jasno je uočljiva u dizajnu lične karte Dragana Davida Dabića, na kojoj početna slova imena imaju oblik trougla, odnosno znaka delta, koji je poznat svakom stanovniku Srbije koji je imao ikakva posla u bankama. Vizit karta je pre svega poruka, odnosno predstava. Ona se nikada ne podudara sa ličnošću koju predstavlja: dolazi ili prerano ili prekasno (po-d-setnica ili najavljuje posetioca ili podseća na posetu); obećava ili previše ili premalo. Problem sa porukama je u tome što, kao i svaki označitelj, one sa drugim označiteljima uspostavljaju veze koje mogu biti željene i neželjene, predvidljive i nepredvidljive. Posetnica nije samo poruka, već i ispovest, odnosno povest. Uz to, ne treba zaboraviti da se ovde radi o vizitki jednog pesnika. A kako je ovo književnik koji drži do sebe, takođe ne treba smetnuti s uma da u eri posle Schwittersa i Duchampa svaki iskaz pesnika nosi izvesnu poetsku vrednost. Tako, one tri delte nisu nužno samo inicijali, već se mogu posmatrati kao umetnički i pesnički iskaz, neka vrsta hibrida između haikua i vizualne poezije iz pera majstora ajurvede, joge i ci conga. Ako je malo bliže osmotrimo, ova pesma-slika, odnosno pesma-autoportret i pesma-ispovest pruža začuđujuće koherentnu i velikim delom zapostavljenu sliku geneze novog srpskog nacionalizma. Bizarnost Radovana Karadžića nije se sastojala u krinki iza koje se krio: u socijalnim naočarima, u dobro poznatoj kosmatosti koja je dostigla nove dužine, u rolkama i džemperima koji ističu ranjiv starački trbuščić, pa čak ni u pseudonimičnom prezimenu, koje je u trenutku iznedrilo niz varijacija kao što su dr Daba ili hromi Daba. Prvi deo njegovog alijasa mnogo je običniji od drugog. Zapravo, Dragan zvuči toliko obično da je Karadžić prosto morao da doda još jedno, manje obično ime: David. Ali ma kako se trudio, David ne može da potisne Dragana. Ovaj najneupadljiviji deo Karadžićevog lažnog identiteta zapravo je najrečitiji.

 

MESIJA

Ovo obično ime prvi put je uzdrmalo javnost SFR Jugoslavije ranih osamdesetih, u vreme tektonskih pomeranja na političkoj, kulturnoj i, kako se ispostavilo, duhovnoj mapi ondašnje Jugoslavije. Svega godinu dana posle Titove smrti, u hercegovačkom kršu javila se Gospa, a tri godine posle nje u Velikom Mokrom Lugu javio se Dragan. Tačnije rečeno, izvesni Dragan Marjanović proglasio je sebe za iscelitelja i čudotvorca. Ako su pastiri iz Hercegovine bili vidioci, onda je Dragan bio slušalac: svakog radnog dana, tačno u 8 i jedanaest minuta a subotom sat kasnije, javljao mu se glas koji ga je upućivao u tajne isceljenja. U zimu i rano proleće 1985. godine, obično ime Dragan počelo je šapatom da se širi južnim predgrađima Beograda i da time stiče neku vrstu mistične harizme. (To je proces koji će se već nekoliko meseci kasnije ponoviti sa jednim drugim sasvim običnim imenom.) Čini se da niko, sem supovaca i novinara, nije pridavao važnost Draganovom prezimenu. U svesti sujevernih, ovo ime bilo se nepogrešivo odnosilo na mršavog i nekako posivelog čoveka duge prosede kose, odevenog u čudan crveno-beli kostim. Dragan se izjašnjavao kao nezaposleni dizajner, i tvrdio je da je upućen u energetiku boja. Isceljenja je vršio u sobi ofarbanoj pola u belo a pola u crveno, nosio košulju čija je leva polovina bila bela a desna crvena, prsluk okićen lancima i amajlijama, i crvene cipele.

poslednji Dragan se pojavljuje kao suma prethodna dva. U njemu su se stopili iscelitelj i silovatelj, nadrilekar i nadri-državnik, duhovnik i bojovnik. A Republika Srbija pretvorila se u nešto kao Srpska Autonomna Oblast Veliki Mokri Lug

Iz današnje perspektive, čudotvorac iz Velikog Mokrog Luga izgledao kao daleka prethodnica armije bioenergetičara, iscelitelja, belih magova, gurua, stručnjaka za ezoteriju, proroka, nadri-duhovnika, pogađača, fakira i zvezdočataca koji će eventualno steći polu-legitiman status pod okriljem takozvane alternativne medicine. Ali, on je prethodio i drugim, mnogo pogubnijim pojavama. Kao i vidioci iz Međugorja, Dragan je bez svog znanja i namere učestvovao u masovnoj promeni predznaka ispred okupljanja koja nisu organizovale ili kontrolisale državne institucije. Skupove demonstranata smenili su skupovi obožavatelja. Tih meseci u Velikom Mokrom Lugu počele su da se okupljaju hiljade nesrećnika i radoznalaca, samo da bi videli Dragana. Sasvim je moguće da se tu radilo o najvećim spontanim okupljanjima koja su se u tim krajevima desila u prehodnih nekoliko decenija. Glavna ličnost fenomena Dragan nije bio samozvanac koji se batrga i posrće po strnjikama krajnjih periferija velegrada, već gomile koje on privlači. Antibirokratska revolucija kao i sve što je iz nje proizašlo, delom su potekli iz ovog duhovnog bespuća.
Koliko se sećam, u magazinu Start objavljen je članak o Draganu sa njegovom fotografijom ispred crveno-belog hrama koji je počeo da gradi u nekom šumarku na obodu Beograda. Tada je bio na vrhuncu popularnosti i isceliteljskih moći. Ubrzo potom je uhapšen i osuđen na kraću zatvorsku kaznu, a onda je nestao, činilo se zauvek, pred naletom novog, mnogo moćnijeg mesije...

 

KAPETAN

... ali ne zadugo. Ako je nestao jedan Dragan u crveno-beloj odeždi, pojavio se drugi u sivo-maslinastoj. Kao i onaj Dragan, i ovaj je bio sed i nekako siv. Kao kod onog, i kod ovog ime je izgleda bilo važnije od prezimena. Kao i onaj, i ovaj je bio okružen mistifikacijama, ali potpuno drugačije vrste. Ne koga je i kako čudotvorno iscelio, već kome je i kako čudotvorno došao glave. U leto i jesen 1991. godine, tokom prvih meseci sukoba u Hrvatskoj, dnevne novine donosile su najpre ekskluzivne članke, pa onda čitave feljtone posvećene kapetanu Draganu; o njemu su objavljivane sociološke rasprave i stripovi za decu; njegov lik pojavljivao se na naslovnim stranama časopisa i u udarnim nedeljnim emisijama. Rečju, kapetan Dragan postao je glavni lik novoosnovane SAO Krajine. On se stopio sa njom da bi, bez obzira na njegovo povlačenje sa ratne scene, ostao neraskidivo vezan za ovaj i sve druge srpske entitete u Hrvatskoj i Bosni.

Ako je u prethodnom slučaju Dragan (Marjanović) značajan samo kao jedna manifestacija podivljale duhovnosti, onda je u ovom slučaju Dragan (Vasiljković) bitan samo kao epitoma jedne podivljale ideje državnosti. U svom drugom javljanju Dragan prestaje da označava jednu sumanutu vrstu mesijanstva, i počinje da se odnosi na jedno isto tako sumanutu državnu tvorevinu, oličenu skraćenicom SAO. Gledane iz ovog ugla, Srpske autonomne oblasti u Hrvatskoj i Bosni nisu bile samo para-države, već i nadri-države. Ovi državoidi nisu bili samo nelegitimne, nego i izrazito iracionalne tvorevine. U politici, iracionalnost teži brzim racionalizacijama, koje po pravilu iziskuju ogromno nasilje. Ono što se često zaboravlja jeste da nasilje vezano za SAO nije samo fizičko, već i mentalno. Ako je stvaranje i održavanje raznih SAO zahtevalo grozno nasilje nad stanovništvom nesrpskog porekla, ono je takođe zahtevalo ogromno mentalno nasilje koje su sami Srbi činili nad sobom. SAO i sve ono što ona donosi trebalo je prihvatiti i misliti kao normalno. A SAO su bile sve sem normalne: to su bile zone nasilja, isprekidanih komunikacija, onesposobljenih institucija, urušene privrede, šverca ljudi i robe, svojevolje, bezakonja, pljačke, zločinačkih bandi, tajnih službi, milicija i paramilicija, dobrovoljaca i nasilnika, snajperista na odsustvu, kriminalaca svih formata, kao i običnih građana koji pokušavaju da opstanu u stanju opšte nesigurnosti. Projekat SAO nije bio projekat stvaranja novih srpskih država koje bi se eventualno ujedinile u Veliku Srbiju, već projekat olabavljivanja i zamagljivanja samog pojma granice. SAO nije samo teritorija, već čitavo jedno iskustvo. Ne iskustvo granice, već granično iskustvo kroz koje je jedan Dragan spremao pacijente za sledećeg Dragana.

Rasha’s Little Helper

DOKTOR

U ovoj genealogiji, poslednji Dragan se pojavljuje kao suma prethodna dva. U njemu su se stopili iscelitelj i silovatelj, nadrilekar i nadri-državnik, duhovnik i bojovnik. A Republika Srbija pretvorila se u nešto kao Srpska Autonomna Oblast Veliki Mokri Lug. Rezultat bi bio groteskan da nije jeziv. I, naravno, ma ko da je smislio Radovanovu krinku, groteskno je nadvladalo jezivo jer ljudima, gle čuda, najviše pažnje privlači ono što im je ispred nosa. Ispod brade, naočara i perčina Dragana Dabića sakrio se ne samo Radovan Karadžić, već i čitava grozomorna i još uvek nenapisana istorija SAO.
Posle hapšenja, bizarni detalji množili su se kao slovo D u pseudonimu Doktor Dragan David Dabić. Maska je dala obilje materijala za skandalizacije i mistifikacije svake vrste, zatim za paranoju i nagađanje (povodom uloge Službe u ovom hapšenju složili su se najljući ideološki neprijatelji), za sprdnju i sažaljenje. Ali, iznad svega za instrumentalizaciju: vlast je iskoristila ovo hapšenje da popravi svoj međunarodni položaj, nacionalistička opozicija iskoristila ga je da se okomi na one koji su na vlasti, Haris Silajdžić da potkači Republiku Srpsku, a politički komentatori The New York Times-a da opomenu Sudan. (Kad je Karadžić u pitanju, instrumentalizacija ne datira od juče. Kada Dr D. David D. uporno ponavlja na svojoj web stranici da je „čovek najsavršeniji instrument“ ne govori li on, bar podsvesno, o prethodnim životima Radovana K?) Kao u Kafkinoj priči „Umetnik u gladovanju“, što je duže stajala ispred očiju posmatrača, asketska figura iza rešetaka sve je više nestajala. Poenta je, valjda, i bila u tome da se Radovan Karadžić što više izliže i istopi, ili iskrivi do neprepoznatljivosti, pre nego što, onako zbabljen, u Hagu ponovo izroni iz žbuna sedih vlasi iza kojih se krio poslednjih meseci svog odmetništva.
Na čisto stvaralačkom planu, neveliki opus objavljen pod imenom Dragan David Dabić nemoguće je izdvojiti od prethodna dva spisateljska perioda Radovana Karadžića, pesničkog i državničkog. U isto vreme, on uspostavlja cezuru između njih i poglavlja u nastajanju, koje se sastoji od njegove odbrane pred tribunalom u Hagu. Na prvi pogled, Karadžićeva Dela koja izdaje Međunarodni odbor za istinu o Radovanu Karadžiću, izgledaju kao zbirka dokumenata za kanonizaciju sveca: tu nema nijednog dokumenta, nijednog slovca koje ga na bilo koji način inkriminiše. Kad je reč o državnim delima, Karadžić je pisac bez greške. Urednici ovih Dela prave se da ne znaju da u politici nenapisano često nosi mnogo više težine nego ono što je napisano. Kod političara, za razliku od svetaca, u grehe i zločine računa se upravo ono što nisu uradili: recimo, što nisu sprečili bombardovanje gradova ili paušalno streljanje vojnika i civila. Ako su iole dosledni, Kapor & Co. posvetiće jedan tom Karadžićevih Dela tekstovima koje je objavljivao kao Dr Dragan. Strogo govoreći, Dr Dragan David Dabić nije Karadžićev pseudonim već heteronim. Praksa heteronimije potiče od portugalskog pesnika Fernanda Pesoe koji je stvorio čitav niz književnih dvojnika i nazivao ih svojim heteronimima. Za razliku od pseudonima, heteronimi se upuštaju u igre intertekstualnosti, citiraju jedni druge, dopisuju se, i upuštaju se u vrtoglava spisateljska udvajanja, ogledanja i preklapanja. Karadžić je heteronimiju preneo na potpuno drugi nivo kada se, kako se spekuliše, pod bradom Dr Dr(agana) pojavljivao na promocijama svojih sabranih dela. Ako tom Dr Dragan izađe u vreme suđenja Karadžiću, biće to prilika za još jedno heteronimično preplitanje raznih slojeva prošlosti i sadašnjosti. Simultano pojavljivanje Dr Dabića i njegovog autora daće jasniju sliku ne samo o Karadžiću, već i o nedosanjanoj SAO Srbiji. U paralelnoj montaži sa iskazima svedoka o spaljivanjima živih ljudi, klanjima, silovanjima i streljanjima, moći ćemo da čitamo mantre simpatičnog starca, takoreći boema, iz njegovog Human Quantum Energy bukvara: „životni eter, hemijski eter, svetlosni eter, toplotni eter, pa zatim - ci, pranamana, baraka, jesod, orenda, mgebe, Sveti duh, orgonska energija, animalni magnetizam (Mesmerizam), bioplazma, odijska sila...“ Ovo trućanje bilo bi, rekoh, groteskno da nije jezivo. Ono ima istu svrhu kao oni buldožeri i bageri što su mrvili kosti žrtava u Potočarima i raznosili ih po okolnim brdima i jarugama.
Da ćemo gledati simultanku Dragana i Radovana može se naslutiti već iz njegovih (njihovih?) inicijalnih koraka u Hagu. Prilikom prve pojave u sudnici, iz obrijanog i ošišanog Karadžića na trenutak je iskočio sedi brka. Odbijajući usluge dežurnog advokata, optuženi je tajanstveno dodao da ima „nevidljive savetnike“. Ostaje da se vidi da li se radi o „malom velbingu za ličnu zaštitu“ brižljivo sakrivenom u džepu, ili o drugim silama i poslanstvima. Već sledećeg dana, Karadžić je krenuo sa pisanjem postdraganskog toma. Njegova izjava Neregularnosti u vezi sa mojim dolaskom pred tribunal mnogo je manje misteriozna i bavi se uglavnom peripetijama vezanim za njegov dolazak u Hag. Iz ovog teksta jasno se naslućuje strategija odbrane Radovana Karadžića. Biće to poznata priča o samoviktimizaciji koja se zasniva, sa jedne strane, na političkim spletkama u pozadini rata u Bosni, i sa druge, na beskrajno maloj razdaljini izmedju žrtve i zločinca u ovom ratu. Tu žrtva i počinilac postaju dve strane jedne dvodimenzionalne površi, koja se može videti kao neka vrsta etičke i pravne verzije Delezovih platoa. Ova skliska površina lako podleže iluziji da razlučivanje između dve strane zavisi isključivo od ugla gledanja. Ono što zapravo razdvaja dva lica ove paradoksalne ravni jeste, kao što je Delez tvrdio, smisao.

Deveti mart, po Vukadinu

Mikser arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.