|
 |
| JAVNI RADOVI, 21. decembar 2009. |
|
|
|
| Piše: Predrag M. Azdejković |
|
| SEĆANJE NA DEJANA NEBRIGIĆA |
|
|
| |
Ove godine navršava se deset godina od ubistva prvog i najistaknutijeg gej aktiviste u Srbiji, Dejana Nebrigića.
On se krajem 1990. godine po prvi put pojavio u javnosti kao aktivista novoosnovane gej-lezbijske grupe „Arkadija“, prve takve u Srbiji.
Sećam se, pismo je stiglo iz Ljubljane na moju kuću, oktobra 1990. Poslato je bilo na desetak adresa u Beogradu, za par feministkinja i par gejova. Tada se otvarao gej-lezbijski Roza Klub u Ljubljani, i oni su pitali hoćemo li i mi da otvorimo jedan sličan u Beogradu. Zvao me je tada Dejan Nebrigić telefonom iz Pančeva, kome je takođe stiglo pismo, i rekao mi je: “Ajde mi da se skupimo.” Dejan je telefonirao gej poznanike i tako je u stvari počelo samoorganizovanje: prvi susret je bio u poslastičarnici Hotela Moskva, - zapisala je Lepa Mlađenović u tekstu „Prvo je stiglo jedno pismo“ o osnivanju „Arkadije“.
Kada je „Arkadija“ organizovala prvu javnu tribinu u Domu omladine, na Međunarodni dan ponosa LGBT osoba 27. juna 1991. godine, objavljeno je da je prvi slovenački vojnik ubijen na granici sa Italijom od strane vojnika JNA. Počeli su ratovi i krvave devedesete, a Nebrigić se pridružio akcijama „Antiratnog centra“ i bio jedan od osnivača mirovnog časopisa Pacifik.
Po profesiji pozorišni kritičar i pisac, bio je među prvim javno deklarisanim gej aktivistima u Srbiji, svakako najangažovanija osoba u pokretu za ostvarivanje ljudskih prava homoseksualaca i lezbijki. Tokom 1992. i 1993. godine, u svakom broju Pacifika pripremao je eksplicitno gej i lezbijske strane kao deo mirovne politike univerzalnosti ljudskih prava. Pored toga, deklarisani antifašista, antinacionalista i antimilitarista odbio je vojnu obavezu uz dijagnozu da je „homoseksualac“. Godinama je bio i aktivni član „Žena u crnom“, kao i Ženskog centra „Isidora“ u Pančevu.
Tokom 1998. i 1999. godine bio je izvršni direktor „Kampanje protiv homofobije“, projekta koji se bavi unapređenjem položaja gej i lezbejske populacije u Srbiji. U okviru tog |
|
projekta uredio je četiri izveštaja koji sadrže pravnu i sociološku analizu homofobije u Srbiji, medijsko praćenje svih oblika netolerancije prema lezbejskoj i gej populaciji, kao i analitičku bibliografiju tekstova o homoseksualnosti za 1998. godinu.
Dejan Nebrigić je u to vreme počeo da prima redovne prijetnje od Vlastimira Lazarova, oca svog bivšeg dečka. O tome je najpre obavestio policiju, koja je odbila da interveniše. Na ponovljen poziv patrola policije je došla u Nebrigićev stan u Pančevu i uhapsila ga. Tukli su ga već u kolima na putu do stanice, tog „smrdljivog pedera i narkomana“; poručili mu da „ide kod Drnovšeka“. Dežurni advokat koji je po službenoj dužnosti morao da zastupa Nebrigića rekao je da „ne želi da razgovara sa pederima“.
„Ubiću te, ići ćeš ti Bogu na istinu. Naveo si moga sina da bude peder i da se drogira, osvetiću ti se. Nećeš moći da se sakriješ od mene“, govorio mu je u slušalicu Vlastimir Lazarov, i Nebrigić je takve tirade slušao od juna 1998. do februara 1999. godine. Ni dve promene broja nisu pomogle.
Tužba je podneta početkom marta, a prvo ročište u opštinskom sudu u Pančevu bilo je zakazano tek za 17. novembar 1999. godine.
„Vlastimir Lazarov mora da shvati da mu sin nije postao gej zbog mene, već da je sa mnom bio zato što je gej. Moraš prvo pred sobom da priznaš da si gej, a onda i svojoj porodici i okruženju. Većina homoseksualaca odlazi u gej diskoteke, ali se krije. Ja imam jako izraženi coming out, dok moj bivši nije otvoreni homoseksualac, i krije se, što je mene emotivno bolelo“, izjavio je za „Vreme“ Dejan Nebrigić.
Suđenje je odloženo na neodređeno vreme, zbog bolesti sudije, i nikada nije dobilo svoj epilog.
U noći 29. decembra 1999. godine Nebrigića je ubio Milan Lazarov, njegov bivši dečko i sin optuženog Vlastimira Lazarova. Njegovo ubistvo iskorišćeno je za napad na političke protivnike. Istražni sudija, Nedeljko Martinović, doveo je |
|
njegovu smrt u vezu sa antirežimskim i antidržavnim pokretom. On je izjavio da je „Arkadija“ primala novac iz inostranstva da bi promovisala subverzivne sekte, koje imaju za cilj borbu protiv „naše države“. Režimski mediji su pisali o povezanosti LGBT pokreta sa opozicijom, koja je iz straha od reakcije homofobične sredine odbacila bilo kakvu povezanost sa „Arkadijom“.
Sahranjen je 31. decembra na katoličkom groblju u Pančevu. Za života je odbio je da bude telo srpske politike, odbio je srpsku vojsku i odbio je da bude sahranjen na srpskom groblju. Dejan Nebrigić je 2000. godine posthumno dobio nagradu Felipa de Souza, koju dodeljuje IGLHRC za LGBT aktivizam.
Posle njegove smrti LGBT aktivisti su nastavili sa borbom koju je on započeo, a mnoge su upravo on i njegov rad motivisali da se toj borbi priključe:
Dejan je bio prvi javno deklarisani gej muškarac za koga sam znao da živi u Srbiji. Sećam se nekog njegovog intervjua u M magazinu, najpre sam čuvao ceo taj primerak magazina, a kasnije sam iscepao te dve strane i čuvao ih u fascikli. To je za mene značilo oslobađanje i nagoveštaj da želim da se bavim nečim čime se on bavio. Tek sada vidim koliko sam bio fasciniran tom njegovom pričom i koliko me je to osnažilo. Ime Dejana Nebrigića mi se duboko urezalo u pamet, iako ga nisam upoznao, on predstavlja neku tačku kojoj se vraćam, ponajviše kao osobi koja je prva počela da se bavi gej pravima u Srbiji. Dejan je svoj gej aktivizam sprovodio u nemogućim uslovima, u vremenu rata i veoma lošoj situaciji. Ipak, onoliko koliko sam čuo iz priča, nije bio osoba koja je svoju seksualnost i potrebu za slobodnim iskazivanjem seksualnosti prikrivala ljudskim pravima, već je to živeo i iskazivao, - kaže Boban Stojanović iz „Queeria centra“.
Svake godine aktivistkinje „Žena u crnom“ odlaze u Pančevo da posete grob Dejana Nebrigića i da ga se prisete. Ni ova godina neće biti izuzetak. |
|
|
| JAVNI RADOVI, 8. septembar 2009. |
|
|
|
| Piše: Dragana Obrenić |
|
| PRAVO GLASA ŽENA |
|
|
| |
Pravo glasa je političko pravo i ubraja se u red osnovnih ljudskih prava. Žene danas uživaju ovo pravo u gotovo svim državama sveta. Međutim, nije uvek bilo tako. Borba žena za ostvarivanje prava glasa, kao i mnogih drugih prava, trajala je veoma dugo. U malom broju zemalja ona traje i dan danas.
Zahteve za pravom glasa žene su organizovano počele da iznose u drugoj polovini XIX veka. Ta borba je bila veoma teška i dugotrajna, a bitne rezultate donela je tek početkom XX veka, kada su žene u nekolicini država ostvarile ovo političko pravo. Pravi kraj ove borbe usledio je tek po svršetku Drugog svetskog rata, kada su žene u najvećem broju zemalja sveta ostvarile pravo da biraju i da budu birane.
Danas se pravo glasa žena smatra karakteristikom modernog demokratskog društva. Međutim, pitanje je koliko su žene zaista iskoristile to pravo za koje su se tako dugo borile. Pitanje je, takođe, u kojoj ga meri danas koriste.
Pojam biračkog prava
Da bi se uopšte govorilo o pravu glasa i istoriji borbe koje su žene vodile za njegovo dobijanje, neophodno je definisati šta se pod njime podrazumeva, odnosno koju vrstu obaveza i sloboda ono implicira. Danas živimo u vremenu kad je demokratija moguća jedino u predstavničkom obliku. Usled toga se postavlja pitanje kako ona treba da bude organizovana da bi ostala verna ideji narodne suverenosti iz koje proističe. U teoriji narodne suverenosti, nosilac vrhovne vlasti je biračko telo. Kako je biračko telo preveliko da bi tu vlast moglo da vrši neposrednim putem, ono bira svoje predstavnike koji u okviru predstavničkog tela, a „umesto biračkog tela, odnosno u njegovo ime i u njegovom interesu, vrše u određenom vremenskom razmaku državnu vlast“. U ovome je suština predstavničke vladavine. Biračko telo se sastoji od građana koji imaju biračku moć, odnosno biračko pravo. S biračkom moći ide i predstavnička ili poslanička sposobnost, to jest sposobnost da se politički predstavljaju birači.
Biračko pravo je jedno od osnovnih političkih prava građana. Ono je element izbornog prava i predstavlja uslov za formiranje predstavničkog tela i učešća građana u vršenju državnih poslova. Garantuju ga međunarodne konvencije o slobodama i pravima građana kao jedno od prava građana na učešće u vršenju javnih poslova. U pravu svake države ono je garantovano ustavom kao najvišim i osnovnim pravnim aktom. Ustav definiše biračko pravo kao individualno – lično pravo ili pravo koje pripada pojedincu. Ustav takođe garantuje i direktnu zaštitu izbornog prava, kao što to uostalom čini i sa ostalim osnovnim slobodama i pravima građana.
Kada govorimo o biračkom pravu, potrebno je definisati njegove oblike, svojstva i sastavne delove. U zavisnosti od toga kolikom je krugu građana dozvoljeno da uživaju u biračkom pravu, ono može biti opšte i ograničeno.Opšte biračko pravo uživaju svi građani koji ispunjavaju određene uslove. Ti uslovi su: državljanstvo, punoletstvo i posedovanje poslovne sposobnosti (sposobnosti za samostalno obavljanje radnji). Ograničeno biračko pravo je privilegija samo određenih kategorija građana. Odnosno, na osnovu različitih kriterijuma, isključuju se čitave grupe građana iz biračkog prava. Ovi kriterijumi predstavljaju posebne uslove koje pojedinac, pored već navedenih opštih uslova, mora ispuniti kako bi stekao biračko pravo. Ti uslovi se nazivaju „cenzus“. Tokom istorije, postojali su različiti cenzusi. Ovde ćemo navesti one najučestalije:
- imovinski cenzus (sticanje biračkog prava uslovljeno je određenim imovinskim stanjem građana izraženim u posedovanju nepokretnosti ili plaćanju određenog poreza);
- domicilni (rezidencijalni) cenzus (sticanje biračkog prava vezuje se za stalnu nastanjenost u određenoj državi, odnosno u izbornoj jedinici u određenom periodu vremena);
- obrazovni cenzus (potrebno je da birač bude pismen ili da ima određeni stepen obrazovanja);
- poreski cenzus (sticanje biračkog prava uslovljava se plaćanjem određene sume poreza);
- starosni cenzus (za sticanje biračkog prava određena je neuobičajeno visoka starosna granica birača, granica koja je iznad godina kada se stiče punoletstvo);
- cenzus pola (biračko pravo imaju samo muškarci, dok su žene lišene toga prava).
Najduže od svih cenzusa zadržali su se poreski cenzus i cenzus pola. Naravno, za tematiku ovog teksta najzanimljiviji je cenzus pola na osnovu kojeg žene nisu uživale biračko pravo do početka XX veka.
Postoje četiri osnovna svojstva biračkog prava:
Opštost – svi građani stiču ovo pravo pod jednakim uslovima;
Jednakost – svaki glas ima istu težinu i svaki birač ima prava na samo jedan glas (po principu jedan čovek, jedan glas);
Neposrednost – svaki birač lično koristi svoje pravo;
Glasanje je tajno – tajnost glasanja štiti slobodu birača da bira.
Biračko pravo manifestuje se u vidu dva prava: kao aktivno biračko pravo i kao pasivno biračko pravo. Aktivno biračko pravo je pravo građana da biraju. Ono daje mogućnost svim građanima i građankama da biraju svoje predstavnike u predstavnička tela. Pasivno biračko pravo predstavlja pravo svakog građanina da bude biran kao predstavnik za predstavnička tela. Prema tome, građani koji učestvuju na izborima mogu se naći u različitim ulogama, kao birači, kandidati ili predlagači. Sva ova prava građani uživaju na svim izborima, bez obzira na njihov nivo.
Žene u prvim demokratijama
U antičkoj Grčkoj, odnosno pre svega u grčkom gradu-državi Atini i zemljama koje su je okruživale, razvio se revolucionarni oblik vladavine – demokratija. Atinska demokratija, koja se ponekad naziva i klasičnom demokratijom, predstavlja prvi oblik demokratije i jedan od najznačajnijih u antičkom periodu. Međutim, i pored toga što je uređenje bilo demokratsko, nisu svi stanovnici antičke Grčke imali ista prava.
Kada je pravo glasa u pitanju, postojala su ozbiljna ograničenja koja su isključivala veliki broj stanovnika Atine. Pravo glasa uživali su samo građani muškog pola stariji od 18 godina koji su ispunjavali imovinski cenzus. Žene, deca, robovi, stranci, kao i stranci sa stalnim boravkom u Atini, nisu imali pravo glasa, iako su činili većinu stanovništva. Otuda je broj glasača bio veoma mali, oko 10% ukupnog stanovništva.
Položaj žene u antičkoj Grčkoj stoga nije bio ni malo privlačan. U detinjstvu su nad njima imali vlast njihovi očevi, a posle udaje su njihovom imovinom raspolagali njihovi muževi, dok je njima dato da vode domaćinstvo i da se brinu o podizanju dece. Svim ženama u antičkoj Grčkoj, bez obzira na starost i sloj kojem su pripadale, bez obzira na to da li su bile slobodne ili ne, bilo je zajedničko da nisu imale pravo glasa. One su, uopšte uzev, uživale mali broj prava i imale veoma malo uticaja na dešavanja u društvu. Za njih je bila rezervisana privatna sfera, dok su javnom sferom dominirali isključivo muškarci.
Za stari Rim je karakterističan patrijahalni koncept, zasnovan na značaju uloge koju je imao pater familias, odnosno otac porodice. To je bio najstariji muškarac u porodici koji je nad ostalim članovima porodice imao apsolutnu moć, koja je uključivala i odluku o njihovim životima. U početku su samo očevi porodice imali pravo glasa, budući da su posedovali imovinu i uživali društveni ugled. Pobunivši se protiv prava glasa zasnovanog na posedovanju imovine, niže društvene klase su posle vekova čestih društvenih konflikata uspele da ostvarile pravo glasa. Pa ipak, žene su iz toga bile izostavljene. Njih, kao i u Grčkoj ranije, nije bilo u javnoj sferi. Nisu smatrane sposobnim za obavljenje poslova koji su se odnosili na odlučivanje, politički angažman, javnu raspravu. Štaviše, žena je u rimskom pravu bila izjednačena s decom i umno obolelim osobama. Ona je do udaje bila podređena svome ocu, a u braku mužu. Muškarac je imao autoritet da ženu proda, muči, odbaci ili da je ubije.
Najzad, pomenimo i žene u Egiptu kojima je pripadao najveći broj prava u odnosu na žene u ostalim antičkim društvima. One su uživale gotovo potpunu ravnopravnost s muškarcima, pošto su imale punu pravnu i poslovnu sposobnost. Žene u Egiptu mogle su same voditi poslove, zaključivati ugovore, imale su pravo na svojinu i mogle su je putem testamenta ostaviti kome god su želele. Takođe, mogle su da usvajaju decu, da svedoče na sudu, da zadrže svoje prezime posle udaje, da se bave poslovima za koje su kvalifikovane itd. Što se tiče učešća žena u vlasti, važno je napomenuti da je vlast u Egiptu bila snažno centralizovana i pod jakim uticajem vrhovnog vladara – faraona. Faraoni su dolazili na vlast na osnovu svog porekla, a s nje odlazili isključivo smrću. Zato ne možemo govoriti o pravu glasa u Egiptu, ali je bitno istaći da je bilo žena koje su se nalazile na funkciji upravnica provincije, a bilo je i više faraonki (Hatšepsut, Kleopatra).
Doba prosvetiteljstva
Novi vek donosi velike promene u načinu proizvodnje i društvenom uređenju, usled čega nastaju novi slojevi u društvu i dolazi do izbijanja građanskih revolucija. Krajem XVII veka pojavljuju se prvi znakovi industrijalizacije, proširuju se gradovi i javljaju se izdanci novih društvenih klasa – radnici bezemljaši i gradska srednja klasa. U to se doba javljaju i prvi, doduše veoma retki pozivi za poboljšanje položaja žena, koji su se uglavnom ticali podređenog položaja žene u porodici. Do značajnijih promena u društvu dolazi u XVIII veku. Sredinom ovog veka grupa prosvećenih mislilaca počinje da se suprotstavlja tiraniji feudalnih društava zasnovanih na naslednim privilegijama kraljeva, crkve i plemstva. Do tada zastupljenom „božanskom pravu“ kraljeva ovi mislioci suprotstavljaju novu vrednost – „pravo čoveka“. Oni formulišu nezadovoljstvo nove i narastajuće srednje klase koja žudi za napretkom i kojoj je preko glave stare, krute i korumpirane feudalne hijerarhije. Bio je to početak doba prosvetiteljstva U tom previranju žene počinju da postavljaju pitanje svoje nejednakosti i da se suprotstavljaju tiraniji muškaraca u kući.
Istorija sifražetskog pokreta
U svim onim etapama čovečanstva u kojima ima smisla govoriti o „pravu“ glasa i izvesnom obliku učešća u vlasti, ženama je to pravo bilo uskraćeno. Čak i kad je građansko pravo u XVIII i XIX veku konačno prošireno na sve ili na većinu odraslih muškaraca u zemaljama Zapada, ženama pravo glasa nije dato. Pitanje prava glasa žena utoliko postaje tema u XIX veku, kada se javljaju i prvi sifražetski pokreti. Sifražetske pokrete činile su žene koje su se borile i na kraju izborile za pravo glasa žena. Njihova borba trajala je veoma dugo, odvijala se u fazama i neujednačenim tempom. Uzroke za to možemo naći u „opštem društveno-istorijskom kontekstu, kao i sociokulturnim okruženjima pojedinih zemalja“. Istorijski gledano, Velika Britanija i SAD predstavljaju karakteristične primere borbe za žensko pravo glasa u XIX i XX veku. Odatle se ova borba proširila i na žene u drugim državama i dobila svetski karakter.
Sifražetski pokret u Velikoj Britaniji
U Velikoj Britaniji se o ženskom pravu glasa sve više govori od sredine XIX veka. Među prvima su to učinile žene koje su učestvovale u čartističkom pokretu (1830-1850). Zahtev za ženskim pravom glasa bio je predmet razmatranja istaknutih liberalnih intelektualaca Engleske od 1850. godine, među kojima su se isticali Džon Stjuart Mil (John Stuart Mill) i njegova partnerka, Harijet Tejlor Mil (Harriet Taylor Mill). Prvi savez za žensko pravo glasa oformljen je u Mančesteru 1865. godine, a Mil će 1867. godine u Parlamentu izložiti peticiju koja zahteva pravo glasa za sve osobe koje poseduju imovinu, na kojoj se našlo 1550 potpisa. Iako Reformski zakon iz 1867. godine, koji je dramatično proširio pravo glasa nije sadržao odredbu koja bi se ticala žena, u međuvremenu se u svim većim gradovima Engleske osnivaju udruženja za borbu za pravo glasa žena. Ona 1870. godine podnose Parlamentu više peticija za proširenje prava glasa, na kojima se zbirno nalazi gotovo tri miliona potpisa.
Uprkos tome, narednih godina ne dolazi do pomaka. Nijedan od vodećih političara toga vremena nije imao hrabrosti da se usprotivi tradiciji i oštrom neslaganju kraljice Viktorije s ciljevima ženskog pokreta. Parlament će, međutim, 1869. godine poreskim obveznicama dozvoliti da glasaju na lokalnim izborima, a u decenijama koje su usledile žene su stekle pravo da učestvuju u radu opštinskih i gradskih veća. Pravo da glasaju i na parlamentarnim |
|
izborima ženama je i dalje bilo uskraćeno, iako su u međuvremenu u Parlamentu stekle značajnu podršku.
Više manjih sifražetskih udruženja ujedinilo se 1897. godine u jednu organizaciju, Nacionalnu uniju ženskih sifražetskih društava (National Union of Women's Suffrage Societies), stvorivši time veći stepen povezanosti u svojim redovima. Ovu prvu, veću žensku organizaciju koja se zalagala za politička prava žena, predvodila je Milisent Foset (Millicent Fawcett). Ona je smatrala da bi bilo kakav vid nasilja uverio muškarce da ženama ne treba dozvoliti pravo glasa, pa se njena organizacija zalagala za strogo nenasilna rešenja. Strpljivo i strateški, Milisent Foset je konstantno iznosila argumente koji su ukazivali na brojne društvene nelogičnosti: žene mogu zauzimati odgovorna mesta u društvu (kao što su na primer, školski odbori), a opet im nije bilo dozvoljeno da glasaju. Takođe, apsurdno je i to što su žene bile dužne da se povinuju zakonima koje donosi Parlament, a da pritom nisu imale pravo da u donošenju tih istih zakona i učestvuju. Iako je uspela da preobrati neke članove Parlamenta, većina njih i dalje je verovala da žene jednostavno neće shvatiti kako Parlament funkcioniše i da stoga ne bi ni trebalo da učestvuju u izbornim procesima. Učinak koji je ostvarila Milisent Foset bio je, prema mišljenju određenog broja žena, nedovoljan. One su smatrale da aktivnosti žena moraju imati senzacionalni karakter da bi se uopšte probile u javnu sferu.
Kada je 1903. godine Emelin Pankhrst (Emmeline Pankhurst) sa svojim kćerkama osnovala Žensku društvenu i političku uniju (Women’s Social and Political Union), ženski sifražetski pokret se deli u dve frakcije. Drugo krilo ženskog sifražetskog pokreta koje predvodi Pankhrst, nastavlja borbu za osvajanje ženskog prava glasa i ostaje upamćeno po svom militantnom ponašanju u ostvarivanju ovog cilja. Naime, Emelin Pankhrst je verovala da bi, ukoliko muškarci nisu u stanju da saslušaju ideje žena, žene trebalo da upotrebe silu kako bi ih na to nagnale. Politika ove organizacije podrazumevala je paljenje javnih dobara, napade na političare, ometanje rada parlamenta i štrajk glađu (u pritvoru).
Vraćanjem Liberala na vlast 1906. godine, sifražetkinje su doživele više poraza. Naime, u tom periodu doneseno je sedam novih zakona, ali se nijedan od njih nije ticao žena. Kao odgovor na to, usledile su mnogobrojne nasilne aktivnosti sifražetkinja: palile su crkve, pošto se anglikanska crkva protivila njihovom cilju; vandalizovale su ulicu Oksford, razbijajući sve izloge u njoj; vezivale su se za Bakingemsku palatu, jer je kraljevska porodica takođe bila protiv toga da žene dobiju pravo glasa; zakupljivale su čamce i plovile Temzom u toku zasedanja Parlamenta, a pri prolasku pored njega preko megafona su uzvikivale „Zloupotreba!”; neke od njih odbijale su da plaćaju porez; napadale su političare kada bi išli na posao, uništavale im kuće i terene za golf. Prva decenija XX veka u Velikoj Britaniji bila je obeležena ekstremnim nasiljem. Nakon brojnih hapšenja, sifražetkinje su počele da primenjuju strategiju štrajka glađu. Ova vrsta protesta privlačila je veliku pažnju javnosti, a britanska vlada je slutila da bi ceo pokret mogao dobiti mučenički karakter ukoliko bi neka od žena umrla od posledica gladovanja. Stoga su upravnici zatvora dobijali naređenja da sifražetkinje hrane na silu, međutim, ta je praksa kratko trajala usled negativnog odjeka koji je imala u javnosti.
U međuvremenu, podrška javnosti sifražetskom pokretu postaje sve značajnija i u tom smislu se organizuju mnogobrojne javne demonstracije i povorke. Tadašnja vlada dugo je tražila način na koji bi odgovorila na ovaj vid sifražetskog aktivizma, pogotovo zbog značajnih simpatija koje su prema njima gajili građani. Na kraju je primenjena taktika „mačke i miša“: dopuštan im štrajk glađu, usled čega su postajale fizički sve slabije i slabije. Kad bi im zdravstveno stanje bilo ozbiljno narušeno puštali bi ih iz zatvora. Vlasti su na taj način štitile sebe od pritiska javnosti, jer se ne bi mogle smatrati odgovornom ukoliko bi sifražetkinja umrla van zatvora. Ipak, one nisu umirale, ali bi po izlasku iz zatvora bile previše slabe da nastave s borbom za ispunjenje svog cilja. Kada bi povratile snagu nastavljale su sa aktivnostima, ponovo bivale hapšene iz najtrivijalnijih razloga i sve bi se ponavljalo na isti način. Sa stanovišta vlade, ovo je bio veoma jednostavan, ali efikasan način borbe protiv sifražetkinja.
Da bi odgovorile na ovu taktiku, sifražetkinje su postajale još ekstremnije. Ta dešavanja kulminirala su činom koji se odigrao u junu 1913. godine, kada se Emili Dejvison (Emily Davison) bacila pod kraljevog konja i poginula. Sifražetkinje su time dobile svoju prvu i jedinu „mučenicu“. Međutim, taj je čin verovatno naneo više štete nego koristi sifražetskom cilju, s obzirom na to što je u pitanju bila visoko obrazovana žena. Mnogi muškarci su tada postavili pitanje – ako se ovako ponašaju obrazovane žene, šta se onda može očekivati od onih manje obrazovanih? Kako im se onda uopšte može dati pravo glasa?
Sasvim je moguće da bi sifražetkinje postale još agresivnije da Velika Britanija godinu dana kasnije nije ušla u Prvi svetski rat. Emelin Pankhrst naložila je sifražetkinjama da obustave svoju militantnu kampanju i da u znak patriotizma na svaki način podrže vladu i njene poteze u ratu. Doprinos žena u toku Prvog svetskog rata bio je veoma značajan za britanske ratne napore i učinio je da se javnost svim srcem založi za ostvarenje sifražetskog cilja, za pravo glasa za žene. Potreba za uvođenjem ovog prava konačno je prepoznata kod najvećeg broja članova Parlamenta. Shodno tome, u februaru 1918. godine žene su konačno dobile pravo glasa. Ovo se pravo, doduše, odnosilo samo na žene stare 30 i više godina. Iste godine, donesen je i ukaz kojim je ženama dozvoljeno da se kandiduju za poslanice u Parlamentu, a 1928. godine starosna granica po kojoj su žene dobijale pravo glasa pomerena je na 21 godinu života, čime su u političkim pravima konačno u potpunosti izjednačene s muškarcima.
Sifražetski pokret u Sjedinjenim Američkim Državama
Od osnivanja Sjedinjenih Američkih Država žene su bile isključene iz prava glasa. Obećanja jednakosti sadržana u Deklaraciji nezavisnosti i u Ustavu dugo se nisu obistinila. Pokret za žensko pravo glasa javio se ranih godina XIX veka, uporedo sa pokretom za ukidanje ropstva. Jedna od žena koja je pokazala veliku zainteresovanost za učešće u borbi za ukidanje ropstva bila je Lukrecija Mot (Lucretia Mott), koja je često javno istupala govoreći o ovoj temi. Ubrzo se abolicionističkim snagama pridružila i Elizabet Kejdi Stenton (Elizabeth Cady Stanton). Ona i Lukrecija Mot se slažu da je prava žena potrebno izjednačiti s pravima muškaraca, i u julu 1848. godine organizuju konvenciju u mestu Seneka Fols, u državi Njujork, kada su prvi put zatražena puna građanska prava za žene. Prisutni delegati i delegatkinje tada ističu da žene i muškarci treba da budu jednaki u svim pravima, i odbacuju podelu po kojoj muškarci pripadaju javnoj, a žene privatnoj sferi. Proizvod ove konvencije je deklaracija koja poziva da se ženama omogući pravo da glasaju, ali i da im se daju veća prava pri obrazovanju i zapošljavanju. Konvencija u Seneka Folsu stoga predstavlja zvanični nastanak sifražetskog pokreta u SAD. Kako je ženski sifražetski pokret dobijao na masovnosti i snazi, održani su i drugi skupovi povodom ženskih prava, kasnije čak svake godine. Osnovan je i veći broj ženskih časopisa.
U to vreme nije se video drugi način za ostvarivanje ženskog prava glasa osim putem amandmana na ustave federalnih država. Međutim, iako su žene ustavom Vajominga još 1869. godine dobila ograničeno pravo glasa, postalo je sasvim jasno da bi najbolji način za dobijanje prava glasa žena na teritoriji Sjedinjenih Američkih Država bio amandman na Ustav SAD. Shodno tome, iste godine osnovana je Nacionalna asocijacija za žensko pravo glasa (National Woman Suffrage Association), s ciljem da omogući ženama pravo glasa putem usvajanja ovog amandmana. Na čelu ove organizacije bile su Suzan B. Entoni (Susan B. Anthony) i Elizabet Kejdi Stenton. Iste godine osnovana je još jedna organizacija, Američka asocijacija za žensko pravo glasa (American Woman Suffrage Association), na čelu sa Lusi Stoun (Lucy Stone). Ova asocijacija planirala je da pravo glasa žena ostvari putem izglasavanja amandmana na ustave federalnih država. Ove organizacije su se 1890. godine ujedinile u jednu, zajedničku organizaciju, radeći zajedno sledećih trideset godina. Ta organizacija, koju je predvodila Keri Čepmen Ket (Carrie Chapman Catt), imala je naziv Nacionalna američka asocijacija za žensko pravo glasa (National American Woman Suffrage Association). Stvaranjem ove organizacije obnovljene su i ojačane snage sifražetskog pokreta u SAD. Njihova platforma se oslanjala na umereni argument po kojem će žene, budući da se suštinski razlikuju od muškaraca, obnoviti moralni poredak i harmoniju ako im bude dozvoljeno da glasaju.
Bitno je napomenuti da je Nacionalna asocijacija za žensko pravo glasa podržavala rasističku ideologiju tog vremena, što se donekle zadržalo i u udruženoj asocijaciji. Isključujući žene afro-američkog porekla iz svog članstva, ona je sebi zagarantovala značajnu podršku žena s juga. Zbog toga su žene afro-američkog porekla 1896. godine osnovale svoju organizaciju, Nacionalnu asocijaciju obojenih žena (National Association of Colored Women).
U godinama koje su usledile, vođene su snažne kampanje kako bi se zakonodavci nagovorili da u vidu amandmana na ustave država omoguće ženama puno pravo glasa. Postojala su i zalaganja da se ženama omogući da glasaju na predsedničkim izborima, a u nekim državama i na lokalnim izborima.
Do 1910. godine sifražetski pokret u SAD postaje masovan. U to vreme su neke od američkih sifražetkinja posetile Veliku Britaniju kako bi učestvovale u demonstracijama britanskih sifražetkinja i naučile nešto o njihovoj organizaciji borbe za dobijanje prava glasa. Po povratku u SAD, služile su se njihovim taktikama. Često su stražarile ispred Bele kuće, optužujući tadašnjeg predsednika Vudroa Vilsona (Woodrow Wilson), za to što žene još nemaju pravo glasa. Ovakvim svojim delovanjem zadobile su značajan publicitet.
Do 1915. godine više država popustilo je pred zahtevima sifražetskog pokreta, tako da su se žene izborile za pravo glasa u deset federalnih država. Svaka od tih država povećala je broj svojih predstavnika u Kongresu, koje su delimično izabrale žene. Ovi članovi Kongresa su zbog toga na neki način bili obavezni da podrže usvajanje amandmana na Ustav SAD kojim bi ženama na nivou Sjedinjenih Američkih Država bilo odobreno pravo glasa.
Prvi svetski rat i uloga koju su žene u njemu imale, značajno su umanjili protivljenje uvođenju ženskog prava glasa. Dve najveće političke partije složile su se da je nužno da se ženama odobri pravo glasa. Amandman koji se ticao ovog prava dobio je neophodnu dvotrećinsku većinu u oba doma u januaru 1918. godine, a zatim i u američkom Senatu, juna 1919. godine. Potom je vođena velika kampanja da bi ga ratifikovalo dve trećine državnih zakonodavaca. Najveći problem predstavljale su države s juga SAD. Naime, mnogi južnjaci su smatrali da će nadmoć belaca biti dovedena u pitanje ukoliko žene dobiju pravo glasa, zbog njihove „emotivnosti i osetljivosti prema nesreći“.
Pred samo osvajanje prava glasa američkih žena, 20. avgusta 1920. godine, dolazi do prave drame. Naime, sve države (njih 35) su ratifikovale 19. amandman, osim jedne, države Tenesi. Sve glavne predvodnice sifražetskog pokreta, uz mnoštvo novinara iz svih delova države okupile su se tih dana u Nešvilu, u Tenesiju, da proprate ishod glasanja i da vide da li će ova država ratifikovati amandman i time omogućiti njegovo usvajanje na nivou Sjedinjenih Američkih Država. Znak raspoznavanja pobornika i pobornica prava glasa bila je žuta ruža, dok su protivnici usvajanja ovog prava za svoj simbol izabrali crvenu ružu. Tokom prva dva glasanja, ishod je bio nerešen, da bi u trećem krugu, jedan od članova parlamenta, Hari Bern (Harry Burn), promenio svoje mišljenje i glasao za usvajanje amandmana. Njegov čin izazvao je opštu pometnju kod prisutnih, i on je bio prinuđen da beži od „pomahnitale gomile“ protivnika ženskog prava glasa, jedva izbegavši linč.
Državni sekretar proglašava 26. avgusta 1920. godine 19. amandman sastavnim delom ustava SAD. Tačno 144 godine nakon donošenja Deklaracije nezavisnosti, američke žene konačno dobijaju opšte i jednako biračko pravo, i na taj način postaju izjednačene s muškarcima kada je ovo pravo u pitanju.
Sifražetski pokreti u drugim zemljama
Sifražetski pokreti javili su se i u drugim
|
|
zapadnim zemljama tokom XIX i ranih godina XX veka. Oni nisu bili toliko izraženi kao u Velikoj Britaniji i SAD, ali su ispunili svoj cilj i obezbedili ženama pravo glasa. Treba takođe imati u vidu da, iako su pokreti za žensko pravo glasa bili najrazvijeniji u Velikoj Britaniji i u SAD, to nisu bile prve zemlje koje su uvele ovo pravo, bar ne na parlamentarnim izborima. Naime, žene Novog Zelanda dobile su aktivno biračko pravo ograničenog tipa još 1893. godine, dok je Australija 1902. godine dala ženama pravo glasa na parlamentarnim izborima.
Sifražetski pokreti su se rano pojavili i u skandinavskim zemljama. Tako je u Norveškoj pokret za sticanje ženskog prava glasa počeo da se razvija od 1830. godine, a u Finskoj 1860. godine. Naravno, kao i u već pomenutoj Velikoj Britaniji, i u ovim zemljama su žene pravo glasa sticale korak po korak. Tako su žene u Švedskoj stekle ograničeno pravo glasa (pravo da učestvuju u organima lokalne vlasti) već 1863. godine. Međutim, to pravo se odnosilo samo na udovice i na neudate žene. Puno pravo glasa svim ženama u Švedskoj odobreno je zakonom tek 1921. godine.
U ostale zemlje koje su ozakonile žensko pravo glasa tokom ranih godina XX veka ubrajamo i Kanadu, Island, Nemačku i Austriju. U periodu između dva svetska rata, veći broj evropskih zemalja je svojim ustavima dao ženama puno pravo glasa, čime ih je, bar u ovoj oblasti, potpuno izjednačio sa muškarcima. Manji broj zemalja je definisao pravo glasa za žene pod specijalnim uslovima, a bilo je i država koje ovo pravo nisu ozakonile sve do kraja Drugog svetskog rata (Francuska, Grčka, Italija, Jugoslavija, Švajcarska, Portugalija, Lihtenštajn i San Marino).
Posle Drugog svetskog rata najveći broj država sveta daje ženama puno pravo glasa. Jugoslavija je to učinila 1946. godine, Francuska 1944. godine, a Švajcarska tek 1971. godine. Očigledno je, prema tome, da političko izjednačavanje žena s muškarcima nije toliko zavisilo od ekonomske i kulturne razvijenosti zemlje. Zanimljivo je navesti i podatak da su većinski muslimanske države, kao što su Turska, Sirija i Egipat, omogućile ženama da glasaju istovremeno kada i mnoge evropske zemlje, a, na primer, mnogo pre Švajcarske. Do 1990. godine žene su ostvarile pravo glasa u najvećem broju država na svetu. Danas samo nekoliko zemalja još nije odobrilo pravo glasa nekom delu ili svim svojim građanima.
Pravo glasa žena u XXI veku – podaci
Zemlje u kojima žene nemaju pravo glasa ili postoji cenzus
Saudijska Arabija – žene nemaju pravo da biraju niti da budu birane. Međutim, planira se da se ženama dozvoli pravo da biraju na sledećim lokalnim izborima u ovoj zemlji, 2009. godine. Inače, prvi lokalni izbori ikada organizovani u ovoj zemlji bili su održani 2005. godine.
Vatikan – glasanje za izbor Pape dozvoljeno je samo članovima Saveta kardinala, koji čine isključivo muškarci.
Bruneji i Ujedinjeni Arapski Emirati – države u kojima ni muškarci ni žene nemaju pravo da biraju niti da budu birani.
Butan – na lokalnim izborima dozvoljen je samo jedan glas po porodici. Iako i žene mogu da glasaju u ime porodice, u praksi se dešava da to ipak daleko češće čine muškarci.
Liban – za žene je utvrđen obrazovni cenzus. Takođe, muškarci su obavezni da glasaju, dok žene nisu.
Zemlje u kojima su žene nedavno ostvarile pravo glasa
Oman – 2002. godine, sultan Kabos bin Said (Qaboos bin Said) proširio je pravo glasa na sve građane koji imaju 21 godinu i više.
Bahrein – 2002. godine ženama je prvi put dozvoljeno da glasaju na parlamentarnim izborima.
Katar – ženama je 2000. godine dozvoljeno da glasaju na lokalnim izborima, a 2003. i na parlamentarnim izborima.
Kuvajt – u maju 2005. godine žene su konačno ostvarile pravo da biraju i da budu birane.
Zaključak
Danas su žene u formalno-pravnom smislu izjednačene s muškarcima. One u najvećem broju država sveta uživaju pravo glasa i ostala politička prava. Ipak, u većini tih država žene nisu zaista prihvaćene kao jednake s muškarcima, odnosno kao jednako sposobne učesnice u političkim procesima.
Iako žene imaju ista prava na učešće u političkom životu što je uređeno formalno-pravnim aktima, one su na mestima odlučivanja i u telima zakonodavne i izvršne vlasti nejednako zastupljene u odnosu na muškarce. Svetski prosek zastupljenosti žena na mestima odlučivanja, konkretno u parlamentima, iznosi 16,6%. Kada uzmemo u obzir činjenicu da žene čine bar 50% populacije u svakoj od država na svetu i činjenicu da uživaju aktivno i pasivno biračko pravo, možemo zaključiti da postoje prepreke za veći angažman žena u političkom prostoru. Očigledno je da sámo osvajanje prava glasa nije donelo ženama veće učešće na mestima odlučivanja i da je potrebno definisati uzroke postojećeg stanja i osmisliti mehanizme koji će dovesti do jednake zastupljenosti oba pola.
Danas se u svetu posvećuje velika pažnja ovom problemu i u mnogim državama su implementirani instrumenti afirmativne akcije kako bi se ostvarila veća participacija žena u javnom i političkom životu. Jedan od najčešće korišćenih instrumenata jesu kvote. Kvote predstavljaju privremeni mehanizam koji bi nakon ispunjenja svog cilja bio ukinut. Cilj kvota je povećanje broja žena na mestima odlučivanja veštačkim putem. Kvote mogu biti propisane ustavom i/ili zakonima, što se razlikuje od države do države. Kvote takođe mogu uvesti i političke partije za unutarstranačke izbore. Kvotama se zahteva prisustvo određenog procenta manje zastupljenog pola na kandidacionim listama ili na mestima odlučivanja. Ovaj procenat kreće se između 30% i 50%.
Kvote su uvedene i u Republici Srbiji Zakonom o lokalnim izborima iz 2002. godine, kao i Zakonom o izmenama i dopunama zakona o izboru narodnih poslanika, donesenim 25. februara 2004. godine. Oba zakona uređuju da na izbornoj listi mora biti najmanje 30% kandidata manje zastupljenog pola i da među svaka četiri kandidata po redosledu na listi (prva četiri mesta, druga četiri mesta i tako do kraja liste) mora biti po jedan kandidat – pripadnik onog pola koji je manje zastupljen na listi. Od donošenja ovih zakona sprovedeni su lokalni izbori i primećen je porast broja žena u lokalnim parlamentima. Takođe, kvote su uvele i neke od političkih partija u Srbiji.
Pored implementacije mehanizama afirmativne akcije, za dalji napredak u postizanju istinske ravnopravnosti žena i muškaraca, neophodan je i rad ženskih organizacija. Kao i u fazi borbe za ostvarivanje prava glasa i danas je bitno postojanje ovakvih organizacija, bilo da se radi o organizovanju žena unutar političkih partija (forumi žena i sl.) ili o ženskim nevladinim organizacijama. Na taj način njihova borba za ostvarivanje zajedničkih ciljeva dobija na masovnosti i organizovanosti. Svojim aktivizmom i međusobnim povezivanjem žene se bore ne samo za ostvarivanje principa afirmativne akcije i svog krajnjeg cilja – postizanja jednakih mogućnosti – već i za zaštitu već ostvarenih prava. To je veoma važno, jer se pokazalo da nisu sva prava zagarantovana i da se mogu veoma lako izgubiti.
U svakom slučaju, danas se na drugi način posmatra uloga žena i njihovih glasova na izborima, i pridaje im se veći značaj nego što je to bilo u prošlosti. Osvajanje prava glasa za žene stvorilo je osnovu za budućnost, polaznu tačku da traže nezavisan život i javni angažman. Ostvareno pravo glasa olakšalo je ženama napore da vode javne živote i da inspirišu ostale da idu njihovim stopama. Iako savremeni svet na drugi način posmatra ulogu žene u društvu, u javnom životu je ipak potrebno još mnogo rada i zalaganja da bi žene ostvarile potpunu jednakost s muškarcima. Rad na ostvarivanju ovog cilja predstavlja na neki način drugu, završnu etapu borbe za ostvarivanje prava glasa, borbe koja je svoje početke imala još u XVII veku.
Ženama su bile potrebne decenije i decenije da se izbore za pravo glasa. Kao što je već opisano, bila je to teška i duga borba kojoj su mnoge od njih posvetile živote. Stoga, potrebno je shvatati ovo pravo ozbiljnije – i ne samo njega, već i sva ostala prava koja danas uživamo, a za koje su se mnoge žene u prošlosti teško izborile. I naravno, potrebno je nastaviti njihovu borbu do ispunjenja krajnjeg cilja – ostvarivanja jednakih mogućnosti za žene i muškarce.
Tekst je preuzet iz zbornika NEKO JE REKAO FEMINIZAM? KAKO JE FEMINIZAM UTICAO NA ZENE XXI VEKA, urednica Adriana Zaharijević, 2008, Beograd (Žene u crnom, Rekonstrukcija i Centar za ženske studije); drugo izdanje, Hajnrih Bel, Beograd, 2009.
Ratko Marković, Ustavno pravo i političke institucije, IP Justinijan, Beograd, 2004, str. 268.
Ibid, str. 269.
Biračko pravo je jedan od elemenata izbornog prava, tako da je na ovaj način ustavom garantovana zaštita biračkog prava.
Marković, Op.cit., str. 270.
Marijana Pajvančić, Rečnik osnovnih pojmova i termina o izborima, CeSID, Beograd, 2001, str. 15.
Dejan Ukropina, Zaštita izbornog prava, CeSID, Beograd, 2002, str. 8.
Sima Avramović, „Opšta pravna istorija – stari i srednji vek“, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2000, str.132-133.
Naziv potiče od engleske reči suffrage (pravo glasa).
Slobodanka Markov, Pravo glasa žena, CeSID, Beograd, 2001, str. 11.
Ibid.
Ibid.
Slobodanka Markov, Op. cit. , str. 15.
Ibid.
Ibid.
Slobodanka Markov, Op. cit., str. 15-16.
Ibid.
Detaljan pregled ostvarivanja prava glasa žena za sve države sveta može se naći na sledećim adresama (odakle su i preuzeti ovde prikazani podaci): http:// www.ipu.org/wmn-e/ suffrage.htm i http:// www. reference.com/browse/ wiki/Women%27s_suffrage. Videti takođe i dodatak 1 u ovoj knjizi (prim. ur.).
|
|
|
| JAVNI RADOVI, 15. avgust 2009. |
|
|
|
| Piše: Jovan NIKOLAIDIS |
|
| ČETVRTI POSTJUGOSLOVENSKI RAT |
|
|
| |
Tranzicija koju, nakon ratova u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, u manjoj ili većoj mjeri imamo danas u Crnoj Gori i svim republikama bivše države, jeste četvrti postjugoslovenski rat: konačni napad ratnih i drugih profitera na osiromašene građane zemalja nastalih na ex-yu prostoru. Rat u kome se ruši negdanja monolitnost srednje klase, rat u kome inteligencija postaje poslušnički duhovni mehanizam na službi oligarhijama, ili gnjevna grupica napuštenih očajnika koji se nisu dali kupiti no čije zanose malo ko danas prihvata, rat gdje se seljak iznova pretvara u mutanta koga selo ne drži a grad zlostavlja, te rat u kome radništvo, izbezumljena gomila naroda koja moljaka ne da se vrati radu već da im se otpremnina poveća i izvrši dokup staža pred penzije koje su mizerne ili ih neće biti…
Sile destrukcije tog napada privilegovanih pljačkaša su strahovite. A taj udar, poput usta koja se ne mogu zasititi, guta ostatke negdašnje privrede i sve još zdravo pretvara u bolesno. Koje će uskoro biti odbačeno, da bi bilo jeftino kupljeno. Opet se, kao mnogo puta u istoriji koja se ponavlja, na strani privilegiranih nađu oni kojima na tom klatnu vremena nije mjesto, a na strani zakinutih oni koji redovito, kao i svaka masa koja se amebno mijenja, urlaju i buče. Psi s lanca koji lavežom prate karavane profita.
Dakako, bijesa izazvanog ovim novouspostavljenim poretkom nepravde koji se dovršava, ne nedostaje. Oni koji su se napljačkali, naubijali i do zla boga osilili nemaju skrupula slušajući bezopasnu galamu obespravljenih koji se spuštaju skliskom stazom u ništavilo.
Ono što najviše obespokojava, dok se tabla sa natpisom off limits postavlja na demarkacionoj liniji koja pravdu dijeli od uspostavljenih armada Zla, jeste odsustvo političke alternative, dovoljno snažne da bi stvari mogla početi da mijenja u drugom smjeru. Crnogorska politička opozicija, tako, postoji, ali ona, svojim anahronim instrumentarijem poziciji samo jača krila. Iako znamo da nas gnjev, narastajući ali nekontrolisan, ne može odvesti nikamo, sve su očitiji obrisi haosa i destrukcije društva koje je oboljelo. I šta se dešava u tom zabranu koga, osim socijalnih tumaranja tako očito markiraju i dvije riječi: off limits? Kad bolesnom više ne pomažu metodi konvencionalne medicine, pribjegava se onoj alternativnoj, kad ne pomaže konkretna, pribjegava se alternativnoj političkoj borbi. Koja više nema oblik parlamentarnih rasprava niti je omeđuju zaključci sindikalnih kongresa. U takvom okruženju odvija se četvrti postjugoslovenski rat. Konačni napad kapitala na siromašne ovog prostora. To što mi istovremeno dok rat traje imamo i famozni put u Evropu, to što nas nasmiješena čeka evroatlantska integracija, druga je tema za neke druge sesije.
Kako oblici tog rata izgledaju, kako se rubno očituju, vidjeli smo u mnogih bogatim evropskim zemljama, ali još nismo u mojoj Crnoj Gori. Sjećate se momaka iz pariških predgrađa koji su palili automobile; baskijski momci i dalje snuju terorističke akcije; francuski ultradesničari jurišaju na multikulturu, dok su italijanski građani koji su, buneći se zbog otpada u gradovima, ’zaradili’ još jednu vladu? Gnjev će uvijek naći način da zapali plamen. Ali niko neće skinuti table sa natpisom: off limits, raširene diljem Balkana kao uštavljene kože sitnog zvjerinja. Ako ne gori kolosalni plamen Svjetske revolucije, gorjeće i dalje stotine, hiljade malih vatri na lomačama iluzija. Kako je to konstatovao Sloterdijk: divlji plamenovi ukazuju na debakl društva. Jer sistem vladavine ovih naših dojučerašnjih loših studenata, sportista i marljivih seminarista na kursevima o |
|
opštenarodnoj odbrani, te loših pjesnika i sredovječnih akademika, tako je usavršen da uvijek pronalazi način da poneku akciju usmjerenu protiv njih okrenu u svoju korist. Kao mašina koja se pokreće koristeći energiju onoga koji joj se suprotstavlja. Mašina se čini nezaustavljivom, a njen pohod po našoj budućnosti bezmalo vječan. Kad će i hoće li u načinu na koji se nešto stvara isklijati sjeme njegove propasti, ostaje da se vidi. Da li je bahatost i cinizam koje pokazuju crnogorski i ini oligarsi prva pukotina u sistemu njihove neograničene moći? I da li će četvrti postjugoslovenski rat trajati duže od naše nade da se može živjeti bez zabrana i ograničenja, bez međa i žice, sa pravdom kao stanjem a ne kao zastavom?
Jer ova nova okupacija, ova tranzicija bez korijenja i roda, ovaj procvat nemorala i kulminacija nerada, koja je kolonijalizovala i unutrašnji prostor naših bratskih zemalja, opasala je zapravo geografiju nekoć zadovoljavajuće socijalne pravde i jednakosti koje su, ipak, resile bivšu državu. Koja nam nije, znali smo se buniti, davala dovoljno slobode i demokratije. Sada, danas, na svim mjestima gdje je klijalo bratstvo-jedinstvo, samouprava i dijelom pravična raspodjela rezultata rada, nikle su ludnice nacionalsocijalista, utvrde klerofašista, ekstremne religiozne grupacije zabarikadirane u svoja memljiva utočišta. A demokratiju je zamijenila anarhija. Društveno od juče postalo je privatno od danas i sjutra. Svi ostali, neuki, nespremni, zatečeni, ostali su, postali su zatočnici off limits konfiguracija, van odabranog kruga novih ’dobitnika’. Zbog njih, te site elite, započinje četvrti postjugoslovenski rat, kao posljednja etapa postjugoslovenske tranzicije, od lošeg ka gorem. Zapravo, baš ga ti otimači naše sreće i mira indukuju, oni su njegovi generali, stratezi i markeri. Majstori virtuelnog spektakla obilja i lagode! Kao potvrđen primjer i namjera privilegiranih da globalizuju naš duh i tijelo, našu sreću i ljubav. Za koju smo mi, sanjari pred off limits graničnikom, nebrojeno puta pali.
Kažu mi školovani prijatelji da su Borislava Pekića, za njegovih rijetkih posjeta Podgorici (jer taj je sjajni pisac naših jezika htio da bude Srbin tim više koliko su crnogorski kvazipatriote dokazivali da je on Crnogorac), ismijavali zbog toga što je sve ljude koje je sretao oslovljavao sa ”vi”. Time je postavio ’off limits stanje’ prema onima koji ga ne razumiju. Jer posprdnost prema gospodskom, diskretnom i uglađenom, nacionalni je sport u Crnogoraca. Pekić je, pak, odlično shvatao gdje se nalazi: oni koji su ga poznavali pričaju da je imao običaj angažovati advokata koji je posredovao u njegovim kontaktima sa našim svijetom. Tadašnje konvencije nalagale su da se ljudima obraća sa ”druže”, što je građanskom intelektualcu Pekiću bilo neprihvatljivo. Stoga bi on advokata zamolio da dotičnog gospodina upita da li bi…to i to. Našto bi se advokat Pekićevom (uslovno rečeno) sagovorniku obratio riječima: druže, drug Pekić vas pita da li biste… to i to.
Danas se u Crnoj Gori ono skorojevićko posebno groteskno nakalemilo na sirotinjsko, pa je nikla biljka koja mora izazvati smijeh kad je gledate sa daljine, ali je živa muka kada ste prisiljeni živjeti pod njenom krošnjom; jer, niti daje hlad, niti drži kišu. Nego je puna bučnih vrabaca koji su zamislili da su orlovi, sipajući sitni izmet po vašem strpljenju i odmjerenosti.
Pod tim stablom koje je niklo na sirotinjskoj zemlji, sramota je nemati, i ništa se danas u nas ne prezire kao sirotinja. Postoji odomaćena krilatica: ima se, može se. Vrijeme klasne solidarnosti je prošlo, sada su u Crnoj Gori dojučerašnji siromašni sloj klasni neprijatelj |
|
doista siromašnih. Jer siromašan je siromašnom priprema za put ka onome što se želi: biti bogat. Jer, postoje samo bogati i oni koji to žele postati. Drugih zasad u nas nema.
Nekada se krilo da imaš – danas se svi trude da izgleda kako imaju više nego što doista imaju. Stoga kuće od hiljadu kvadrata koje grade oni koji su nekoć imali potleušice, ispred kojih su parkirana uglancana terenvozila ili crne zvijeri sa nišanom na haubi, više nisu rijetkost. Kao što enormna kreditna zaduženja građana ne govore o cvatu rada i ulaganja u rad, već o budućoj finansijskoj katastrofi koju pokrivaju zbrzani glamur i klecava poza. Mi smo nacije koje su klinički mrtve ali se to još ne vidi. Jer, potrebno je više od krupnih računa u švajcarskoj banci, treba još više od jedne generacije koja je uživala u privilegijama komunizma, i druge koja je pod štitom očeva, današnjih gospodara tranzicije, naša društvena bogatstva legalno opljačkala, treba više od skupih kola i odijela, mnogo više od svega toga, da od unuka onih koji su na katunima noćili sa ovcama napraviš novog čovjeka, ozbiljnijeg čovjeka, ne zamlatu kome je kum, pleme i rodstvenik sve u životu i sve za život. U kome su odricanja i dileme izumrli. Mi živimo život ne shvatajući što smo sve mogli imati dok smo sticali. Stoga se posve čvrsto drži i kontroliše haos koji zjapi između povlašćenih i zakinutih koji mjesta mijenjaju brzinom munje, ostavljajući pustinju svima onima koji će možda jednom doći na ova tužna mjesta ”vajld bjuti Montenegra”. Nama je uvijek hronično nedostajalo gospode. I vladao je nama redovito seljak, radnik i pokoji ratnik. Plemić – nikada!
Zato smo mi mrzjeli Pekićevu urođenu distancu, kad bi nam kojiput došao u prijestolnicu, tadašnji Titograd.
Nijedna priča o novim bogatašima i novim siromasima, nijedna demagogija o preraspodjeli bogatstva i socijalnoj pravdi nije ni potpuna ni približno tačna, dok se u nju ne uključi tužna činjenica da u Crnoj Gori, mojoj ljepotici i mom zvjerinjaku, i ovog ljeta ima posla za sto hiljada njenih građana. Koji neće da rade! Bahatost novobogataške gomile i nadljudska nespremnost dijela crnogorskih građana da pomognu sami sebi otvara prostor i za bajke i za simplifikacije. To što je neko danas siromašan, nipošto ne znači da je i ispravan, kao što ni to što je neko bogat ne znači da je automatski korumpiran. Jer u Crnoj Gori sirotinja ima navike plemstva, dok nam bogataši imaju manire lumpenproletarijata. To je cijena prevrata, cijena čuvene antibirokratske revolucije kroz koju je Crna Gora prošla na čelu sa mladim lijepim i pametnim ’džemperašima’. Koji danas nisu više lijepi niti mladi, ali pametni jesu ostali ne samo stoga što su džempere zamijenili skupim odijelima. Onog prevrata koji je spriječio da se oformi zdrava elita svjesna svoje istorijske i društvene odgovornosti, koja bi nas učila da put ka višem i boljem vodi preko obrazovanja i rada. Nešto je temeljno krivo u mojoj zemlji gdje se momci u cvijetu mladosti valjaju od kreveta u spavaćoj sobi, preko kauča u dnevnoj, do stola u kafiću, i gdje, istovremeno, ljudi iz okolnih zemalja, iz Srbije, Republike Srpske i Kosova rade poslove koji su našijema ispod časti da ih obavljaju.
Dobrojutro radni narode Crne Gore! Sada je tačno minut do dvanaest! Niste vi ludi da povjerujete crnogorskoj vlasti koja obećava da će u nekoliko narednih godina nezaposlenost u Crnoj Gori biti iskorijenjena, kad znate, odlično znate, da će neoliberalni koncept, od vlasti potvrđena strategija mikro države Crne Gore, potvrditi zloslutnu najavu o budućoj totalnoj nezaposlenosti Crnogoraca.
Off limits! |
|
|
| JAVNI RADOVI, 5. maj 2009. |
Link na tekst: Branislav Jakovljević: Zmijski car |
|
|
| Piše: Branislav Jakovljević |
|
| ZMIJSKI CAR |
|
|
| |
VREME PRIJATELJA
Knjigu Dobrice Ćosića Vreme zmija otvara scena susreta autora i patrijarha Pavla: “Danas u podne posetio sam patrijarha Pavla na njegov poziv.” Poslednji deo rečenice je od ključne važnosti: Ćosić nije taj koji traži da se vidi sa poglavarom Srpske pravoslavne crkve, već je pozvan. On je potreban patrijarhu, a ne obratno. Ovaj asimetričan odnos između samozvanog oca nacije i crkvenog poglavara produbljuje se iz trenutka u trenutak: dok Ćosić mudro ćuti, patrijarh brblja kao tinejdžer ošamućen prisustvom estradne zvezde (“Patrijarh se raspričao, a ja sam ga slušao pažljivo i ljubopitljivo posmatrao. Proverevao sam mu starost mišljenja”.) Sve, dakle, ukazuje na to da je ovo scena ispovedanja u kojoj političar i pisac ispoveda duhovnika. To je ujedno i scena poklonjenja u kojoj partrijarh skoro da se izvinjava zbog ispada crkvenih zvaničnika, mitropolita Amfilohija i vladike Artemija, protiv Ćosića, koji sa zadovoljstvom primećuje da “patrijarh staje odlučno” na njegovu stranu, te da izražava žaljenje “što su tako ugledni arhijereji Crkve ispoljili netrpeljivost, uvredili me i naneli štetu sebi i Crkvi” (8). Što se Ćosića tiče, poredak stvari je kristalno jasan: crkva, taj muzejski eksponat (scena patrijarhove ispovesti dešava se u “pohabanom salonu Patrijaršije”) ne samo da je odvojena od države, već treba da joj služi u skladu sa njenim potrebama.
Ko preživi prve dve stranice Ćosićeve knjige, imaće prilike da pročita izveštaje o čak još četiri susreta između njega i patrijarha. Kao da ne može da odoli da se ne pohvali svojim položajem u odnosu na patrijarha, Ćosić već u opisu drugog susreta navodi da mu se ovaj “nekako ispovedao” (73). 21. jul: “Prekjuče sam razgovarao sa patrijarhom Pavlom na njegov poziv. Opet sami. (…) Pozvao me da ga savetujem.” (191). Posle nekih desetak dana Ćosić ponovo posećuje patrijarha, opet na njegov poziv, opet da ga savetuje. Tu mu patrijarh do tančina opisuje svoju posredničku ulogu između Miloševića i Karadžića u pripremama za Dajton. Ćosić poletno zaključuje dnevničku belešku: “Radostan sam što smem da zapišem: nas dvojica smo i prijatelji” (206). Poslednji susret, bar što se ove knjige beležaka tiče, dešava se 24. avgusta, ponovo na poziv patrijarha. I ovog puta razgovara se o politici. Ćosić beleži da “patrijarh nema poverenja ni u jednog vođu opozicije”. Onda prenosi svoju primedbu patrijarhu da se on, pod uticajem vladika Amfilohija i Artemija, previše uvlači u politiku i onda, tobože usput, navodi odgovor svog prijatelja: “Znam, Artemije je politikant” (208). Da li su patrijarh i Ćosić još uvek prijatelji? A patrijarh i vladika Artemije?
Ana Ćosić Vukić u “Reči priređivača” objašnjava da je šesti tom Piščevih zapisa dobio naslov po “autentičnoj vesti” da se u okolini Niša pojavio neobično veliki broj zmija koje, uplašene bombardovanjem, napuštaju svoja podzemna staništa, kao i po imenu “šiptarskog vođe Tačija” i po biblijskoj simbolici zmije. To nije sve. U spisateljskom naponu, Ćosić opisuje tragove protivavionske paljbe kao “vatrene zmije” (53), da bi kasnije “apokaliptične prizore zmija” (156) povezao sa porazom srpske vojske na Kosovu. Takođe se nameću izvori koji se nalaze van ove knjige. Na primer, u Lovljenju vetra,knjizi razgovora novinara Slavoljuba Đukića sa Ćosićem, poglavlje posvećeno Ćosićevim razmišljanjima o političkoj sceni Srbije na početku devedesetih naslovljeno je “U političkom zmijarniku”. Napokon, parabola o patrijarhu Pavlu koja ilustruje Ćosićevu politiku prijateljstva, kao i strategiju vođenja politike u senci, podseća na epizodu iz Malog princa Sent Egziperija u kojoj Zmijski car pruzima obrise žrtve koju je progutao.
No, to je tek jedna pripovedačka nit koja se zmijski provlači kroz zapise. Usred ekplozija, sirena i oblaka dima, Ćosić ne samo da se sastaje sa patrijarhom, već i nalazi vremena da ozbiljno poradi na produbljivanju svog profila heretika. Tu su najpre Zli demijurg Emila Siorana i Gnostička jevanđelja Elen Pejgels koje čita pod svećom, ispod radnog stola, dok okolo grmi i seva. Kako se životne prilike normalizuju, on prelazi na Rusiju u propadanju Aleksandra Solženjicina i Balkanski Svetovi – prva i poslednja Evropa “makedonskog Srbina” Trajana Stojanovića; iščitava Iznenađenja Lubjanke Šentalinskog, zatim se udubljuje u Pitanje krivice Karla Jaspersa, i završava sa Kunderinim Usporavanjem. Dok ovog poslednjeg odbacuje sa gnušanjem, sa Solženjicinom stupa u raspravu po pitanju sudbine ruskog i srpskog naroda, da bi slična rasprava sa Jaspersom o pitanju lične i kolektivne krivice narasla u neku vrstu kulminativne završnice Vremena zmija. Ono što je zajedničko svim knjigama Ćosićeve ratne lektire iz 1999. jeste da se sve na neki način dodiruju pozicije otpadništva.
U jednom zapisu iz vremena NATO bombardovanja Ćosić govori o prolećnom vetru i primećuje da ga samo on čuje zahvaljujući svojim “spisateljskim, profesionalnim ušima” (76). Kao što postoji profesionalizacija opažaja, tako postoji i profesionalizacija stavova. Ćosić je profesionalni disident, i trudi se da to ostane po svaku cenu. Ova pozicija mu daje priliku da bude u pravu i kada to nije, da odstupa od sopstvenih stavova a da ih se u potpunosti ne odrekne, da svoju nedoslednost i protivurečja pretvori u činove hrabrosti i uzvišenog samopregora. Pozicija kajanja je nulta tačka Ćosićevog političkog i moralnog delovanja. Čini se da najviše uživa u sebi kada priznaje krivicu: “Da sam 1989. sa prijateljima osnovao političku stranku – socijaldemokratsku, verujem, ne bi politička sudbina Srbije bila ovakva … Krivac sam! Mogao sam više politički da delam…” (79). Ovo inicijalno priznanje i pokajanje samo je najava oštre samokritike kojom se Ćosić izdiže iznad situacije opšte krivice. Priznajući neke krivice da bi se oslobodio svih drugih, Ćosić uspostavlja neku vrstu etičke via negative. U katarzičnom agonu sa Jaspersom on uzvikuje: “I ja snosim odgovornost za jugoslovenske zablude u Drugom svetskom ratu. Zablude me ne čine nevinim!” (233). I dalje, u vrtlogu tobožnjeg samoponiranja, on se čudi kako ni ustaše, ni četnici, ni komunisti nisu sakupili hrabrosti da javno govore o svojim gresima: “Niko još javno nije priznao svoju krivicu” (235). Kao ni u posleratnoj Jugoslaviji, ni u Srbiji poratne zime 1999. niko nema snage da prizna krivicu, sem Ćosića. Dok Ćosić prijateljuje sa Titom, Rankovićem, Miloševićem, Raškovićem, Karadžićem, Vučelićem, patrijarhom Pavlom, Miškovićem, svet oko njega sa lomi, hiljade bivaju pregažene i smrvljene, a on iz svega toga izlazi kriv ali pokajan, “samorasvetljen”, pročišćen i izbrušen. Nedodirljiv i neuhvatljiv.
Dementna dijalektika
Ako princip via negative Sv. Dionisija Areopagite |
|
i Nikolaja Kuzanskog vodi ka približavanju neizrecivom kroz imenovanje svega što Bog nije, onda Ćosićeva politička via negativa sastoji se od odbacivanja postojećih političkih ideja, da bi se otvorio prostor za spajanje nespojivog: istorijskog arhaizma i ideološkog utopizma. Sa jedne strane, Ćosić tvrdi da “Srbima nisu uzori sveci nego junaci – Miloš Obilić, Kraljević Marko, borci i prkosnici – Jugovići, Starac Vujadin, hajduk Veljko, Stevan Sinđelić” (200). Sa druge, on priziva “novi solidaristički socijalizam” koji nazire u “tragediji Srbije” koja “nagoveštava neminovnost ubrzane entropije zapadnjačke demokratije i njene profiterske civilizacije. Siromašno čovečanstvo će morati da započne neki oblik socijalističke negacije sadašnjeg vladajućeg političkog i ekonomskog poretka” (88). Ovaj pomen negacije upućuje na Ćosićevu staru strast: dijalektiku. Ona je svuda, opšteprimenljiva, kao pojam i kao metod. Tako, ruska “lukava dijalektika” sastoji se u naoružavanju Srbije i njenom podsticanju na ratovanje (25), “naša civilizacija” se vodi dinamikom integracija i njenih dijalektičkih antiteza (40). Ali dijalektika nije samo instrument za interpretaciju, već i vid žive istorijske prakse. Ćosić u detalje opisuje kako je, u odmakloj fazi NATO bombardovanja, predlagao Dejanu Medakoviću, tada predsedniku SANU, da traži prijem kod Miloševića i prenese mu savet “grupe akademika” da prihvati zahteve Sjedinjenih država i Evropske unije. Jedan od motiva za ovaj predlog bio je “da se Miloševiću psihološki olakša odluka o kapitulaciji, jer je on ucenjen čovek, njegova glava i njegova porodica su u pitanju, treba mu pomoći autoritetom Akademije da donese racionalnu odluku i prihvati zahteve Amerike” (144). Tako se “grupa akademika”, tih nadstranačkih ličnosti od integriteta, kao mnogo puta pre toga stavlja u ulogu babice u dijalektičkom procesu dovođenja vođe do svesti o istini, te mu tako majeutičkom metodom pomaže da pronađe pravi smer delovanja.
Ćosićeva dva omiljena metoda, via negativa i dijalektika susreću se i stapaju u proces koji on, čini se sa izvesnom nasladom, naziva “negativna dijalektika”. Na početku bombardovanja, on mudruje da je Srbiji “sada potreban mesija – pametan i hrabar izdajnik. Taj paradoks da je spasilac izdajnik, a ne oslobodilac jeste trijumf negativne dijalektike” (63). Ili, kasnije: “Zar će četnik Vuk Drašković da povede u četništvo partizansku decu? Opet i tu radi ona fatalna negativna dijalektika” (113). Ne, to nije negativna, nego uvrnuta, izvitoperena, iskrivljena dijalektika. U Negativnoj dijalektici Adorno napominje da se “mistični impulsi sekularizovani u dijalektici” svode na doktrinu da je svakodnevno i istorijsko od važnosti za ono što tradicionalna metafizika naziva transcendencijom. Ako je tako, zaključuje Adorno, onda se može reći da Aušvic predstavlja krajnji ishod zapadne metafizike. Ćosić krivotvori negativnu dijalektiku kao što krivotvori via negativu, jer da je koristi u njenom izvornom, Adornovom značenju, morao bi da se upita da li Ovčara, Srebrenica i Račak predstavljaju krajnji ishod srpske istorije i kulture. Da li je potrebno, i kako, posle ovih događaja ponovo sagledati Miloša Obilića, Kraljevića Marka, Jugoviće, Starca Vujadina, hajduk Veljka, Stevana Sinđelića? “Grupu akademika” – babica i da ne pominjemo.
Krivična prijava koju su protiv Ćosića podneli Komitet pravnika za ljudska prava Jukom i Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji zadire upravo u Ćosićevu dementnu dijalektiku ratnih zločina. Ona mu čak donekle čini uslugu jer ukazuje samo na jedan deo ovog mehanizma kojim Ćosić ne samo objašnjava i opravdava bivše, već i priziva nove ratove i nove zločine. Rečenica sa 211. strane Ćosićeve knjige koja, prema tvrdnjama ovih organizacija, izaziva “nacionalnu, rasnu i versku mržnju i netrpeljivost” tek je deo jedne sveobuhvatne “dijalektike” koja se tiče pre svega zločina koje su počinile srpske jedinice na Kosovu. Ako ovo zvuči paradoksalno, podsetimo se Ćosićevog teksta: “Taj socijalni, politički i moralni talog tribalnog, varvarskog Balkana, uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju u borbi protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskog naroda – srpskog naroda” (211). Nije nimalo slučajno što se u ovoj dugačkoj i rogobatnoj rečenici pominju ne samo Albanci već i Srbi. To je zapravo njena srž, sve ostalo je dimna zavesa koja odvlači pažnju od suštine. Ćosiću je važno da ih veže u čelični zagrljaj zato što bez Albanaca sve ono što su činile srpske oružane snage na Kosovu postaje ogoljeno. Kada je u pitanju Ćosić, ne treba nikada gubiti iz vida njegovu obratnu dijalektiku: “talog” je zapravo zastor kao što je prijatelj zapravo plen. U beleški za 13. jun 1999. zatičemo ga upitanog nad zločinima nad Albancima: “Priča o zločinima srpskih vojnika, mržnji i osveti Srba, toliko je užasna da se mora proveriti. Ja moram saznati kosovsku istinu o Srbima” (167). Stranica koja počinje izjavama o rešenosti da razotkrije zločine koje su činile srpske snage na Kosovu završava se na sledeći način: “Amerika i Evropa su postale saveznice i zaštitnici jednog šovinističkog, agresivnog, varvarskog plemena; one su povele Mali svetski rat protiv Srbije da spasu Kosovo od ‘srpskog etničkog čišćenja’, a ishod njihove pobede i razaranja Srbije je ostvarenje ‘etnički čistog Kosova’, ali očišćenog od Srba” (168). Ovu strategiju liliputanizacije zločina srpskih vojnih i paravojnih jedinica i policijskih službi u odnosu na opštu sliku srpskih stradanja Ćosić podiže na nivo generalnog principa objašnjenja ratova devedesetih.
Ovaj princip dostiže vrhunac vulgarnosti u Ćosićevom predgovoru knjizi Nikole Koljevića Stvaranje Republike srpske. Dnevnik 1993-1995, objavljenoj u isto vreme kada i Vreme zmija. Pošto predstavi Bosnu kao “zemlju mržnje” (zanimljivo je da Robert Kaplan koristi istu ovu tezu u knjizi Balkan Ghosts koja je uveliko korišćena za podupiranje teza o neophodnosti vojne intervencije na prostorima bivše Jugoslavije), Ćosić prelazi na konkretne slučajeve. Kada je reč o masakru u Srebrenici, on najpre piše o zločinima jedinica Nasera Orića prema Srbima u okolnim selima i dodaje: “U ovom genocidnom zatiranju srpskog življa učestvovala je masa muslimanskih civila, seljaka. Bio je to 1992. godine pravi masovni pokret Muslimana za ubijanje Srba, za pljačkanje imovine, stoke i paljenje srpskih kuća. Muslimanski seljaci u većini nisu ubijali Srbe oružjem nego sekirama, vilama, pajserima, motkama…” (33). Ako su Srbe istrebljivale mase muslimana, onda su sa druge strane zločine činili pojedinci koje valja osuditi i kazniti. To Ćosiću ne smeta, jer se ionako radi o njegovim ideološkim protivnicima: “Srbin Nikola Koljević je bio obavezan da osudi četničke zločine, paljevine i pljačke ‘srpskih dobrovoljaca’ i teritorijalaca po Bosni i Hercegovini” (38). Dakle, sa jedne strane |
|
šačice “četnika” i “dobrovoljaca”, sa druge “masovni pokret Muslimana”. Pošto je, prema Ćosiću, osveta glavni činilac međunacionalnih odnosa u Bosni, ostaje na čitaocima da sami izvedu zaključke i preduzmu odgovarajuće mere.
Fašizam u jeziku
Iz javnih debata o Ćosićevoj knjizi moglo bi se lako doći do zaključka da se radi o knjizi političke publicistike ili istoriografije. Važno je setiti se da se ovde radi o dnevniku. U “Reči priređivača” Ana Ćosić Vukić naglašava da su Piščevi zapisi izvedeni iz “dnevničkih beleški” koje su nastajale “kako njihov sam pisac kaže, samim ‘nagonom pisanja’, spontano i bez namere da budu objavljene”. I: “ovi tekstovi – nazvani dnevničke beleške – izmiču svakoj pojedinačnoj žanrovskoj definiciji, uključujući i žanr dnevnika koji piscu postavlja najmanje uslovnosti i koji je po svom imanentnom karakteru najproizvoljniji književni žanr” (246). Vreme zmija, kao i ostali tomovi Piščevih zapisa, predstavlja spoj intimnog dnevnika i tekućeg komentara na političke i istorijske teme. To je dnevnik pisca i političara, ali isto tako i dnevnik starog čoveka, što daje posebnu težinu i boju ovim zapisima. Više nego bilo ko drugi ko se lati pisanja, pisac u osmoj deceniji života trebalo bi da ima pojačanu svest o tome da, kako bi rekao Blanšo, poet “ne nadživljava stvaranje svog dela” već “živi umirući u njemu” (Prostor literature). Ono što možda najviše iznenađuje u šestoj knjizi Piščevih zapisa jeste jedna krnja i pomućena svest o sopstvenoj smrtnosti.
U tekstu “Promišljanje” (“Délibération”, Tel Quel, 1979) koji je, uz Kameru lucidu,jedan od poslednjih tekstova koje je objavio za života, Rolan Bart se bavi upravo dnevnikom kao književnim žanrom i kao spisateljskom aktivnošću. Pokušavajući da shvati sopstvene razloge za nevođenje dnevnika, Bart navodi nelagodnost sa dnevničkom “artificijelnom iskrenošću” i “umetničkim mediokritetstvom ‘spontanosti’”. Dnevnik se, po Bartu, svodi na odnos između spisateljskog “Ja” i čitateljskog “Drugog”. “U dnevničkoj situaciji, upravo zato što ne ‘radi’ – zato što nije izmenjen radnjom dela – Ja je pozer: stvar efekta, ne namere” (kurziv u originalu). Valja napomenuti, i u ovome se sastoji refleksivnost ovog Bartovog poznog eseja, da su u tekst ubačene dve dnevničke beleške koje tako postaju integralni deo “Promišljanja”. Po završetku dnevničkih beležaka, Bart navodi da je pisac, pišući dnevnik, osuđen na simulaciju. “Pribegavajući ‘najdirektnijoj’ i ‘najspontanijoj’ formi pisanja, ja zapravo postajem najnespretniji šmirant”.
Ćosić je svestan bar jedne stvari koje je svestan i Bart: da je vođenje dnevnika stvar dnevne rutine, a ne spisateljske strasti. Čini se da ono što u samom žanru dnevnika odgovara Ćosiću jeste forma nabrajanja: kao što ni jedan dan ne dolazi sam, tako ne dolaze sami ni protivnici Srbije (i, naravno, samog Ćosića). Klinton, Bler, Šreder i Širak uvek dolaze zajedno, kao što uvek u paru idu “mudžahedinska Bosna” i “ustaška Hrvatska” ili “mondijalisti” i “NATO intelektualci”. Kada ne grdi, Ćosić gunđa, brine, pita se, priseća i čudi. Slušajući ploču Nane Muskuri, Ćosić se, kaže, “guši u suzama” i pita: “O Bože, zar su mrtve sve moje grčke radosti!” Onda kreće u nabrajanje umrlih savremenika, da bi zaključio: “Nagon za pisanjem me na to dozivanje mrtvih primorava” (190). U sceni sahrane Pavla Ivića nalazimo ga diletantski “nagnutog nad rakom”, a pred kraj knjige, dakle na ivici jedne druge provalije, zaključuje: “U meni se psihološki stabilizuje svest o svom kraju. Ja sam čovek minulog doba. Sve moje je prošlost. I ja sam kao pisac – prošlost” (238). Ovo je pre podsećanje na sebe nego zapitanost nad sobom. Zapravo, jedina refleksija ovde jeste korespondencija između sebe i jednog opšteg “tragizma”, koji čini lajtmotiv ovog i mnogih drugih Ćosićevih dela. Tragedija je figura kojom Ćosić povezuje izuzetnost nacije sa izuzetnošću pisca: sa jedne strane, “biti Srbin, to znači biti istorijski nesrećan čovek” (117), a sa druge “tamna, iracionalna žudnja i strast za veličinom nesreće” sadrži se u “prirodi piščevog dara” i “hrani njegov stvaralački nagon za tragičnim događajem i doživljajem” (81). Još neubedljivije od Ćosićevih političkih i istorijskih analiza deluju ova razmišljanja o tragediji i “tragizmu” zapisana u dnevniku, tom žanru koji, kako tvrdi Bart, ne postavlja tragično pitanje “Ko sam ja?” već komično “Jesam li?” “Komičar, komedijant – to je pisac dnevnika”.
U komentarima na Bartov tekst, Žerar Ženet zaključuje da postoje tri vrste dnevnika: dnevnik dokument (Tolstoj), instrument (Kafka), i monument, odnosno delo samo po sebi. Ovom poslednjem pripada Ćosić. Priređivač Vremena zmija Ana Ćosić Vukić govori o Piščevim zapisima kao o “svojevrsnom intelektualnom romanu sazdanom od dokumentarne građe” (253). Glavni protagonist ovog romana-momumenta je sam Ćosić, i otud njegovo komično i pozersko “Jesam li?” Zanesen ovim pitanjem, pisac-protagonist ne doseže do svesti o Drugom: Drugom u politici (Albanci, Muslimani, Hrvati, politički neistomišljenici), seksualnom Drugom (“frustrirane ženturače” str. 107) i Drugom u pisanju (čitalac). On koristi čak i predgovor za dnevnik samoubice za političke tirade i odbranu sopstvenih stavova. U ovom nipodaštavanju Drugog susreću se i preklapaju Ćosićev politički i spisateljski projekat. Ispražnjeno mesto Drugog popunjava roman-monument, kao što svakog dana sveske dnevnika ispunjava tekst koji potvrdno klima glavom: “Jesam, samo utoliko što Drugi nije”. Ćosić simulira zapitanost nad smrću, tim apsolutnim Drugim, tako što zauzima pozu, kako sam kaže “borbenog pesimiste” (259). Ona se ne ogleda samo u tezama o tragizmu, već u izvesnoj zgađenosti koja prožima svaku pojavu i svako opažanje. Ovaj mračni pogled na svet zjapi sa svake stranice, gotovo iz svake rečenice: “prezirem ovu nepatriotsku, asocijalnu i amoralnu beogradsku omladinu” (105); “noćas možda jarkije nego u Malom svetskom ratu mene slamaju crne slutnje, mračne vizije budućnosti Srbije i srpskog naroda” (194), Igor Mandić je “tužni ostatak” Ćosićevog jugoslovenstva (216), a tri nule u 2000 stoje za “WC-TOILET-CLOSET, iz kojeg ne smrde organske materije, nego fini smrad nekih hemikalija… Nula je semiotički znak totalnog nihilizma” (241), i tako dalje, ad nauseum. Ovo nije gunđanje reumatičnog starca koji nosi poluprazan ceger iz samoposluge. U svojoj dnevničkoj beleški, Bart piše: “Depresija, strah, anksioznost: vidim smrt voljene osobe i paničim, itd. Takva imaginacija je sušta suprotnost veri. Jer, stalno zamišljati neizbežnost katastrofe znači stalno je prihvatati: izgovoriti je znači u isto vreme je nametati.” Onda dodaje u zagradi: “to je fašizam u jeziku.” |
|
|
| JAVNI RADOVI, 12. april 2009. |
|
|
|
| Piše: Jovan Nikolaidis |
|
| RAZNOSAČI KOSTIJU, PLEMENITA SOJMIRA |
|
|
| |
Krenuli su kao sumanuti hodači iz maglina prošlosti, tražeći od budućnosti ono što će ona morati da zaboravi. Naprijed u srednji vijek, juriš u bajku o nadljudskim vladarima sretnih kneževina koje je pomeo krvavi boj. „Došao je čas, presudno vrijeme! - vikale su vođe, predvodnici kolona. Njušeći vučji groblja onih iz priča o mučeničkoj smrti predaka. Uvjereni u ljudske zablude kao u testamente. Mržnja je u procesijama tih histeričnih klovnova svakome razložnom nalikovala histeriji, a kretanje šetača bila šetnja klovnova. Samo se njima činilo da je kucnuo čas, da ulaze u doba preporoda.
O stradalnicima za nacionalni ponos, o iskušenicima, gladnim i žednim tribunima, o vojvodama i vojvodstvu imperije sa nebesa, raznosači su imali spremne transparente, prigodne tužbalice, nebulozna slogovlja i arhaične riječi. Recitujući biografije iz hagiografija i apokrifa oni su iznjedrili iz svog inata i iskonske obijesti svoja najbolja nekrofilska svojstva, jureći zemljom sa crkvenim zastavama, mašući kadionicama na svom putu ka grobnicama.
Raznosači kostiju! Rovači po bespućima izgubljenih zemalja koje su kanili vratiti, misije ludaka koji jurišaju na tuđa dvorišta, tuđe gradove i krajine. Da poput pasa jazavičara razgrću strpljenje komšijsko, otkopavajući svoju šizofrenu glad. Da prevrću lobanje i glade butne kosti, cmačući kosture, grleći ostatke plećki, tri put zemlju glavom dotičući, po tri put svojim promuklim glasovima šapćući: „gospodi pomiluj, gospodi pomiluj, gospodi pomiluj“.
Vrane su graktale nad njihovim procesijama ne orlovi, psi lutalice povijenih repova za njima kupili ostatke hrane, na periferijama naselja djeca galamila za njima tražeći slatkiše, žene se sklanjale a ljudi nijemo skretali pored krajputaša, zabrinuto klimajući glavom.
Predvodili su tu besposličarsku rulju mantijaši i bradate nosonje, debeli starci i suhonogi momci. Neko bi od njih, s vremena na vrijeme, |
|
opalio rafal u nebesa, zatvarajući oči od praska. Odjeknulo bi: „U boj, za narod svoj“! U kakav boj oni još nisu slutili, ali su znali čiju narodnu zabludu hrane svojim rodoljubljem bez pokrića. Drugi bi se u koloni prodrao: „Pomoz' bože!“, a kolona horski prihvatila: „Pregaocima bog pomaže!“. Onda bi pop izrekao a rulja stala da ponavlja kao u transu do u besvjest: „Vječnaja pamjat, vječnaja pamjat, vječnaja pamjat...“
Upaljen tamjan iz predikaonica ispuštao je prijatan vonj, a te spirale zlih duhova: kovitlaci zelenkastog dima, pratili su raštrkane redove sluđenih putnka širokom stazom narodnog sloma. Dimne zavjese vjerskog ludila, kiselkasti bazd prolivenog vina, oštar vonj borove luči, slatki smrad parafina, nagoretine bjelkaste smole koja se sagorijevajući grčila u kafeni gar... Kretao je nacion sigurna kroka, posve blažen, ususret svom slomu.
A daleko na jugu, pri dnu Jadranskog mora, nad mojim rodnim gradom, na jugozapadnoj strani brda koga zovu Možura, podno jedne gole krečnjačke kosine koja je počinjala gustim primorskim hrastom, nalazilo se groblje, šestanska Sojmira, na kome sam ja, na jednom od posljednjih povrataka iz Sarajeva u zavičaj, stajao kao ukopan. Gledajući te raspale krstače i iskrivljene ploče grobljanske među travom i pelinom, slova i blijede fotografije pokojnika, mislio sam ne na umrle koji su, pokopani, predamnom prosuti vječnom šutnjom, već na ojađene raznosače kostiju koje sam, daleko odavde, prije koji mjesec, sretao na putevima domovine na umoru. Sav obliven tugom koja me nije stezala već milovala.
Na ovom groblju, pod ovim staništem pokojnika, staraca i brkatih ljudi u najboljoj dobi, samotnica, mladih žena i djece, na ovom odmorištu plemena Šestani, koji su svi odreda bili katolici, pismena koja sam sricao bila su ispisana na veličanstven način. Kakav dojam!
Na jednom grobu, podno krsta, očevo ime i |
|
prezime uklesano je na albanskom jeziku a imena trojice sinova su na crnogorskoj latinici. Kraj njih skromna nadgrobna ploča sa koje mi oko gladi ćirilično pismo imena žene podno kojeg je ime njene kćeri na albanskom jeziku. Uz zid grobovlja nalazim raskošnu grobnicu sa više imena; pismena su izmiješana, a jedno pored drugog latinica na albanskom, latinica na crnogorskom jeziku, među njima komotna slova ćirilice. I krstovlje čas katoličko čas pravoslavno. I imena i prezimena pokojnika, iz iste porodice, ili istog plemena čas albanska (Pjeter Dabaj, Simoni Gjonvukaj, Mrike Bardhi, Luigji Markgjonaj), čas crnogorska ( Ljubo Lukić, Pavle Dabović, Stevo Marniković, Anđe Pecić, Mitar Mirdita). Bez pizme i zazora, prostrti po kosini da mi kažu da ne liče, da nikad nisu bili nalik onim raspomamljenim raznosačima kostiju koje su moje oči morale da gledaju na nemirnim drumovina zemlje koje više nema. Sojmira! Odmorišta umrlih pripadnika plemena Šestani, blagog naroda mučeničke sudbine.
Kasnije, dok sam obilazio pokoje ukućane u opustjelim selima podno Možure, jedan mi načitan starac kaza priču.
Iznad Sojmire, na prevoju Možure, prolazio je nekad drum kojim se iz Starog Bara, preko Kunja i Gorane, kroz Salč ili Kolomzu moglo doći u Ulcinj. Njime je jednom sa karavanom putovao miljenik Kralja Nikole, botaničar i pisac, trgovac i politički agitator, veliki prijatelj Crne Gore, Antonio Baldači. Prolazeći kraj groblja, srete čobanina kako sjedi na međi i savija duvan. Upita kako se groblje zove. Starac mu na albanskom jeziku odgovori: »Soji i mire«. »Dobar soj?«, u čudu se upita Antonio. »Da, dobar soj, jer svi koji ovdje leže, najbolji su ljudi na svijetu«, kaza starac na crnogorskom jeziku, zapali cigaretu i ustade. »Kako to misliš, najbolji na svijetu?«, upita Baldači. »Mrtvi su, gospodine. Mrtvi!«, viknu čobanin i okrenuvši leđa neznancima, zađe u šumarak, svom stadu čuvar. |
|
|
| JAVNI RADOVI, 28. januar 2009. |
Link na tekst: Saša Ćirić: Topovsko meso |
|
|
| Piše: Saša Ćirić |
|
| TOPOVSKO MESO |
|
|
| |
Ako se prošle godine poezijom nismo naročito ovajdili, 2008. ostaće zabeležena kao godina odlične proze. Naspram novih pesničkih knjiga Novice Tadića, Milana T. Đorđevića, Dragane Mladenović, Dejana Ilića, Boška Tomaševića, neujednačenog kvaliteta i stepena zrelog samopotvrđivanja unutar već osvojenog poetičkog profila, stoje knjige priča Mirka Demića: Molski akordi (Agora), Jelene Lengold: Vašarski mađioničar (Arhipelag), Zorana Ćirića: Solidno srce (VBZ Beograd), Davida Albaharija: Svake noći u drugom gradu (SKZ), Vladimira Arsenijevića: Predator (Samizdat B92).
NIN-ov žiri, definišući uži izbor, nije imao razumevanja za romane Ljubice Arsić: Mango (Laguna), Davida Albaharija: Brat (Stubovi kulture) i Nenada Teofilovića: Vrteška (Dereta), ali jeste za čudan prozni hibrid (koji teško možemo zvati romanom) Vladislava Bajca: Hamam Balkanija (Arhipelag) i za konvencionalnu mistifikaciju Aleksandra Gatalice: Nevidljivi (Zavod za udžbenike). Zato se izdvajaju na više načina kapitalni pripovedni poduhvat Radoslava Petkovića: Savršeno sećanje na smrt (Stubovi kulture), poetska biografska himna Vladimira Pištala: Tesla, portret među maskama (Agora) i provokativna ratna proza Vladimira Kecmanovića: Top je bio vreo (Via print).
Uopšte, u srpskom romanu 2008. trijumfovala je istorija, što ona iz magline minulih vremena (pad Vizantije kod Petkovića, doba Mehmed paše Sokolovića kod Bajca, okultna pozadina komunističkog pokreta u Jugoslaviji kod Basare, doba Dositeja i Kazanove kod Milisava Savića), što ona nedavno okončana (opsada Sarajeva kod Kecmanovića, pad Krajine kod Jovana Radulovića, rat na Kosovu kod Saše Stojanovića), odnosno uzor biografije (život i priključenija Nikole Tesle kod Pištala, Isidora Sekulić kod Laure Barne, Dada Vujasinović kod Vladimira Tasića).
Očekivano i jadno, zvanična srpska kultura se još jednom odrekla romana ex-jugoslovenskih pisaca, čije delo je i blasfemično i nemoguće uterivati na Prokrustovu postelju jedne nacionalne kulture. Tako je nadmetanje za najbolji srpski roman oslabljeno ignorisanjem dva izuzetna romana: Baba Jaga je snijela jaje Dubravke Ugrešić (Geopoetika) i Grad u zrcalu Mirka Kovača (Samizdat B92). Njima kao skrajnute treba pridružiti i memoarsku prozu Bore Ćosića: Consul u Beogradu (Prosveta/Altera) i gotovo neprimećene knjige iz „pariskog perioda“ povratnika Vidosava Stevanovića.
Iako NIN-ova nagrada odavno više znači NIN-u nego obratno (konzervativni politički nedeljnik samo problematizuje njen ugled), i iako je način izbora članova ovog žirija i sporan i opskuran, u rodnoj proznoj godini imali su težak zadatak. Odluka NIN-ovog žirija nije bila očekivana. Nagradili su slabiju knjigu ali nisu pogrešili – nagrađen je jedan odličan prozaist, Vladimir Pištalo, poetski kosmolog i panteista-fantast, na radost svih (uključujući i mene) koji vole takav tip pripovedanja. |
|
Posle Vasovićeve knjige o Kišu i reakcija na Semolj zemlju Mira Vuksanovića, u srpskoj književnosti nije bilo polemike ovih razmera kao poslednjih nekoliko nedelja o romanu Vladimira Kecmanovića Top je bio vreo. Zajedničko za sve tri knjige je da su poslužile kao okidač za ispoljavanje dubokih ideoloških podela u srpskoj kulturi. Ako je Vasovićev antisemitski pamflet delu naše kulturne elite bio idealno pokriće da relativizuje najviše mesto koje Kiš zauzima u srpskoj književnosti druge polovine 20. veka; ako je Vuksanovićev arhaični epigon trebalo, kao nekada Vojislavu Lubardi, da autoru pribavi oreol laureata da bi sa te pozicije u doba crnogorskog referenduma o nezavisnosti poradio antidukljanski za „našu stvar“, recepcija Kecmanovićevog romana kao neuralgično mesto otkriva naš odnos prema Sarajevu pod opsadom, kao i prema žrtvama u njemu.
Na zgarištu falusoidnog ubice (polemika)
Ima više specifičnosti u polemici koju je pokrenulo čitanje novog romana Vladimira Kecmanovića: polemika je svoje jezgro imala u lokalnom listu „Pančevac“, vodila se pretežno na stranicama kulturnog dodatka Politike, pisci su se fajtali sa kritičarima i u njoj, pazite sad, nije učestvovao nijedan deklarisani nacionalista. Kao kruna polemike istesan je okrugli sto na koji se neki od pozvanih nisu odazvali, neki nisu prijahali iz opravdanih, transportnih razloga. A opet, nije reč o „malom sukobu među prijateljima“ ili porodičnoj disharmoniji. Iako su pred nas iznova išetali hermeneutički „diletanti“ i književni „komesari“, doktor Ždanov i Edička Limonov, polemika, strogo uzev, i nije bila posebno lična, što ne znači da nije sevnuo poneki aperkat. Lica, s jedne strane: Zlatoje Martinov, urednik Republike (Predrag Petrović, kritičar Politike, Vladimir Arsenić, kritičar Danasa su ispali kolateralne žrtve polemike) protiv Momaka sa Koševa, autora romana Top je bio vreo, Vladimira Kecmanovića i Vuleta Žurića (Čedomir Antić je odigrao epizodnu ulogu ljubitelja književnosti i naprednog glasa razuma).
Petrović i Arsenić se slažu da je „minimalistička tekstura“ i „postupak kinematografskog pripovedanja“ nešto što je autor sebi poneo u miraz iz prethodnog romana Feliks, da je, dakle, „odigrao na istu kartu“ ili „na sigurno“, svesno redukovavši sopstvene mogućnosti, odnosno krnjeći talenat „zbog mogućnosti da sada bude samo manir“. Antić, pak, Kecmanovića vidi kao pisca „osobenog stila i snažnog senzibiliteta“, dok Žurić ističe „jednostavnost izraza“ i „grafičku svedenost“ kao unapređeni kvalitet Kecmanovićevog pisma, jer „ako se u prvom romanu pucketalo ćorcima, ovde je korišćena bojeva municija“.
Ipak, suština spora nije u inovativnosti stila, već u ideološkom ili epistemološkom (kako za koga) potencijalu romana Top je bio vreo. Za Predraga Petrovića odabrani poetički model Kecmanovićev roman „lišava patetike, ali i daje privid odsustva etičkog stava prema ratnim stradanjima, njihovim vinovnicima i žrtvama“. Za Vladimira Arsenića ovaj roman je „problematična ideološka tvorevina koja relativizuje opšteprihvaćenu poziciju žrtve što, bez svake istorijske sumnje, pripada građanima Sarajeva koji su istrpeli zversko bombardovanje“. Zlatoje Martinov smatra da se Kecmanović opredelio da o ratu u Sarajevu piše „ne drugačije, već suprotno od drugih“, na način koji je „izraz političkih preferencija i patriotskih |
|
pobuda autora“, čime je „revidirajući istorijski istinu, potpuno zanemario istorijski plan“. Za Vuleta Žurića je Petrovićevim uvidom o „prividu odsustva etičkog stava“ Politika poslala „tako poznatu a tako opasnu poruku“, „oklevetala“ Kecmanovićev roman i (grubo) „krenula na slobodu umjetničkog izražavanja“. Petrovićev zaključak da je „roman udešen da čitaocu sugeriše da su u ratu, svesni toga ili ne, zapravo svi žrtve, bez obzira na kojoj se strani nalaze ili kojoj naciji i veri pripadaju“ Žurić prima sa „zgražanjem, zabezeknućem, strahom i stidom“. Za Čedomira Antića Kecmanovićev roman je „oslobođen ideoloških, nacionalnih i političkih klišea i predrasuda“ a autor je uspeo da se uzdigne „iznad prizemnih kritika onih koji od njega očekuju da stigmatizuje čitav jedan narod ili da svoje junake predstavi stereotipno“. Sam Vladimir Kecmanović svoje kritičare vidi ovako: Martinova kao diletanta i ideološkog pamfletistu, Arsenićevu kritiku kao „pokušaj diskvalifikacije“ u kojoj kritičar nastupa „poput kakvog komesara ždanovljevske antidoping kontrole“, dok Petrovića ne pominje.
Odgovor momka iz Brazila, klona broj 4
Ako nas je najstariji balkanski počastio ovakvom dozom opasne difamacije, sasvim u duhu Marka Ristića, šta li se može očekivati od momaka iz Brazila, pardon Betona, pitao se u svojoj Политикоmahiji Vule Žurić. Bauk Betona kruži našom scenom, bauk dr tulpizma. Bauk učitavanja i nečiste savesti pride. Prozvani bez zasluga, odgovorni bez ispaljenog retka, klonirani u dalekoj pampi – ulog je isuviše izazovan da bismo čamili po strani. Hajmo onda na splavarenje krivom Drinom.
Pripovedni postupak za koji se autor opredelio zaista bismo mogli da označimo kao „kinematografski“: čitaoce treba suočiti sa scenama i iskazima drugih likova, bez ikakvog upliva emocionalnosti dečaka/tinejdžera-naratora iz čije se perspektive pripovedanje odvija. Utoliko greši Z. Martinov kad piše da dečak-narator „mrzi Muslimane“, jer je kao lik zamišljen tako da nam svoje emocije ne predočava neposredno. Kratke rečenice očišćene od atributa, zaista ponekad prelomljene kao stihovi ili strofe (V. Arsenić), zagasito bordo boja slova teksta koja opterećuju percepciju, sve to sa svoje strane podržava dramatičnost fabule. Pripovedni stil dodatno je obogaćen kolikvijalnim iskazima drugih likova, koje narator ponavlja (recimo komšiju Vlaju opisuje kao osobu koja „nema ni kučeta ni mačeta“). Time dečakova naracija dobija ne samo na govornoj živopisnosti već i na nekoj psihološkoj i epistemološkoj legitimaciji: govoreći o svojim sustanarima u zgradi dečak ponavlja ono što je o njima čuo od drugih. Na stranu sada što dečakova naracija uzima oblik književnog idioma dok se likovi oglašavaju govornim jezikom, što je pripovedna suptilnost koju teško možemo očekivati od jednog tinejdžera.
Insajderski narativ o opsadi Sarajeva izraz je autorove namere da piše o ratu izvan zamki i klišea koje prepoznaje na „savremenoj srpskoj kulturnoj sceni“. Naša scena je po Kecmanoviću „zbunjeni talac dve vrste ostrašćenosti, razapeta između onih koji misle da su dužni da se bave samo srpskim stradanjima i onih koji misle da su dužni da se bave samo srpskim zločinima“. Sudeći po reakcijama onih koji roman Top je bio vreo brane od kritika, Kecmanovićev uspeh je u tome što nije pristao na unapred definisanu podelu uloga na zločince i žrtve („mantra o jasnoj podeli na dobre i loše ponavljana je i ponavlja se bez amandmana“, piše Vule Žurić koji prvi u polemici detektuje dve grupe pisaca. Na jednoj su Miljenko Jergović i Nenad Veličković, na drugoj Momo Kapor) i što nas je upoznao sa stradanjem Srba u Sarajevu. Istina i ovaj stav da je roman pisan da bi se predočilo kako je bilo Srbima u Sarajevu pod topovskim granatama i kriminalno-zločinačkom upravom njegovih „branilaca“, biće u polemici drugačije postavljen, naporedo sa težnjom da se namere i dometi romana univerzalizuju, odnosno sam roman predstavi kao „minuciozna studija ljudi, njihovih karaktera i sudbina u jednom zlom i teškom vremenu“ (Č. Antić).
Quid est veritas?
Dva su krupna problema sa kojim se Kecmanovićev roman nije izborio: bliskost istinama velikih naracija i oblikovanje književnih likova kao reprezentativnih tipova. Iako se autor opredelio za depersonalizovano propovedanje koje sugeriše kretanje „hladnog i nepristrasnog“ oka kamere kroz ratnu sarajevsku svakodnevicu, on ga nije lišio pretenzija od poenti tzv. univerzalnih iskaza. Umesto nemog naratora takve iskaze saopštavaju osobe od posebnog etičkog integriteta ili pouzdanosti. Komšinica Munevera je plemenita hraniteljka srpske porodice iz prizemlja zgrade. Ona, kojoj je od srpskih vojnih formacija u prethodnom ratu stradao deo familije, komšiji Nikoli na rastanku kaže: „Mene u ovom ratu vaši nisu iznenadili. Od njih ništa bolje nisam ni očekivala. Iznenadilo me je što moji nisu ništa bolji. U to do ovog rata nisam htjela povjerovat.“ Bilo da je ovaj uvid antropološke prirode (ljudi su takvi po prirodi) ili je indukovan vojno-političkim okolnostima (ljudi su takvi u ratu), neupitno je značenje da su sve strane u ratu jednako zle i nasilne, odnosno dželati i žrtve podjednako.
Komšija Nikola objašnjava dečaku-naratoru da postoje Srbi poput komšije Vlaje, koji je „na sramotu Srbima“, jer se „prenemaže i dušmanima ulizuje ne bi li sačuvao guzicu“. Upravo će taj momenat koji književni tekst vodi u socio-psihološki pamflet ili neku vrstu ratnog vodiča, pohvalno istaći Č. Antić: „Kecmanović pažljivo opisuje i tipove preostalih Srba u nizu iznijansiranih karaktera – koji su se povukli u sebe ili se sebe odrekli“. Mimo ključne razlike između književnih tipova i karaktera, slabost Kecmanovićevog romana ostaje u mogućnosti tipološke klasifikacije likova: postoje dobri i loši Srbi (Nikola vs. Vlaja), dobri i loši Muslimana (komšinice Tidža i Munevera vs. komšinica Ševala i ratnik Ahmo). S tim da su loši Muslimani destruktivni i zli, dok su loši Srbi oni koji su se „sebe odrekli“, t.j. „odrekli su se“ solidarnosti sa sunarodnicima koji pate i bivaju zlostavljani.
Da li Kecmanovićev roman istorijsku istinu „revidira“ ili „nijansira“? Ovaj roman ne negira postojanje srpske topovske filharmonije niti umanjuje pogubnost njenog učinka: roditelji samog naratora stradaju od jedne takve granate na početku romana. Ipak, tokom romana, granatiranje biva potisnuto u drugi |
|
plan, toliko da ako i ne zaboravimo na njega, izbledi naš negativan emocionalni odnos prema granaterima. Snajperisti u romanu su uglavnom srpski (za honorar stranih medija Jašar pod snajperskom vatrom pretrčava most, Kenanova smrt), ali ima i muslimanskih (u njih će ciljati dečak-narator sa brda). Sakriven u gradskim ulicama operiše muslimanski tenk, koji po potrebi sa brda svoju cev okreće prema gradu. Međuetnička snošljivost u zgradi je narušena i Srbi su dvostruki taoci, svojih sunarodnika-tobdžija i branilaca grada kojima su predmet represije i prinudna radna snaga. Surovost i vulgarnost su forme socijalne komunikacije, gradom upravljaju crnoberzijanci i lokalne siledžije. U takav kontekst autor je umetnuo narativ o dečakovoj maskulinoj inicijaciji (duvan, alkohol, prostitutke). Roman zaista jeste podešen tako da saosećamo sa Srbima, dvostrukim taocima, a da tobdžije s brda ne doživimo kao vinovnike zločina protiv čovečnosti. Ali, pitamo se aristotelovski, ako je to ogrešenje,da li je to ogrešenje o „pesničku veštinu/ umetnost“ ili o istorijske činjenice? Odnosno, ako i jeste ogrešenje o istorijske činjenice, da li je uprkos tome roman Top je bio vreo umetnička tvorevina a ne „ideološki pamflet“?
Kada Valter je na brdu
Klimaks Kecmanovićevog dela dolazi na njegovom kraju. Posle mučne scene u kojoj muslimanskih vojnici predvođeni Ahmom ubijaju komšiju Nikolu i Milana, mladića koji se skrivao u ormanu njihovog stana (kome je orman „davao nacionalnost a oduzimao sve ostalo, uključujući i goli život“, kako je jezgrovito napisao V. Žurić) i siluju stariju komšinicu Mitru, dečak beži iz stana i iz grada ka srpskim položajima na brdu. Na brdu dolazi do višestrukog preokreta: narator od posmatrača postaje akter, po prvi put progovara, traži da ga vode na prvu borbenu liniju, puca iz topa na svoj rodni grad. Više je ovde indikativnih pitanja: od motivacije neočekivanog preobražaja dečaka do značenja i pripovedne funkcionalnosti njegovog čina. Indikativan je i fenomen „prvog govora“. Tri junaka romana po prvi put progovaraju i to redovno „tuđim“, izmenjenim glasovima. U već citiranim rečima komšinica Munevera sažima svoj etno-antropološki uvid. Komšinica Tidža, kada njen sin Kenan strada od srpskog snajpera, u efektnoj sceni koja je dobro psihološki motivisana, traži da joj dečaka-naratora „sklone sa očiju“, iako je od smrti dečakovih roditelja do tog trenutka o njemu vodila računa jednakom brigom kao i o svom rođenom sinu. Treći put progovara narator, tražeći da ode do topova. Ovde motivacija dečakovog postupka nije dobro izvedena. Njegovo pucanje iz topa očigledno nije literarno kontekstualni već simbolički čin. Z. Martinov ga upoređuje sa srodnim postupkom E. Limonova, s tim što je Limonov to činio „iz čiste obesti“, dok dečak to čini „iz slepe mržnje“. Autor romana postupak svog junaka objašnjava „kao jezivo sazrevanje u uslovima u kojima je pucanj jedini društveno prihvaćen oblik delovanja“. Zapravo, dečakovo topništvo značenjski nadilazi oba tumačenja. Dečak se u trenutku dok puca nesvesno identifikuje sa ubicama svojih roditelja i rušiteljima svog rodnog grada, ali grada u kome je zavladalo nasilje i zlo, grada kojim upravlja kriminalna fukara. Pucanj je dakle, u isto vreme, osvetnički ali i samoubilački čin, čin destrukcije ali i čin nihilističkog uspostavljanja pravde.
Zloduh etniciteta
Glavno pitanje koje se postavlja povodom romana Top je bio vreo nije da li on „revidira“ istoriju ili otkriva njena zatamnjena/izbrisana mesta. Onako kako je zamišljen i izveden ovaj roman nema snage za takvo nešto. Namera Vladimira Kecmanovića da piše mimo isključivih narativa o srpskim žrtvama i srpskim zločinima, govori o njegovom tumačenju trenutnog stanja srpske kulturne i političke scene. Dobitak koji njegov roman donosi nije u tome što srpskoj javnosti otkriva da su i Srbi u Sarajevu žrtve rata. Jer suština polemike jeste u nekoj vrsti razmimiolaženja saznajno-etičkih pozicija njenih učesnika. U uslovima kada se jedan od ratnih vinovnika između ostalog i sarajevskog zla krije na slobodi u Srbiji, percipiran od mnogih kao nacionalni heroj, kritičari romana su ispoljili svoju osetljivost na naraciju u kojoj se ne oseća dovoljno jaka osuda zla koje su činile tobdžije sa brda. Autor i V. Žurić nastupaju sa pozicija stigmatizovanih osoba. Kao pripadnici naroda čije je političko i vojno vođstvo skrivilo najveći broj zločina, osećaju inhibirajući pritisak kritičara nacionalizma koji im „brane“ da progovore o onome što ih najintimnije tišti. Oni žele da prikazivanjem stradanja Srba upotpune istorijsku istinu o ratovima 90-ih a da se pritom ipak ne priključe guslarsko-ratnohuškačkoj grupi koja je intelektualno i moralno odgovorna za atmosferu međuetničke mržnje i rat. Dakle, nije sam roman Top je bio vreo „vruć krompir u rukama ovdašnjih kritičara i kritizera“, kako je pisao V. Žurić, već je „vruća“ tema ignorisanje zločina, t.j. vruća je to što ex-yu građani nisu u stanju da prihvate istorijsku istinu o broju žrtava i stvarnim egzekutorima i inspiratorima rata. Jer u establišmentu, ali i na javnoj sceni zemalja bivše Jugoslavije i dalje dominira tvrd etno-nacionalizam. On je našminkan doduše pastelnim bojama demokratije i Evro-filije ispod kojih i dalje tinja razorna mržnja. Uz advokate sa skupštinskih govornica i učitelje iz žute i oficijelne štampe, naravno da je moguće da se svakog trenutka sportske dvorane ili kafe-barovi diljem sveta pretvore u huliganske arene.
Sam roman Top je bio vreo mogao je biti ne samo bolji, već i dobar roman. Nesumnjivo osveženje za našu scenu, ovaj roman nije dosledno izveden kao priča o dečaku već pati od podvojenosti težnje da bude i priča o sudbini jedne etničke grupacije. To ne znači da je trebalo brisati etničko poreklo dečaka ili neutralisati zlokobni značaj tog porekla u sarajevskoj ratnoj svakodnevici. Bilo je književno-umetnički celishodnije roman lišiti velikonarativnih natruha i izvesti ga kao egzistencijalnu dramu. A, zašto da ne, i kao tragediju ideje etniciteta u okolnostima kad etničko razara ljudsko i kad ljudi stradaju zbog nasleđa pripadnosti a ne vlastitog izbora.
Otuda dečakov pucanj u rodni grad, a samim tim i ceo roman, tumačim kao pucanj u nacionalizam kao ideologiju smrti koja ljudsko biće vidi jedino kao pripadnika nacije, upotrebljavajući ga kad zatreba kao puko topovsko meso. |
|
|
|
|
|
