poslednji tekst    2009   2008    2007	JAVNI RADOVI, 5. decembar 2008.       Piše: Zoran Janić   DIPLOMSKI ISPIT BILJANE SRBLJANOVIĆ     Dramska spisateljica Biljana Srbljanović objavila je nedavno na Peščanikovom sajtu novi blog, neku vrstu otvorenog pisma upućenog javnosti i rukovodstvu LDP-a. U tom tekstu ( koji se može u celosti naći na: http://www.pescanik.net/content/view/2224/129/) autorka Biljana Srbljanović rekapitulira svoja iskustva iz nedavne kampanje za gradonačelnicu Beograda, gde je učestvovala kao kandidat LDP-a, govori o svojim političkim iskustvima i razočaranjima, o Đinđicu, Tadiću, svom mužu i o sebi. Ovo poslednje nije nikakva greška ni proizvoljnost, ni nepotrebni ekskurs u privatnost, jer autorka teksta izričito kaže da svoj lični život, nakon ubistva Đinđića, ne vidi drugačije nego kao nerazlučivo povezan sa nacionalnom tragedijom: “od ubistva Đinđića, nisam najbolje razumela šta se sve to dešava sa zemljom. Shvatila sam to kao ličnu tragediju, i dalje mislim da mi se i privatni život strmoglavio tim strmoglavom čitave zemlje.” Po njenom  mišljenju, taj strmoglavi pad u brak, na fonu nacionalne tragedije, ne treba smatrati  nimalo nevažnim: “iako deluje banalno, nije ni malo nevažno, i udala (sam se), i to za čoveka poznatog po "neekstremističkim" preferencama na srpskoj političkoj sceni”. Rezultat tog braka jeste da je, po sopstvenom priznanju, “postala pristojna malograđanka” koja živi “u miru sa beogradskom čaršijom”, a razlog iz kojeg sebe nezasluženo oštro naziva ‘malograđankom’ leži samo u tome što se u to vreme nije zanimala za politiku (a nije se zanimala, kako će se ubrzo pokazati, zato što nije postojao LDP). Sa osnivanjem Jovanovićeve stranke sve se u njenom životu iz osnova menja, čak i dotle mirni suživot sa beogradskom čaršijom: “Taj moj mir sa beogradskom čaršijom, trajao je sve dok Čedomir Jovanović, sa nekolicinom istomišljenika koje sam cenila, nije formirao stranku koja je počela da govori i u moje ime. Po prvi put sam, (a to nisam mogla ni u periodu vladavine "mog" Đinđića) mogla potpuno da stanem iza politike jedne partije.” Naša dramska spisateljica, koja živi u srećnom (malograđanskom) braku, na prvim vanrednim izborima odlučila je, međutim, da svoj glas da Tadiću: “Na prevremeno i bespotrebno raspisanim izborima, glasala sam i javno podržala tim Borisa Tadića.” Po njenim rečima, to je učinila iz neobaveštenosti. “O Borisu Tadiću sam takođe imala malo informacija, stranački život me nije interesovao, kada se nametnuo na čelu partije koju sam glasala i za koju sam podrazumevala da je logičan naslednik političke ideje Zorana Đinđića - bilo mi je potpuno svejedno.” Zatim sledi objašnjenje zašto uopšte o svemu tome govori i piše javno: “Ne pišem ovo zato što mislim da je važno za bilo koga drugog, (nije ni za mene samu) niti zbog toga što smatram da je uopšte bitno šta sam ja i kada mislila, već samo iz potrebe da svoju ličnu političku istoriju ne falsifikujem i da pošteno navedem svaki detalj.” Dakle, istinoljubivost i principijelnost po svaku cenu, pa makar izneti podaci bili i kompromitantni po onog ko ih iznosi, sve iz potrebe da “svoju ličnu političku istoriju ne falsifikuje i da pošteno navede svaki detalj”. Iz čega dalje sledi da bi njen najveći politički greh u njenom kratkom političkom životu bilo to što je na vanrednim izborima svoj glas neoprezno dala Tadiću. Tako, u najkraćem, izgleda njena politička biografija, napisana iz časnih i istinoljubivih pobuda, pošteno i bez falsifikovanja. Samo što u toj biografiji ima nekoliko hronoloških (i drugih) nedoslednosti. Nekoliko reči o hronologiji. Čedomir Jovanović isteran je is DS-a u decembru 2004, da bi u novembru 2005. osnovao LDP. Biljana Srbljanović udala se 2006. godine, iste godine kad su bili raspisani prevremeni izbori i kad je nesmotreno dala svoj glas Borisu Tadiću, iako je u to vreme već postojala stranka koja je predstavljala ovaploćenje njezinih političkih i građanskih ideala (LDP). Nije mogućno da u isto vreme bude neobaveštena o Tadiću i da u LDP-u prepozna stranku “koja govori u njeno ime“ i iza koje “može po prvi put da stane” Isto tako, neće biti ni da je njen najveći politički greh to što je jednom dala svoj glas Tadiću. Mnogo većim grehom valja smatrati njenu saradnju u nacionalističkom časopisu “Pogledi” s početka devedesetih, na primer, isto kao što bi za neke moralne čistunce podjednako veliki  greh bilo emitovanje njezine humorističke serije na RTS-u  tokom 1994-95, dakle upravo u periodu - ako ikoga na to uopšte treba podsećati - najvećih zločina SANU-ovskog projekta “humanog preseljenja”, opsade Sarajeva i genocida što su se odigravali na svega nekoliko stotina kilometara od beogradskih građanskih apartmana u kojima se dešavala radnja njezinih lakih, razgaljujućih komada. Nekoliko reči o motivima javnog istupa Srbljanovićeve. Ma koliko tvrdila da je ovaj njen istup rukovođen jedino željom za istinom, ni najdobronamerniji čitalac neće bez rezervi prihvatiti njenu tvrdnju u kojoj se kaže: “Pre dve godine pristala sam na intervju za desničarski tabloid NIN, iz jedinog razloga - da uputim javno izvinjenje Jovanoviću”. Desničarski tabloid je desničarski tabloid, a za javno izvinjenje ima zacelo i drugih načina i drugih glasila. Kao kandidatkinja za gradonačelnicu Beograda ispred LDP-a, propala je ove godine. Njezino samorazumevanje motiva iz kojih se rešila da se prihvati kandidature: “Iskreno sam poverovala da, nakon svih godina relativno udobne pozicije posmatrača sa strane, nezavisne ličnosti koja politički otvoreno istupa u javnosti, moram - iz odgovornosti prema onima koji su godinama čitali i slušali šta imam da kažem o srpskoj političkoj sceni a sami nisu imali priliku da to isto kažu - pokušati da nešto konkretno napravim.” Pozamašan deo teksta otpada zatim na eksplikaciju iskušenja kroz koje je prošla tokom izborne trke, da bi napokon došli i do egzegeze njenih istinskih motiva. Biljana Srbljanović oseća se, nakon svega kroz šta je prošla, sama i napuštena, izdana od partijskih drugova, skrajnuta i marginalizovana: “Pitala sam se zato sama. Pokušala da, u ime ljudi koji su i zbog toga što je moje ime stajalo na listi, glasali za nas, isteram tu priču do kraja. Pokušala sam da učestvujem u formiranju stava barem na nivou grada za koji sam se kandidovala, sedela tokom vrelog avgusta u Beogradu i strepela nad pregovorima, o kojima, dok su trajali, nisam ni od koga uspevala da saznam ništa. Stranka me je marginalizovala, skrajnula, sklonila, izbrisala, moji dojučerasnji "saborci" (uz časne izuzetke Vesne Pešić i Žarka Koraća), distancirali su se od mene.” Ni pomena više o vox populi, o primernom stavu angažovane dramske spisateljice kroz koju progovaraju obespravljene i ućutkane narodne mase (“iz odgovornosti prema onima koji su godinama čitali i slušali šta imam da kažem o srpskoj političkoj sceni a sami nisu imali priliku da to isto kažu”), na stolu su najzad prave, neobeležene karte: “Mandat za republički parlament, koji sam pošteno izborila, nije mi bio ponuđen. Niti mesto odbornika u Beogradu, čak ni na opštini na kojoj živim, a na kojoj sam takođe bila nosilac liste.” Dramska spisateljica ostala je, dakle, bez mandata i bez mesta. I to čak i na nivou opštine gde se vodi da živi i gde je “provela vreli avgust i strepela nad pregovorima”.  Na odgovor, naravno, nije trebalo dugo čekati.  Pod naslovom “Biljani Srbljanović sva vrata otvorena”, predsednik Liberalno demokratske partije Čedomir Jovanović, kako izveštavaju novine, “izjavio je da su Biljani Srbljanović otvorena sva vrata LDP-a i naveo da njena pozicija nije dovedena u pitanje.” Dalje se kaže: “Jovanović je na konferenciji za novinare rekao da je Biljana Srbljanović potrebna ne samo LDP-u nego i društvu u Srbiji.” Kako se čini, svi sada mogu biti zadovoljni: i društvo, i Čedomir Jovanović i širom otvorena vrata LDP-a kroz koja ulazi i izlazi nefalsifikovana istina, i čitaoci novina, politicki analitičari i dramski gledatelji. Biljana Srbljanović uspešno je položila svoj diplomski ispit. KRATKA NAPOMENA LIČNE PRIRODE: Političku arenu posmatram godinama krajnje nezainteresovano, takoreći sub specie aeternitas, kao dokoni posmatrač, onako kako se posmatra smena godišnjih doba ili padanje kiše, ali kad jedna književnica, poput BS, uvrti sebi u glavu da je i umetnica i narodni bard, i kad napiše ovakav tekst na Peščaniku, prepun infamno neukusnih formulacija ("provela je izuzetno vreli avgust u Beogradu" zbog aktuelne političke kampanje itd.), to svakako zasluzuje odgovor, takve stvari jednostavno ne mogu proći bez odgovora. Jer: neko ko je do te mere tašt i samoljubiv kao Biljana Srbljanović, taj neko, ukoliko je odista takav, opasan je i socijalnom smislu; takav neko, ako se pokaže takvim - a pokazuje se već i navedenim tekstom na “Peščaniku” - nepodesan je kao kandidat za bilo kakvu prominentnu i odgovornu društvenu funkciju, jer svakom svojom reči potvrđuje da se ne rukovodi tobožnjom "brigom za druge", “odgovornošću” ni “javnim interesom”, nikakvim dakle altruističkim motivima kako tvrdi, već da postupa isključivo iz najegoističnijih i najsamoljubivijih pobuda (reklo bi se čak  da je u pitanju obično samoreklamerstvo i mitomanija), i taj i takav neko predstavlja realnu opasnost po druge; nemam hrabrosti ni da zamislim šta bi se desilo da je, kojim slučajem, Srbljanovićeva ostvarila svoje snove i zbilja postala gradonačelnicom Beograda Zbog neophodnosti širenja polja kritike, ovaj tekst je uz odobrenje autora prenet sa njegovog bloga: www.zokster.net/drupal/blog/ JAVNI RADOVI, 2. oktobar 2008.       Piše: Šiljak Dino   JEBEŠ  ZEMLJU KOJA BOSNU IMA     Pitao jednom tako jednog vrli pitac neki: Tko je ta što je ta da prostiš Gdje li je ta Odakle je Kuda je Ta Bosna Rekti  A zapitani odgovor njemu hitan tad dade:  Bosna da prostiš jedna zemlja imade  I posna i bosa da prostiš  I hladna i gladna  I k tomu još  Da prostiš: Korumpirana, Nepotična, Bolesna Ujutro ustajem još snen i neopterećen brigama koje mi  nosi svakodnevica, u glavi mi  je samo onaj dobro poznati miris prve jutarnje kafe kod Nevena, standardno šupanje bezopasnim motivima i žal što se ništa nije umočilo prethodne noći. Kiša pada, razvaljuje, baš kao bosanska fudbalska reprezentacija jadnu Estoniju. Taman kad čovjek pomisli da ne može biti gore i da je kiša jedino zlo tog dana, na volej vas dočeka  politička svakogodišnjica. Plakati stranaka, predizborna obećanja i slike kandidata. Sve je to reklo bi se normalno. Ipak, nije normalno, nije normalno kad vidim lica na listama, kad se udubim u njihovu ličnost, njihov karakter, njihove sposobnosti. Neobrazovanost je vrlina na putu uspjeha kroz laganje, petljanciju i drakonsko obećavanje čiji je krajnji cilj fotelja u opštinskom vijeću. Omladina je rijetka na listama, a i oni što su uslikani, uglavnom su  tatini sinovi, koji samo žele  „leba bez motike“. Sam ustroj države Bosne i Hercegovine, njena pretjerano golijatska birokratija, ne samo da koči napredak, već uveliko poput vremenske mašine ovu zemlju vodi po principu „korak naprijed, nazad dva“. Vlasti (koja ironija) apsolutno ništa ne čine da bi omladini bilo bolje. Navest ću konkretan primjer, a vezano za zapošljavanje. Većina konkursa koji izađu čista su formalnost, da se zadovolji zakonska procedura, a već se unaprijed zna ko je dobio posao. Nadalje, u okviru većine konkursa stoji tačka koja upozorava da se na konkurs mogu prijaviti samo oni koji imaju određenog radnog staža na poslovima za koje i konkurišu. Nezamislivo i nevjerovatno glupo. Kako da se tek svršeni omladinac prijavi na konkurs kad nema staža? Kako da uopšte stekne taj staž? Osim tih nebuloznih uslova za konkurisanje na posao, veže se i nepotističko-gerijatrijska, ko-ima daj-mu-još  shema. Da razjasnimo u primjeru školstva: Dakle, već prestar nastavnik, profesor ili ti bilo ko, uzima kredit na 10-20 godina, iako mu je do penzije ostalo tek nekih 2-3 godine, ako nije već stekao uslove da ode u tu istu „zasluženu“ penziju. Digavši taj kredit on automatski ne želi da ide u penziju, već kopa i rukama i nogama i guzovima i jezikom da što više produži radni odnos. Za to vrijeme mladi nastavnici, profesori, čuče čekajući na biroima rada i skupljaju onaj neophodni radni staž. Nedavno je izišao konkurs u jednoj školi za nastavnika bosanskog, hrvatskog i srpskog jezika. Prijavio se i N.N. Očekivao je da će bar donekle izbor biti regularan. On nema radnog iskustva i nadao se da će ga početi sticati  na tom radnom mjestu u toj školi. No dešava se da UO te škole zaposlenje daje već zaposlenim djevojkama, koje svoje iskustvo i svoj radni staž nabijaju u nekim drugim školama. „ Neka te dvije slatke mlade ili stare kokice rade, ljepše je njih gledati“ – reći će UO te škole. Ko ima daj mu još – reći ću ja i svaki nezaposleni N.N. Može se sada pričati i o stranačkim uticajima pri dobijanju posla. Javna je tajna da član vladajućih oligarističkih stranaka ima prednost prilikom zapošljavanja, ogromnu prednost, od nekih 90 metara na utrci koja je duga 100 metara. Zar je to pravda, zar je to način da se stimuliše omladina, zar je to „ono“ s čime čemo ih privoliti da ostanu u „ružnoj njihovoj“ Bosni? Dobro, siguran sam da  nigdje ne cvjetaju ruže, niti u jednoj državi svijeta, ali siguran sam da kod nas cvjeta najljepši korov, poprskan hemikalijama nacionalno-rasističkog nepotizma, a pođubren novim-starim snagama SDA, HDZ-a, SNSD-a,  u samom korijenu. Dokle ovako više, pitam se dok pogled kolege NN-a razvaljuje u daljini, valjajući brda i dolove, onim istim prkosom ogorčenosti  kakav većina nas zatomuljuje duboko u sebi. Zašto ostati? Nizašto! JAVNI RADOVI, 2. oktobar 2008.       Piše: Srđan Nastasijević   MOMO KAPOR – IDEOLOG KALENIĆ PIJACE     Malo je živih legendi koje hodaju ulicama današnjeg, kletom tranzicijom zahvaćenog Beograda. Jedan od ovih gradskih likova svakako je i večito mlađahni Momo Kapor – slikar, pisac, ratni hroničar, boem i šta sve ne. Kao živi svedok bezbrižne ere socijalizma, ere hotelskih terasa uzduž jadranske obale, mekog totalitarizma i crvenih pasoša, Momo je uvek oran da u prepoznatljivom pripovedačkom tonu širu javnost povede stazama svojih dogodovština, te tajanstvenim haustorima urbanih legendi i mitova. Eto baš pre nekoliko dana, menjajući besomučno kanale, na malome ekranu ugledah Momčila kako, gostujući na jednoj od nacionalnih televizija, drži banku. Priseća se Momo svojih početaka i nezaboravnih dana provedenih u velikome Njujorku. Tu je samostalna izložba u galeriji toj i toj, ugao Pete avenije i ulice te i te. Tu su raznovrsna poznanstva, umetnici, džet set, italijanska mafija pa i Džon Goti lično. I dok slušam starog boema kako sa dirljivim romantičarskim nadahnućem besedi o Velikoj jabuci, o svim uspesima i padovima, o poznanstvima i ljubavima, o prelepim balerinama i poročnim art menadžerima, ne mogu a da mu ne zavidim. Istog momenta zamišljam sebe kako  veselo špartam ulicama Menhetna, America  Here I Come... Trgnuvši se za trenutak iz blaženog sanjarenja pomislih kako: pod 1. ja nemam para da otputujem do bloody Menhetna (a i da imam odakle mi), i pod 2. umesto pasoša posedujem nekakavu opskurnu legitimaciju  nepostojeće države u kojoj su nekada davno udarene dve madjarske i jedna češka viza. No dosta o meni, da sam šta vredeo i ja bih verovatno uspeo kao naš junak Kapor Momo.  I ja bih kao i Momčilo video sveta – Brisel, Pariz, London... Gospodine Kapor, otkuda vi u ratu u Bosni, prelazi znatiželjni voditelj na sledeću temu. Pa znate, svi veliki pisci su ujedno bili i ratni izveštači, Hemingvej, Markes, ovaj, onaj... Naši roditelji su proživeli buran i interesantan život učestvujući u Drugom svetskom ratu (preko 70 miliona ubijenih civila), a nama je zapalo da živimo taj krajnje neinteresantan i adrenalinom suhi život. Šmrc, šmrc. Takoreći, usuđujem se da interpretiram velikog pisca, da rata u SFRJ nije bilo trebalo bi ga izmisliti i započeti, jer šta je 300.000 mrtvih i 2 miliona proteranih, šta su hiljade osakaćenih i tušta i tma silovanih naspram neponovljivog osećaja jeze koju jedan ratni hroničar oseti dok srče rakijicu a bombe padaju? Ništa. A kakvo je vaše mišljenje o nacionalizmu, uporan je voditelj. Nacionalizam nije pitanje ideologije već kućnog vaspitanja, spremno odgovara gost. Nego, šta bi sa Kalenić pijacom iz naslova, zapitaće se svaki iole pribran čitalac. Upravo dolazimo i do toga. Kalenić pijaca za Kapora predstavlja sve najbolje. Ona je poslednja oaza zdrave hrane u zagađenoj i truloj Evropi i poslednji bastion zdrave političke misli. Kalenić pijaca je beogradska  agora gde mnogi mudrac, osim sto prodaje sira, ume da reši i neki od gurućih svetskih i unutrašnjih problema. Tako Kapor, posrnuli sin Menhetna, osim što uživa u bojama i mirisima omiljene mu pijace voli i da citira poneku od mudrih žena sa Kalenića. Kome još treba da se vozi avionom, pitaju se Kalenić-babe. Avionom se voze samo kurve i američki špijuni, nalazeći odmah i odgovor sa kojim se Momo bespogovorno slaže. Jeste, tako je, potvrđuje Momčilo, dok na njegovom licu prepoznajem iskreno kajanje što je ikada i seo u prokleti avion. J.... ti avion i ko ga izmisli! Da je ranije otkrio Kalenić, ne bi ga Menhetn video, a o Briselu  i da ne govorimo. Ma evo, samo kada bih mogao da se vratim i ponovo proživim svoj  život... Nema tog viskija na ovom svetu, tih prijema i putovanja, koji bi mogli da zamene samo jedan pogled na poslednji zdravi paradajz u Evropi poprskan isključivo jutarnjom srpskom rosom. Nema te belosvetske balerine ili glumice za kojom bih se okrenuo pored čestitih i mudrih žena Kalenića. A svima vama koji možete i želite da potegnete negde dalje od lokalne pijace poručujem da u tom belom svetu i nema ničega vrednog. Verujte vašem čika Momi na reč. JAVNI RADOVI, 2. septembar 2008.   Link na tekst: Boško Tomašević: O ozbiljnosti bez sadržaja   Piše: Boško Tomašević   O OZBILJNOSTI BEZ SADRŽAJA                           (Dragan Hamović: Matična knjiga, «Zavod za udžbenike», Biblioteka «Nova dela», Beograd, 2007)     Kada neko objavi svoju knjigu u izdavačkoj kući u kojoj radi, onda takvo preduzetništvo  podrazumeva da ste se unapred, iz nekih razloga, odrekli  nekolikih divnih muka koje prate svakog onog ko ima želju da mu delo, ili već ono šta on podrazumeva pod «delom», ugleda svetlost dana.  Lišili ste se, primera radi, zadovoljstva razgovora sa urednikom edicije ili biblioteke u koju nameravate da «uglavite» svoj duhovni proizvod, iščekivanja Urednikovog odgovora, dramatike i «strategije» odugovlačenja Njegove konačne reči, pozorišne pretstave koja se u medjuvremenu odigrava izmedju vas i Njegove sekretarice i, konačno, pod pretpostavkom da je Urednikov odgovor bio «da», ponižavajućeg dogovoranja sa njim, ne o vašem honoraru koji vam pripada, nego o visini cene štamparskih usluga koju ćete, dakako, da platite vi, iz vašeg džepa. Svega toga Dragan Hamović, autor zbirke pesama Matična knjiga, objavljene u izdavačkoj kući u kojoj autor obavlja uredničke dužnosti, morao je, pretpostavljamo, da se odrekne. I, dakako, davnog i arhaičnog običaja, da Urednik svoje duhovne proizvode ne objavljuje tamo gde je zaposlen i gde za svoj rad prima platu. U zemlji čiji sam državljanim, kao i u zemljama u kojima sam godinama živeo, ovaj se čin smatra nemoralnim, dezavuiše autora te se, stoga, iz razumljivih razloga, nikako ne praktikuje. U državi u kojoj sam rodjen isti običaji vladali su dugo i, imajući u vidu izuzetke sa pedigreom, trajali nesmetano. No – slobodni ćemo biti da se ponovo poslužimo pretpostavkom – mora biti da su za takav čin postojali i neki drugi razlozi, dakle ne samo slepilo spram dobrih moralnih običaja, nego je kolektivno uredničko rukovodstvo «Zavoda», bilo, recimo, prinudjeno da pred istima poklekne, imajući u vidu i, iznad svega, ceneći značaj i umetničke vrednosti dela koga im je autor, urednik i kolega bio ponudio. Sve i da je tako, autorovo lišavanje gorenavedenih zadovoljstava, mi sagledavamo kao puku slabost, kao nemanje volje da se uhvati u koštac sa nevoljama svoga zanata i, dakako, kao mediokritetsko prepuštanje onome što se zove «linija manjeg otpora», makar i po cenu ciničnog raison d' être koji govori: biti dostojanstven u svojim stremljenjima – besmisleno je – mnogo je sigurnije biti ono-što-smo. Šarlatansko prepuštanje greškama koje «omogućuju življenje» i zanosi umetnika neretko su, kod istih, uspešno spojeni. Po tu cenu autor je u okviru lepo opremljene biblioteke (oprema biblioteke: Dragan Pešić) od likovnog urednika Aide Spaić i grafičkog urednika Stevana Pakovića dobio likovno i grafički sjajno uredjenu knjigu, odštampanu  (ne fotokopiranu!) na visokokvalitetnoj hartiji. Ipak, ne želeći da se odveć posvetimo dramatici pozadine čina objavljivanja jedne knjige, okrećemo se sada pesničkoj prozodiji sadržaja i tema te drami lirskog u njoj. Drugim rečima, pitamo se: kakav je liričar  Dragan Hamović i da li je njegova Matična knjiga doista takvih umetničkih dometa da je bilo puka stvar prestiža i ugleda objaviti je, prenebregavajući pri tome pobočne i usputne «sitnice»? Na prvi pogled svojom novom pesničkom knjigom Dragan Hamović bi mogao da na sasvim pristojan način «zaglavi» vrata Akademije nauka i umetnosti. Ona je «In» i u trendu izvesne  retrogradne poetike oživljene sredinom devedestih godina proteklog veka. Tamo bi ga dočekali prvaci toga «pravca» i kolege iz «odeljenja»: od Miodraga Pavlovića, do Bećkovića, Tešića, Simovića, Noga. Dakako, ni pred samim vratima iste ustanove dok čeka da dodje na red, ne bi bio sam. Jednake počasti zbog istih ili sličnih duhovnih darova majčinskom jeziku iščekuju i drugi pisci, čiji je curriculum, doduše, obogaćen još i ratnim iskustvom, a iskušali su se, reda radi, sa par pesničkih zbirki, i u pesmovanju. Zbog takvih okolnosti bilo bi nužno da se prepuste zaboravu drugačije poetike i poetički nazore primereniji našem vremenu, dobu tzv. postmodernizma. I ići još dalje, u vreme kada je pevao Risto Tošović, Miljković, Slobodan Marković, Brana Petrović, Aleksandar Ristović, J. Hristić, Popa, Raičković Srba Mitrović, Despotov, Raša Livada te se vratiti u vreme sadašnje kada još pesmuju B. Radović, Zivlak, Milutin Petrović,  V. Rešin-Tucić, Miroslav Maksimović, N. Tadić, V. Kopicl te i njih naprasno zaboraviti. Takav je pogrom, izvesno, nemoguć, ali onda valja postaviti pitanje otkud «navala» i jedan gotovo militantni iskok pojedinih pesnika u pravcu poetikâ davno prošlih do kojih nisu držali ni Crnjanski, ni Rastko Petrović, ni Davičo, ni Marko Ristić, ni Micić i comp.? I mogu li da u isto vreme, jedni pored drugih postoje i od kritike da budu ravnopravno vrednovani pesnici tipa «Despotov, Livada, Petrović» i novokomponovano srpsko-srbijansko-hercegovačko pesništvo rodjeno sa 1989. godinom (i koju godinu pre ili kasnije)? Da ne bismo dužili niti se na onome što nije predmet našeg rada zadržavali, reći ćemo da odgovore valja potražiti (uistinu potražiti, jer do sada nisu bili predmet bilo kakve stručne analize) u nekoj vrsti burdijeovske analize književnog polja srpske književnosti izmedju 1985. i 2008. godine, a koja bi naglasila da je i sama pesma tvorevina ponekad nezavisna od stvaralaštva, te da je, takva, pre društvenog porekla i više «društveno nego kulturno istaknuta». Ne sumnjamo, dakle, da će najnovija  pesnička knjiga Dragana Hamovića kod jedne vrste pesničke i kritičarske publike (druge publike gotovo da nijedan pesnik i nema) naići na pozitivne reakcije. Ona je «u trendu». Ali, ne retko, se pokazuje da je «trend» puka regresija i, takodje ne retko, da ono što pripada  prihvaćenom i hvaljenom toku, ne mora da bude i valjano. I, evo nas, konačno, pred Hamovićevom knjigom. Reč «knjiga» ili sintagma «pesnička knjiga» u ovom slučaju nikako nije preterana. Reč je o delu koje, doista, ima sadržaj jedne pesničke knjige. Podredjeno je jednoj temi – temi korena, stabla pesničkog i stabla predačkog – i kompoziciono je i interesantno i inteligentno pretstavljeno. Medjutim, segmenti (rezovi) dramatike knjige iako vidljivi i uočljivi, u semantičkom pogledu, te u pogledu medijacije i referencijalnosti (denotativna funkcija pesme), teško su čitljivi, i to ne zbog  poetički proklamovane i namerno «otežane forme» u pesmi, nego zbog isuviše u sebi centrirane samoreferencije koja ne samo da daje «utisak» proizvoljnosti, nego jeste proizvoljna i – nemotivisana.  Drugim rečima, simboli, koji su u Matičnoj knjizi  zamišljeni da budu pokretači radnje, nisu na pesnički način isprofilisani i, još manje, opremljeni dobro smišljenom i valjano «pogodjenom» motivacijom. Mi ćemo, dakako, primere, naknadno navesti. Sada, medjutim, kažemo: varaju se oni koji veruju da poezija, poetska materija, ne trpi motivaciju: reč koja u pesmi opravdava potonju i potonja reč koja opravdava prethodnu. Ona je u poeziji isto toliko nužna koliko i u prozi. No, tamo, u valjanoj poeziji, ona je gotovo nevidljiva i biva dovedena u pevani prostor pesme krajnje nenametljivo. I kao što u Beketovim proznim delima imamo dobro organizaovan motivacijski tok (a, čini se, da on uopšte ne postoji te da je njegova proza puko «nizanje» reči), takav isti tok imamo i u pevanju Momčila Nastasijevića. Potonjeg pominjemo stoga što su «natruhe» Nastasijevićevog pevanja u Matičnoj knjizi, bar za nas, očite. Da li je, pitamo se, «motivacija», pod kojom podrazumevamo postupak koji «podaruje verodostojnost uvedenom motivu, iskazu, instanci ili reči» odnosno «slêd funkcija koji vodi od odredjenog izvora do njegovih posledica», kao najdiskretniji element pesničkog govora, prisutna u Hamovićevoj knjizi stihova? Nažalost, nije! Zašto? – Stoga što je reč o tehnički nedovoljno obrazovanom pesniku mada, na prvi pogled, sve govori protiv ovakvog suda. Takav pesnik prilikom lektire jednog, recimo to tako, «teškog» pesnika, na primer ovde navedenog Nastasijevića, sagledaće reči u nekoj njegovoj pesmi kao puko nizanje «nerazumljivih», melodijsko-zaumnih reč-nih sekvenci, zaključujući da se radi o pukoj proizvoljnosti, te da je Nastasijević dobar pesnik zato što je «nerazumljiv» kao i da je tzv. «zaumna melodičnost» nešto što je jednako proizvoljnosti, koju, potom, u nekom svom «delu» «nije teško» ponovo proizvesti.  Mi ne kažemo da se Hamović time namerno rukovodio, nego navodimo primer jednog modela koji izvesnog «pesnika-sina» zavodi, uvereni da je upravo taj «model», bio ga Hamović svestan ili ne, njegovom pesništvu znatno naškodio. Pesnik, kažemo, toga ne mora da bude svestan. Kritičar, pak, taj nedostatak vidi kao prenemaganje jednog senzibiliteta koji ne zna tačno šta hoće i stoga čini nešto «kako-zna-i-ume» i koga, uz to, obeležava slaba volja da prilikom «pesmovanja» i - misli. «Puki» talenat je, pri tome, priča za sebe. I kao što se uzroci valjanog stila u romanu prepoznaju po tome što se romansijer rukovodio pravilom koje glasi: «da bi se dobro pisalo valja prethodno dobro misliti», tako i u pesništvu, mišljenje, i samo ono, uvodi pesnika u predele valjanog pesmovanja. Pevanje i mišljenje su paralelne radnje koje se u nekoj zamišljenoj beskonačnosti seku. Upravo onako kako je to bilo na počecima njihovih praksi. Maternji jezik, sam po sebi, sa time nema suštinske veze, ali zato ima jezik (lógos). Pesničko iskustvo u širokom smislu reči vodi nas - preko prethodno mišljenog logosa i pokušaja da se ovlada znanjem toga šta on jeste u svim njegovim pojavnim oblicima i svim njegovim značenjima, filosofskim i onim drugim - elementarnoj gramatici koja se zove poezija gramatike o kojoj pričaju povesti poetike od Longina do Kolridža i od Džona Dona i Blejka do Jejtsa, Valerija i Frida. Ovo ne zapisujemo stoga da bismo na malom primeru (Hamovićevo pesmovanje) demonstrirali svoju «učenost», nego stoga što neimenovani recenzent na koricama Hamovićeve knjige ispisuje da «Matična knjiga  Dragana Hamovića «predstavlja pesničku celinu u čijem je središtu višeslojna tema predaštva. Reč je o rasponu od mitskog porekla pesme, do prethodnice lične i kolektivne, metafizičke i istorijske». Ukoliko zanemarimo poslednju rečenicu Recenzenta/Recenzentkinje koju ni pored dobre volje nismo uspeli da razumemo, jer je nepismena i misaono neartikulisana, ali smo uspeli da «uhvatimo» par ključnih reči koje nam sugerišu da Hamovićeva nastojanja u knjizi valja «čitati» unutar «višeslojne teme predaštva» kao i da isti nastoji da pod okriljem navedene teme problematizuje mitsko poreklo pesme i da odatle hita «negde dalje», onda, sva je prilika, naše insistiranje na razumevanju pesničkog iskustva kao vraćanja «natrag», na logosne početke pesmovanja i mišljenja, nije bez osnove. Mi, takodje, vidimo da je autorova «nakana» išla u tom pravcu, ali se, sudeći po štampanom delu, završila tamo gde je započinjala. Naime, ukoliko kažemo da dve kategorije pesničkih radnji, jezička skepsa i jezička mistika, kod valjanih pesnika jedna drugu ne isključuju, već u pesmi grade polje napetosti, kod loših pesnika jezička skepsa ostaje neobradjeno polje, dok «jezička mistika» tada zauzme ceo prostor knjige, gušeći je. Ovim nismo rekli ništa drugo do da je pesnik Hamović u svojoj knjizi izabrao da kaže, načinom koji je njega bio izabrao, to jest pesničkim sposobnostima sa kojima raspolaže, ono što je smatrao da u njoj treba da bude rečeno, nezavisno od bilo čega drugog. Ukoliko bismo se sada okrenuli «primerima» kako bismo njima ilustrovali do sada rečeno, njih, valja reći, ima onoliko koliko ova nevelika sveska ima stihova. Uz pomoć jednog neveselog slučaja kritičaru je tako, s jedne strane, posao umnogome olakšan, jer može da podje sa bilo koje tačke u knjizi i dospeće uvek tamo odakle je pošao dok, s druge strane, isti bi posao najradije napustio, budući da mi u knjizi nigde ne nalazimo oslonac koji bi nam ukazao da se krećemo po znalačkoj stazi pesničkog umeća koje, istovremeno, omogućuje vedar dijalog sa delom i njegovim tvorcem. Na «prikaz» Hamovićeve knjige odlučili smo se nikako ne zbog njene posebnosti, bilo u dobrom bilo u lošem smislu te reči, no stoga što ista upravo nije «posebna», (koliko ni poezija Milosava Tešića o kojoj smo iz istih razloga pisali), nego čini deo jednog «trenda» u srpskoj poeziji, odlomak jedne konjukturne «mode», koju na tobožnji «zahtev» istorije i njenog trenutka stihom ispisuju pesnici-istoričari i pesnici-mističari, ljubitelji svega folklornog i arhaičnog. (Recimo na ovom mestu da je Hamović za pomodnu knjigu dobio nagradu za poeziju «Branko Ćopić», no mogao je dobiti i bilo koju drugu, budući da pesničke nagrade u okvirima savremene srpske poezije, u većini slučajeva, idu «u ruke» i «na ruke»  autorima ovakve poezije, koliko i formaciji «Karanovićâ», koji pišu poeziju koja se kritičarima takodje «svidja», ali se nalazi sa druge strane iste medalje. Time je opisan gotovo pun krug govora «o stanju» u srpskoj poeziji danas, pri čemu dvanaestak pesničkih imena sa uvažavanjem ostavljamo po strani, obavezujući se da o njima govorimo drugom prilikom). Hamovićeva Matična knjiga sadrži ukupno dvadesetosam pesama i podeljena je na osam «poglavlja». Neposredno pred prvo, pesnik se, ispisujući u vidu mota  Raičkovićev stih «Nemeti ili opet pevati», zamislio nad pruženom mu dilemom: pevati ili ne pevati, dramatizujući je, uvlačeći tako, hteo ne hteo, i samog čitaoca u istu i, s druge strane, i istini za volju, problematizujući je en generel. Što se tiče samog Hamovića, pošto smo dva puta pročitali knjigu mi, da smo bili na njegovom mestu, i znajući unapred sa kojom vrstom pesničkih sposobnosti raspolažemo, (svaki pesnik to zna, nema potrebe da se njegovo tobožnje «neznanje» mistifikuje) – bismo odustali i «duboko» nemeli. Pošto je kod Hamovića njegov žar da peva bio veći od njegovih sposobnosti, pa je, verovatno stoga, delo toga ničim nepomućenog htenja bilo i objavljeno i nagradjeno, evo, nekoliko primera koji ilustruju kako je ono što je on imao da kaže ispevano. Ovoga puta, dakle, ne razmatramo «šta» ili «o čemu» pesnik peva, nego «kako». U tom smislu navešćemo celu pesmu pod naslovom «Trački pevač»: «Vedri. To ženik-pevač bi da spasi / Nereči donje. Rubne i osnovne / Povesti piše. Bezrazložno. Glasi / Da dejstva manjka. Zemlje blagoslovne / Naselja tek nude, japije tajne, / Nacrt svetao. Pleni taj. A plenom / Decu veseli. Celiva pokajne / I one što bi ma šta bezazleno». Valja nam, dakle, razabrati šta-je-šta u tmuši. Subjekt radnje, izvesni «ženik-pevač», pošto negde «vedri» hteo bi da «spasi nereči donje». U ovako strukturisanoj i, relativno, kratkoj pesmi kojoj je od strane pesnika sugerisano da treba da sadrži i melodiju, i ritam, i misao, i radnju, i poruku, sve istovremeno, i koja do kraja i konsekventno ne ide tragom uzora za kojim se povodi (reč je, dakako o pesniku Nastasijeviću kao «uzoru»), sudar reči je u tolikoj meri prenapregnut da puca: po šavovima sintakse, po šavovima semantičkim, po šavovima i najdalje sugerisanog smisla. U Nastasijevića je uvek, čak i kada je pisao besmislene stihove (on takvih, dakako, ima), pesminu «čast» je spasavala melodija, jezička skepsa i mistika jezika. Jezička skepsa u Nastasijevića je prisutna od prve do poslednje njegove pesme, i po toj osobini Nastasijević ostaje upamćen kao pesnik, i upravo, zahvaljujući njoj koju je njegov dar izabrao da mu, izmedju ostalih pesničkih postupaka, bude vodičem, Nastasijevićev glas se ne može nikad uspešno «imitirati», a da pesnik koji ga oponaša, pri tome ostane «svoj» i «na svome», ne svodeći Nastasijevićev izum na puku mistiku reči. Hamović u ovoj pesmi nije melodičar i ne pokazuje ni trunku jezičke skepse, one misaone skepse koju je naveo u svom motu. On ne nemi i istovremeno ne ume da izadje na kraj sa zadatkom koga je sebi postavio. S druge strane, usled prenapregnutosti označitelja (radije bismo rekli: pukog nizanja reči) ukazivanje (na pesnički način «ukazivanje») da je jedna reč u pesmi motivisana zaista drugom u potpunosti izostaje. Primera radi, pitamo se, zašto «ženik-pevač» ne bi da «spasi» «nereči gornje» a zašto baš hoće da «spasi» «nereči donje»? Ne vidimo da razlog leži u melodijskoj liniji stiha, niti onog prethodnog, koliko ni onog potonjeg. Kakva bi razlika bila da je pesnik upotrebio reč «gornje» umesto «nereči donje»? – Nikakva! Pesnik to može, naravno, da naknadno objasni (pošto, eto, upravo to nismo bili u stanju da «razumemo»), ali nama treba pesničko objašnjenje, tačnije, potrebno nam je da «vidimo», da «opipamo» fiat  koji pokreće pesnika i kazuje mu da je to «potez» koji može biti samo takav i nikako drugačiji. Zašto «ženik-pevač» «povesti» piše «berazložno»? – Stoga, velimo, što je bilo potrebno radnju subjekta, «ženika-pevača», naprasno mistifikovati, i na taj način čitaoca prevesti «žednog preko vode». Reč «bezraložno» sugeriše dramatiku nekakve sudbinske neodredjenosti, nečega «hitnutog u ništa» i, tobože, palog-sa-neba. O besmislici stihova «Zemlje blagoslovne / Naselja tek nude, japije tajne, / Nacrt svetao» ne treba ni govoriti. Da je ove stihove svojevremeno kojim slučajem bio napisao Micić oni bi mogli da budu prihvaćeni, jer je Micićev diskurs (pretstava o svetu) drugačiji i nije zasnovan na volji i «raspoloženju» da «priča priču» o «predaštvu», nego su mu ciljevi sasvim drugi. Stoga, Micić na srpskom pesničkom nebu ostaje moderan pesnik, a mistifikatori ostaju – mistifikatori. Postavimo načelno pitanje: kome je u dvadesetprvom veku potrebno ovakvo pesmovanje? Čime je motivisano vraćanje prethodnim načinima pevanja? Okruženjem, miljeom, povešću? Kakav god odgovor bio, na sve te okolnosti mogu da se potraže  drugačiji postupci pesmovanja.  Ili, prosto, rizikovati i biti označen kao pesnik druge i treće ruke. Ne poseduje, primera radi, svaki pesnik te orijentacije dar jednog Aleka Vukadinovića. S druge strane, ovde nije reč da mi mogućnost pluralizma tokova u jednoj nacionalnoj poeziji odbijamo,  nego se usredsredjujemo na pojavu koja, da kojim slučajem ne postoji, ne bi ni bilo primećeno da «nedostaje». Avangardni pesnici koji su svoju poeziju stvarali izmedju 1965. i 1985. godine u Srbiji i u Jugoslaviji mogu povodom ovog «fenomena» samo da slegnu ramenima. Šta o ovoj poeziji misle Djerić, Zivlak, Kopicl, V. R. Tucić, Negrišorac, N. Tadić, Miroljub Todorović? Šta o ovoj poeziji misli Šalamun? Šta bi mislili da su živi Despotov ili Livada? Šta o ovoj poeziji misli današnje «žensko pismo», nekoliko sjajnih pesnikinja koje imamo? Šta o ovoj poeziji misle tvorci Šuma Vavilona?  Šta misli Goran Rem, Aleš Debeljak, neki pesnici okupljeni oko ondašnjeg zagrebačkog «Quoruma»? Šta, konačno, o  njoj misli jedna mlada pesnikinja Dragana Mladenović? Šta bi o njoj mislili Erih Frid, Peter Huhel, Ernst Jandl, Ginter Ajh, češki i poljski pesnici, samo oni koji su bili prevodjeni i objavljivani u «Poljima» u «Književnoj reči» toga vremena? Da li se od tih pesnika moglo nešto naučiti? Mi nismo ljubitelji pokazivanja «primera» iz nečije poezije na prostoru koji je nužno ograničen. Onaj koji se oseti oštećenim uvek može da uloži prigovor kako primeru nedostaje kontekst. Postoji, dakako, uvek jedna razumna mera dužine interpretacije, osim ukoliko ista nije Frojdove ili Deridine provenijencije pa stoga ostaje nužno nezavršena. Stoga ćemo ponovo navesti jednu celu pesmu. Ista je, dakako, deo jednog ciklusa, potom deo jedne knjige, pa deo beogradske poezije xxi veka, te deo srpske poezije istog veka, balkanske, evropske i, naravno, svetske. To je formalno tako, ali ovo je pesma Dragana Hamovića i on, uzimajući na se odeždu jednog srednjevekovnog pojca, hoće, sudeći po naslovu pesme, da peva o Nikolaju (Velimiroviću). Takve se pesme dugo nisu smele pevati, pa ih stoga nismo ni imali, osim kada se u dalekoj Americi neka dobra  pesnička duša setila Blaženoga i, sposobna koliko već jeste, zapevala. Sličnih pesama i istih «umetničkih» dometa načitali smo se i davnih sedamdesetih godina na minhenskoj železničkoj stanici, raširujući pred licem četničke novine kako bi nas svaki srpski, hrvatski i ini agent iz ondašnje Jugoslavije mogao da vidi i – «prijavi Titi» ili nekom od njegovih generala.  Danas, u «oslobodjenoj Srbiji», takve pesme možemo da pišemo i čitamo slobodno, ne rizikujući ništa. Hamovićeva pesma glasi: »Onaj što uporno pomaže ploviti / Zbiru potomaka po žitejskom moru, / Nakrcan strpljenjem, otac plahoviti / Plamsa u svačijem pregoru i sporu. // Otac naš, sabrani, od kavge ne preza / Ispred ovejanih, sročenih ludosti. / Polaznik je mnoštva sirotih trpeza, / Za svaku zasedne i prisno se gosti. // Oče sveti, čest smo molitvenih sila / Kojim svedoči se i pečati pismo. / Ti nas otelovi, u tebe se zbila / Vojska nas čestica, slabih, što molismo». Neimenovani Recenzent/Recenzentkinja povodom Hamovićeve zbirke napisao je da je u zbirci «znak dublje jednakosti povučen izmedju poetike i egzistencije». Posred kratke recenzije. Tako, iznebuha. Autoru ova izjava može nešto da znači, za čitaoca je bez značaja i, dobre ili loše volje, u «izjavu» može samo da «blene», a pisca redak nije koštao ništa. Stoga ćemo čitaoca ovde navedene pesme sada prepustiti da pliva izmedju dveju obala: «poetike» i «egzistencije», možda će imati volju da u Recenzentovu misao zaroni i da, negde «dublje», u samoj pesmi pesnika, pronadje rečeni znak jednakosti. Ako toga nema u ovoj pesmi, može da ga bude u nekoj drugoj ili će ga pronaći tek na nivou cele zbirke kada je pročita. I mi nismo gubili nadu da ćemo navedenu vezu pronaći, verujući Recenzentu na reč. Nismo je pronašli i zbog toga nismo zažalili. Nismo se prvi put razočarali u velike reči. Ovakve velike reči našli smo kod Romana Gvardinija koji je, pre  sedamdesetak godina pisao o Rilkeu. Ali, znano je, Rilke nikada nije dobio ni jednu pesničku nagradu. Medjutim – svi znate ko je Viktor Ot (V. Ott) –  on jeste. I to ne jednu. Pisao je i kritike i pesme, baš kao Hamović, i baš kao i Hamović bio laureat i za književnu kritiku i za poeziju. Rilke ni za «Sonete», ni za «Elegije», ni za «Pisma mladom pesniku» nije dobio ništa. Iako je nagrada i u ono vreme bilo koliko i «Hamovića». Sirotog  Rilkea izdržavala je jedna grofica i objavljivanje svojih knjiga morao je da plaća. Nije bio zaposlen, osim jedno vreme kao Rodenov sekretar. Kao ni Tomas Bernhard. Kada pomenusmo ovog poslednjeg, a imajući u vidu da je molitveni ton Hamoviću oduvek ili odnedavno blizak, slobodni smo da tim srećnim povodom navedemo jednu Bernhardovu pesmu (bez naslova) iz ciklusa In hora mortis napisanog pre pedesetak godina. Imamo potrebu da je zabeležimo «masnim»slovima: «Divlje raste cvet moga gneva / i svako vidi trn / u nebo zariven / pa iz sunca moga kaplje krv / raste cvet moje gorčine / iz trave / koja pere mi stopala / moj hleb / o Gospode / tašti cvet / što guši se u točku noći / cvet moje pšenice Gospode / cvet duše moje / Gospode prezri mene / bolestan od toga sam cveta / što crven cveta mi u mozgu / iznad moje patnje». – Uočavate li razliku? U našega pesnika prenemaganje, unkanje, plačevan ton (videti pesmu «Zaista»), arhaični izrazi tamjanske boje, pesma «ispevana u izabranim okvirima vezanog stiha» (Reči medju znakovima navoda su Recenzentova opaska). U drugoga, jednostavnost, slobodan stih i – veza izmedju pesme i postojanja. Tačno ono što kod Hamovića nema. Tomas Bernhard, bolestan gotovo celog života, nezaposlen, posvadjan sa državom (Austrijanci ne mogu da ga «smisle» ni danas) piše jedan značajan ciklus pesama ne manje vredan od Rilkeovih «Elegija». Hamović, zaposlen, u sjajnom odnosu sa državom Srbijom, piše pesmu «Srbija sušta» u kojoj izranjaju motivi onoga što čitalac o «nama» može da čuje za svakim kafanskim stolom: o Srbiji preseljenoj na nebo. (Uzgred: posle pesme «Srbija sušta» autor može da očekuje i druga razumevanja od strane društva kome pripada. Ali, stoga, Oskaru Daviču, tvorcu najlepše pesme o Srbiji, preti zaborav. Zašto? - Bio je «komunjara»! U one druge «razloge» ne možemo da verujemo. Srbi nikada nisu bili antisemiti, osim retkih podlaca). U svemu – šta se može reći o Matičnoj knjizi Dragana Hamovića? - Reč je o pokušaju da se stvori poezija i unutar toga pokušaja vidljive su sociološke i istorijske naznake te signali puke autorove politike, politike književnika (sociološka strana autorove knjige), korišćenje simbola unutar književnog polja, trčanje kroz vezani stih, (način ostvarenja pokušaja), tobožnja, posve neisprofilisana potraga za nejasnim Šta i za kim (tema pokušaja), neznalačko korišćenje mitskih tema (pogledati dela Rastka Petrovića, Paunda, Nastasijevića ponovo, kao suprotne primere), batrganje kroz reči, second haind pesničke prozodije, konstrukcijâ puno, pesničke neuverljivosti puno, prenemaganjâ puno (pesničko umeće) – to je facit  jednoga truda koji se, istini za volju, gledano kroz prizmu društvene strategije autora kao javne osobe – isplatio. Jedna objavljena knjiga više (nakon deset godina niko neće pitati «a šta je to bilo»?), jedno, sudeći po opremi knjige, strogo davanje na znanje da se «i mi bavimo poezijom» i da smo «tu», dokaz o kontinuitetu rada «u književnosti», priznanje za jalovost (ova se priznanja, sabrana, posle pretvaraju u titulu «radnik od nacionalnog značaja») i, konačno i ne beznačajno, signal: «otadžbino, računaj na mene». Ovaj poslednji signal, kada je reč o poeziju kakvu Hamović piše, okuplja na jedno mesto sve ostale koje pesnik pojedinac emituje svojoj zajednici. Zajednica je tu da to vidi. Ona je videla. To što ja u proizvodu nisam video kviditet,  i s tim u vezi, neophodnost i opravdanje da «proizvod» postoji (umetnost pravo da «postoji» otkupljuje umetničkom vrednošću dela) - to je bez značaja.Video je ko je trebao da vidi. Biti zastupnikom književne kritike i, istovremeno, govoriti o sopstvenim pozicijama kao stvaraoca je teško. Doduše, u ovom radu tim postupkom koristili smo se sasvim škrto. Osim što smo u jednom trenutku naveli naš stav da poezija uvek jeste i mišljenje, te da su pevanje i mišljenje jedno, nismo ništa više rekli. Na ovom mestu još ćemo ukratko reći, navodeći Blanšoa koji interpretira jednu poznatu Ničeovu misao, naime da se mi ljudi, služimo pesništvom da ono «što nas vuče dnu ne pripadne oblasti istine», a nikako ne da mi «raspolažemo umetnošću (pesništvom) da nas ne bi istina upropastila». U tom smislu, kada pesnik peva, valjan pesnik, dakako, onda on pesmuje ono što Hajdeger naziva zasnivanjem bića, on u delu «proizvodi» bivstvujuće (das Seiende), prizivajući stvari u njihovoj biti po imenu, kazivaju pri tome njihovo je(ste). Stoga su mi mnogo bliži pesnici situacija i stvari, nego pesnici koji oko prsta motaju jedino reči i mnogo bliži oni koji se spram reči odnose ne kao vladari spram robova, nego kao neko ko je svestan da pesnici nisu gospodari jezika (kako se uobičajeno misli), nego da su oni robovi jezika koji ih konstituiše. Pesnik je neko ko je nepouzdan produkt posredovanja «samih diskurzivnih jezičkih formi koje mu prethode (ideje, vokabulari, šeme, modeli), ispunjavaju ga i omogućuju mu pro-izvodjenje». Posledica toga je da ono čime mislimo, jezik, promišlja nas. Još je svojevremeno Hobs rekao da su «istinito i lažno karakteristike govora, a ne stvari». U tom smislu, kada, recimo, Hamović ili neko drugi zasluži književnu nagradu onda to zavisi od formi potvrdjivanja koje su ustanovljene u javnom/institucionalnom diskursu, a ne od nekakvih vrednosti njegove poezije po sebi. Književne vrednosti su, dakle, «uslovljene» vladajućim društvenim miljeom, njegovim ambicijama i frustracijama. I obrnuto, pesnik, ukoliko to hoće, može da imitira poželjan diskurs, poželjan trend. Mnogi pesnici iz komoditeta to rado čine. Medjutim, estetski sud, ukoliko nije fingiran i ne izdaje se za isti, nije i ne može biti uslovljen institucionalizovanim diskursom;  on bira svoje puteve vrednovanja, koji su često posve apartni. Mi smo se u našem radu rukovodili ovom drugom mogućnošću. Stoga smo bili u situaciji da ne podržimo autorov jezik, budući da smo zaključili da je isti odveć institucionalizovan i odveć užljebljen u istorijski kontekst. Taj kontekst je tražio takve pesnike kakav je Hamović. I – dobio ga je. Ali poezija sa time nema ništa zajedničko. To smo, abrevijaturno, pokazali na primeru pesmovanja o kome je ovde bilo reči. JAVNI RADOVI, 22. jul 2008.       Piše: Tomislav Marković ZAHVALNICA MILOŠU VASIĆU     «Nepoznavanje činjenica» i poznavanje glasina Zahvalan sam g. Milošu Vasiću što je obratio pažnju na moju malenkost, što me je ukorio za «potpuno nepoznavanje činjenica i teme»  glede Ferala, te potrošio malo svog dragocenog vremena ne bi li me izveo iz mraka neznanja i doveo do poznanja mučne istine. Sada, kada su činjenice na stolu, ne preostaje mi ništa drugo do da ih pokusam kao nebesku manu, u nadi da ću doživeti prosvetljenje (zli jezici bi rekli da su dotične činjenice takvog kvaliteta da to ni pas s maslom ne bi pojeo, ali njih ovom prilikom nećemo slušati). U tekstu «Pomirenje i još ponešto» (Danas, 14. jul) g. Vasić iznosi nepobitne dokaze da su Heni Erceg i Viktor Ivančić nakupovali silne nekretnine «dok su novinari Ferala rintali za minimalce». Tačnije, reč je o jednom jedinom dokazu koji glasi: «Onda je Renato Baretić, bivši novinar Ferala, pre nekoliko meseci ušao u zemljišne knjige i objavio kobne činjenice života». Pretpostavljam da g. Vasić misli na dva Baretićeva teksta objavljena u Slobodnoj Dalmaciji, ne pre nekoliko meseci, već pre nešto više od godinu dana. U prvom tekstu koji se pojavio 23. juna 2007. Baretić proslavlja činjenicu da se Feral prethodnog petka nije pojavio na kioscima, te generalno optužuje uredništvo Ferala za lopovluk. Sledi odgovor Predraga Lucića pod naslovom “Tri Stelle na otoku trećem” (Feral Tribune, 27. jun 2007), u kojem ubedljivo negira optužbe, dokazujući da Baretić izvrće istinu, ili prosto rečeno – laže, i to ne samo kad su famozne «imovinske kartice» u pitanju, što ga ne čini baš pouzdanim svedokom. Desetak dana kasnije, tačnije 7. jula, Baretić objavljuje tekst «Zavjera imenjaka», gde optužuje Heni i Viktora za kojekakve nepodopštine, između ostalog i za posedovanje brojnih nekretnina, navodeći i neke adrese. Baretić se tu služi sličnim sredstvima kao Nacional danas, na primer stan koji su Heni i Viktor prodali da bi kupili drugi, predstavlja kao da je i dalje u njihovom vlasništvu. Nakon toga, tačnije 6. septembra 2007. Viktor Ivančić, Heni Erceg i Tena Erceg dostavljaju Općinskom sudu u Splitu dve tužbe: privatnu tužbu protiv Baretića za klevetu, i građansku tužbu protiv Slobodne Dalmacije i Renata Baretića radi «naknade neimovinske štete zbog povrede prava osobnosti». U tužbama tužitelji zahtevaju od suda da uvidom u zemljišne knjige jednostavno i lako utvrdi da li su Baretićeve tvrdnje istinite. Ko bi rekao da su Heni, Viktor i Tena skloni ovakvim samoubilačkim potezima? Zanimljivo je da sud do sada nije zakazao nijednu raspravu. Imajući u vidu da su sudovi u Hrvatskoj, kada je Feral u pitanju, do sada samo izvlačili pare ovom listu da bi ublažili «duševne boli» kojekakvih nacionalističkih nitkova, onda me ova «lenjost» sudskih organa nimalo ne čudi. U nešto drugačijim okolnostima, bilo bi logično da saslušamo argumente obe strane, te da sačekamo sudsku odluku (što je za starije ljude, priznajem, dosta rizičan potez) koja će pokazati ko tu govori istinu. Ili, bar da se oslonimo na zdrav razum i logiku. Međutim, pošto smo već utvrdili da su urednici Ferala pohlepni prevaranti i goniči robova (rekao nam Baretić, a i Zagreb i Split već mesecima bruje o tome, ko još može da odoli tom sirenskom zovu glasina), a hrvatsko pravosuđe nije baš institucija od poverenja (o čemu je Feral uporno pisao, i teror nepravednih presuda mnogo puta osetio na svojoj koži), to nas oslobađa bilo kakvih obzira prema tim moralnim ništarijama iz Ferala. Tako da mi ne preostaje ništa drugo do da verujem Milošu Vasiću na reč, i da mu se još jednom zahvalim što mi je otvorio oči koje sam kukavički zatvarao pred strašnom istinom o Feralu. A i nekako je lepo verovati da smo svi ista govna. Jeste da malo smrdi, ali zato jača duh zajedništva, čovek se oseća manje usamljen pod zvezdama. Nedoumice uma pomračenog feralovštinom Uprkos mojoj iskrenoj želji da se bez pogovora povinujem Vasićevim argumentima, ipak me muče neke nedoumice. Prvo, ako je tačno da su novinari Ferala bili obična robovska radna snaga koju su Viktor i Heni beskrupulozno iskorišćavali da bi namakli hiljade i milione kvadratnih metara stambenog prostora, zašto su ti nesrećni novinari uopšte ostali u Feralu? Zar nisu mogli da slede primer Renata Baretića i mnogih drugih bivših novinara Ferala, i da lepo pređu u neku drugu redakciju za mnogo veće novce? A kad to već nisu učinili, šta im onda treba da staju u odbranu svojih robovlasnika od napada Nacionalovih revolveraša (tekst je objavljen na sajtu Ferala, a zatim prenet na portalu E-novine)? Takvo ponašanje je, u najmanju ruku, čudno i misteriozno. Jedino logično objašnjenje jeste da su novinari Ferala neki patološki tipovi, notorni mazohisti koji uživaju u maltretmanu i radu za male pare. Nije teško zamisliti Tatjanu Gromaču, Ivicu Đikića ili Draga Hedla kako kume i mole Ivančića da im potpuno ukine platu, pa da ubuduće rade za džabe, ali ovaj surovi urednik, lukav kao svaki prevejani kapitalista, to sa gnušanjem odbija, ne iz brige za svoje zaposlene, već da mu robovi ne bi pocrkali od gladi i tako ga lišili mogućnosti da namakne još koju vilu ili stan. Drugo, zašto je priča o nekretninama pokrenuta upravo u trenutku kada se Feral nije pojavio na kioscima (pre nešto više od godinu dana), odnosno zašto dobija svoje ubrzanje danas, kad je Feral prestao da izlazi? Logično je da bi za malverzacije feralovaca prvi saznali hrvatski vlastodršci, kojima je Feral od samog osnivanja trn u oku, pa jedva čekaju da ovi naprave neki gaf. Ne bi novinari morali sami da «istražuju». Zašto bi zakleti neprijatelji Ferala, uredno raspoređeni u vrhu vlasti hrvatske države, čuvali za sebe saznanja koja mogu moralno da diskredituju njihove najljuće protivnike, umesto da ih proslede svojim vernim novinarima? Hrvatska država je tokom proteklih godina vršila na Feral sve moguće vrste pritisaka: od prisilne mobilizacije Viktora Ivančića, preko prisluškivanja redakcije, uhođenja urednika i raznih oblika zastrašivanja, do spaljivanja naramaka Ferala na ulici. Sve vreme su se služili najprljavijim sredstvima da bi satrli Feral, a sad odjednom prezaju od čistih? Čudno, zaista čudno. Izgleda da se HDZ baš promenio, samolustrirao i doživeo čudesnu transformaciju iz krvoločnog vuka u umiljato jagnje. Blago građanima Hrvatske. Idem iz ovih stopa da prebiram po porodičnom stablu. Možda mi se posreći, pa naletim na zelenu granu na kojoj čuči neka moja čukunbaba Hrvatica. Treće, plasira se teza da su Heni i Viktor stekli svoje bogatstvo tako što su pljačkali list čiji su vlasnici, što je po definiciji nemoguće. Zamislite novinski naslov: «Miroslav Mišković se obogatio tako što je opljačkao svoje firme». Bizarno, zar ne? Jedino logično objašnjenje glasi: činjenica da je nešto nemoguće, ne znači da je to neizvodljivo. Ko zna, možda se na kraju ispostavi da Heni i Viktor raspolažu nekakvim natprirodnim moćima, da su njih dvoje zapravo zla veštica i zli čarobnjak koji su se vešto skrivali pod novinarskom maskom. Pošteno im sudite, pa da ih spalimo! «Ogrlica od tuđih bisera» Eto, sada je sve jasno. Očigledno je da su moje nedoumice nastale kao plod hronične intoksikacije feralovštinom, koja je pomračila moj um. Nadam se da će mi g. Vasić oprostiti što sam podlegao Feralovoj propagandi, uzimajući moju mladost, naivnost i neiskustvo kao olakšavajuće okolnosti. Uostalom, feralovska propaganda je tako omamljujuća da ni mnogo stariji i iskusniji nisu uspeli potpuno da se oslobode njenog uticaja. Na primer, sam g. Vasić koji hvali Viktora Ivančića, tvrdeći da je ova splitska lopuža «briljantni novinski i inače pisac… čije tekstove branim i podržavam do poslednjeg!» Tu nešto smrdi. Kentauri, koliko je meni poznato, ne postoje. Ne može neko levom rukom da potkrada svoje novinare, a desnom da piše fenomenalne, etički angažovane tekstove. Lopov je uvek lopov, od napred i od natraške. Pošto je g. Vasić bio tako ljubazan da mi otkrije mračnu istinu o urednicima Ferala, red je da mu uzvratim otkrivanjem jedne još mračnije istine, i da ga oslobodim iluzija o Viktoru Ivančiću. Crna Trava, Gornje Brijanje i Donja Trnava već mesecima bruje da je Ivančić sve svoje tekstove i knjige – prepisao. U želji da proverim istinitost ovih glasina, organizovao sam spiritističku seansu na kojoj sam, zajedno sa par svojih prijatelja, prizvao duhove najvećih eksperata za plagijate na ovim prostorima – Dragana M. Jeremića, Brane Šćepanovića, Eriha Koša, Miodraga Bulatovića i nezaobilaznog Pigeona. Ovi «časni ljudi i pouzdani svedoci» rado su se odazvali našem pozivu, napustivši svoje svakodnevne obaveze u Čistilištu (metenje velikog trga), i očas posla obavili ekspertizu Ivančićevog(?) dela. Evo šta je ova nezavisna komisija sačinjena od česnih aveti utvrdila. Sva izdanja Bilježnice Robija K. Ivančić je prepisao iz beležnice Robija K, mlađeg maloletnika koji već više od dve decenije pohađa IIIa razred, inače vlasnika luksuzne vile na obali Ženevskog jezera. Zanimljivo je da ni Robi K. nije pravi autor svojih priča, već ih je prepisao od Bore Ćosića, iz knjiga Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, Priče o zanatima i Zašto smo se borili. Nije utvrđeno koga je Bora plagirao, ali se sumnja na njegovu baku Lauru. Sad postaje jasno zašto je Bora Ćosić sarađivao sa Feralom. Sve je to ista kokošarska banda! Studiju Točka na U (Slučaj Šakić: anatomija jednog skandala) Ivančić je prepisao od Karla Štajnera, a pored toga, u njoj se nalaze i neprijavljeni tekstovi Roja Medvedeva i Luja Reoa (koje je svojevremeno pokrao i Danilo Kiš). Ne pada iver daleko od klade, ni lupež od tata! Zbirka ogleda Lomača za protuhrvatski blud je čist Borhes, sa primesama Šulca i Penžea. A Borhes je, kao što dobro znamo, smeša Šopenhauera, Poa, Vitmena, Čestertona i Henrija Džemsa u razmeri 30:20:20:20:10. Prava resavska škola, nema šta! Zbirka ogleda Šamaranje vjetra je skoro od reči do reči prepisana Grobnica za Borisa Davidoviča Danila Kiša. Ni nama nije baš najjasnije kako je Ivančić uspeo od zbirke priča da napravi knjigu ogleda. Mora da je neka alhemija u pitanju. Uostalom, i Kiš je svoju knjigu prepisao od istoričara i istoričara umetnosti, tako da je ovde najverovatnije u pitanju proces vraćanja izvorima. Naslov romana Vita activa Ivančić je zdipio od Hane Arent, a sam tekst romana je Balkanski špijun Dušana Kovačevića. Ivančić je samo promenio imena glavnim akterima, žanr i mesto zbivanja, sve ostalo je isto. Po čaršiji kruže priče da je Kovačević svoju dramu maznuo od jednog bivšeg udbaša, ali to nismo uspeli da proverimo. Knjigu ogleda o domoljublju Animal Croatica Ivančić je protivpravno prisvojio iz Bremovog Života životinja. Nadamo se da će društva za zaštitu životinja, kako hrvatskih tako i svetskih, adekvatno reagovati! Eto, sad znamo kompletnu istinu o Viktoru Ivančiću. Ne znam kako je vama, ali meni je mnogo lakše. Ima nečega bolno ljudskog u toj potrebi da se sve sroza u blato. Pošteni i časni ljudi su zaista nepodnošljivi, u njihovom prisustvu se osećamo kao smrdljiv sir. Ali zato kada smo okruženi tvorovima, tek tada dišemo punim plućima. Tada nam i naš sopstveni smrad biva kudikamo podnošljiviji INTERVJU SA MIRKOM KOVAČEM, 10. jun 2008.       Puto-pisao i razgovarao: Saša Ćirić   POVRATAK U GRAD     Grad u zrcalu (Fraktura, Zagreb, 2007) je najnoviji roman Mirka Kovača, značajnog ex-jugoslovenskog pisca koji početkom 90-ih napušta Beograd koji tone u rat i odlazi da živi u Rovinju. Na srpskoj književnoj sceni pojaviće se tek romanom o Beogradu Kristalne rešetke (1995), knjigom izabranih eseja Na odru (1996) i knjigom epistolarne prepiske sa Filipom Davidom Pisma 1992. – 1995. (1998). Zahvaljujući boravku u Istri, na Devetom regionalnom festivalu Forum Tomizza u Umagu i predusretljivim domaćinima iz Gradske knjižnice, Nives i Nevenu, posetio sam Mirka Kovača u njegovom rovinjskom domu. Do Rovinja, a kasnije i do Pazina, na gostovanje u Radio Istra, vozio me je taksista Bruno. Ljubitelj eksperimentalnog džeza i hard rok klasike, izvinjavajući mi se što nema CD sa turbo-folkom, bio mi je i koristan «turistički vodič» za kraj, koji sam kao pripadnik prinudno autističke generacije 90-ih posetio prvi put. Razgovor sa Mirkom Kovačem vodili smo u njegovoj radnoj sobi, kraj crteža i slika uglavnom pripadnika Medijale, Mira Glavurtića, Leonida Šejke, Miće Popovića, Radomira Reljića..., svakako i portreta i slika njegove supruge Bobe Blagojević i naspram ogromne police sa knjigama koja je zapremala čitav zid. Uz rudu, domaći istarsku rakiju bistre zelene boje, koja se spravlja tako što se u grapu (lozu) u komplikovanom procesu dodaje ekstrakt imele, puzavice-parazita, svoj intervju počeo sam konstatacijom da objavljivanje romana Grad u zrcalu u Samizdatu B92 predstavlja (dugi) povratak Mirka Kovača u savremenu srpsku književnost, čije su ga institucionalni žreci, nagradodavci, festival-mejkeri i izdavači već dobrano zaboravili i izbrisali iz svesti mlađih generacija čitalaca u Srbiji. Kakvo značenje za Mirka Kovača ima srpsko izdanje romana Grad u zrcalu?     Mislim da povratak na srpsku književnu scenu, ako tako smijem reći, ima neko značenje za mene intimno u prvom redu, a drago mi je da oni koji su me nekada čitali i s kojima sam prijateljevao mogu da vide da sam i dalje nastavio pisati i da sam zapravo odlazeći iz Beograda u prvom redu mislio na to, da ću se osamiti i da ću na miru pisati, da ću na miru svoditi neke račune sam sa sobom, ma koliko da se to u neko vreme predstavljalo kao neki politički stav. To može biti politički stav, u neku ruku može, jer to je bio otpor, neka gesta, moralna ako tako smijem reći, ali u biti moj odlazak je bio zapravo povratak u Istru, zapravo želja da na miru pišem, jer sam shvatio da ono u šta sam se upustio u Beogradu, sa tim političkim temama,  to niti su moje opsesije niti je moj fah. Taj povratak u Beograd, sada mislim da i čitaocima nudim nešto drukčije, nešto mnogo smirenije. Nešto mnogo zrelije nego što sam to radio ranijih godina. Grad u zrcalu se može čitati kao neka vrsta kreativne reciklaže elemenata i motiva iz vašeg proznog opusa, kao bildungs roman sa jasno sugerisanim autobiografskim detaljima u toj meri da se može postaviti pitanje razgraničenja života i literature. Da li se Vaš novi roman može razumeti kao ponovni pokušaj suočavanja i sa detinjstvom i sa odrastanjem, roditeljima, posebno sa jakom figurom atipičnog oca?   I ja sam imam oko toga puno dvojbi i puno dilema što može ući u knjigu. U biti osnova je realna, događaji su stvarni, al' opet to nije to, opet je to fikcija, onog časa kada je preraslo u literaturu, ono poprima tu estetsku dimenziju. Pišući o sebi, ja sam se pitao i o pisanju. Nije bilo samo napraviti događaje iz detinjstva koji su apsolutno istiniti, koji su prelaskom u knjigu postali fikcija po prirodi stvari. Ništa mi to ne znači što je moj otac doista stvaran i što sam sa njim se oprostio doista u tom sanatorijumu. Ja stalno imam običaj reći: sve je tako bilo, ali ništa tako nije bilo. Mislim da je tu moja nekakva tu glavna želja bila spasavati neki svijet od zaborava, spasavati nešto što je otišlo u neku daleku, daleku prošlost. Naprosto, mislim da o tome niko ništa ne bi znao da nema književnosti, ne samo o meni i mojim događajima, nego niko ne bi ništa znao o vremenima Singerovog života u Poljskoj, primjerice. Isto tako, to vrijeme ratno, poslije rata, do kraja 50-ih godina, koje sam u knjizi opisao, to je već zaboravljeno doba, neki svijet koji je potonuo u zaborav i moja je želja bila da taj svijet ne ode tek tako. Ali, opet ne mogu reći da je to autobiografska knjiga, nešto me sprečava u tome. I, iskreno rečeno, ja najviše držim ovu Singerovu da je nemoguće napisati knjigu o sebi, i to je jednom jako divno rekao Jung. Rekao je da biste pisali o sebi, morate pretvoriti to u mit. To su granice jako teško razdvojive, ali mislim da je ipak dobilo neku estetsku vrijednost sve ovo.  Moj život je sam po sebi, ili svačiji život, bez tih estetskih momenata zapravo banalan – književnost je to što odiže te svijetove u fikciju, u umjetnost. Ja sam bio opsjednut tim pričama koje su ovdje ušle u knjigu, tim mojim svim koji su negdje nestajali, odlazili u neke svjetove, daleke: imam stričeve koje nikad nisam vidio, imam ujaka koga nikad nisam upoznao, uključujući i mene samog i moju kćerku koja živi u Norveškoj, kako to odlazi, kako se rasipa, iz nekih malih mjesta, Bogu iza leđa, kako to ode. Eto, to je bila neka moja fascinacija i mislim da sam to pokušavao ovom knjigom rasplesti. Grad u zrcalu je oblikovan krooz fragmentarno i mozaičko pripovedanje, oslonjeno na stilski zaokruženu i efektno prikazanu pripovednu situaciju. Stvaraju se različiti portreti i događaji, čas duhoviti, čas nostalgični, čas upućuju na nešto natprirodno (kao što je događaj u Dubrovniku, kada se nevesta u venčanici transformiše u pticu).     Najveća odlika svakog pisca je invencija. I ja tako prilazim svakom piscu. Ako on nema te humorne distance, ako se ne igra..., mene ta vrsta proze ne zanima. Ja to čitam donekle i ostavim. Dakle, invencija mi je mjerilo stvari. Podrazumevam da svaki pisac zna pisati, mislim zašto bi ulazio u sve to, i to me ne fascinira. Ali ti obrati, te neke dosjetke, taj neki unutarnji humor i obrti u rečenici, to je ono što me privlači. Tako i dolazi do primjera koji ste spomenuli sa nevestom. Eto, tu dolazi do odmaka od onoga što je stvarno. Ja imam u sjećanju doista, iz Dubrovnika, jedne u bijelom koja je prošla jednom koja se zove Gundulićeva poljana, koja je prošla brzo i tamo otišla, i ta me slika progonila i godinama sam je htio opisati, dok nisam došao do toga da je uključim u knjigu kao neki lik i da mi ona prerasta u neku pticu, u nešto što je nadgradnja tog sjećanja.   Dve dominantne odlike Vaše poetike, prisutne i u novoj knjizi, jesu duhovitost, bufonerija, igra u jeziku i u rečenici, i sa druge strane erotska tematika koja je ranije umela da bude bizarna i brutalna. Zanimljivo da u Gradu u zrcalu dolazi do stapanja ta dva Vaša pripovedna interesovanja i do sentimentalnog glačanja erotike, tako da to na pojedinim mestima biva i dirljivo. Primer za to je odnos dečaka-naratora sa svojom učiteljicom Jozepom, koji je dat u rasponu od putenog do intimnog, ali gde nema erotskog ostvarenja. Koliko je sama tema, prostor detinjstva ili filter sećanja učinilo da erotska tematika bude sentimentalnija?     Pa da, to malo dolazi i sa godinama. Malo sam i htio biti  kontra sebi samom i nekim mojim erotskim pretjerivanjima iz ranijih knjiga, naročito mladenačkih. U mladosti ja sam htio malo i šokirati. S druge strane, to je bilo ono vrijeme kada su se neki tabui pomicali, kada su se neke granice cijepale, kada je erotsko bilo reakcionarno. To sam ja radio, potpuno svijesno, kao razaranje tih tabua, međutim sada više nema potrebe za tim. Sada je drugi pristup, sada je erotika nešto nedorečeno. Sada mi je bilo bitno da nisam nigdje pretjerivao u odnosima sa učiteljicom, da je sve bilo na nekom rubu: je li erotika ili nije, je li ljubav ili nije. Nisam se upustio nijednog trenutka da napravim erotsko, iako sam dolazio u napast... Ma čak mislim da sam i napisao neke partije koje sam kasnije sklonio, neke scene brutalnog odnosa sa učiteljicom, i onda sam shvatio da mi to više ne treba i da je bolje ostati u naznakama. Sad kad pogledamo uopšte i povijest erotike, vidimo da je bolje kad ostane u nekoj naznaci nego kad je doista otvoreno. Ja recimo u filmu sad ne mogu da gledam isti pristup erotskim sekvencama, to je potupno nepodnošljivo. Ako se setim Bunjuela i nekih njegovih filmova, on kad podigne malo haljinu i kad sjevne bedro, kad se zabijelasa, to je erotičnije od bilo čega što je eksplicitno, ne. Tako da sam ja svjesno to sveo na sentimentalni pristup, čak sa stalnom nostalgijom prema učiteljici, i sa traganjem kasnije za njom kao za nekim erotskim modelom. Ovaj roman je korekcija svih mojih dosadašnjih erotskih ispada ili tih šokantnih mjesta, kojih više nema i ja se nadam da ih i neće biti.   Ono što je karakteristika Vašeg esejističkog pisanja jeste jedan deklarisan i oštar kritički stav, koji se mnogima ne sviđa i po prirodi stvari izaziva polemičke reakcije. U romanu, koji je precizno socio-istorijski kontekstualizovan, to je prisutno kroz skeniranje jedne sredine, jednog vremena i kroz oblikovanje karaktera i tipova. U romanu se može iščitati kritički stav prema komunizmu i društvu koje je utemeljeno na jednoj vrsti revolucionarnog nasilja (ovde se vidi nasilje prema trgovcima kojima je sve oduzeto). Kako pisac koji hoće da referiše na važne istorijske i lične teme treba da se postavi da ne bude puki auto-biograf ili propagandista a da te teme zadrže neku istorijsku i poetičku relevantnost?     Pa ja mislim da je to još Krleža dobro raspletao davnih godina kad je rekao da roman i umjetničku prozu, pripovetku, treba čuvati od publicistike. Ako hoćete kritizirati, imate publicistiku. Tako sam i ja pribjegao, bojeći se da u roman unosim od tih političkih i kritičkih priča, čuvajući dakle roman, pribjegao publicističkim tekstovima za koje ne držim da su naročito slavni, niti treba da budu, niti mi je to želja niti sam ja od tih pisaca. Ja sam imao zapravo cijelog života jednu jedinu ideju, pisati i izgraditi svoj prozni sistem, samo prozu, eventualno dramu, čak sam uletio i u filmove, televizijske tekstove, u publicističke tekstove, u esejistiku, potpuno, rekao bih, nepotrebno. Međutim, kritika, kritični stav prema negativnim pojavam u društvu je nekako nužna. Pa, ne mogu da zamislim pisca koga se to ništa ne tiče. Spomenuli ste trgovce, moj otac je bio trgovac i to je bila trauma mog djetinjstva i to sam u Vratima od utrobe razradio do maksimuma, i to u ono vrijeme gdje je bilo vrlo komplicirano kako provući sve to a da ne izgubim vremena oko odbrane svojih stavova. Htio sam reći da moramo kritizirati negativne pojave u društvu u kome živimo. Ako neće pisac, ne znam ko će drugi. Naravno, ne smijemo to zloupotrebiti, niti smijemo dopustiti da to činimo romanom, jer tog čas roman više nije to, postaje pamflet, postaje propaganda. Čuvati roman, ostati kritičan, jer moramo se odrediti   prema onome što je bilo negativno, nasilno, zlo, jer to su stvari koje intelektualac mora da postavi i da se postavi prema tome. Ostati umjetnik na drugoj strani, jer roman je u prvom redu umjetnička tvorevina, a onda sve drugo. Iza naslovnog pojma romana krije se infantilna fascinacija gradom, doživljaj grada kao utvrde, uređenog mesta, ali i grad kao simbol utopijskog mesta pravednog i boljeg života, mesta kome se teži, koje predstavlja ostvarenje iracionalnih projekcija i snova. Posmatrano biografski i geografski, reč je o Dubrovniku. Da li u Vašem gradu treba tražiti i elemente utopije ili je sve deo specifičnog literarnog sećanja?     Ne bih volio da se taj grad pretvori u nešto simbolično, ili utopijsko, na kraju krajeva. U ovom slučaju, mislim da su najrealističnije partije taj Dubrovnik. I šta se dešava, da su te najrealističnije partije postale najdublja fikcija romana. Meni osobno su najdraže te partije u romanu, jer taj grad, Dubrovnik, jeste jedna priča u zaleđu. Svako od nas je sanjao neke gradove, o tome kako će otići iz svog malog kutka, iz svog malog mjesta. Dubrovnik je bio naša fikcija u djetinjstvu, moja pogotovu, i ta stalna težnja da se spustimo, da uđemo u taj grad. Mislim da je on za nas, za moju generaciju dječaka, mi smo išli biciklima u Dubrovnik, bio neka vrsta sanjanog grada, vrsta opsesije. Znali smo otići ujutro, vraćati se navečer nekim vozom. U romanu sve je to postavljeno tako da ne poprimi odnos šta je grad, da ja sad ne raspravljam teoretski o gradu, odnosu zaleđa prema jednom fascinantnom gradu, ali ipak je, htio to ja ili ne, došlo do toga. Naime, došlo do toga da se postavlja jedna čudna granica između toga grada koga dijeli dvadesetak kilometara od mog mjesta, da su to dva strašno različita svijeta. I ja sam se uvijek pitao kako je to mala granica od 20 kilometara koja čini svijet tamo. Imamo tradiciju, prošlost, Marina Držića, jednu veliku književnost, jednu Republiku, jednu državu, imamo brodove, imamo trgovinu, i na 20 kilometara potpuno drugi sistem života. Zato sam se vraćao u istoriju, u nešto što je bilo osmanlijsko vrijeme vlasti u 20 km od toga; dakle, koliko su to male granice koje dijele naše svijetove i koliko su to nepremostivi prostori. To je zaista fascinantno, vi putujete 20 minuta a to su vijekovi, civilizacije. Imamo ovdje potpuno drugi svijet koji sanja opljačkati taj grad, i to se dešava u povijesti. Pljačkan je 1805. kada su bili napadi na Dubrovnik, pa do nedavno. Do dana današnjeg ista je priča, isti odnos, ništa se nije promijenilo. Ta priča traje vječno: odnos grada i fascinacije gradom i ovog što možemo nazvati učmalom ili učahurenom sredinom.   Od prošle godine, zagrebačka Fraktura izdaje Vam izabrana dela u 6 knjiga. Za roman Grad u zrcalu dobili ste dve značajne književne nagrade u Hrvatskoj, nagradu Matice hrvatske i nagradu «Vladimir Nazor». Kako vidite svoje mesto u savremenoj hrvatskoj književnosti i kako sada hrvatska književna sredina reaguje na Vaše knjige, kako ih posmatra imajući u vidu celinu Vašeg opusa (proznog, dramskog, esejističkog i publicističkog)?   Pa, ja nemam nikakav izgrađeni odnos na temu čiji sam pisac, i nekako sam se odlučio ostaviti to drugima. Ja to raspletati ne bih htio. Osjećam se piscem svih onih koji me žele čitati, to mi je neki stav i neko pravilo, i svih ovih jezika koji me razumiju. U Hrvatskoj sam s početka 90-ih godina. Nije bilo sve to tako jednostavno, niti se drugi lako prihvaća niti se lako ulazi u novi prostor. Ja sam bio toga svjestan, nisam u tom smislu ništa učinio da se prilagodim, ostao sam na nekim svojim pozicijama, ništa nisam napravio kao što recimo radi Kusturica u Beogradu, na primjer. Nema te vrste udvaranja, to nije moja pozicija bila nikad i nema potrebe za tim. Ne mora me niko prihvatiti, nije ništa loše biti ničiji. Ali, u svakom slučaju mogu reći da pripadam tom nekom mediteranskom krugu literature, da sam na neki način učio zanat ipak od hrvatskih pisaca. Moji su neki pisci Ranko Marinković, Dinko Šimunović, Kaleb, ta vrsta proze je bila moja opsesija i želio sam tako pisati. Imam neki privilegij da me prihvaćaju i Crnogorci i u Bosni isto tako, u Hrvatskoj, u Srbiji postoji jedan broj ljudi, drugačije nije bilo ni kad sam bio u Srbiji, koji su bili mi bliski, što Nabokov kaže, bili mi dvojnici, bili isto što i ja. Ali, nisam bio nikada pisac od velike čitanosti, pa da žalim za publikom, niti me to iskreno zanimalo. Pa, knjige se ne pišu samo za čitaoce, knjige se pišu i za književnost. Mislim da je odnos u Hrvatskoj prema meni kakav je bio i prije. Naime, ja sam tu imao veliki broj prijatelja, s njima sam ostao prijatelj i oni su me uvijek tretirali svojim piscem. I danas je ista pozicija: ima onih koji me tjeraju odavde i ima onih koji me prisvajaju. Tako se nalazim uvijek u nekoj dobroj poziciji. Oni s kojima sam bio prijatelj, ostao sam prijatelj; oni koji me neće, neće, to je njihov problem. Oterati me ne mogu bez moje volje i tako to funkcionira, ali ne trudim se oko toga, ne volim odgovarati na pitanja jezika, mislim, to su stvari koje su potpuno nevažne i koje su u potpuno drugom planu. JAVNI RADOVI, Vreme smrti i razonode, Beton Br. 47   Link na tekst: Petar Luković: Pregovori oko nove vlade   Piše: Petar Luković   PREGOVORI OKO NOVE VLADE     ZVANIČNI SASTANAK # 1: DSS/NS/SRS/SPS KOŠTUNICA (ustaje i rukama pokazuje prisutnima da se smire): Dogovor naše koalcije jeste da se danas kolektivni sastanak otkazuje zbog Pesme Evrovizije. Svi ćemo glasati za majku Rusiju i njihovu gasnu pesmu! Poslušajte kako to predivno zvuči! Izvor: http://www.youtube.com/watch?v=_XR5xrU02yo TAJNI SASTANAK #1: BORIS TADIĆ & DRAGAN MARKOVIĆ PALMA U BEOGRADSKOM ZOOLOŠKOM VRTU, OKRUŽENI SLONOVIMA: TADIĆ (oprezno): Da ne bude zabune, ovo je privatni, neformalni susret, sasvim slučajno smo se sreli u Zoološkom vrtu. PALMA (opreznije): Ali, vaše je obezbeđenje zatvorilo Zoološki vrt. Samo smo nas dvojica ovde. I životinje. TADIĆ (žovijalno, grleći Palmu sa obe ruke): Neka nam je sa srećom, Dragane, junače! Da nastavimo da okrećemo evropske pedale, da bicikl razvoja nikad ne stane zahvaljujući našoj budućoj zajedničkoj Vladi! PALMA (šireći ruke): Nešto mi gimnastika ne ide od ruke, više volim da sedim uz meze, pa muzika na uvce... TADIĆ (raspoloženo): Vaše su reči melem za našu koaliciju, upravo nam treba tako neko prirodan, običan... PALMA (mršteći se): Običan? TADIĆ (panično): Običan u onom sjajnom smislu: da ste neposredni, direktni, da uživate u životu, da ste hedonista... PALMA (zbunjen): Šta sam ja? TADIĆ (u sve većoj panici): Da volite sve što je ljudski, punim plućima, da se predajete životu čije evropsko lice lako možemo da dostignemo, samo ako nastavimo da okrećemo pedale. PALMA (odlučno): Mislim da sam za pedale bio jasan. Ništa ne okrećem. TADIĆ (depresivno): Nema veze, mi ćemo zajedno da okrećemo umesto vas. Nego, dozvolite da vas pitam: da li ste zadovoljni kadrovskim ishodom u vašoj koalciji? PALMA (koračajući prema kavezu sa slonovima koji su ga radoznalo gledali): Da se više ne zajebavamo: šta nudiš meni i Krkobabiću? TADIĆ (mrmljajući): Ali, šta vas dvojica tražite? PALMA (gledajući u slonove dugim ispitivačkim pogledom): Recimo... TADIĆ (spušta pogled): Ministarstvo kulture za vas, Ministarstvo omladine i sporta za čika Jovu Krkobabića, nekoliko Upravnih odbora, možda Ministarstvo poljoprivrede ili Jugoslovensko dramsko pozorište, mesto ambasadora u Kairu, Bangkoku, Varšavi i Lisabonu. PALMA (bacajući slonu kilogram banana): I još? TADIĆ (očajnički): Sva sredstva Nacionalnog Plana uložićemo u Jagodinu. Izgradićemo vam Diznilend. Novu Ajfelovu kulu. Big Ben. Notr Dam. PALMA (zabavljen posmatranjem slona): A keš? Svedok tajnog susreta TADIĆ (opušten): Ako kažete „da”, Mlađa Dinkić će od vas napraviti Kreza! PALMA (uvređeno): Nema potrebe da se vređamo. Ja u Jagodini imam većeg i novijeg slona od ove vaše matore drtine, tek da znaš. TADIĆ (sijajući od sreće): Krez je bio najbogatiji čovek sveta! Kupao se u zlatu, svili i kadifi. PALMA (hladnokrvno): Dok pare ne legnu na račun, zadrži slobodno tog Kreza. TADIĆ (držeći se za slona): Ali, sam si, Dragane, rekao da se patriotizam ne toči u traktore. Šta ćeš da radiš ako ti ponište Sporazum o pridruživanju? Kako će Jagodina izgledati ako ne budemo nastavili da okrećemo pedale ka Evropi? PALMA (ledeno): Kad budeš imao cifru, javi se. A ovo za Ministarstvo kulture nije loše. Konačno da u Jagodinu lično dovedem tog Betovena: da ga ugostimo kao što to Srbi rade – sir, mladi kajmak, šopska, teleća čorba, jagnjeće ispod saća, vruće lepenje, ladan špricer, vanilice. Pa da otpeva tu devetnaestu simfoniju u Jagodini kao da smo u Njujorku! E, to hoću! Možda se zbog Betovena i dogovorimo oko Vlade!   ZVANIČNI SASTANAK # 2:KOŠTUNICA & DAČIĆ, OČI U OČI KOŠTUNICA (ustaje i rukama pokazuje prisutnima da se smire): Dogovor naše koalicije jeste da se danas kolektivni sastanak otkazuje i da ja, kao budući premijer, razgovaram sa Ivicom Dačićem. Slažemo se? Slažemo. ... KOŠTUNICA (relaksirano): Konačno sami. DAČIĆ (napregnuto): Nadam se. KOŠTUNICA (suzdržava DB smešak): Shvatam istorijsku odgovornost na tvojim plećima. Ili si s nama ili si protiv nas. Ili si s Tadićem ili si ovde. Ili će Kosovo postati nezavisno ili će ostati lažna država. Ili ćeš ovde biti vice-premijer sa pet ministarskih mesta ili ćeš kod Tadića u predvorju čekati da te primi Dinkić. Izbor je lak. DAČIĆ (šapatom): Nikad lakši. KOŠTUNICA (nasmejan): Najlakši. DAČIĆ (veselo): A da ih malo zbunimo? Da, kao, počnemo da s njima da koketiramo, da ih malo podložimo? KOŠTUNICA (širi ruke): To je to, što bi rekao Oliver Dulić. DAČIĆ (grohotom): Pa da u „Blicu” u utorak pročitamo: „Palma i Krkobabić lome Dačića!”. KOŠTUNICA (grohotom, sve udarajući se rukama po kolenima): Pa da čujemo Dinkića kako vas moli, voli, pazi, mazi, kako je odjednom zaljubljen u izvorne principe slobodarske politike Slobodana Miloševića! DAČIĆ (iznenada): A za one pare? KOŠTUNICA (ledeno): Mihajlov aminovao, Nikitović sve sredio. Već uplaćeno. DAČIĆ (lukavo): A znaš li s kim sutra imam neformalni na obali Save? KOŠTUNICA (iz topa): Dinkić. DAČIĆ (vadi iz džepa sto dinara): Opet si dobio! KOŠTUNICA (hladno): Ima se, može se!   TAJNI SASTANAK #2: DAČIĆ & DINKIĆ DAČIĆ (sedi na obali reke Save i baca kamenčiće u vodu): Kasniš. Sava teče: Druga obala neformalnog sastanka DINKIĆ (uzbuđen): Oprosti mi, molim te. Neverovatna je gužva u gradu. DAČIĆ (hladno): Neće biti gužve kad naš radikalski gradonačelnik stupi na dužnost. DINKIĆ (glasom molibana): Nećete valjda, pa, Ivice, znate koliko je G17+ računao na vas svih ovih godina, sećate li se naših skupštinskih druženja, kako smo zajedno radili na Ustavu... DAČIĆ (bacajući još jedan kamenčić u Savu): Bilo pa prošlo. Mladost ludost. Prvi se mačići u vodu bacaju. DINKIĆ (cvileći): Ali, da li možeš da zamisliš da ja više neću biti ministar? DAČIĆ (škiljeći na jedno oko i gađajajući rečni talas): Mogu. DINKIĆ (očajno): A šta ja da radim? Bez imuniteta, pod paljbom neprijatelja koji su mi godinama pretili sudom.... DAČIĆ (hladno): Pređi kod nas. Lako je. DINKIĆ (neodređeno): Da napustim Tadića koji mi je u alkoholiziranom stanju poklonio 24 mandata? DAČIĆ (hladnije): Aha. DINKIĆ (gleda u nebo): I da kod vas budem ministar ekonomije ili finansija ili ukupnog ekonomskog razvoja. DAČIĆ (arktički ispod nule): Nema ministarstva za tebe. DINKIĆ (zbunjen): A šta ima? DAČIĆ (veselo): Referent u nekoj lokalnoj banci, dok svi ne zaboravi na tebe. DINKIĆ (plačno): Ali, ako te molim, preklinjem... DAČIĆ (odrečno odmahuje glavom): Ne vredi, Mlađo. Uzmi gitaru i sviraj neke tužne pesme. DINKIĆ (plače): Ne mogu da verujem da neću biti ministar, to je nešto što mi je ušlo u krvotok, postalo deo fiskalnog računa, pretvorilo se u inozemni dohodak... razumeš. DAČIĆ (filozofski): Gotovo je, Mlađo. It’s All Over Baby Blue. Voliš li još Bob Dylana? ZVANIČNI SASTANAK # 3: KOŠTUNICA, KRKOBABIĆ Sr, KRKOBABIĆ Jr, PALMA, SAMARDŽIĆ, DAČIĆ KOŠTUNICA (ustaje i rukama pokazuje prisutnima da se smire): Naša zajednička Radna grupa lako je usaglasila stavove oko pet principa. Da ponovimo gradivo nacionalne svesne Vlade: nemilosrdna odbrana Kosova, nemilosrdna borba protiv kriminala & korupcije, uslovne evropske i ostale bezuslovne integracije, nemilosrdni ekonomski prosperitet… i kako ono beše… socijalna pravda. Mislim da nema potrebe za diskusijom koja bi nam oduzimala dragoceno vreme u borbi protiv lažne države Kosovo. PALMA (dobacuje): Čekaj, Vojo. Nismo raščistili pitanje ovog Sporazuma o…. kako se zove, bre, ovo što su potpisali Tadić i Đelić... KRKOBABIĆ Jr (ponosno): Sporazum o pridruživanju Evropskoj Uniji. SPP! KRKOBABIĆ Sr (glasno): Bravo, sine, sve znaš! PALMA (rukama objašnjava): E baš to! Čuo sam da u tom Sporazumu nema ničeg što nam otima naše svetinje i naše monahinje, član 135 kaže da se poštuje Rezolucija 1244... SAMARDŽIĆ (nervozno): Tebe kao da je juče brifovao Tadić. PALMA (defanzivno): Bio u Zoološkom vrtu, očiju mi. Malo gledao slonove, jeo semenke, sklapao stihove. Jebo miš čaplju, pa joj suze kaplju! Žabac žabi na lokvanju nabi! SAMARDŽIĆ (dubinski): Od drveta ne vidiš slona, kaže naš napaćeni narod s Kosova i Metohije. Videli su te, Dragane. PALMA (neugodno gledajući ispred sebe): Ali nisam znao da će Tadić da svrati do slonova, majke mi, pitajte Krkobabića. KRKOBABIĆ Sr (odsutno): Zašto da ja svraćam kod slona? KRKOBABIĆ Jr (mirno): Svaki slon će da dođe kod tebe, tata, jer ti imaš pet mandata. SAMARDŽIĆ (prodorno): Nije to, moj Dragane, tako prosto kako ti Boris kaže. Ništa mi nećemo da poništimo; možemo, eventualno, da ne ratifikujemo Sporazum, ali to je odluka buduće Vlade u kojoj će imaš pravo glasa, upravo onako kako smo se dogovorili. PALMA (desperately): Ali, ako ne bude benzina za traktore... SAMARDŽIĆ (Ice Ice Baby): Ništa ne brini. Libija, Irak, Iran, Venecuela… sve zemlje koje nisu priznale lažnu državu Kosovo. Sve zemlje koje diktiraju cenu nafte. Sve zemlje prijatelji jedinstvene i celovite Srbije. A tek Rusija kao štit nad svima nama! PALMA (ozaren): A ostaje ono za Diznilend u Jagodini? Big Ben? Kineski zid do Paraćina? SAMARDŽIĆ (umorno): Ostaje, naravno. Pitaj Dačića, uostalom. DAČIĆ (podiže ruku): Provereno, min njet! ZVANIČNI SASTANAK # 4: KOŠTUNICA, KRKOBABIĆ Sr, PALMA, ILIĆ, NIKOLIĆ, DAČIĆ KOŠTUNICA (ustaje i rukama pokazuje prisutnima da se smire): Dozvolite da nastavimo usaglašavanje. Stav tri, pasus četiri, alineja dva: nemilosrdna borba protiv kriminala i korupcije. Program dosadašnjeg i budućeg ministra policije Dragana Jočića garantuje... DAČIĆ (diže dva prsta): Primedba: u alineji tri načelnog Sporazuma nema ni reči o kadrovskim rešenjima za ministarstvo policije. KRKOBABIĆ Sr (šapuće Palmi u uho): A šta je to alineja? PALMA (šapuće Krkobabiću Sr u uho): To ti je ono kad svi glasaju „za” a ti glasaš „protiv”, pa onda kažeš sinu: „Svi su glasali `za`, Ali Ne Ja”. Shvataš? KRKOBABIĆ Sr (briše naočare kravatom): Ne shvatam. KOŠTUNICA (nervozno gledajući u Palmu & Krkobabića Sr): A je l’ vas dvojica možete malo tiše? Što se Dačićeve primedbe tiče, sklon sam da je formalno prihvatim mada je praktično jasno da boljeg ministra policije svet nije video...naročito kad je reč o korupcionaškim aferama (prodorno gleda Dačića) koje su stvorile pun kufer nervoze u javnosti. DAČIĆ (elegantno): Nije trenutak da se bavimo pojedinačnim detaljima koji još nisu rasvetljeni, predlažem da pasus četiri, alineju dva odložimo dok ne postavimo načelno opšte principe nemilosrdne borbe protiv kriminala. ILIĆ (umorno): Šta vam znači ovo... „nemilosrdna borba protiv kriminala i korupcije”! Da odmah izbacimo ovo „nemilosrdno”, ne voli naš čovek da mu se brani da zaradi nešto sa strane, šta fali da mu damo šansu da malo popravi kućni budžet, neće država da propadne zbog dve tone cementa ili šlepera benzina. Jebeš državu koja se brani propisima. Pa, to, bre, kao ova Evropska Unija: regulativa, pravila, ugovori, memorandumi. NIKOLIĆ (sumorno): Ovi dosovski lopovi uspeli su ponište samu suštinu krađe, Velja je tu sasvim u pravu! Nije isto kad kupiš šećeranu za jedan evro ili kad počneš da gradiš bolnicu bez dozvole... ILIĆ (nervozno): Ma, kasnila dozvola, sestru im jebem demokratsku... NIKOLIĆ (ledeno): Mislim da je verbalno insistiranje na apsolutnom poštenju, bar u prvoj fazi vlasti, uslov opstanka ove koalicije. Ako nam, recimo, prebace zbog Veljinog bazena, Dačićevog koferčeta ili našeg zemunskog Magistrata, pomenu Voju zbog uvoza struje ili Nikitovića zbog ovog poludelog Miškovića, uvek imamo alibi: Janušević, Kolesar, Sartid, ko je stvarno ubio Đinđića, voli narod da se vraća proverenim vrednostima. Srpski radikali nemaju ništa protiv da ova Smajlovićka i Tijanić ostanu tamo gde jesu: dok rade kako rade, ova koalicija ima opštenarodnu podršku. KRKOBABIĆ Sr (odsutno): Ništa ne razumem. Pričamo prvo o korupciji i kriminalu, a sad se pominje taj Smajlović. Da li je on kandidat za ministra policije? PALMA (uzbuđeno): Da mi prvo proverimo generalije tog Smajlovića pa tek onda da pričamo o kadrovskim rešenjima. Stvarno nema smisla da nam se nameću imena o kojima naša koalicija nije raspravljala. Evo ga, živ Dačić: jesmo li diskutovali o tom Smailoviću, ajde, kaži? DAČIĆ (nasmejan): O Ljilji nismo pričali, priznajem. KRKOBABIĆ Sr (zapanjen): Koja sad Ljilja? Pa je l’ to neko nas penzionere ovde zajebava? KOŠTUNICA (opet ustaje i rukama pokazuje prisutnima da se smire): Predlažem da napravimo pauzu, da se interno konsultujemo, ne smemo da dozvolimo da verbalni nesporazumi budu prepreka formiranju nacionalno svesne Vlade u borbi protiv lažne države Kosovo. Vidimo se za dva sata. Slažemo se? Slažemo. KRKOBABIĆ Sr (ustaje): Ja ću malo da kasnim. Danas dele penziju, moram da čekam u banci. Čim završim, eto mene. ZVANIČNI SASTANAK # 5: KOŠTUNICA, ILIĆ, DAČIĆ, KRKOBABIĆ, PALMA, NIKOLIĆ KOŠTUNICA (ustaje i rukama pokazuje prisutnima da se smire):: Stav dva, član sedam, alineja šest našeg budućeg koalicionog ugovora pominju socijalnu pravdu. Ko se javlja za reč? ILIĆ (analitički): Meni to sve nešto smrdi da neko hoće leba bez motike. Imaš da radiš, brajko, a ne da sediš kod kuće i pljuckaš za kompjuterom…da te jebo kompjuter. DAČIĆ (ozbiljno): Čekajte, kolega Iliću, da objasnim. Socijalna pravda je stanje u kojem većina ili svi članovi društva imaju ista osnovna prava, mogućnosti, obaveze i socijalne beneficije. Kao ključna vrednost socijalnog rada, socijalna pravda zahteva zastupanje klijenata kako bi se suprotstavili diskriminaciji, represiji i institucionalnim nejednakostima. Mislim da sam bio jasan. KRKOBABIĆ Sr (ulazi u salu): Izvinite, malo kasnim. U banci se otegao red, penzioneri nervozni što su im penzije sve manje. Iz baze zahtevaju pare. Bar pedeset maraka mesečno više. DAČIĆ (ponosno): Upravo sam obrazložio koncept socijalne pravde. Do poslednjeg detalja. PALMA (pronicljivo ignorišući Dačića): O kojim to markama govoriš, Krkobabiću? KRKOBABIĆ (hladno): O nemačkim markama, naravno, koje druge marke voli narod? ILIĆ (nadrkano): Pa, gde ti živiš, dilejo penzionerska! Ukinute marke pre pet godina, jesi li ti normalan? Jebote blagi bog, sa kim mi pravimo koaliciju! KRKOBABIĆ (uvređen): Gospodine Koštunica, mi penzioneri nećemo dozvoliti da nas vređaju samo zato što nam se ponekad desi da nešto amnezijom skleroze zaboravimo. Ako su marke ukinute, neka nam se lepo kaže, ne mora kolega Ilić javno da vređa. Nisam siguran da bi gospodin Tadić bio tako nervozan u eventualnim razgovorima oko naših pet mandata. KOŠTUNICA (pomirljivo): Naravno, Krkobabiću, naravno da ste u pravu. Velja je, da kažem, malo nervozan, čuo je da Dinkić hoće da bude ministar kapitalnih investicija pa ga je to lično pogodilo. Nego, stvarno su marke ukinute. I meni je žao, navika iz detinjstva: deset maraka, pedeset maraka, sto maraka. Znala se, prijatelju, vrednost valute. A danas? Evro. Evrolex. Lažna država Kosovo. KRKOBABIĆ (radoznalo): A je l’ još primaju negde marke. Nešto sam čuvao kod kuće, za crne dane. ILIĆ (zlobno): Ovo su najcrnji dani Srbije kad moram da ti objašnjavam da su evro uveli pre pet godina. KRKOBABIĆ (diže dva prsta i gleda Koštunicu): Evo ga opet, ponovo vređa. NIKOLIĆ (umorno): Slušaj, Krkobabiću. KRKOBABIĆ (uplašeno): Slušam. NIKOLIĆ (još umornije): Koliko sam uspeo da shvatim iz Dačićeve definicije, ovi tvoji penzioneri nemaju drugih zahteva nego da im se u markama poveća penzija deset, dvadeset odsto, koliko se dogovorimo? KRKOBABIĆ Sr (brišući znoj maramicom): Dvadeset dva odsto. NIKOLIĆ (okrutno): I ti stvarno misliš da ćemo žrtvovati nacionalno svesnu Vladu zbog tvojih 22 procenta? KRKOBABIĆ Sr (sleže ramenima): Ne znam. NIKOLIĆ (brutalno): Nećemo da cepidlačimo. Imaš 22 procenta, sin ti je zamenik ministra za socijalni rad, daj Nikitoviću broj žiro-računa da ti uplatimo zaostale penzije do smrti, cirka milion maraka, možeš u Ministarstvu da zaposliš do pedeset penzionera i penzionerki, dobićeš besplatna kolica na nuklearni pogon sa dve dobrodržeće medicinske sestre za tebe i sina, imaš godišnje pet dana besplatno u Bogutovačkoj banji, Velja ti daje džabe kartu za voz, banka ti isplaćuje svakog meseca po tri penzije, kupićemo ti grobno mesto, obećavamo da će ti Predsednik Vlade održati govor ako u međuvremenu capneš, na poklon od SRS imaš dve šahovske garniture, Velja će ti asfaltirati put do svake kuće koju lično odabereš, unuka će da ti radi kao voditeljka na RTS-u, komunalije više ne plaćaš, EPS te svakog meseca nagrađuje sa tri hiljade dinara zato što si se opredelio za njihove usluge, GSP ti šalje autobus kad god poželiš, u restoranu Skupštine imaš šravo da hraniš čitav Izvršni odbor s familijama. Ovo je naša poslednja ponuda. Da ili ne? KRKOBABIĆ Sr (lukavo): I da primam „Politiku” besplatno? NIKOLIĆ (nasmejano): I da primaš „Politiku” besplatno i da je čitaš od umrlice do umrlice! KRKOBABIĆ (odlučno): Može. Važi. U redu. Mojih pet mandata je vaših pet mandata. KOŠTUNICA (svečano): Sad kad smo završili sa socijalnom pravdom, da napravimo pauzu. Slažemo se? Slažemo.   TAJNI SASTANAK #3: TADIĆ, KRKOBABIĆ Sr, KRSTIĆ, ŠAPER TADIĆ (oprezno): Da ne bude zabune, ovo je privatni, neformalni susret, slučajno smo se sreli trčeći po Košutnjaku. KRKOBABIĆ Sr (zabrinuto): Ali, ja ne trčim, jedva hodam. TADIĆ (u speedu, muški ga udarajući po ramenu): Možete vi to, Krkobabiću, možete. Izgledate kao mladić, vitki, elegantni, snažni, nikad vam ne bih dao devedeset. KRKOBABIĆ (stidljivo). Sedamdeset osam i po. TADIĆ (nasmejano zdrav): Srbija nema vremena za izbornu matematiku, Krkobabiću. Ja nemam vremena. Valja okretati pedale za Evropu. Ako stanemo, gotovi smo. KRKOBABIĆ (još stidljivije): Da budem iskren, mrzim bicikl. Jednom me je jedan biciklom udario kad sam bio mlađi, bacio u jarak i pobegao. TADIĆ (uverljivo): Ali, sad je čas, čika Krkobabiću, da pobedite strah. Da se pridružite snagama koje brzo hitaju u Evropu, tamo gde caruje socijalna pravda. KRKOBABIĆ Sr (uvređeno): Da vozim bicikl? TADIĆ (nestrpljivo): Figurativno, naravno, da budete karika u lancu koji će nas zauvek vezati sa Evropom, na principima socijalne pravde. KRKOBABIĆ Sr (sumnjičavo): A što ste zapeli za tu socijalnu pravdu? TADIĆ (defanzivno): Želeo sam da verujem da je vašim generacijama stalo do mogućnosti da svoje poslednje godine provedu u bezbrižnom miru, bez finansijskih trzavica. KRKOBABIĆ Sr (prodorno): Kakve poslednje godine? TADIĆ (panično): Poslednje godine nesigurnosti. Jer ono što Evropska Opcija nudi jeste da okrećemo pedale... KRKOBABIĆ Sr (uvređeno): Na pamet mi ne pada da okrećem pedale u ovim godinama. TADIĆ (uporno): O pedalama govorim metaforički, naravno. KRKOBABIĆ (zabrinuto): Šta ste navalili s tim pedalama, čoveče! Šta vam je jutros? TADIĆ (odsečno): Dozvolite da objasnim. Ako vozimo bicikl... KRKOBABIĆ Sr (plašljivo se okreće i gleda oko sebe): Predsedniče, ko je onaj čovek na biciklu iza nas? TADIĆ (lakonski odmahuje rukom): Nebojša Krstić, moj savetnik za medije. KRKOBABIĆ Sr (pronicljivo): A što tako veliki čovek vozi tako mali bicikl? TADIĆ (crveni): Lakše mu je da okreće pedale. KRKOBABIĆ Sr (pokazuje rukom): A ko je onaj čovek koji čuči na drvetu? TADIĆ (užurbano): Srđan Šaper, pi-ar kampanje. KRKOBABIĆ Sr (u šoku): Pijan? Od ranog jutra? Nije čudo što je na drvetu. TADIĆ (besno): Nije pijan, nego pi-ar. A sa drveta pazi da nam se neko ne umeša u ovaj neformalni razgovor. KRKOBABIĆ Sr (odbrambeno): Nema potrebe da ga branite ako je pijan. Mi penzioneri znamo šta je pošast alkohola. TADIĆ (hvata Krkobabića za ruku, diskretno se okreće i poziva Krstića da požuri): Čika Jovo, dozvolite da vas nešto pitam? KRKOBABIĆ Sr (očinski): Reci, sinko. TADIĆ (poverljivo): Jesu li vam nešto ponudili za ovih pet mandata? KRKOBABIĆ Sr (skrušeno klimnu glavom): Nešto malo...tek se razgovara o detaljima. TADIĆ (radoznalo): Možda EPS? „Politiku”? JAT? Već vas vidim kako avionom obilazite čitav svet, šireći istinu o socijalno odgovornoj Vladi... KRKOBABIĆ Sr (uplašen): Jeste, daju mi struju i novine... ali... TADIĆ (brzo): Ja nudim tri odsto EPS-a u kešu, sad, odmah! KRKOBABIĆ Sr (zbunjen): U markama? TADIĆ (zbunjeniji): Koje sad marke? KRKOBABIĆ Sr (ljut): Ja vas, mladiću, ništa ne razumem. Marke, nemačke. TADIĆ (okreće se Krstiću): Dođi, molim te, pomozi mi u prevodu.   *Sve se zbilo u deliću sekunde. Visoki Krstić na malom, dečjem biciklu na nizbrdici Košutnjaka izgubi kontrolu nad pedalama; pokuša da održa ravnotežu, poče da viče „Čuuuuvaj!“, Tadić se skloni u poslednjem trenutku, ali ne i Krkobabić Sr koji je kao ukopan stajao. Krstić i bicikl odbaciše predsednika PUPS-a u jarak: Tadić poče da beži koliko ga noge nose, sa drveta pade Šaper, otrese prašinu i poče da trči za predsednikom; iza njih dvojice, hramajući, išao je Krstić noseći polupani bicikl u ruci. Neka ptica je pevala, remeteći blagougodnu tišinu šume presečenu Krkobabićevim urlicima bola.   ZVANIČAN SASTANAK #6: KOŠTUNICA, KRKOBABIĆ Sr, KRKOBABIĆ Jr, RADE BULATOVIĆ KOŠTUNICA (ustaje i rukama pokazuje prisutnima da se smire): Moram da pitam prisutne zbog čega je Krkobabić u zavojima? Šta se dogodilo? KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%*!!! KRKOBABIĆ Jr (prevodi): Tata kaže da su ga napali biciklom. KOŠTUNICA (iznenada vrlo zainteresovan): A gde su ga napali? KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%*$#“ KRKOBABIĆ Jr (prevodi): Bio je na livadi, usred Košutnjaka, u mirnoj šetnji među poljskim cvećem. KOŠTUNICA (razumno): Ali, otkud biciklista na livadi, ničim izazvan? KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%*!!* KRKOBABIĆ Jr (prevodi): To se i tata pita. KOŠTUNICA (vrlo, vrlo zainteresovan): A da ovo nema veze s formiranjem Vlade? Da nije bio pokušaj ubistva? KRKOBABIĆ Sr (odrečno se vreteći ispod belih čalmi): #“!/&%* KRKOBABIĆ Jr (prevodi): Tata misli da je to bio neki narkoman. Bio je prosed a onaj drugi vozio mali bicikl. KOŠTUNICA (detektivski zanesen): Znači, bila su dvojica. KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%*!! KRKOBABIĆ Jr (prevodi): Trojica. Treći je visio na drvetu. SAMARDŽIĆ (vispreno): Otkud drvo nasred livade? KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%* KRKOBABIĆ Jr (prevodi): To se i tata pita. KOŠTUNICA (razmišlja): A da pozovemo Đorđa Vukadinovića da nestranački analizira ovaj livadski incident? KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%*“ KRKOBABIĆ Jr (prevodi): Tata se seća da su obojica govorili nešto o pedalama. PALMA (udari se o čelo): I meni je govorio o pedalama dok sam bio u Zoološkom vrtu! KOŠTUNICA (analitički): Ovo je otišlo suviše daleko da bi bilo istinito (okreće se mlađem Krkobabiću). Pitaj oca da li je možda video slona? Ili Tadića na slonu? Ili slona na Tadiću? KRKOBABIĆ Jr (pita oca): $#(/&==*??? KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%* KRKOBABIĆ Jr (prevodi): Nije bilo slona, ali je onaj na drvetu bio pijan. RADE BULATOVIĆ (profesionalno): Služba preuzima slučaj. Nećemo dozvoliti da nam Livadsko-slonovska mafija onemogući stvaranje nacionalno svesne i socijalno odgovorne Vlade. KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%* KRKOBABIĆ Jr (prevodi): Tata kaže da je na livadi možda bio slon, ali ga on nije video jer je bio u jarku. KOŠTUNICA (odsečno): Sa slonom ili bez slona, Srbija će dobiti Vladu! Hanibal Ante Portas!     Preuzeto sa www.e-novine.com JAVNI RADOVI, 17. april 2008.       P. E. N.  I N T E R N A T I O N A L A World Association of Writers ______________________________________________________________________________ Center in Bosnia-Herzegovina – Sarajevo Vrazova 1, 71000 Sarajevo, Bosnia-Herzegovina phone/fax + 387 33 200 155,  + 387 33 217 854 email: krugpen@bih.net.ba Web site: www.penbih.ba     SAOPĆENJE PEN CENTRA BOSNE I HERCEGOVINE – SLUČAJ NIKOLAIDIS-KUSTURICA   Sarajevo, 11. april/travanj 2008.          Mada nismo iznenađeni presudom podgoričkog suda u vezi sa slučajem Nikolaidis-Kusturica, koji se razvlači po sudovima već godinama, bilo bi neprimjereno da ne iskažemo svoj protest u vezi sa slobodom izražavanja koju je podgorički sud tako surovo pogazio. Ne dovodimo u pitanje sudstvo jedne države, ali naglašavamo da su neki ljudi, očigledno, u Crnoj Gori „jednakiji od drugih”, baš kao u Georga Orwella. Pisac Andrej Nikiolaidis nije čak ni državljanin Crne Gore, ali presuda važi i za njega. Da li će se tim povodom oglasiti nadležni organi u Bosni i Hercegovini koji treba da brane svoga državljanina? Apeliramo na sve misleće ljude da se oglase u vezi s ovim slučajem, koji nije vezan samo za ovu političku farsu: on se reflektira na sve nas u Bosni i Hercegovini i okruženju, i na arbitrarno pravo jedne države da sudi državljanima druge države, dovodeći u pitanje pravo pisca na slobodu izražavanja, pogotovo u slučaju iskazivanja suda jednoga pisca o umjetničkim dometima nečijeg djela. Molimo da svoj protest uputite Međunarodnom PEN-u i svima za koje smatrate da  mogu nešto poduzeti. Za Upravni odbor PEN Centra BiH: Ugo Vlaisavljević, predsjednik Ferida Duraković, gl. tajnica Ovo pismo poslano je na sljedeće adrese: P.E.N. Centar Hrvatske: hrvatski.p.e.n.centar@zg.htnet.hr P.E.N. Centar Kosova: kosovapen@hotmail.com P.E.N. Centar Serbije: pencent@bitsy.net P.E.N. Centar Makedonije: macedpen@unet.com.mk P.E.N. Centar Crne Gore: sreten@cg.yu P.E.N. International, Caroline McCormick, izvršna direktorica: executivedirector@internationalpen.org.uk Komitet za pisce u zatvoru, Sara Whyatt: sara.whyatt@internationalpen.org.uk Mirovni komitet PEN-a, Edvard Kovac: slopen@guest.arnes.si Premijer Republike Crne Gore, Milo Djukanovic: kabinet.premijera@mn.yu Predsjednik Republike Crne Gore, Filip Vuujanovic: predsjednik@cg.yu JAVNI RADOVI, 17. april 2008.       Piše: Jasna Šamić   Kusturica, portret jednog kolaboranta   (Jasna Šamić, iz Pariza, za ”VIJESTI”)     Ima nekih ljudi koje bi najbolje bilo nikad ne pomenuti, a kad ih neko i pomene, upitati :  ”Ko je to”? Emir Kusturica, proslavljeni režiser, bio bi sigurno jedan od njih. Takvi bi zaslužili apsolutni  zaborav, da nas, avaj, oni neprestano ne podsjećaju na sebe.  Nereakcija na njihove nebuloze znači u tom slučaju kukavičluk i pristajanje na njihove ’zakone’. I samo iz pokušaja borbe protiv takvih koji prave i nameću svoje zakone, pristala sam da napišem dvije-tri riječi o ovom umjetniku, koji bi mi, da sam adolescent, razbio svaku iluziju o humanosti umjetnosti i onih koji se njome izravno bave. Pristala sam pred sobom da napišem nekoliko riječi sjećanja o čovjeku koji je za mene više fenomen, koji , dakle, nije ništa posebno, ni na Balkanu, ni u svijetu. Da bi se shvatio njegov psihološki portret, ne trebaju znanja iz nauke o psihi. Radi se o tipičnom primjeru iskompleksiranog provincijalca, koji  ce kasnije izrasti  u tipičnu mušku kukavicu, izigravajući heroja. Ta crta karaktera biće  podstaknuta frustracijom, koja je možda i neosnovana, ali postojeća jeste. Zato će se ovaj okružiti  kriminalcima koji vjerovatno nemaju iste emocije , niti iste psihološke probleme kao on, ali koji će imali slične psihološke probleme nedoraslog mužjaka. Ponašanje ovakve osobe za vrijeme rata na Balkanu, i njegovo ponašanje prije rata, u sustini  korespondiraju i u skladu su jedno s drugim,  dok su  vanjski uslovi određivali njihovu manifestaciju. Radi se o istom čovjeku, vjernom sebi i svom liku, koji bi prije trebalo da budi  sažaljenje nego ljutnju kod drugoga, i to bi bilo tako da taj nema i političku moć, i da ne poziva na linčovanje – ma koje vrste – drugih ljudi. U ovom slučaju, Andreja Nikolaidisa, koji je čak upotrijebio eufemizam, označivši tipa te vrste – dželatovim šegrtom. Hana Arendt je već sve rekla o banalnosti kriminalaca, o kriminalcu – običnom čovjeku.  I naravno, nije pogriješila. Ništa posebno nije bilo ni u Hitleru, niti u Miloševiću, još manje u Karadžiću, što ih je dovelo dotle da postanu svjetski slavne ličnosti, i da uđu u historiju. Kusturica je ušao u povijest i zahvaljujući  određenom umjetničkom talentu i određenoj poetičnosti koju izvjesno nosi u sebi. Taj , dakle, donekle talentirani umjetnik  želio je da imitira ne samo velike umjetnike, nego i ’jalijaše’ s Gorice (sirotinjski kvart u Sarajevu, leglo delikvenata), ali je u neku ruku  postao čak gori od ovih posljednjih,  jer nije  imao ni toliko etike i ’elegancije’ domaćeg  delikventa, koji je  poštivao ženu, nego je postao njegov surogat. Moje prvo sjećanje na ovu osobu potiče još od njegovog filma ’Sjećaš li se Dolly Bell’,  poetične priče o mladima s margine našeg bivšeg, socijalističkog, samoupravnog društva, koja  jeste izazivala mnoštvo emocija kod  gledaoca, počev od nježnosti, do antipatije. Autor, mlad u to vrijeme, mogao je, čini mi se, izabrati i sam između to dvoje, i poći  jednom od  staza : ili izazivati simpatiju kod ljudi, ili potpunu antipatiju. On je izabrao antipatičnost, jer se opredijelio za osionost i aroganciju, rukovođen prvenstveno  pomanjkanjem čula sluha i vida, opijen naglom dobrodošlicom koju mu je pružila naša nekadašnja zajednička prijestonica. A u toj prijestonici, Beogradu, upravo je takva jedna osoba mogla bez problema naći svoj privremeni  dom: prijestonica je znala istovremeno i maziti došljake, i prezirati ih, i sama sastavljena uglavnom od provincijalaca, od kojih su mnogi sanjali da zapale svijet i na taj način uđu u povijest čovječanstva. I ušli su u povijest čovječanstva paleći i ubijajući Sarajevo. Taj dirljivi i poetični film, ’Sjećaš li se Dolly Bell’, za kog je, pak, na Zapadu rijetko ko čuo, najbolje je djelo ovog režisera. Negdje u to vrijeme, krajem osamdesetih, u Parizu se prepričavalo kako je Kusturica, pred 29 Novembar, najveći državni prazmik SFRJ, održao govor u kome napada tekovine AVNOJ-a. Slobodan Milošević se bio ustoličio na vlasti. Naš Kusta, budući Nemanja, kome su baš te tekovine omogućile, među rijetkima, studije u Pragu, neviđenu promociju, povlastice, napadao je takav socijalizam. On – čedo komunizma. Sigurna sam da on to nije radio svjesno, već iz mangupske plahosti, iz karaktera onakvih koji često ne znaju što čine niti govore. *** Autora sam upoznala osamdesetih godina, tik pred njegovo ovjenčavanje ’Zlatnom palmom’ po koju nije išao, ili po koju nije smio da ode... Bio je predsjednik žirija za MES (Festival malih i eksperimentalnih scena)  te godine u Sarajevu. Družio se sa Vučelićem, budućim ideologom prljavog rata, nekadašnjim tobožnjim disidentom, novinarom u NIN-u, komunistom koji je sanjao o tome da bude antikomunista, i koga sam od ranije poznavala. Kao da još vidim režisera s moje desne strane, a budućeg zločinca s lijeve, u Narodnom pozorištu u Sarajevu. Vučelić šalje svom novopečenom prijatelju, Kusturici, ljubavne strijele, istovremeno se ponaša i kao udvarač i guru, cerekajući se, dok on, učenik, režiser, ne gledajući predstavu, ne prestaje da anatemiše buržujski teatar, njegov nepodnošljiv kičeraj, s odvratnošću žmireći gleda na zlato koje su  nam u amanet ostavili naši okupatori, Austrijanci, krajem 19. stoljeća. Mislim da neću pogriješiti kad kažem da je to bio prvi i možda posljednji put kada je ovaj, tadašnji predsjednik žirija festivala Malih i eksperimentalnih scena, ušao u tu monumentalnu građevinu, i kada je ’odgledao’ jednu predstavu, barem jednu, u nizu onih koje su bile na programu, a od kojih će morati nagraditi barem jednu. Kasnije, mnogo kasnije, prošle godine, ušao je još jednom u sličnu građevinu, ovaj put kao autor opere. On, koji prezire operu! Režirao je operu u zgradi slavne Pariske opere! Jadni Mocart i jadni Vagner! Tada, još u Sarajevu, za vrijeme trajanja sarajevskog festivala, pozvao me je, sa svojim prijateljima, u restoran kod Nurije. Tu se sastajalo društvo sa MESa. Za  večerom je kritikovao srpski nacionalizam. Prepričao je i anegdotu sa Branom Crnčevićem koji je u taksiju , u kome su se jednom vozili zajedno u Beogradu, ismijavao  njegovo ’tursko porijeklo’. Kusturica nam kaže: ’Pitao sam ga (Crnčevića): Znaš li šta moje ime znači? Ono znači - čakija! Ako još jednom nešto slično pomeneš, mogao bi me se pripaziti’. Tad nisam znala da će prijetnje postati i ostati njegov manir, njegov tik, i jedan od najčešćih načina komunikacije; pomislila sam, ipak, tada, da je bilo nečeg viteškog u takvom odgovoru poznatom publicisti  koji je u to doba mogao biti shvaćen samo kao latentni nacionalista. Da, Kusturica je u tom času bio vehementni protivnik svih nacionalizama, posebno srpskog. I branio je ponižene i uvrijeđene. Njegova nesreća  jeste u tome što nije bio u stanju shvatiti šta se zbiva, jer je jednostavno za to već bilo kasno. Već je bio zaglibio u  kaljugu - novce - koje su mu kriminalci s kojima je ašikovao širokogrudo darivali  za njegove sne, filmove, misleći da ih veliča u njima. Bilo je kasno za dignitet osobe koja je odavno odlučila da  ostane vjerna ’prijateljima’, u nemogućnosti da razluči šta je prijateljstvo, a šta dodvoravanje. Bilo je kasno, jer je taj dio čovječanstva već postala njegova familija. Šta mu je ostalo? Da se povremeno posluži njihovim vokabularom, jos nespretnijim od onog koga su autentični kriminalci koristili, i da pokuša odigrati ulogu koju su mu dodijelili i na koju je nemušto pristao. Još jedno sjećanje, takođe za vrijeme MES-a: bila sam kod njega u gostima, sa mnogim drugim njegovim prijateljima, a mojim poznanicima. Govorio je o Cannesu i Festivalu, kao da je Festival vec završen, a on laureat. ”Misliš li da ćeš dobiti nagradu”?, pitala sam ga. ”Mislim da imam 99% šanse za Zlatnu palmu”, odgovorio je. A onda dodao kao odgovor na moje čuđenje: „Jer je Forman predsjednik žirija, a ja sad pravim filmove koje je on nekad pravio, a više ih ne pravi“. Ipak je, dakle, u toj osobi, koja se najčešće čini lišena svake lucidnosti, bilo te crte. Više od lucidnosti, moglo bi se reći da je bilo lukavosti, ili pronicljivosti, ili čak nekog životinjskog  instinkta koji mu je pomagao i u pravljenju filmova i u pravljenju slave. Sretala sam ga nekad i na Jahorini, svraćao je kod Gorana Bregovića, i ismijavao me što volim ’dimljeni čaj’, i što volim da slušam Kathelin Ferrier, za koju, naravno, nikad nije bio čuo. Tad se znao pohvalititi kako, čim mu neko zasmeta, a najčešće su to bili novinari, nagovori svoje studente da ga premlate. Tako je jedan poznati novinar i pisac iz Sarajeva bio premlaćen od strane studenata velikog profesora s Akademije scenskih umjetnosti, i velikog režisera Kusturice, jer se usudio staviti pokoju zamjerku geniju i njegovom djelu. Došlo je do rata, i ja sam tada napisala nekoliko redova o ovoj osobi kao fenomenu našeg društva nakon što je taj isti, tada Emir a danas Nemanja Kusturica,  ispsovao  na najbahatiji  i deontološki najnedopušteniji način cijele narode, u ovom slučaju Hrvate i Slovence, i i to pljuvajući na njih sa svojih, tada već srpskih nacionalističkih visina. Moj komentar je uslijedio nakon teksta koji je najprije u tri nastavka objavljen u Politici, a u kome je režiser  Slovence i Hrvate nazvao konjušarima koje su „iz govana vadili njegovi preci“ i na taj način ih spasavali. Isti tekst je objavljen, u prilično ’friziranom’  prevodu, u francuskom listu Libération.  Za mene nije bilo  čudno ponašanje  koje dolazi od  ’omladinca, kakvih ima mnogo u našem društvu, a koji jutro počinju sa zakletvom Titu i Partiji i psovkom upućenom roditeljima’. Ovo je parafraza mog teksta, koji je inače objavljen u knjizi „Pariski ratni dnevnik“ (ENES,  Istanbul, 1996). Jednog dana  (granate su već pljuštale po Sarajevu, a telefoni još uvijek radili)  nazvao me jedan, već izgleda pokojni novinar  Radio-Sarajeva, da mu komentarišem reakcije Francuza nad agresijom Bosne. Na kraju razgovora pitao me je šta mislim o Kusturičinom tekstu koji je upravo bio objavljen u Mondu, pod naslovom „Evropo, spašavaj, moj grad gori!“. To je sigurno bio vapaj iskrenog očajnika, ali istovremeno i jednog glupog očajnika koji još uvijek  nije shvatao šta se dešava njegovom rodnom gradu. Na pitanje novinara iz Sarajeva odgovorila sam iskreno, a mislim i tačno: da niko nije obratio pažnju na člančić tog sitnog kolaboranta. Ubrzo nakon telefonskog intervjua, ponovo je zazvonio moj pariški telefon, i javio se budući  Nemanja Kusturica. Umjesto pozdrava počeo je da mi prijeti. Ta prepirka i prijetnje trajali su  dugo, jer sam sama bila pristala na njih. „Samo još jednom probaj tako nešto…”, bilo  je sve čega se sjećam i danas, kao što se sjećam i svog odgovora: “Šta mi možeš? Možeš samo doći da mi kolješ dijete!” U tom času, moj životni saputnik, iznerviran mojom tolerancijom koja je prevazilazila svaku mjeru, izvukao je telefonsku kabal iz zida i prekinuo naš ’razgovor’. Kusturica je nastavio često da zove RFI, gdje sam tad radila, i da se žali na mene. ”Neće me ona učiti istoriji”,  govorio je jednoj kolegici, upotrebljavajući treće lice mjesto  mog imena.  Da, on je već bio izabrao svog učitelja, on koji je bio krajnje neobrazovan čovjek i koji ništa sem ”Crvene konjice” i eventualno  ”Na Drini ćuprija”  nije pročitao u životu - izabrao je za učitelja Milorada Ekmečića koji je u to doba planirao 300 hiljada mrtvih Srba za jednu pravu državu - Veliku Srbiju, etnički čistu! A tog gurua, Ekmečića – što, uzgred da kažem, na turskom jeziku znači „hljepčić“ i – i njegove riječi slušali su srpski dželat Karadžić i njegove plaćene ubice, većinom takođe s turskim prezimenima, kao božiju zapovijest. Kusturica nije krio svoj izbor pred mojim kolegama sa francuskog radija, s ponosom izgovarajući ime svoga boga - profesora Ekmečića. Iako ne hronološki, na ovo mi se nadovezuje još jedno sjećanje, nešto vremena pred rat, kada je ’genije’ bio odlučio da pravi film po Andriću, Na drini ćuprija. Jednom mi je u klubu Akademije, s daljine od nekoliko metara, i zabacujući glavu unazad,  naručio, tačnije naredio da mu nađem sve podatke o neimarima Bosne iz srednjeg vijeka. Prošlo je prilično vremena kad sam ga ponovo srela u istom baru, i kad me je, opet sa prilične udaljenosti, pitao jesam li mu ’našla nešto o neimarima iz srednjeg vijeka’.  ”Hoćeš li da radim za tebe, ili da ti pomognem?”, pitala sam, ali se ne sjećam odgovora, jer ga nije ni bilo. Ipak sam pristala da mu pomognem, predhodno ga upitavši: šta za njega znači srednji vijek. Kod nas se trajanje srednjeg vijeka računalo sve do narodnooslobodilacke revolucije. Kako genij nije znao odgovoriti na pitanje, izbor sam napravila sama i dala mu desetak historijskih djela koja govore o graditeljima prije osmanskog i za vrijeme osmanskog carstva, smatrajući  da je to najvažnije za period kojim će se baviti u filmu i kojim se najviše bavio Andrić pišući svoj roman. Jedva sam kasnije došla do ovih rijetkih djela koja su mi, između ostalog, koristila za istraživanje naše prošlosti. Genije je bio razdijelio sve te knjige robovima da oni mjesto njega čitaju i bilježe ono što smatraju relevantnim za njegov budući film. Naravno, u svom maniru ’rafiniranog’ profesora i umjetnika,  genij je, na moj upit o posuđenim knjigama, redao najprozirnije laži, kako bi valjda i sagovornik shvatio da su prozirne i do koje mjere on, genije, prezire svog sagovornika. Dobila sam knjige nakon nekoliko mjeseci zahvaljući svom studentu, Nenadu Jankoviću, sinu mog profesora i kolege, čije je umjetničko ime u to vrijeme bilo Doktor Karajlić. Ovaj je bio iz muzičke grupe ”Zabranjeno pušenje” i pripadao novom ’umjetničkom’ pokretu primitivaca, a u kojima je i naš režiser našao svoj alter-ego.  Moj student je jedva prikupio knjige, i vratio mi ih tik pred genijev odlazak po Oskara u Holivud. Genij je tad smogao snage da ode u filmsku Meku, ali Oscara nije dobio, pa je njegov prezir prema Zapadu tad postao, čini se, još izraženiji. Taj prezir, pomiješan sa strahom od Zapada, odnosno od svega civilizovanog, najzad je učinio da Kusturica od jednog polu-jalijaša s Gorice, ogromne sreće i osrednjeg talenta, ogromnih privilegija a osobitog dara da unovči sve čega se dohvati, postane tipičan kolaborant, i dalje prepun prezira prema Zapadu. Ostao je, ipak, da živi ’među svoje’, među vukodlacima, sarađujući s njima, koristeći njihove darove, i uzvraćajući im usluge, tek ponekad skoknuvši iz svoje pećine u kojoj se krije do svjetske metropole kulture, Pariza, da se nadoji slave i divljenja, i usput pokaže ’glupim Francuzima’  šta je prava umjetnost, odnosno da im očita po koju lekciju iz svih oblasti života, posebno kulture. On, jedan od  najnekulturnijih umjetnika na prostorima Balkana! Ali Francuzi jesu perverzni, i perverzno uživaju u lekcijama koje im balkanski režiser dijeli ne samo na tv emisijama, nego i u filmovima, u kojima se žena ne ljubi i ne voli, nego  je razdiru u seksualnom naletu, na ekranu, gdje urliču ljudi i životinje zajedno. Posebna je priča kako je genij dobio po drugi put najveću nagradu u Cannesu. Ona je te godine bila predviđena za Angelopulosa, i kad je žiri objavio da je ovaj posljednji dobio nagradu samo za režiju, a ne Zlatnu palmu,  izišao je na binu, rekao da je govor spremio za ’palmu’, da nema više šta reći, i vratio se na mjesto. Iz najpouzdanijih izvora znam da su u  posljednji čas pritisci na Jeanne Moreau, predsjednicu žirija u tom času, bili toliki  (pritisci i Buyiga i producenata koji su skupa sa srpskom armijom finansirali film), da je na kraju glumica pokleknula. I nagradila „jadnog Bosanca“  Zlatnom palmom za film ”Underground” u kome, uzgred, dijete, koje nikad nije vidjelo Jugoslaviju, jer je život provelo u podrumu, plače vidjevši na svjetlosti dana da se zemlja raspada. U Mondu smo imali prilike čitati da je na premijeri u Beogradu, kao počasni gost, u prvom redu, projekciji prisustvovao ratni zločinac Arkan. Ovakve individue trebalo bi, kako rekoh na početku, sasvim zaboraviti, i to bismo i učinili, da nas one stalno ne podsjećaju na sebe i na sav jad Balkana, gdje takvi i dalje kroje zakone i postavljaju ’etičke’ postulate. JAVNI RADOVI, 4. mart 2008.   Link na tekst: Jovan Nikolaidis: ALBANCI, CRNOGORCI I SRBI   Piše: Jovan Nikolaidis   ALBANCI, CRNOGORCI I SRBI     Ne postoje na Balkanu narodi koji više sliče jedni drugima, nego ovi koje pominje naslov. I nema naroda od južne Evrope do Bliskog Istoka koji bi se više jedili zbog date komparacije. Nijedan od njih neće da sliče, gajeći animozitet jedno prema drugome i drugo prema trećemu i treće prema prvome... Srbocrnogorski ideolozi ne vole Crnogorce ni Albance, kao što srpski nacionalisti ne vole Crnogorce a još manje Srbocrnogorce – Albance pogotovo, crnogorski šoveni ne vole Srbe a i na Albance se dure, a albanske militantne vođe ne vole nikog do svoju umišljenu velikoplemensku skupinu ilirsku. A toliko su svi slični da su, pored drugoga, i radi toga postali toliki neprijatelji jedni drugima. Takođe, ako postoje narodi u Evropi koje svijet manje i površnije poznaje, onda, su to, opet, ova tri naroda. Ovaj kraći tekst će prići samo dijelu tog kompleksnog bića srodnosti, tražeći u forsiranim razlikama sličnost, a u demagoškim nasljeđima razliku. Srbi i Crnogorci o Albancima Čitav protekli vijek priča o Albancima je priča o pečalbarima. Sve naše urbane sredine imale su njih kao slastičare, šegače drva i jeftinu najamnu snagu. Koja ćuti, jede hljeb i marmeladu i ima namrgođena lica. Njihov govor je iskvaren, smiješan, snishodljivi su i podmukli. Druže se samo među svojima i tada šapatom upotrebljavaju svoj maternji jezik. U gradove diljem bivših Jugoslavija dolaze samo sredovječni muškarci i starci a negdje daleko žive njihove žene i djeca, za koje oni isposnički štede. Okolina ih prihvata kao ljude treće vrste, otuda i dio samilosti i površne simpatije prema suvim, ćutljivim argatima. Zaboravlja se da su i Srbi i Crnogorci, pečalbarske nacije, takođe sklone samookupljanjima u novim sredinama, naročito na rubnim dijelovima bivših carevina Balkana. Albanci o Srbima i Crnogorcima Ako prema Crnogorcima i postoji određen stepen povjerenja, (Crnogoraca je manje, i istorijski komparativne sudbine išle su naruku podnošljivosti jednih drugima) sa Srbima su Albanci, a i Srbi sa Albancima, uvijek imali problema. Bilo je vremena, ponajviše u doba rigidnog komunizma, kad su razlike i nepovjerenja potrli strahovi od sistema kome je albanski, crnogorski i  srpski nacion platio skupu cijenu, pa se od, straha većega, i suživot među njima dao organizovati. Svako iole liberalnije vrijeme, pak, otvaralo je netrpeljivost i animozitet. Istorija je puna genocidnih činova (mahom Srba nad Albancima), u kome su intermeza bila ispunjena albanskom osvetom i otporom, i sve većim represijama ovog drugog. Srbi su takve zločine pravdali albanskim primitivizmom i nezahvalnošću (kao da su im oni davali pravo na život, školovanje i nacionalno izjašnjavanje!), a Albanci vremenom došli do nacionalne homogenizacije koja isključuje bilo kakvu saradnju, a da prethodno ne bude riješeno državno pitanje. Krunska sličnost ogleda se u novoj tendenciji do juče obespravljenih - posljednjih dvadeset godine biće ispunjene narastanjem  velikoalbanstva, glasaće se parole: Albanci svi i svuda, Albanci u jednoj državi, jedna ideja gdje god ima Albanaca... Srbi o Crnogorcima i Srbocrnogorcima Nikad Srbi Crnogorce nisu smatrali narodom: ovi su oduvijek bili Srbi sa posebnim obilježjima. Svaki pokušaj Crnogoraca, naročito nakon posljednjeg gubitka države, (Podgorička skupština 1918.) da istaknu razlike a ponude sličnosti, završavala se gluvom tvrdoglavošću srpskog nacionalnog programa. Za nesreću, Srbocrnogorci (a ko su oni najbolje će potvrditi svaki ma i površan uvid u genezu srpskocrnogorskih sukoba) stajali su kao dežurna vojska da dadnu za pravo srpskom potiranju crnogorskog i crnogorskom slugarenju srpskom. A razlika između Crnogoraca i Srba -  pa to je njihova najveća sličnost: umišljaju da su veći nego jesu i za sve što im se dešava – krivi su drugi.  Gledajući se u ogledalu, oni ne vide sebe kakvi su, već kakvim sebe zamišljaju da jesu. Crnogorci su redom junaci, iako tako nije, a Srbi su odabrana formacija balkanskih Slovena od kojih počinje sve i završava sve. Priče o nebeskom narodu, posebnostima duhovnim i osobenim znacima rase... Na žalost: počelo je satiranjem drugih, završiće proždiranjem međuse. Tako završavaju sve igre nedovršenih. Doista, doista vam kažem: na žalost! Vremena ima napretek za sve što ne valja. Za ono što valja, ostalo je malo vremena. Zatim 1.  Sva tri naroda veći dio nacionalnih energija vežu za epski diskurs, istorija robuje mitu. Njemu se vjeruje, od njega se polazi u većini masovnih pokreta od kulture do polaska u rat, na epskoj matrici vrše se vaspitavanja u porodici, školi,  folklornim klubovima. Epika određuje slučajno rađanje i voljno umiranje. Od kvazinarodne pjesme do stadiona, od osnovnoškolske edukacije do religijskih panađura, epika gospodari nacionalnom voljom. Iz nje se, kao vrhunska tačka uporišta narodne energije, kao iz aladinove lampe, izvija mitološki obrazac. Tumaranje kvaziistorijskim prostorom iz koga se nacionalni program i romantičarske ideje o ujedinjenju uzdižu kao obelisci. Sva tri naroda u toj su se kolektivnoj utopiji i atropiji utapali bez otpora. Zato oni jesu narodi čiju sociologiju i  kulturu karakteriše kasni feudalizam i krajnji totalitarizam. Politika im se redovito oblikovala u mitomaniju a kultura u tradicionalizam. To su narodi populizma, elitizam ne trpe, sem kao ideju narodnih vođa da ih predvode. Zato oni svaku pacifikaciju probranih pretvaraju u militarizaciju izabranih. Kapitalistički razvoj okusili su tek na rubnim dijelovima razvitka, bivajući narodi granice, na metar od ideološkog a miljama od liberalističkog. Kolektivni duh nikad se nije pretočio u individualni stav, pojedinac postoji tek kao tumač mase, ne tumač sebe sama, te su fiziognomije sva tri naroda ostale tek krokiji i karikature aljkavih društvenih uređenja, kojima rukovode vođe, epski predvodnici. 2.  Kao narodi granice nijedan nije uspio da svoj subjektivitet omeđi nacionalnom državom. Kazna radi koje su sve vrijeme sve ostale u okruženju zamarali nastojanjem da takvu državu stvore, kasneći više od vijeka u onome što su drugi narodi završili tokom ili malo nakon francuske buržoaske revolucije. Doista Srbi i Crnogorci su imali kneževine i kraljevine, ali je sve stalo onda kad se osjetila potreba formiranja buržoazije i temeljitog građanskog društva. Kad su u Evropi prestale potrebe za nacionalnim državama, jer je većina bila tako konstituisana, i države postale široka dvorišta građanskog svijeta bez ograđa, na raskršćima komunikacija i prožimanja, naša su tri naroda svu energiju uprli da ostvare anahrono i sprovedu dekadentno. Time su posve pogrešno (ne samo sa stanovišta ljudskih prava unutar sociosistema i perspektiva civilnog društva) pojam matična država definisali potrebom stvaranja nacionalne države, principom: svi  u jednoj državi, kad im taj princip nije više mogao odobriti niko od naprednog čovječanstva. Albancima u Srbiji je, tako, matična država gotovo sve vrijeme bila Albanija, ne Srbija. Srbima iz Krajine, Like i Hercegovine ne Hrvatska ili Bosna i Hercegovina već Srbija, a Crnogorci su zaboravljali svoju domaju pred bratskom trpezom Srbije i Vojvodine. Toj zabludi nisu odoljeli albanski nacionalisti u Crnoj Gori i Makedoniji, srpski nacionalisti u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Makedoniji, Hrvati u Bosni i Hercegovini. Muslimani-Bošnjaci poseban su problem jer ih ima u svim republikama bivše SFRJ, a znatan su rubni nacion u Srbiji, Crnoj Gori i Kosovu. Tokom i nakon rata u Bosni, izgubljena je volja za suživotom i Sarajevo je postalo njihova balkanska Meka... Balkanski rašomon u budućnosti! Takvo neznanje, uz pomoć nacionalnih ideologa od kojih je lik Slobodana Miloševića ucrtan bez premca na reljefu balkanske nesreće, proizvelo je mnoštvo ratova i nekoliko genocida. Srpska pravoslavna crkva i inteligencija-špekulanti iz Matice srpske, krivci su silnim seobama Srba iz Krajine i Bosne. Nedugo zatim, osjetili su fatalnu grešku nepoznavanja pojma matična država, koga su poistovjećivali, ne sa građanskim osjećanjem države, već teritorijalnim, religijskim i nacionalnim. 3.  Sva tri naroda bili su jednakomjerno i žrtve i dželati komunističke ideologije, prihvatajući sa dosta voljnosti da im priča o opštoj pravdi zatomi potrebu za emancipovanjem. Svoj razvoj utopili su u ideologiju o opštoj sreći, a imperativ svjetskog proletarijata zamijenio je njihovu religijsku posebnost, nacionalnu nedefinisanost i društvenopolitičku kvazikonstitutivnost. Preskočili su sebe. Oligarhija se vješto poslužila tezom o bratstvu svjetskog proletarijata. I danas, ne baš slabe, pomaljaju  se i  kod Albanaca,  i kod Crnogo-   raca i Srba, neokomunističke tendencije, ponajviše militantnih apetita, nalazeći podršku u narodu koji je ostao nedorečen i nedovršen, sklon manipulacijama o jednakosti u dobru i pravednosti nad zlim. Najveći dio pripadnika tih naroda najosjetljiviji su na pojam pravde, pale se na priču o kriminalu i prihvataju matricu o borbi za opšte dobro, gotovo spremni da se vrate u bezdan, kamo je već sahranjen komunizam. 4.  Albanci, Crnogorci i Srbi, ne razvivši dovoljno civilne oblike života, od države traže opštu pravdu i oslobađanje od drugih, i u državi nalaze sve odgovore za svoju raspusnost, neambicioznost i kolektivni zanos. Malo je rastojanja od pojma narod i pojma pleme. Jer, zakon civilizovanih društava, po njima, nije stvoren da se poštuje već da se zloupotrebljava i da ih štiti, institucije sistema su tu da ih brane i hrane a ne da ih obuzdavaju i usmjeravaju. Ne shvatajući da je građanin nosilac suvereniteta a ne nacionalno biće i kolektiv. 5.  Nijedan nije dovoljno razvio srednju klasu, a demokratiju su prihvatali kao anarhiju. Ne računajući ono malo srpskih građanskih enklava u devetnaestom vijeku (mahom u Vojvodini), sav prostor gdje su živjeli Albanci, Crnogorci i Srbi, ruralna je teritorija, prostor malih varoši sa malograđanstvom, seljacima, subkulturom i folklorom. U dvadesetom vijeku pristizale su, kao pohare, razne ideologije, sa krunskim komunizmom, čiju je eroziju dočekao rat za ratom, svih sa svima – narodne vrijednosti su srozane, moral deformisan, obrazovanje banalizovano, rad i vrijednosti rada prezrene, ali su zato nacionalizmi sva tri naroda, dosegli satansku snagu. Izvan nacije nema ničega, do druge nacije, do treće nacije, a iz njih, kao nedonoščad, nezreli zahtjevi za formiranjem državica bez zakona i zakona bez vjere u njega. Institucionalno se konstituše da bi ga se srozalo, a populističko priziva da bi mu se ulagivalo. A baš bi srednja klasa bila regulator između željenog i stečenog. Ona se, pak, nije mogla razviti kad ni kapital (ne uzimajući u obzir njegovu motornu snagu eksploatacije) nije imao prirodni slijed od svetosti privatne svojine do nužnosti državne svojine. Zato ne postoji dovoljno razvijen osjećaj za opšte dobro, dok je veoma razvijen osjećaj za otimačinu, a javno mnijenje je tek stidljivo djevojče strogih roditelja. Najzad, ni patriotizam nije jasan, jer je narodna sklonost hajdučiji i nehaju dopunjena naopakom ljubavlju za svoj narod, rijetko obavezom prema svojoj domovini, što patriotizam jedino i jeste. 6.  Najzad, ni pojam lokalne uprave nije zaživio. Živeći (dobar dio ovih naroda) na rubu civilizacije, sa grubim masovnim preseljenjima sa sela u grad i polulumpenproletarijatom koji se u gradu gura a na selu baškari, ni tamo ni ovamo posve, nije mogao osposobiti svoje kolektivno biće za duh grada kao nukleusa slobodnog samosvjesnog života pojedinca, unutar regula koji afirmišu disciplinu a sankcionišu raspojasanost. I sada smo na kraju puteva koji završavaju velikom raskrsnicom. Na njoj je silno komešanje. Treba strpljenja, ne samo od međunarodnog faktora, već i od novih političkih struktura u sva tri naroda, da se raspusna energije kanališe. A ona će se usmjeriti onim pravcima koje sav civilizovan svijet već deceniju ponavlja, tjerajući razuzdanu djecu da sjednu u klupe i sriču zadatu lekciju. Demokratija, civilno društvo, ljudska prava. Zaštita većine nad manjinom i disciplina manjine pred većinom. Sloboda čovjeka u društvu uspostavljene zakonodavne vlasti, uz voljnost zajednice da je slijedi. Pravo pojedinca u harmoniji sa pravom kolektiva. Prirodno pravo i društveno pravo u simbiozi. Pravednost vlasti kao posljedica konsenzusa prema njoj zajednice kojom vlada. Respekt prema drugome, drugačijem, uslovljen izgrađenim respektom prema sebi. Svoja sloboda je zdrava ako se afirmiše slobodom drugih. Albanci, Crnogorci i Srbi su slični narodi. Poznaju jedni druge. Treba sve učiniti da zavole jedni druge. Ako već ne mogu da žive jedni s drugima, neka bar civilizovano žive jedni pored drugih. Toj nadi novi Balkan otvara vrata.