poslednji tekst    2007	JAVNI RADOVI, Mixer, BETON BR.32               Literatura i izvori informacija korišceni u tekstu Homoseksualnost u Svetom pismu, rubrika Mixer, 32. broj Betona:          - s.n. (2002) "Gejevi i Adventisti", DECKO – Straight Friendly Magazine, broj 9 str. 18-19.          - Boswell, John (1982) "Arhetipovi gej ljubavi u hrišcanskoj istoriji" [tekst preuzet 21.08.2007. sa internet adrese: www.gay-serbia.com/teorija/2003/03-10-06-arhetip-gej-ljubavi/index.jsp (originalna publikacija: John Boswell Rediscovering Gay History: Archetypes of Gay Love in Christian History, The Fifth Michael Harding Memorial Address, GCM Publications)]          - Boswell, John (1980) Christianity, Social Tolerance, and Homosexuality: Gay People in Western Europe from the Beginning of the Christian Era to the Fourteenth Century, Chicago: University of Chicago Press          - Frontain, Raymond-Jean (2000) "SVETO PISMO" [tekst preuzet 07.09.2007. sa internet adrese: www.gay-serbia.com/teorija/2003/03-01-07-sveto-pismo/index.jsp?aid=601 (originalna publikacija: Gay Histories and Cultures: An Encyclopedia, izd. George E. Haggerty, New York & London, pp. 118-120)]          - Stayton, William R. (1994) "Sodoma i sodomija" [tekst preuzet 07.09.2007. sa internet adrese: http://www.gay-serbia.com/teorija/2003/03-10-15-sodoma-i-sodomija/index.jsp?aid=954 (originalna publikacija: Vern Bullough i Bonnie Bullough Human Sexuality: An Encyclopedia, New York & London: Garland Publishing, pp. 567-568.)]          - Vink, Valter "Bibliju ne treba koristiti da bi se osudila homoseksualnost" [tekst preuzet 16.02.2006. sa internet adrese: http://decko.campware.org/look/magazin/article.tpl?IdLanguage=11&IdPublication=1&NrIssue= 15&NrSection=30&NrArticle=425&search=search&SearchKeywords=religija&SearchLevel=0]          - William (2003) "QUEER identitet u umjetnickoj, medijskoj i religijskoj matrici" [tekst preuzet 10.09.2007. sa internet adrese: http://www.gay-serbia.com/teorija/2004/04-09-03-queer-identitet-u-matricama/index.jsp?aid=1521] Link na tekst: Miloš Jovanović: Homoseksualnost u svetom pismu JAVNI RADOVI, Mixer, BETON BR.31      PUTIN - POVRATAK SVETOG RATNIKA Integralna verzija teksta objavljenog u rubrici Mixer, u 31. broju Betona   Piše: Saša Ćirić   PRIZIVANJE DOBROTE, IGNORISANJE NASILJA   Da li je rani Solženjicin skrojio duhovni šinjel za poznog Vladimira Putina?   Link na tekst: Saša Ćirić: Prizivanje dobrote, ignorisanje nasilja             Solženjicin veruje u «ruskog čoveka». Umetnuta u kontekst kritičke refleksije o književnom tekstu, «vera» je čudan pojam. U noveli Jedan dan Ivana Denisoviča i dužoj pripovetci Matrjonino domaćinstvo (A. Solženjicin: Pripovetke, SKZ, 1971.) ovaj pojam ne označava ono što označava kod Dostojevskog, nešto eksplicitno i sa krupnim ideološkim pretenzijama. Pod «verom» podrazumevamo stanje pripovedne svesti, jedan neotklonjiv bekgraund teksta, kao i preklapanje smisonosne energije koju delo emituje i naše hermeneutičke uobrazilje. «Ruski čovek» je manje zagonetan pojam. To je sovjetski građanin, produkt socijalnog i nacionalnog inženjeringa koji se izvodio dobrom polovinom 20.-og veka. Ivan Denisovič je običan čovek, zatvorenik sa desetogodišnjom kaznom u Sibiru, Matrjona – stanovnica jednog ruskog sela u poznijim godinama, oboje u Rusiji pod sovjetskom vlašću.         MISIJA OKOVANOG PROMETEJA         Kada pominjem «veru u ruskog čoveka» kod Solženjicina, pre svega mislim na antejski vitalizam osoba skromnih intelektualnih kapaciteta i nesavršenih karaktera. Zamišljeni su da budu grubi i samoživi na jedan elementaran način, posvećeni biologiji opstanka, tj. održanju života samog, u prvom redu svog i svojih karnalno bližnjih. Ali uz tu nesavršenost ide neka vrsta iskonske dobrote oličene u sklonosti da se nekome u nevolji pomogne bez obzira na rizik. Gotovo nagonsko delovanje u opštem interesu  predstavlja samo središte Solženjicinove vere u «ruskog čoveka». Kod Ivana Denisoviča filantropska sklonost i zidarsko majstorstvo umešno su maskirani psihološkom motivacijom: Denisovičeva veština predstavljena je kao održavanje profesionalne kondicije. On aktivno učestvuje u kolektivnom radnom entuzijazmu, što je tegoban i jedino mogući način da se životu u uslovima ekstremne klime i logoraškog režima prida smisao nečeg korisnog i uzvišenog. Graditeljsko samopotvrđivanje Ivana Denisoviča ima dodirnu tačku sa temom oportunizma umetnika koji podređuje moral otpora energiji stvaranja jer mu je delo važnije od stvarnosti a poriv za umetničkim savršenstvom ultimativni motiv. Naravno, nasuprot Pekićevim junacima (recimo, Megalosu Mastorasu ili Kir Simeonu Njagu), Denisoviču je jedino važno da njegov udarnički rad na termoelektrani nije besmislen već da svoju svrhu nalazi u solidnosti građevine. Ako je već u Gulagu prinuđen da radi, on teži korisnom poslu koji će obavljati ne samo bez zabušavanja, već uz takmičarsku volju kojom se u moralnom smislu ponižava brutalni logorski režim. Paradoksalno, rad (pod prinudom) oslobađa, jer je slobodno prihvaćen, jer je jedini prostor slobode i samoafirmacije humaniteta pojedinca. Za razliku od ikonografije i mitologije udarničkog «pregalaštva», Ivan Denisovič je Solženjicinov «ruski čovek» kome su apsurd i destrukcija prirodno strani, i koji i rad pod kundacima i psovkama, u ritama i uz  mršavo sledovanje dobrovoljno odabire jer služi čoveku. Solženjicinov «ruski čovek» tako je metonimija unutrašnjeg otpora čoveka neprijateljskim silama koje ga degradiraju i suštinske čovekove privrženosti smislu i dobru koje može lično proizvesti, ili im barem pridoneti.         SAKRALIZOVANA REPRESIJA         Matrjona je pravednica koja nesrećno strada i čija je požrtvovanost nagrađena nezahvalnošću: za njeno imanje otimaju se sebični i osioni naslednici. Ona pripada ovom tipu Solženjicinove «vere u ruskog čoveka» time što i pod prinudom i svojom voljom nešto korisno radi, jednako kod komšinica u bašti kao i na kolhoznom dobru. Kod Solženjicina nije u prvom planu sentiment jednog Mihajla Lalića ili Šolohova o metafizici puste zemlje, čija obrada je nepisana a sveta norma za svakog zemljodelca. Za Solženjicina je rad nezavisno od konteksta u kojem se ostvaruje i uprkos činejnici čemu posledice tog rada primarno služe (sovjetskoj neo-robovlasničkoj ekonomiji), vid svojevrsne religiozne službe dobru, odnosno dobro po sebi. Ako napravimo korak dalje, vidimo da je beatifikacija rada u uslovima represije ne način da se rad potvrdi, već da se represija marginalizuje. Instinktivnost stvaranja kao kod humanog emituje snagu čoveka koju zlo neće okrnjiti. Ali snaga neće umanjiti zlo, jer o njemu, u čijem se okruženju razvija, nimalo ne vodi računa. Nevolja nastaje upravo u tome: Solženjicin iz prve faze, iz faze ovih dveju pripovetki iz 60-ih godina, dakle mnogo pre svetačkog povratka u otadžbinu, sam pojam «ruskog čoveka» ispunjava delatnom snagom i radnim samoostvarenjem i neizbežno vezuje uz uslove represije. On nastoji da od nevolje (istorijski položaj Rusa) načini vrlinu (neuništivost ruskog čoveka i njegovu posvećenost dobru). Time od metafizički postuliranih uzora proizvodi mit o ruskom čoveku, narativ čija je nepromenljiva komponenta nasilje vlasti nad građanima i život u društvu koje ne poznaje individualne slobode. Time stižemo i do mogućnosti političke instrumentalizacije takvog mita, za koju Solženjicin snosi posrednu odgovornost kao intelektualac koji zov mita stavlja ispred kritičke refleksije. Nije više važno u kakvim se uslovima živi, jedino je važno da će «ruski čovek» preživeti i one najgore; poenta je da je «ruski čovek», takav kakav je, neuništiv, smislotvoran, Dobar, sam po sebi garantija svake vrline. Njegova snaga i njegova izdržljivost, spremnost na žrtvu, biološki prezir prema životu kojim raspolaže sav je posvećen Ideji ili Državi, što je sve dobra osnova za istorijsko-metafizičku misiju koju «ruski čovek» (još uvek) ima da obavi. Samim tim «ruski čovek» je podrška ideološkom isijavanju Istine sa Istoka, iz Trećeg Rima i kremaljskog bratoljubnog gospodarstva, kao zaštita svim srodnim dušama diljem globa. Nije zanemarljivo to što Solženjicin za svoje junake odabire tzv. ljude iz naroda: zanatliju-zidara i ženu sa sela, domaćicu koja se bavi poljoprivredom. Time se opseg pojma «ruski čovek» kao laso obavija oko najširih i tzv. najnižih socijalnih slojeva naroda, zapravo oko samog naroda. Svi ostali likovi u ove dve priče nisu kopije Ivana Denisoviča i Matrjone. Naprotiv, Denisovič i Matrjona su izuzeci, tragični i podsticajni, u isto vreme uzoriti modeli i ponajbolji primerci «ruskog čoveka». Odlika ovih ranih Solženjicinovih priča je što se mogu čitati van koordinata po(r)uka i modela, posebno pripovest o Ivanu Denisoviču koja je dosledno i uspešno podređena suženoj percepcije naslovnog junaka.Na neki način ova rana pripovedna faza Aleksandra Solženjicina trasira buduću transformaciju samizdatskog disidenta i prognanika u počveničkog gurua i pronositelja ruske ideje tla i vere. Piše: Miloš Živanović   KONJI U REVOLUCIJI CRKAVAJU, ZAR NE?   Link na tekst: Miloš Živanović: Konji u revoluciji crkavaju, zar ne?             „Od rada konji lipsavaju. To treba shvatiti“, kaže Ivan Denisovič Šuhov, i gotovo uspeva da nas uveri da ova sentenca označava njegov odnos prema prisilnom radu u logoru. A ona je zapravo samo iskustveni iskaz, prisutna u konglomeratu drugih iskustvenih saznanja, onih koje je dalo iskustvo od osam godina robijanja po sovjetskim logorima. Evo još jedne slične činjenice: „Rad je kao batina, ima dva kraja: radiš li za ljude – daj kvalitet, radiš li za budale – daj izgled“. I ova tautologija svojom prostodušnom zdravom pameću gotovo uspeva da zamagli širi plan i nametne ideju da Šuhov itekako zna za koga radi i da prema tome i normira svoj učinak. Međutim, kada logorašku brigadu izvedu na rad u nezavršenu termo-elektranu i Ivanu Denisoviču bude saopšteno da će graditi zid od blokova, neki neočekivani pervertovani radni elan obuzima ovog zidara i dovodi u pitanje njegove prethodno navedene stavove.         Nema sumnje da autor u tekstu daje dovoljno jasno objašnjenje zašto logoraš treba da bude vredan – ako neko zabušava, cela brigada snosi posledice, sledovanja se određuju po učinku, itd. Svim časnim ljudima koji su isterali svoje neotuđivo pravo i služili u JNA i njenim derivatima ovakvo uređenje odnosa je plastično jasno. Ali, jedna tačka, zapravo potencijalni vrhunac priče, ostaje nepokrivena. Na kraju radnog dana, kad se već oglasila sirena i pozvala logoraše da vrate alat i okupe se kod kapije gradilišta, Ivan Denisovič nastavlja da radi. Izlažući i sebe i svoje sapatnike velikom riziku, radni čovek nastavlja da grozničavo nabacuje malter i ređa blokove. Ostaje nejasno da li Šuhov ne prekida posao da bi dostigao visoku normu koju je sam sebi odredio, ili da bi potrošio sav pripremljeni malter, koji će se u suprotnom smrznuti i propasti. Oba ponuđena rešenja podjednako su, uslovno govoreći, neprimerena. Zahvaljujući gužvi pred kapijom, radenik uspeva da završi započeto i pridruži se svojoj grupi pre nego što ih patrola prebroji. Ova tačka priče formalno se ničim ne izdvaja od ostatka. „Jedan dan Ivana Denisoviča“ – u kadrovima slepljenim jedan na drugi, ili možda u jednom kadru bez ikakve montaže, dat je jedan dan, u kome se ovaj incident ničim ne ističe u odnosu na druge, možda još intenzivnije, mučnije ili opasnije. Šuhov je čak presrećan kako se svršila cela stvar, a i ceo taj dan.         Pravila igre u sovjetskom lageru su, kao što napomenusmo, tako bliska onima u kasarni. Razlike su samo u intenzitetu. Pitanje „Zašto Šuhov vredno radi?“ možemo zameniti pitanjem „Zašto vojnik X tako prilježno čisti svoju pušku?“ Ulog je svakako neuporedivo manji, primer bliži, te je i nivo mučnine u pitanju značajno smanjen. Odgovor bi mogao da bude: „Zato što se vojnik X plaši da će biti kažnjen ako posao ne obavi kako treba.“ Ali vojnik čisti tu pušku svakog dana, već mesecima, i sasvim sigurno je primetio da oni koji ne čiste tako prilježno ne bivaju kažnjavani, bar ne često, bar ne strogo. Nije strah uvek jedini ili glavni motivator – čovek postane rezistentan i na mnogo grublje nadražaje od takvog straha.         Može se ovde umešati i pitanje profesionalne časti, ili etike igre – X nije profesionalni vojnik, Šuhov jeste majstor. Pored ove razlike, pitanje bi još jače podvuklo sličnost – i jedan i drugi su tu protiv svoje volje. Tekst jasno govori da Šuhov ne želi da bude tu i ne želi da radi, te je teško poverovati da njegov zidarski entuzijazam izbija zato što mu je profesionalna čast izazvana.         Svakako je neosporna još jedna logoraška mudrost, da u radu vreme brže prolazi. Tekst to potvrđuje, ali dodaje da uprkos tome što dani prolaze, rok se ne skraćuje. Kadar u kom vidimo lager prezasićen je bitnim objektima sadašnjice: čizme, kaput, kašika, hleb, cigareta. Svi objekti koje kroz ili oko Ivana Denisoviča gledamo, uključujući i ljude, misli, planove, imaju svoju specifičnu instrumentalnu vrednost koja u potpunosti iscrpljuje njihovo značenje – ti objekti tvore univerzum lagera, prostorno-vremenski kontinuum. Pored toga, nema gotovo nikakvih referenci na svet sa druge strane žice. Tek poneka reminiscencija, kada i kako je neko dospeo u logor, šta je bilo pre logora, na koliko je osuđen, dakle reference na prethodno vreme. Nema ničega što bi se odnosilo na vreme posle logora (postoji pismo Šuhovljeve žene u kom se referiše o lokalnom kolhozu i o novom i potencijalno unosnom poslu, farbanju ćilima – ali ova natuknica je toliko izmeštena u neku fantazmagoričnu, Šuhovu i čitaocu nedokučivu stvarnost, da bi morala biti posebno razmotrena).         Najviše što nam tekst pruža je razgovor u kom logoraši komentarišu kako je Šuhovu ostalo još malo da odrobija. On odgovara uzdržano, samo neutralno konstatuje da je prošlo osam godina – „nepristojno je da stari logoraš o tome govori“. Pretpostavljamo da je sloboda itekako željeno stanje, iako se o njoj ne govori, čak i ne razmišlja. Sloboda se pojavljuje kao lakanovski objekt malo a, kao nešto do čega se ne može stići namernom i svesnom težnjom, već samo upravljanjem svojih aktivnosti ka nekim drugim ciljevima. Stanje slobode ovde funkcioniše slično stanju zaljubljenosti, kao slučajni proizvod. Za tu navodnu slučajnost postoji veoma dobar razlog: „Drugo ne smije ništa znati“.¹         Ovo je po Žižeku „definicija netotalitarnog društvenog polja“, ali pogledaćemo kako ona funkcionise u Solženjicinovom kontekstu. Lakanovsko veliko Drugo, kao socio-simbolički poredak, kao skup pravila društvene igre, među bodljikavim žicama lagera počiva na jednoj temeljnoj uslovnosti.         Subjekt koji spram svog položaja u simboličko-društvenom poretku zadržava distancu tako što veruje da je svet oko njega tvorevina nalik na kulisu koja sakriva Realno, otvara nepremostivi psihotički hijatus. Da li je ovako sagledan Ivan Denisovič psihotik? On je osuđen za špijunažu, tako što je zajedno sa islednikom osmislio odgovarajući scenario, po kom ga Nemci puštaju iz zarobljeništva i šalju nazad da špijunira Sovjete. Na osnovu priznanja je po važećem zakonu osuđen na deset godina robije. Posle osam godina, zatvorenik broj ŠČ-854 savršeno funkcioniše u datoj društvenoj strukturi, ali je teško poverovati da on nije psihotik, tj. da je prihvatio svoj status zaverenika, špijuna i izdajnika. Upravo premisa da je sve to po zakonu problematizuje njegovu situaciju.         Ako pogledamo sa druge strane bodljikave žice, vidimo naizgled čvrsto kodifikovanu simboličku strukturu, u kojoj se ljudi međusobno oslovljavaju sa građanine, zauzimaju ili samo prihvataju pozicije komesara, učitelja, studenta, radnika ili poljoprivrednika, pozicije kojima je svima zajedničko da pored svega drugog što mogu da znače, moraju da označavaju društveni napredak. Međusobni odnosi tih naprednih tačaka uređeni su pravnom regulativom kroz famozni mamutski birokratski sistem, kao i onom oficijelnom javnom pojavom koju zahteva veliko Drugo. Na oblaku iznad svega toga, u zadobijenoj apstraktnoj nirvani sedi lakanovsko Ime oca, mermerni tata Staljin. I čini se da je mreža potpuna i korektna. Međutim, mreža je bez ostatka produkt revolucionarne promene koja nije planula, odigrala se pa zatim utihnula ostavljajući strukturu da se konsoliduje u novim uslovima i pod novim pravilima, već revolucije koja traje u beskraj. Drugim rečima, socio-simbolička struktura je u konstantnom vanrednom stanju, a sovjetski lager je upravo paradigmatski prostor vanrednog stanja (vidi predavanje B. Jakovljevića, „Neliterarno čitanje Grobnice za Borisa Davidoviča“). Vanredno stanje je državi uvek milo, jer podrazumeva suspenziju zakona, odnosno prenošenje snage zakona na pojedinačno moralno načelo, recimo zatvorskog čuvara. I svima je savršeno jasno da je po sredi suspenzija zakona i da se pravila igre mogu nepredviđeno menjati – i Šuhovu, i nadzornicima, i upravniku Volkovoju. I svakome je jasno da je onom drugom jasno i da čuvar u trenutku može postati zatvorenik, visoki oficir ražalovan i streljan, privilegovani cinkaroš zaklan, te se može zaključiti da je celokupan socio-simbolički poredak – psihotičan, jer svi njegovi činioci zadržavaju distancu spram vlastitog postojanja u okviru poretka. Učesnicima u društvenoj igri posao je znatno otežan. Regulativa ili ne postoji ili nije delotvorna („Zakon je, kažu, prevrtljiv“), te se život zasniva na neograničenom skupu pravila koja zavise od konkretnih personalnih rešenja i zahtevaju da budu shvaćena kao podrazumevajuća. U stvari, u većini slučajeva stvar može da proradi isključivo kroz kanale korupcije, a u lageru se usluge kupuju komadom slanine ili duvanom. Da stvar bude po logoraše gora, sovjetske vlasti sprovode modernu policijsku doktrinu interesovanja za celokupnu čovekovu ličnost, a ne samo za počinjeni prestup. I to upravo na osnovu onog humanističkog i racionalističkog ubeđenja da se čovek uvek može prevaspitati i izvesti na pravi put, po kom se sovjetska država razlikuje od fašističke, pa makar ga to ubeđenje i ubilo, metkom, hladnoćom ili glađu.         Ipak, poredak surovo uzvraća kada se upravo njegove problematične osnove dovedu u pitanje. Ponositi bivši kapetan bojnog broda Bujnovski burno reaguje kada logorašima bude naređeno da se na mrazu skinu i vrate potkošulje. Bujnovski prvo upozorava da se tim postupkom krši zakon, ali na ovakvu primedbu nema reakcija, baš zato što je već suviše dugo svima jasno da se pravila i odnosi u trenutku stvaraju i sprovode. U sledećem stepenu, pobesneli kapetan viče: „Vi niste sovjetski ljudi! Vi niste komunisti!“ To se već ne može tolerisati. Reaguje lično upravnik Volkovoj i određuje zatvaranje u kamenu samicu, ali tek pošto se kapetan vrati sa dnevnog rada. Ovde je naročito značajno da Bujnovski prihvata socio-simboličku strukturu, dakle on jeste sovjetski čovek i komunista, on čak prihvata svoju logorašku ulogu, ali utoliko gore. Skoro je sigurno da će iz samice izaći sa tuberkulozom.         To su razlozi zbog kojih drugo ne sme ništa znati, a naročito ne sme znati da Ivan Denisovič sanja o slobodi, o životu nakon lagera. Jednostavno, veliko Drugo nije predvidelo čoveka nakon lagera. Lager će trajati zauvek, kao i revolucija. Pošto ne može da zamišlja čoveka nakon lagera, Šuhov radi. On zna ono:„Radiš li za ljude – daj kvalitet...“, ali to je po svoj prilici zidarska mudrost stečena pre logora. Ovde i sada, Ivan Denisovič ne zna za koga radi.         Tekst nam nudi i drugačiju vrstu rada. Bogati i privilegovani robijaš Cezar radi u kancelariji (pandan vojniku koji uspe da u jedinici zauzme mesto ćate). Kada Šuhov uđe da mu donese ručak (a to rado čini, jer Cezar dobija luksuzne pošiljke i uvek ima duvana), prisustvuje razgovoru o umetnosti Sergeja Ejzenštajna. Stariji Cezarov sagovornik insistira da je u Ivanu Groznom toliko mnogo umetnosti da to više nije umetnost i da se, što je još gore, tu opravdava tiranija. Na osnovu Cezarove odbrane da drugačiju koncepciju ne bi propustili, sagovornik zaključuje da onda treba reći kako je umetnik ulizica, a ne genije. Cezar lakonski izjavljuje da umetnost nije šta nego kako i tu starac konačno gubi strpljenje: „A, ne, u đavolju mater vaše ’kako’, ako ono u meni plemenita osećanja ne pobudi!“ Žižek podseća na indikativan primer iz filma Staro i novo, koji opisuje Ejzenštajnovo šta i kako. Primer ilustruje postupak „direktne subjektivizacije“, sa konkretnim ciljem da se pokaže kako se „krave i bikovi pare još revnosnije sada kada su i oni uključeni u kolhoze“: „U brzom tracking shotu, kamera prilazi kravi otpozadi, i u sljedećem kadru postaje jasno da vizura kamere pripada biku koji zaskače kravu.“ Žižek zaključuje: „Efekt ove scene je toliko opsceno vulgaran da ona postaje i fizički mučna. Ono što ovdje imamo je neka vrsta staljinističke pornografije.“ Tema je dakle ispoštovana – krave i bikovi se u kolhozu uspešno pare. Ali je tema realizovana tako da onome što kolhoz označava pridoda značajan balast fizičke mučnine.         U sceni razgovora o Ejzenštajnu, Cezar je leđima okrenut Šuhovu, ni jednom se ne okreće prema njemu, ne pokazuje da je svestan njegovog prisustva (izuzev trenutka kada se Šuhov tiho nakašlje i ovaj neupadljivo pruži ruku da uzme porciju). Ivan Denisovič (i mi kroz njega) praktično gleda filmsku epizodu o Ejzenštajnovom filmu, epizodu o kojoj ne zna ništa, koja ga se ne tiče i koju zapravo gleda samo zato što se nada da će mu Cezar dati cigaretu (i da bi nama pružio priliku da je vidimo). Pošto se to ne događa, on se tiho povlači nazad u svoju prihvaćenu rolu i u svoj film, u kom će kompulzivno zidati termo-elektranu i time nedvosmisleno prezentovati da sistem funkcioniše i da je napredak nezaustavljiv, svaljujući na nas breme fizičke mučnine. Da li ovde imamo posla sa solženjicinovskom obradom staljinističke pornografije?         Kada Cezarov sagovornik kaže da je Ejzenštajn „izvršavao pseće narudžbine“, on protestuje zato što je umetnik pristao da bude angažovan kao državni stvaralac, odnosno zato što umetnik nije angažovan protiv vlasti. Dakle o angažovanosti Ejzenštajnovog rada se da raspravljati. O angažovanosti rada koji obavlja recimo upravnik Volkovoj nije smisleno raspravljati – on vrši svoju ulogu sa kojom se, bar oficijelno, bez ostatka poklapa, a angažovanošću bi se mogao nazvati samo neki njegov hipotetički gest koji bi išao na korist logorašima, a koji bi predstavljao priznanje krivice i suicidalnu želju za iskupljenjem, te je kao takav nemoguć. Cezar otaljava svoje sibirske godine radeći po toplim kancelarijama. U onoj meri u kojoj je to moguće, on je u sred lagera formirao stakleno zvono pod kojim se može natenane pozabaviti pitanjem umetničke forme. Budući obrazovan svetski čovek (Cezar nije Rus, čak nije sovjetskog porekla), jasno je šta on može misliti o sudstvu, sistemu logora i svojim čuvarima, ali on je ovde tačka sušte udobne pasivnosti, skoro dekadencije. Konačno, da li rad Ivana Denisoviča možemo da posmatramo kroz prizmu angažovanosti?         Moramo se vratiti na lager kao egzemplarni prostor vanrednog stanja. Sovjetska humanistička vera u čoveka i mogućnost njegove promene, prevaspitanja i boljitka dala je u praksi tako jezivo drugačije rezultate, u koje su toliki zapadnoevropski levičari odbijali da poveruju. Mašina je besomučno produkovala ljude za koje u poretku nema mesta – ljude koji ispred imena ne mogu punopravno da nose odrednicu građanin, čak i ako izađu iz logora. U agambenovskoj terminologiji, susrećemo Svetog čoveka (Homo Sacer), onog koji nije bios, već samo zoe, čoveka koji ne može biti politički subjekt, koji u simboličkoj strukturi ne može biti subjekt uopšte, nego tek predmet biopolitike. Nasuprot Svetom čoveku stoji Suveren, figura koja u prostoru vanrednog stanja vrši funkciju zakona, odlučuje o životu, u neku ruku igra ulogu stručnjaka za ljudske resurse. Vanredno stanje kao zona nerazgovetnog razlikovanja zakona i nezakonitosti je kao takvo i prostor jednog netipičnog (ili neželjenog) uklapanja pojedinca u strukturu – prostor militarizacije (gde se pojam militarizma odnosi na način upravljanja stanovništvom, ljudskim resursima, ne teritorijom). Militarizam kao forma biopolitike je ovde jedini okvir u kom je moguće postojanje logoraša ŠČ-854. Odnosno, ŠČ-854 kao nus-proizvod egzistira u stvarnosti paralelnoj sa velikim Drugim, jer u oficijelnom socio-simboličkom poretku za njega nije predviđeno ni jedno mesto – na isti način na koji izbeglica nije definisani politički subjekt sa definisanim pravima i položajem, jer nije građanin, već egzistira tek kao čovek po sebi, Homo Sacer („Ne treba zaboraviti da su prvi logori u Evropi nastali kao centri za kontrolu izbeglica i da ima realne logike u njihovom daljem razvoju u logore za nadzor, koncentracione logore i logore za istrebljenje.“²) Poziciju Svetog čoveka Ivana Denisoviča jasno ćemo sagledati u Batajevoj dihotomiji nekoristoljubivi rad (umetnost, religija) – utilitarizam (rat). Nažalost, kompulzivno zidanje ne možemo uvrstiti u prvu kategoriju, sve i da zidara shvatimo kao sovjetskog kalitehnisa. Centralni pojam utilitarističkog odnosa prema svetu je oruđe, koje upravo otelotvorava militarističku instrumentalizaciju, jer pored sagledavanja sveta kao skupa stvari koje se iskoriste i bace, podrazumeva da je i sam korisnik oruđa instrumentalizovan. Setimo se Šuhovljevog univerzuma sačinjenog od stvari koje imaju isključivo instrumentalnu vrednost. Epizodu razgovora o filmu pratimo kroz Ivana Denisoviča, ali taj postupak nije primenjen na ceo tekst. Šuhova gledamo ravnopravno sa ostalim objektima. On je prisutan na isti način kao i njegove čizme, kašika, njegova dragocena mistrija koju tako dirljivo čuva. Dakle, pitati se o angažovanosti rada Ivana Denisoviča isto je što i pitati se o karakteru rada njegove mistrije. I jedno i drugo su tek oruđe. Baš kao što je i onaj vojnik što prilježno čisti pušku u kasarni, toj najbanalnijoj zoni militarističkog utilitarizma, tek organski deo sprave za ratovanje.         Srpski akademik Solženjicin daje nam Šuhova koji je izjednačen sa svojom mistrijom i povremeno, kroz misli i komentare, kao da baca žalostivi pogled ka nama, publici (na primer: „Sve ga u krstima i leđima do ramena probada, sav je loman – kako li će da radi?“), na isti način na koji glumac u porno filmu gleda pravo u objektiv. Žižek bi rekao: „podudarnost između narativa i neposrednog prikaza seksualnog čina strukturno je nemoguća: ako izaberemo jedno, nužno gubimo ono drugo.“ Tekst kao da želi da preskoči posredovanje narativa, kao da balansira na ivici onoga što se naziva književnošću činjenica, svaljujući na čitaoca mučninu i depresivnost kojima je izložen gledalac porno filma (ne treba smetnuti s uma da je u ovakvoj konstelaciji objekt sam gledalac, a ne glumci, koji su ovde jedini subjekti).         Upravo taj žalostivi pogled ka čitaocu ofira autorove karte. Ivan Denisovič u osnovi nije vernik, odnosno pravoslavan je, ali po sopstvenom priznanju tek deklarativno. Koji je onda smisao njegove patnje? Pedantno konstruisani mali čovek iz naroda (ruskog), pati – za Rusiju. Pati i radi. Kao da se u dobrom Ivanu Denisoviču nazire zrno dobrog Milutina Danka Popovića. Jači intenzitet ovakvog paćeničkog rada nalazimo u priči, „Matrjonino domaćinstvo“. Ovde se neke linije tek naznačene kod Ivana Denisoviča iscrtavaju do kraja.         Protagonista je čovek posle lagera, u vremenu kada je nešto „počelo da se menja“ – bivši robijaš sada može da nađe posao, struktura ga prima nazad. Ali protagonista na momente kao da pokušava da bude Lav Tolstoj lično: „Želeo sam da se zavučem, da se zabijem u najdublje dno Rusije – ako je ono još negde postojalo.“ Ova rečenica sa početka u istoj oktavi korespondira, videćemo, sa rečenicom na kraju priče. Činjenica da logoraš Cezar nije Rus u ovom teško-ruskom kontekstu dobija punu težinu – u prethodnom tekstu, Cezar i njegov svet su strano telo, za Ivana Denisoviča čovek poput Cezara je bukvalno – marsovac. Protagonista je tu da bi nam predstavio Matrjonu, koja besomučno, često i nepotrebno – radi, sa puno patnje. Još više od toga, ona se satire od posla, radi čisto ruski. Ugao posmatranja se uredno održava sve do čudnog trenutka Matrjoninog otvaranja, kada inače uzdržana starica na jednom odluči da nas zaspe svim tragizmom svog života, a taj tragizam je više nego osebujan. U stvari, tako nagomilani tragizam možemo da percipiramo samo u okviru kategorije vanrednog stanja. Čitav Matrjonin život čitamo kao beskrajnu revoluciju, kao kontinualno vanredno stanje (koje obuhvata i njenu podjednako nepotrebnu i besomučnu smrt), jer ga inače uopšte ne možemo čitati – gustina tragičnih događaja i intenzitet njihovih posledica preokreće se u karikaturalni odraz, u apsurd. Evo jedne takve linije nagomilavanja: čovek kog voli je zaprosi, ali odmah potom odlazi u rat i gubi mu se svaki trag; posle tri godine prosi je njegov mlađi brat i ona se udaje; iznenada, stariji brat se vraća iz zarobljeništva i iz očajničkog egzibicionizma oženi ženu istog imena, samo zbog imena; mlađi brat (muž) odlazi u rat i ne vraća se; Matrjona živi potpuno sama, pošto je šestoro dece umrlo na rođenju, a njena prva ljubav u obliku otrovnog i sračunatog starca živi u komšiluku sa njenom imenjakinjom, koju svakodnevno tuče.         Trenutak u kom Matrjona prosipa svoje činjenice korespondira sa žalostivim pogledima Ivana Denisoviča. Ona navodno gleda u protagonistu, ali scena je narušena – ona gleda ravno u objektiv, proizvodeći istovrsnu fizičku mučninu.         Matrjonin pristanak na svaki rad, na surovo rintanje, proizvodi narativ na čijem kraju je – opet apsurd. Starica preko celog leta skuplja (zapravo krade) treset za zimu; brižno pomaže u kolhozu kad god je upravnikova žena (nimalo ljubazno) pozove, iako je iz istog kolhoza kao invalid isključena; pošto konja nema (a traktori nedostupni), pomaže komšinicama da oru bašte, plugom bez zaprege (!)... Starica umire tako što je zgazi voz dok pokušava da pomeri natovarene traktorske sanke (!) sa železničkog prelaza na kome se traktor zaglavio – sanke koje ne prevoze bilo šta, već građu od dela njene kuće koji je srušen na zahtev nesuđenog muža.         Na svoj način i sam protagonista ostaje zamišljen nad razmerama takvog apsurda. Zamišljen, ali ne i zbunjen: „Svi smo mi živeli pored nje i nismo shvatili da je baš ona taj pravednik bez koga, po poslovici, nema na kome selo da počiva. Ni grad. Ni cela naša zemlja.“ Ovo je finalni pasus teksta, koji retroaktivno osmišljava Matrjonine postupke, ali unekoliko objašnjava i Ivana Denisoviča. Osim satirućim radom, Šuhov i Matrjona blisko su povezani i tihom, brižljivo nanesenom idejnom pozadinom patnje – ruskim ekskluzivno narodnjačkim pravoslavljem. Ta fina akvarelistička religioznost ovih tekstova ne odaje se direktno kroz propovedanje svojih aktera, jer ona upravo počiva na svetosti tih aktera, te bi bilo suvišno da oni sami, budući svojim delima i patnjom sveti, deklamuju bilo kakav religiozni materijal. Ivan Denisovič čak sa puno humora priča verujućem baptisti Aljoši o seoskom popu koji plaća alimentaciju ženama u tri različita grada. Ali Aljoša želi da priča samo o intimnim fundamentima svoje vere: „Što će ti sloboda? Raduj se što si na robiji! Ovde imaš vremena da porazmisliš o duši!“ On propoveda svoju veru i otvoreno se odriče svake angažovanosti protiv trenutnog stanja. Ivan Denisovič ne nosi takvu propovedničku crtu, niti takav hrišćanski entuzijazam: „Kod tebe to nekako u redu ispada: Hristos te posla da robijaš, za Hrista i robijaš. A zašto ja da ležim na robiji?“ Mada, ume Šuhov i ovako da prokomentariše: „A Rusi, zaboravili su i kojom se rukom krsti!“ Odnosno, da nisu zaboravili, verovatno im ne bi bilo ovako kako jeste – što se ne kosi sa Aljošinim primerom, jer Aljoša nije deo Ruske pravoslavne crkve. Mogao bi se rekonstruisati ovakav mehanizam Šuhovljeve religioznosti: ŠČ-854, tek organski deo biomehaničke sprave koju čini sa svojom mistrijom, pravoslavlje doživljava isključivo kao instrument političkog definisanja Rusa, kao centralni totem u ruralno-narodskom sveruskom saboru, koji je jedini normalan, prirodan, poželjan oblik ljudske zajednice (veliko Drugo iz kog je realno videti cara kao Ime oca). A pre svega oblik na osnovu kog autor formira okean tihe patnje u kom likovi ne mogu da nađu uporišnu tačku za bilo kakav otpor. Čujemo samo ono stidljivo „Od rada konji lipsavaju“, jer se nema odakle povikati: „Niko više ne bi trebalo da radi. Nikada.“ Karakteri tako zadobijaju oreol svetosti – doslovno pravednici ili ne, razmere njihove bespogovorne patnje su tolike da ničim nisu mogle biti zaslužene i da čine nevidljivim svaki eventualni greh koji bi ukaljao imidž pravednika. Ne zaboravimo, na pravednicima Ivanu Denisoviču i Matrjoni „počiva cela naša zemlja“. Ako je njihov rad izgledao besomučan i nepotreban, on za autora itekako ima smisla, ima svoj cilj – utilitaristički, i svoju vrednost – instrumentalnu. Prosti i jurodivi, autentično hristoliki ruski narod na plećima nosi globus, a globus, to je Rusija – doduše u konstantnom vanrednom stanju („zona povećane besvesti“, rekao bi B. Jakovljević).         Na to već ruski-specifično vanredno stanje otvoreno nas je podsetio i gospodin Berezovski, u BBC serijalu o ruskim tajkunima. U kadru kratkom kao bljesak čeljusti i nabijenom obećanjem više nego pretnjom, Berezovski ustajući od stola pogleda pravo u objektiv i uz osmeh kaže: „Revolucija ima svoj početak, ali revolucija nema kraj.“ Kakva ledena i mučna pornografska scena! U jednoj legendarnoj rečenici govornik je opisao ono stanje koje je prethodilo njegovom usponu, ono koje je rodilo aktuelnu vlast a njega samog svrstalo u globalno bitne igrače, kao i ono stanje u kom mu majčica Rusija radi o glavi, a on zaštićen azilom, novcem i istomišljenicima (poslovno tesno sarađuje sa bratom predsednika SAD) priželjkuje da revolucionarna nerazgovetna zona potraje sve do nove i povoljnije preraspodele moći (što je upravo i srž značenja srpske pitijske sintagme „ćeraćemo se još“, ili kako Bogdan Diklić reče, „a sad malo ona“). Gospodin Berezovski  i njegove kolege koji su ili pobegli iz majčice Rusije ili ih je majčinska ruka ekspresno strpala u novu zonu nerazlikovanja zakona i nezakonitosti, svakako su pre peljevinovski karakteri nego solženjicinovski, ali tu su dve konstante koje premošćuju razliku: stabilno vanredno stanje i sveprisutno Ime oca, ovog puta u liku (građanina, druga ili gospodina?) predsednika Putina.         U poređenju sa prethodnikom, Putin je zaista Ime oca par exellence. Dok je prethodnik Jeljcin, naravno, Analni otac par exellence, dobri pijani meda koji vodi veselo kolo oligarha, zastrašujuće imućnih veseljaka koje je vrteška vanrednog stanja izbacila u orbitu, uz sam Mir, a u kolu je i medina kći. A onda je došao prepoznatljivi lik veći od Mira, strašniji od svih Sith lordova zajedno, Suveren-obaveštajac, onaj koji hapsi samo kada je odjek ubistva isuviše zamoran. U solženjicinovskom lageru imali smo ljudske resurse, kao materijal ili alat, i slaninu i duvan kao čvrstu valutu koja pokreće stvar, zatim službu, koja kontroliše valutu i humani resurs, i na kraju cilj službe i njenog rada – veliki SSSR, državu-simbol. U Putinovoj državi-simbolu (simbol države je tipična heraldička legura od krsta, petokrake i malčice zalomljenog krsta) imamo famozne petrodolare, najčvršću valutu koja pokreće stvar, i još famozniji gas kojim se ucenjuju problematični partneri, zatim opet službu, začuđujuće celovitu (više od 2/3 ukupne federalne i lokalne administracije čine vojni ili policijski kadrovi), i cilj rada službe – veliku ponositu Rusiju, nit' carevinu, nit' SSSR, ali sa još uvek aktuelnim pereprekama da čovek ispred imena nosi odrednicu građanin. A i zašto bi je nosio, kad ona zrači taj neprijatni imunitet, auru koja državi može zasmetati da po potrebi vrši svoje upravljanje ljudskim resursima.  Služba je pokazala koliko može, kroz efektnu demonstraciju sile – neću te otrovati cijanidom, jer mogu da te iznutra ozračim do smrti! U tako kontaminiranoj zoni ponovo je mrtva trka za status sveca, koliko god se on razlikovao od pravedničkog statusa Matrjone i Ivana Denisoviča. Pohapšeni i proterani oligarsi postaju mučenici u borbi za demokratiju, čelični Suveren postaje sveti ratnik za Rusiju koja se saginjati neće, iako su prevashodne mete njegovog ratovanja lični politički neprijatelji, novinari, NGO sektor i manjine. Religioznost na kojoj jaše sveti ratnik je ona koju nesretni ŠČ-854 dobro razume – narodnjačko-saborni totem za postizanje mobilisane svenarodne homogenosti (iza barjaka Jedinstvene Rusije – partije predsednika Putina, koja je uputila podršku srpskim neonacistima), očišćen od svega ne-ruskog i ne-putinovskog i ne preterano zainteresovan za hrišćansko. Zvanični verski poglavar kao prevashodni svetski problem danas vidi homoseksualnost. Dakle, vaistinu „zona povećane besvesti“. Nije ni čudo što među tolikim nkvd-svecima, naftašima, mrtvim novinarima i ugašenim medijima, otrovanim protivnicima, niko ne može da nađe Mirjanu Marković. Pitali su srpski novinari za nju, pitali su novopridošlog kubanskog diplomatu Hadži Dragana Antića, ali on sa kastrovsko-putinovskim ponosom reče da je pitanje „kretensko“. Revolucija nema kraj, potvrđuje Hadži Če i obećava demokrata Berezovski, a neće ga imati ni mandat, nada se pilot Putin. Ah, neodoljiv je Žižek sa svojim primerima iz filmova braće Marks. Jedna parafraza se sama nameće: Ovaj čovek izgleda kao KGB-ovac i ponaša se kao KGB-ovac – ali ovo ne bi smelo da vas prevari: on stvarno jeste KGB-ovac ¹ S. Žižek, „Ne može se previše znati o Hičkoku“, prevod A. Bečanović, Plima br. 57-58 ² Đ. Agamben, „Mi, izbeglice“, Studije o izbeglištvu, Grupa 484, Beograd 2005. JAVNI RADOVI , Mixer, BETON BR.30  Link na tekst: Slobodan Karamanić: Zločin i pravna fikcija   Piše: Slobodan Karamanić   Zločin i pravna fikcija   Integralna verzija teksta objavljenog u rubrici Mixer, u 30. broju Betona     Klasična shema imperijalizma se odvija na sledeći način: nakon osvajačkog rata i porobljavanja, sledi ekonomska stabilizacija i uspostavljanje »normalnih« tržišnih uslova; zatim, na kraju tog lanca, dolazi proces normalizacije svesti i savesti, transformacije »loše« (ratne) svesti u »dobru« (mirnodobsku) svest – koju obično propovedaju razni misionari države (sveštvenici i šamani, eksperti za integracije i pomirenje, politolozi, sociolozi ili socijalni psiholozi).¹ Za stanovnike bivše Jugoslavije – koji su već iskusili sve tegobe ratova, nasilja i pljačke, te su na svojim plećima osetili šta znače reči »tranzicija«, »denacionalizacija«, »konsolidacija« i sveukupna otimačina društvenih resursa – sada je, neko će reći, došlo vreme i da se suoče za posledicama koje su ove prethodne faze imperijalizma donele. Budući da više ne postoji ništa što bi se moglo ubiti, oteti, ili privatizovati, treba se izmiriti i krenuti dalje, u bolju budućnost, tj. u Evropu. Da bi to učinili nužno je sumirati konsekvence ratova, prebrojati žrtve i masovne grobnice, na kraju, treba priznati vlastite zločine. Treba priznati zločine koji su počinjeni u vlastito ime, u ime vlastite nacije. Ako principijelno moramo odbaciti svaku imperijalnu logiku pljačke, kako u ratu, tako u miru, onda nema nikakvog smisla ni prihvatati »moralni poredak priznanja«, koji spontanom nužnošću sledi iz iste te imperijalne logike. Postoje dobri i dovoljni razlozi za to: Prvo, postavimo pitanje o značenju kategorije priznanja, odnosno,u našem slučaju, o značenju priznanja krivice i zločina počinjenih na prostorima bivše Jugoslavije. Šta znači reći: priznajem da su u ime moje nacije počinjeni zločini? Šta uslovljava takvo priznanje u smislu jednog subjektivnog mehanizma? Psihoanaliza bi na tom mestu odgovorila: priznanje nužno uključuje prepoznavanje ili identifikaciju. Dakle, subjektivni uslov priznanja je uslov identifikacije. Radi se o samo-refleksiji koja je uvek – već jedna refleksija: objektifikacija subjekta u nečemu što je unapred dano. Da bismo nešto priznali kao delo učinjeno u naše ime, moramo se najpre identifikovati sa tim imenom. O čemu nam govori taj mehanizam kada su u pitanju sami zločini? Govori nam upravo o mehanizmu zatvorenog kruga, unutar koga je priznanje zločina jednako (negativnoj?) identifikaciji sa (subjektivnom/objektivnom) silom koja je te zločine izvršavala. Drugim rečima, priznati zločine vlastite nacije, nije ništa drugo do ponovljena identifikacija sa nacijom u čije je ime zločin počinjen. U tom smislu, ne postoji principijelna razlika izmedju priznanja i negiranja zločina. Struktura priznanja i negiranja zločina neke nacije ostaje ista, to je sama struktura nacije. Onaj ko priznaje zločin vlastite nacije potvrđuje svoju identifikaciju sa nacijom. Onaj ko negira zločine vlastite nacije takođe potvrđuje svoju identifikaciju sa nacijom. Priznanjem se ne postiže nikakva distanca prema strukturi zločina. Priznanje samo potvrđuje jednu faktičnost, faktičnost delovanja te strukture. Problem koji nameće mišljenje o istinskim političkim uzrocima zločina potom implicira: na koji se način nositi sa političkom odgovornošću za zločine koji su zaista počinjeni u ime nacije, a pri tome ne upasti u nacionalističku klopku identifikacije? Drugo, insistirati na promeni svesti – putem edukacije ili prosvećivanja neprosvećenih masa – znači menjati posledice bez promene određujuće strukture koja je prouzrokovala te posledice. To vodi u reformizam zločinačke strukture, u pacifikaciju i normalizaciju strukture zločina. Što uključuje čitav niz izvrtanja bazične strukture: preokrenuti rat između naroda, u mir između naroda; imperijalizam i eksploataciju, u saradnju i komunikaciju; ubijanja i genocid, u cirkus izvinjenja i pokajanja.² Čitav se problem egzistencije strukture zločina tada premešta u domen svesti, domen osvešćenja, a čija je najradikalnija parola, parola moralizma: »da se nikada ne ponovi«. Međutim, kako strukture nikada nisu samo fenomeni svesti već su materijalizovane u čitavom nizu (državnih) institucija, prava konsekvenca takvog odnosa prema zločinu nije samo mogućnost da se on ponovi ili ne ponovi, već da se zločin svakodnevno živi, tako da oni kroz koje se taj proces odvija toga ostanu u potpunosti nesvesni. Jer, redukovati politički problem na problem svesti, pogotovo nacionalne svesti, znači istovremeno zanemariti upravo one faktore koji su uzrokovali rat, nasilje i poniženja, a koji i dan-danas nastavljaju da se reprodukuju. Treće, zločin nije nešto ne-mišljivo i neinteligibilno. Naprotiv, moguće je sa izuzetnom dozom preciznosti detektovati uzroke zločina u Jugoslaviji. Nasilno razbijanje Jugoslavije se odigravalo kroz fikciju »državnog prava naroda«, kroz identifikaciju državnog i narodnog suvereniteta. Ta fikcija, ma koliko apstraktna, imala je svoje konkretne učinke: politička isključenja. Šta čini Milošević 1990. kada proglašava »narodnu suverenost« nad čitavom teritorijom Socijalističke republike Srbije? On jednim apstraktnim poopštavanjem (figurom građanina Srbije) briše političku subjektivnost kosovskih Albanaca. Unutar same konstitucije pravne fikcije, upisano je nasilje – nasilje ukidanja i poništenja prava na političnost. Šta drugo čine Slovenci kada se pozivaju na svoje »pravo na samoopredeljenje«? Oni eliminišu »Južnjake«. Šta rade Hrvati kada proglašavaju svoju »neovisnost«? Oni eliminišu Srbe iz svoje definicije politike. Šta se događa u Bosni kada se država hoće uspostaviti na fikciji državno-pravnog suvereniteta? Međusobna isključenja i genocid. Slede i primeri makedonske države i Albanaca, Kosova danas, Crne Gore, Sandžaka, itd, itd. Četvrto, ukoliko smo konstatovali da je uzročna struktura zločina ista kod svih naroda, to ne znači da su se efekti tih struktura pojednako i simetrično odrazili kod svih pojedinih naroda. Ipak, razliku u počinjenim zločinima ne određuje svest počinilaca, demokratski ili autoritarni mentalitet naroda i mentalitet njihovog političkog reprezenta, već, pre svega, snaga ratne mašinerije u posedu države: broj tenkova, haubica, minobacača, pešadijskog oruđa i oružja, itd. Zločin je dakle proporcionalan vojnoj i policijskoj snazi počinioca-države. Peto, zločini nisu nastali kao slučajni ekscesi nekog nenormalnog poretka, oni su utkani u samu normalnost konstitucije »norme pravne države«. Logika državno-pravne reprezentacije je dvostruko nasilna. Sa jedne strane, ona vrši nasilje prema spolja: ona isključuje sve što ne pripada njenom poretku reprezentacije. Otuda »permanentni problemi« i histerizacija oko pitanja politike priznanja (u ovom slučaju, ne priznanja zločina, već) manjinskih identiteta.³ Sa druge strane, pravna država je nasilna i u svojoj unutrašnjosti, u vidovima unutrašnjeg isključenja. Ta unutrašnja isključivost je efekat bazične kontradikcije savremene kapitalističke države, odnosno, države koja se cepa na dva: ona se cepa na retoriku nacionalne nezavisnosti, suvereniteta i vekovne državotvornosti, i bespoštednog izlaganja vlastitog stanovništa diktatu »logike kapitala«, te devastaciji svake ljudskosti njenih građana. Po tome se primeri zločina i genocida u bivšoj Jugoslaviji razlikuju od ostalih primera isključenja i ograničenja ljudske egzistencije u ostalim zemljama parlamentarne demokratije Zapada i novog Istoka samo po stepenu drastičnosti, samo po svojim kvantitativnim proporcijama. Šesto, možemo se upitati i da li je zaista došlo vreme svođenja računa, ili je rat još uvek u toku? Uzmimo primer države Srbije. Ta se država po stepenu »parlamentarnog idiotizma« ne razlikuje mnogo od drugih država parlamentarne demokratije na Zapadu. Ipak, dok se parlamentarni idiotizam Zapada drži podalje od direktne glorifikacije svoje vekovima duge kolonijalne i genocidne politike, srpski slučaj još uvek otvoreno potvrđuje vezu genocida i države. Setimo se jedne od novijih epizoda. U maju 2007, »demokratske vlasti« Beograda su odlučile da ime ulice Bulevar AVNOJ-a promene u ime Bulevar Dr. Zorana Đinđića. Dan posle, na istom bulevaru osvanuli su plakati sa nazivom Bulevar Ratka Mladića. Policija je brzom akcijom reagovala i pohapsila vinovnike ove akcije. Međutim, nakon toga poslanici Srpske radikalne stranke (SRS) izlaze sa saopštenjem da nema ničega protiv-ustavnog i protiv-pravnog u lepljenju plakata sa imenom Ratka Mladića, i najavljuju da će u znak protesta i odbrane ustavnog poretka sami poslanici SRS lepiti iste plakate. Kao što znamo, akcija je prošla bez incidenta. Na ovakav potez SRS, predsednik srpske Narodne skupštine Oliver Dulić dao je sledeći komentar: »Siguran sam da će tu biti nekih reakcija društva i javnosti. Nadam se da toga neće biti u Skupštini, a ako bude, ja nisam čovek koji će ulaziti u bilo kakvu vrstu verbalnih diskusija s ljudima koji ne žele da poštuju pravila kuće i pravila lepog ponašanja. Prekinuću sednicu dok se ne uvede neophodan red. « Jasno, predsednika Skupštine ne zanima šta se dešava iza vrata njegove kuće. U opisu njegovog posla je kućni red i bonton poslanika. Jedini problem je što se upravo pomoću tog reda kuće i poslaničkih imuniteta otvoreno afirmiše jedan zločinac. Takvo nezanimanje u diskursu klasične atinske demokratije i nema drugo ime do idiotizam. Ali, budimo oprezni: ne radi se o pukom i nefukcionalnom idiotizmu. Jer, šta bi se dogodilo kada bi se ukinuo imunitet poslanika koji podržavaju zločince, ili, šta bi se dogodilo kada bi »demokrati« ukinuli ne-demokratske i pro-fašističke partije? Tada »demokrate« ne bi imale načina da pokažu svoje lepo ponašanje. Ali, istovremeno, tvrdnja »demokrata« da su radikali ne-demokrate i nacionalisti, lišena je svakog osnova. Zaista, postoje li suštinske razlike u programima radikalnih desničara i »demokrata«? Kakva je razlika izmedju Šešeljevog programa »velike Srbije« (1990 – ), Đinđićevog pečenja vola sa Karadžićem na Palama (1994), Koštuničinog kalašnjikova na Kosovu (1998), nošenja klero-monarhističkih zastava srpske države na Kosovo od strane predsednika Srbije Borisa Tadića (2005), itd, itd? Uostalom, srpski parlament ne samo da nikada nije osudio umešanost srpske države u zločinačke ratne operacije, već je kontinuitet sopstvene genocidne politike potvrdio apsolutnim parlamentarnim konsenzusom o novom ustavu Srbije (decembar 2006). Osnovni cilj tog ustava, po samorazumevanju njegovih autora, bio je da se potvrdi suverenost Srbije nad Kosovom (dakle, da se potvrdi ono što je Milošević utvrdio još 1990). Kuriozitet je da se tom prilikom nasilje jedne ustavno-pravne fikcije pretvorilo u fiktivni aparthejd: iako kosovskim Albancima nije pruženo pravo glasa (nisu bili upisani u referendumske spiskove), Srbija je potvrdila svoj suverenitet, ali bez mogućnosti njegove nasilne primene. Dakle, razlika između Miloševića i njegovih »demokratskih« naslednika je u tome da su ovi potonji ostali kratkih rukava: sa golom (pravnom) fikcijom, bez golog (državnog) nasilja. Sedmo, nema nikakvog osnova da verujemo u pomirenje među narodima bivše Jugoslavije, sve dok se ne promeni dominantni horizont politike koji počiva na državno-pravnoj fikciji suvereniteta. Bespredmetna su sva nadanja da će neke mlađe generaciji biti finije i miroljubivije. Bizaran primer: novembra 2006. studenti beogradskog Pravnog fakulteta su svoju slobodnu volju da brane vlastitu državu u zločinu potvrdili »brilijantnom« idejom da se, u skladu sa propisima o krivičnom postupku, Ratko Mladić proglasi mrtvim – jer ga, navodno, već 3 godine niko nije video! Bizarnost se tu ne odnosi samo na fundamentalističko i dogmatsko verovanje da formalno-pravni propisi rešavaju realne probleme (pritisak »međunarodne zajednice« na Srbiju), već i na slepost prema pukoj faktičnosti: u vreme kada studenti daju ovaj predlog, u sudovima se vodi postupak protiv Mladićevih pomagača koji ih terete za njegovo skrivanje od pre samo godinu dana. Osmo, krajnje je pogrešno, a možda čak i neumesno, pozivati se na »uspešan model« sučeljavanja sa nacističkim nasleđem u posleratnoj Nemačkoj. Taj model upravo svedoči o pravom političkom debaklu. Naime, »politika denacifikacije«, koju su spovodile savezničke okupacione snage, pretvorila se u svoju suštu suprotnost. Da bi izgradili »novu nemačku državu prava«, saveznici nisu mogli a da oslonac za to ne pronađu u starim nacističkim državnim strukturama, u strukturama nacističkog administrativnog aparata. Tako su čak i sudije iz nacističkog doba nastavile da sude po novim zakonima. Njima se, ni iz nove državno-pravne perspektive, nije moglo ništa zameriti: oni su i pod Hitlerom sudili prema važećim zakonima. Osim toga, sve do pojave antisistemskih pokreta 1968, u Nemačkoj nikada nije bilo postavljeno pitanje kontinuiteta nacističkog državnog aparata i »nove« strukture. Tek nakon toga, dakle, tek nakon više od 20 godina po završetku rata, počinju stvarne debate i kritika preživljenog nasleđa nacizma. Da je Nemačka uspešno prebrodila traumu Holokausta, onda danas verovatno ne bi bila potrebna policijska straža ispred svake preostale sinagoge u toj državi. Onda se verovatno ne bi dogodio današnji procvat neo-nacističkih partija i grupacija, i njihovi »iznenadni« uspesi na izborima, te svakodnevni rasistički incidenti i nasilje prema »ne-Nemcima«.¹° Da je nemačka država izvukla prave pouke iz doba nacizma, onda danas verovatno ne bi bilo ni sabirnih centara za izbeglice i političke azilante, kao i njihove masovne deportacije u zemlje iz kojih su izbegli. I još jedna napomena: da li se fenomen nacizma može svesti na fenomen nemačke loše svesti? Šta onda sa Winston Churchillovim veličanjem Mussolinija kao najznačajnijeg evropskog političara Evrope u 1930-im godinama? Šta sa čitavom (pred)ratnom evropskom parlamentarnom aristokratijom koja je u nacistima videla spas od »crvene kuge«? Šta sa onim fašistističkim pokretima koji su u gotovo svim evropskim državama tih 30-ih godina nicali kao pečurke posle kiše?¹¹ Deveto, zločini koji dostižu razmere genocida, ne mogu se svesti na pitanja individualne ili kolektivne krivice. Pravna istina ovih zločina ne govori ništa o njihovoj političkoj istini.¹² Kada svedemo te zločine na njihovu pravnu istinu, potpuno nam izmiče čitav niz unutrašnih i spoljašnjih determinanti koje čine koordinatni sistem zločinačke strukture. Tada gubimo iz vida istorijsku singularnost onoga što nazivamo post-socijalističkim stanjem, ili apsolutnom dominacijom neksusa neoliberalnog kapitalizma, nacionalizma i parlamentarne demokratije. Deseto, prava antiteza negiranju zločina nacije nije priznanje, već politika emancipacije. Kako definišemo politiku emancipacije? Politika je nešto što se odnosi na sve, što nije unapred određeno partikularnom supstancom, identitetom niti posebnim interesom. Politika je dezidentifikacija, proizvodnja istosti i razaranja razlika. Politika je ukidanje svih oblika dominacije razlika. Iz tog aksioma sledi da politiku danas ne možemo zasnivati na bilo kakvom obliku pojedinačnog udela, na merenju krivice. Politiku ne možemo svesti na pomirenje zavađenih naroda, reparaciju i priznanje. Politika je kreacija u destrukciji državnog stanja. Protiv destruktivnih učinaka buržoaske države, sazdane na konstrukciji nacionalnog identiteta i politike memorije, moguće je suprotstaviti se jedino putem politike destrukcije same buržoaske države, te uništenjem njenih represivnih i ideoloških aparata. Konačno, podsetimo se Marxove i Englesove formulacije iz Bede filozofije, da istorija uvek napreduje svojom »lošijom stranom«. Ta »lošija strana« istorije je lošija samo za one političke kaste koje vladaju njenom »dobrom stranom«. Do sada smo imali dovoljno prilike da vidimo koliko je ta »dobra strana« sama po sebi loša. To je strana kojom političke kaste »brane suverenost svoje nacije« od drugih nacija, da bi na drugoj strani pod diktatom kapitala u bescenje prodavali svu imovinu te svoje »suverene nacije«. Ta se »dobra strana« istorije izvodi pod geslom izgradnje »dobre države«. Međutim, upravo nas je ta »dobra strana« istorije odvela u bratoubilačke ratove, nemoć i sveukupno društveno osiromašenje. Ova »dobra strana« istorije, videli smo to, ne vodi nikuda, osim u još dublju katastrofu. Toj »dobroj strani« zato treba suprotstaviti njoj »lošiju« budućnost: to je budućnost u kojoj ljudska egzistencija neće biti ograničena državnim autoritetom i suverenošću jednog identiteta – pa bio on loš, nacionalistički, barbarski, ili pak dobar, građanski, pacifikovan, normalan. ¹ Vidi: Alain Badiou, »On the War against Serbia: Who Strikes Whom in the World Today?«, u: Badiou, Polemics. Verso: London, 2006, str. 72. ² Setimo se samo apsurdnog izvinjenja koje je predsednik Srbije Boris Tadić izrekao u Sarajevu 2004: »Izvinjavam se svima protiv kojih je činjen zločin u ime srpskog naroda«, a zatim dodao da te zločine »nije počinio srpski narod, nego pojedinci, zbog čega je za zločine nemoguće optuživati jedna narod«. Novinar sarajevskog magazina Dani se s pravom upitao zašto se predsednik Srbije izvinjava u ime srpskog naroda, koji nije počinio nikakve zločine? Očito, Tadić se u stvari izvinuo srpskom narodu. No, novinar Dana je, verovatno zbog »političke korektnosti«, izostavio deo Tadićevog govora u kojem je ovaj učinio prilično težak lapsus, pa se umesto žrtvama, počeo izvinjavati zločincima. O nesvesnoj prirodi lapsusa i omaški znamo već dosta zahvaljujući Freudu. Vidi: Mile Stojić, »Izvinjenje«, Magazin Dani, Broj 391, 10.12.2004. ³ Jedan od novijih primera stupidnosti i tautologija politike državno-pravnog priznavanja identiteta manjina, došao je baš od srpskog direktora Službe za ljudska i manjinska prava Petra Lađevića. Naime, iako se založio da se i Jugoslovenima prizna pravo na manjinski status u Srbiji, on je pri tom »upozorio« na jedan praktičan problem, da Jugosloveni nemaju svoj državno-kodifikovani jezik, pa je tako i njihov identitet pod znakom pitanja! Lađevićevim rečima: »Prvi uslov koji oni ispunjavaju jeste da se u popisu stanovništva nalaze u respektabilnom broju. Ali, postoji niz tehničkih problema u ispunjavanju drugih uslova iz zakona, gde je, pre svega, na prvom mestu jezik, kao jedna od ključnih odredbi za identitet«. »I Jugoslovenima status manjine?«, www.b92.net, 25. maj 2007 »SRS sutra lepi plakate sa Mladićem «, www.b92.net, 25. maj 2007. Tim povodom Đinđić je u jednom intervjuu izrazio posebno zadovoljstvo što je došlo do slaganja između stavova njegove Demokratske partije i državno-vojnog vrha Republike Srpske: »Mi smo se složili da srpska republika u Bosni treba da se pridruži Srbiji. Jedno privremeno rešenje se mora pronaći, i sve treba biti učinjeno u dogovoru sa međunarodnom zajednicom koja se, verujem, ne bi tome protivila pod uslovom da postoji mir. Mi smo iz tog razloga razgovarali o budućem sistemu naše zajedničke države koja ne bi smela biti opterećena ideološkim dogmama socijalističke birokratije. Naše zajedničko mišljenje je da ova država mora biti parlamentarna demokratija.« »Eight Hours With Karadžić – Interview with Zoran Đinđić«,Vreme News Digest Agency No. 127, February 28, 1994. www.scc.rutgers.edu/serbian_digest/127/t127-1.htm. Koštunica se branio da su mu nasilno uturili kalašnjikov u ruke, on se pak samo nasmešio. Tokom te posete, Boris Tadić je obišao samo srpske enklave na Kosovu darujući im »nova obeležja srpske države«, izbegavši pri tome da se susretne sa međunarodnim i kosovskim organima vlasti. Neo-nacisti u Nemačkoj danas svoju borbu shvataju pre svega u terminima Kulturkampfa, ili borbe za kulturnu hegemoniju. U opisu njihovih akcija su organizacije sportskih i muzičkih manifestacija (samo u 2005. organizovali su preko 250 koncerata), besplatna distribucija nacističke muzike i propagandnog materijala đacima, organizacije »domovinskih večeri« (Heimatabends), akcije pomoći lokalnim zajednicama, itd. Vidi: Evelyn Finger, »Jetzt kommen die guten Nazis«. Die Zeit, br. 26., 21. Juni 2007. Vidi, takođe: Mark Terkessidis, Kulturkampf – Volk, Nation der Westen und die Neue Rechte. Kiepernheuer&Witsch: Köln, 1995. Neo-nacističke partije imaju već respektabilne procente učešća u parlamentima sledećih nemačkih federalnih država: Sahsen, Brandenburg, Meklenburg-Forpomern. ¹° Među najdrastičnijim primerima rasističkog nasilja u Nemačkoj navedimo: Hojersverda (septembar 1991), Hunkse (oktobar 1991), Rostok (avgust 1992), Meln (novembar 1992), Solingen (1993), Lubek, (mart 1994), Diseldorf (juli 1996), Šunbek (april 1997), Aihah, (maj 1998), Erfurt (april 2000). Cf. http://www.mut-gegen-rechte-gewalt.de/artikel.php?id=82&kat=82&artikelid=3334 ¹¹ O vezi te kiše i fašizma, Todor Kuljić je pružio najkoncizniju moguću formulaciju: »Fašizam je spašavanje kapitalizma u periodima akutne krize«. Sociološki rečnik. Savremena administracija: Beograd, 1982, str. 177. ¹² O nedostatnosti pravne istine u odnosu na političku istinu zločina počinjenih u bivšoj Jugoslavije, do sada je najbolju argumentaciju ponudio Boris Buden. Vidi: Boris Buden, »Istina i pomirenje? Ne, hvala.«, u: Buden, Kaptolski kolodvor. Centar za savremenu umetnost: Beograd, 2002. JAVNI RADOVI , 28. avgust 2007.       Piše: Nikola Todorović   ONI KOJI MRZE KNJIŽEVNOST   „Kada nam se, na primer, kaže da je ’sve kultura’, pred nama se ocrtava rizik kraja kulture.“ Bernard-Henry Levy     Danas svako želi dobar život. Danas svako hoće da proba sve i da se okuša u svemu. Dok bi jedni rekli da je reč o krajnjoj dekadenciji, drugi smatraju da je umesto silno priželjkivanog „doba vodolije“ i njegovih hipotetičkih, a neograničenih sloboda, nastupila „era vulgarnog“. Ovakvo globalno stanje svesti u sirotoj će Srbiji poprimiti nenormalne razmere: dok na jednoj strani izvesni univerzitetski profesori pod književnošću „ženskog pisma“ podrazumevaju sočinjenija Jasmine Ane, Ljiljane Habjanović-Đurović i, čak, Anabele Basalo (pri tom ostajući potpuno indiferentni prema značenju pojma „književnost“, o njenim stilskim formacijama da i ne govorimo), dotle se na drugoj sve češće javlja mišljenje da svako ko je savladao svih trideset slova azbuke ne samo da treba da se bavi književnošću, nego da mu je to osnovni zadatak. Da sme i da mora da piše. Na žalost, motivacija za bavljenje pisanjem u Srbiji uglavnom ne proizlazi iz osećaja za demokratiju na svim frontovima, ili iz zabune koju su među prvima razmotrili Rene Velek i Ostin Voren („Izgleda da razlozi leže u rasprostranjenom povezivanju romana sa zabavom, razonodom i bekstvom, a ne s ozbiljnom umetnošću – to jest u brkanju velikih romana sa fabričkim proizvodima isključivo namenjenim tržištu.¹“), ili iz proste neukosti, već iz potrebe, na koju je gospodin Kiš – i ne samo on – prečesto ukazivao, da se sve unizi, banalizuje i, naravno, upropasti (u tom je smeru signifikantan primer jednog palanačkog urednika, koji je godinama pisao skinhedovski intonirane pamflete protiv srpskih intelektualaca, a onda se dosetio još ubojitijeg oružja. Sada, svakako, piše i, naravno, objavljuje knjige). Uzrok ovog pisanja je (uglavnom patološka) mržnja prema književnosti i kulturi uopšte, a sam čin – navodni dokaz da ni Crnjanski, ni Andrić, nisu ama baš ništa posebno. Za opštu kretenizaciju srpske književnosti razloga ima na pretek, a među njima bi najvažniji mogao biti „ljudski faktor“ (nemoralni izdavači, priglupi i polupismeni prevodioci, nepismeni lektori, oktroisani književni žiriji, mnogo stotina besmislenih književnih nagrada, gladni kritičari bez kičme, profesori sa kupljenim diplomama i, svakako, sami pisci). Dejan N. Kostić i njegova zbirka pripovedaka „Mešano meso“ (Niški kulturni centar, 2006) kolateralna su šteta, ali jedan od finalnih proizvoda ove priče. KAKO SE NE SME PISATI Možda bi naslov zbirke i zadržao samo „gastronomsku“ semantiku i nežne naznake prizemne erotike da njene korice ne krasi mašina za mlevenje mesa u koju su ubačeni boca piva, polugola žena, paradajz itsl, a koja, na mestu gde izlazi samleveno, izbacuje – slova (autor korica, Saša Mitrović, verovatno smatra da se umetnost pravi od krastavaca, i da je „opipljiva“ i „mirisna“ makar koliko i specijaliteti sa roštilja). „Mešano meso“ čini trinaest priča koje meandriraju između sasvim antipatične i tek ponegde uspele pornografije (čija je originalnost upitna), i skoro potpuno propalih pokušaja da se piše „ozbiljno“. Prvo što će svakom ozbiljnom čitatelju zasmetati jesu naslovi pripovesti, oni davani aljkavo, i oni koji su – u boljem slučaju – opšta mesta („Ezop“, „Mamurluk“, „Crv sumnje“, „Pepeljuga“). Da li bi ikog sa iole izgrađenim literarnim kriterijumima zaista mogle da privuku priče naslovljene „Veseli oblačak“, „I gabori se nećkaju“ i „Školjke i kontejneri“? Posle nemarno skladanih naslova počinje da smeta – skoro sve: poremećena sintaksa, odsustvo smisla za normalne rečenične funkcije, nesposobnost obrazovanja rečenice, alogični paralelizmi, kontrasti i metafore, sumnjiva imenička paradigma, upotreba neliterarnih (često: antiliterarnih) termina, neologizmi i nepotrebni varvarizmi (visoka frekventnost kroatizama otvara sumnju u prekomerno korišćenje zagrebačke „Erotike“) bez ikakve stilističke vrednosti, neviđena neukost, neznanje i odsustvo ikakvih kriterijuma, dok stil i poetika ostaju do kraja sasvim nepoznati pojmovi. Na primer, priča „Crv sumnje“ počinje ovako: „Dremali smo zagrljeni i nagi na kauču. Voleli smo se, a našu ljubav novine su pokrivale. Natkrilile su se nad nama kao polusrušeni šator nakon noći masnih fota u kampu srednjoškolskih ekskurzija. Grejala nas je tinta i gomila lascivnih tračeva u najboljoj tradiciji žute štampe. Prćastim nosićem golicala mi je obraz. Oko tog nosića je imala neodoljive pegice. Inače je bila živa vatra. Iako je izgledala kao devojčica.²“ Ako za pridev „nagi“ (umesto: goli) možda i možemo da nađemo neko slabašno opravdanje (nekakvu grotesknu stilsku motivaciju), svakako čudi što se atribut ne nalazi u svojoj malo prirodnijoj poziciji, posle priloške odredbe mesta („Dremali smo na kauču, zagrljeni i goli“). Još više čudi nespretnost guranja glagola – i to glagolskog radnog prideva – na kraj rečenice („Voleli smo se, a našu ljubav su pokrivale novine“ delovalo bi ne samo književnije, već i prirodnije). Ukoliko pak ne zamerimo glomazno i nevešto poređenje („kao polusrušeni šator nakon noći masnih fota u kampu srednjoškolskih ekskurzija“; zašto „polusrušeni“? I, ako već „srušeni“, možda bolje „pali“?), ipak moramo da razjasnimo je li u pitanju „kampovanje“ ili „ekskurzija“, a kad shvatimo da ipak može da bude ili samo jedno, ili samo drugo, dolazimo da klasičnog brkanja akuzativa i lokativa („nad nama“ umesto „nad nas“). Trapava metafora o tinti i tračevima koji su „grejali“ dvoje ljubavnika možda bi se i provukla da isti (tračevi) nisu „lascivni“, te da im nije atribuirano sasvim suvišno, a potpuno neknjiževno „u najboljoj tradiciji žute štampe“, da ne pominjemo da „tinta“ i „gomila“ obrazuju plural, te iz razloga kongruencije iziskuju predikat u množini („grejale su nas“ umesto „grejala nas je“). I ponovo smo na elementarnoj logici: baš kao što ekskurzije noće u hotelima, tako i tračeve, makar i one „lascivne“, objavljuje jedino i samo „žuta štampa“. Radost liminalnog, začudnog i fantastičnog koja je lebdela u belini između uvodnih rečenica, čini se, ipak nije bila neopravdana: već sledeći paragraf uvodi elemente najjezivijeg horora. „Prćastim nosićem mi je golicala obraz“ rečenica je toliko strašna, da prvo što nedužnom čitaocu prođe kroz glavu jeste pitanje: kako to da se ni Stiven King, ni Klajv Barker, nisu setili da u neku scenu pre-/ postkoitalne ekstaze interpoliraju sliku u kojoj ženka mužjaka mazi (nečijim) odsečenim nosićem? Ili se u burazerskoj Srbiji, bre, podrazumeva da je to u pitanju njen nosić (u gramatici, sintaksi i stilistici se, na svu sreću, ništa ne podrazumeva, pošto još uvek nisu u rukama „burazera“)? Ili je u pitanju samo gogoljevska mistika, koja često podrazumeva da neposlušni nosevi napuste svoje nevaljale vlasnike, pa se tako jedan i našao u ruci glavne protagonistkinje? Ako se probijemo kroz rečenične dronjke koji slede (gde N. Kostić iskazuje hard-core stav prema svojoj nastavnici maternjeg jezika koja ga je, verovatno, molila da rečenice ne počinje partikulama i kopulama /„inače“, „iako“/), dolazimo do banalne „fabule“ o sumnji u ljubav voljene žene, kakva bi prođu (nekada) imala samo u sastavima pubertetlija. U „Mešanom mesu“ („I gabori se nećkaju“, „Pepeljuga“, „Ne znam zašto je htela da se zove Gabrijela“, „Mamurluk“) skoro sve je nafilovano hormonima: vreme se deli na prekoitalno, koitalno i postkoitalno, na ono potrošeno na zov uspaljenog mužjaka, ono potrebno za rad germinativnih organa, i ono neophodno da se upotrebljena ženka šutne. Ako ste došli na ideju da bi proza N. Kostića mogla da liči na onu Henrija Milera, Anais Nin, Gijoma Apolinera ili Čarlsa Bukovskog, u opasnoj ste zabludi: „Mešano meso“ nema nikakve veze sa velikanima erotske književnosti, a, često, ni sa književnošću samom. To je najtransparentnije upravo u neuspelim pokušajima da se piše „ozbiljno“, pošto su „Gnom“, „Veseli oblačak“, „Čitulje“, „Ezop“ i „Frenky Gouz To Serbia“ poluambiciozne skice nastale na bazi potpuno ofucanih ideja (o realizaciji nećemo). Najpatološkiji iscedak je, svakako, uvodna „I gabori se nećkaju“, apoteoza silovanja i siledžija, iz koje jasno čitamo da je ovde i sada nasilniku dopušteno sve, a žrtvi – jedino da trpi nasilje. Time „Mešano meso“, uz otvoreno  nasilje pojedinih dnevnih novina i skupštinskih govornika, staje u odbranu najsvirepijeg nečoveštva, poslednjih decenija za ove prostore tako tipičnog. „Negativne, čak ubitačne kritike šunda..., dugačke i iscrpne, potpuno su suvišne, jer se budalama među autorima ionako ne može pomoći³“, kaže Stanislav Lem u jednom od svojih najpoznatijih eseja. Dejan N. Kostić će nam, nadamo se, svojom sledećom knjigom pokazati kako pomenutima ne pripada. ¹ Rene Velek i Ostin Voren, „Teorija književnosti“, IV izdanje, NOLIT, Beograd, 1991, str. 247 ² „Crv sumnje“, u: „Mešano meso“, Dejan N. Kostić, NKC, Niš, 2006, str. 91 ³ Stanislav Lem, „Naučna fantastila, aksiologija, kritika“, u: „Naučna fantastika“, BIGZ, Beograd, 1976, str. 58. JAVNI RADOVI , Mixer, BETON BR.25  Link na tekst: Boško Tomašević: Ponor bez poezije ili o autističkom suverenitetu ničega nad ničim   Piše: Boško Tomašević   PONOR BEZ POEZIJE. ILI O AUTISTIČKOM SUVERENITETU NIČEGA NAD NIČIM   (Odsutnost poezije kao odsutnost sveta u pesništvu D.J. Danilova)   Integralna verzija teksta objavljenog u rubrici Mixer, u 25. broju Betona     Književna kritika priča jednu «priču» i hoda jednom stranom puta. Književno delo kazuje svoju priču o sebi i ide drugom stranom puta. Iako pripadaju jednoj, logosnoj strukturi, te dve paralele ne seku se, nigde. Književna kritika povodom jedne postojeće jezičke strukture stvara jednu drugu, koja je «druga», i takvom beznadežno ostaje. Drugim rečima, tamo gde se obznanjuje epistemologija «realne sadašjosti», dakle u književnom delu, u diskursu povodom te epistemologije nastaje jedna «realna odsutnost», hijatus, puka brbljarija. Književna kritika je «crna rupa» književnosti. Jezička filosofija od Frica Mautnera (Fritz Mautner), čija se knjiga Prilozi jednoj kritici jezika (Beiträge zu einer Kritik der Sprache) pojavila u po mnogo čemu karakterističnoj 1899 godini, do Hofmanštalovog (Hugo von Hofmannstahl) Pisma lorda Čandosa (‚Ein Brief’ des Lord Chandos, 1902)  pa potom do Tarskog, Vitgenštajna (Wittgenstein), Fregea (Frege), Kvajna (Quine), Kripkea (Kripke) i Štajnera (G. Steiner) kazuje upravo ono što je Saul Kripke pregnantno formulisao, naime da «tako nešto kao jedno sasvim odredjeno značenje, koje bi jedna reč imala, ne postoji. Svako novo značenje koje dajemo reči, jeste jedan skok u tamnost; svaka trenutna intencija može da se složi sa ma čime što interpretiramo. Stoga, ne postoji niti slaganje, niti konflikt». Svaki se iskaz pokazuje/manifestuje kao semantička singularnost. Jedan mudri Jevrej, lutalica, jedan od poslednjih polihistora, Džordž Štajner (G. Steiner), govori o «svetu posle reči».A govoriti o «svetu posle reči» znači svoj život i ljudski život uopšte, dovesti u vezu sa jednom fundamentalnom tristitia, tugom, posve beketovske provenijencije. No, Beket i Štajner su tek poslednji u nizu mislećih ljudi koji ponavljaju ono što je Šeling (Schelling) rekao, izvodeći na svetlost dana prastaru misao, čiju jednu, šelingovsku, varijaciju navodimo ovde, dajući je upravo njegovim, Šelingovim rečima: «Samo u ličnosti je», veli ovaj nemački mislilac, «život; i sva čovekova ličnost počiva na jednoj tamnoj osnovi, koja svakako mora da bude i temelj saznanja» («Grund der Erkenntnis sein muß“). Ovaj stav primenjen na ono što mi sada činimo, na pisanje kao takvo, govori, izmedju ostalog, da je svako pisanje, gledeć izvesnog «jezičkog značenja», ili očekivanja da će se značenje u nekakvoj svojoj samosvojnosti pojaviti, jedna nova uzaludnost, upravo onako kako smo to vidjenje sa, takodje ne malom tristesse, postavili u svojoj svesci stihova Nova uzaludnost (2005). Da ironija bude veća, ali na našu radost, niko od tzv. «oficijelne srpske književne kritike» svesku nije pokušao da «pročita». Sveska je bila data ćutanju, kao što će i nastavak tih svezaka biti svesno davanje njih ćutanju. Konsekventni skepticizam nije nešto kome svako dobrovoljno podleže. Na protiv, svet reči, svet književnosti, je svet - 2 - licemerja i nedoslednosti. Onaj koji, primera radi, piše o «gnezdu nad ponorom» kao gradjanin ni malo ne sumnja u svoj pesnički jezik, niti u jezik onih koji o tom jeziku pišu. On je suviše gradjanin, a malo pesnik, ako je uopšte pesnik, koji se ni slučajno i nigde, kako kao «pisac», tako kao gradjanin i osoba koja čita to što retorički Levijatan srpske književne kritike piše o njemu, nikad protiv tog besmisla praznog, neautentičnog, blasfemičnog žargona, nije pobunio. Ako knjiga nekoga pesnika govori «o traženju utočišta u jednom podemonjenom svetu», onda, pitamo se, gde se taj svet, uistinu, nalazi: ako je, navodno, dat u knjizi, u pesmama te knjige, onda je to jezik koji radosno i bezazleno govori o podemonjenom svetu, govoreći «o», ali ne pokazujući «podemonjeni svet»: on, dakle, laže, i kao Pesnik, i kao gradjanin. Da li se taj «podemonjeni svet» uistinu nalazi u svetu čitalac to ne može da iskuša unutar autonomne evidencije pesme, jer Pesnik taj svet o kome navodno peva, peva kao radosni cirkusant (bez demonske pozadine jednog «cirkusanta»). Ukoliko se, pak, taj svet ipak nalazi negde izvan, onda mi Gradjaninu Pesniku možemo da verujemo na reč, ali ne moramo. Na svetu je toliko nesrećnih spadala u liku i odori Pesnika koji to što tvrde, tvrde bez pokrića, to jest bez odore dela iza koga stoji kako pesnička uverljivost (uverljivost Reči), tako i ona privatna i ljudska. Da li je Pesniku poverovala srpska književna kritika?  Sudeći po izjavama da je ovaj pesnik «jedan od najznačajnijih živih srpskih pesnika», da je «jedan od najboljih pesnika naše savremene poezije» - jeste. Unutar jednog jezika (pesničkog) i jezika povodom jednog jezika (jezik kritike) sagledavamo jednu posve shizofrenu situaciju: jedan čovek piše o navodno «podemonjenom svetu», dok neko drugi, iz podemonjenog sveta, vidi i «sagledava» da je neko o tom «podemonjenom svetu» pisao najbolje od svih koji pišu o takvom svetu kakav je. Ako je neko spolja, iz «podemonjenog sveta» mogao da razume «podemonjeni svet» prisutan, navodno, i u pesničkom delu, onda taj neko ili ne  boravi u jeziku ili ne boravi u svetu nego u Demoniji puke Brbljarije, parafrazirajući tek ono što nikako nije mogao da razume. Nalazi se, dakle, u onome što Hajdeger naziva «zapalost». Drugim rečima, srpska književna kritika, povodom pesnika D.J. Danilova podlegla je jednoj semantici pukih internih, palanačkih relacija, duhu «golubarnika» spostvenog jezika koji se, slučajno ili ne, poklopio sa «golubarnikom» jezika koji nije uspeo da ispeva jednu «kontingentnu svetskost» toga o čemu je nameravao da peva. Jer to na šta se pesnikove reči odnose, biva i ostaje samo rečju, puka samoreferentnost koja uporno i prisilno ponavlja upravo tu samoreferentnost. U stvarnom, podemonjenom svetu govorilo bi se o pacijentu koga muče prisilne ideje. Posledica koja u ovom slučaju prati poeziju ovog pesnika je jedan, više slučajem, no darovitošću, iskamčen ontološki nihilizam: u toj poeziji nema sveta, ni podemonjenog, ni nepodemonjenog. Na delu je Brbljarija bez transcendencije. (Pod uslovom, dakako, da postoji Brbljarija sa transcendencijom, što se, verujemo, nadrealističkom pesničkom pokretu ne može da porekne). Na Brbljariju o kojoj je ovde reč neko ko promišlja prirodu jezika, posebno pesničkog, može biti dvostruko osetljiv. S jedne strane moguće je da se zapita otkuda proishodi nagon da neko u Praznoslovlju vidi smisao, kada smisao tek jedva može da bude pronadjen (i onda je on «suvo zlato» ljudskog Duha) u privilegovanim objavama, privilegovanih momenata, privilegovanih, nadarenih ljudi kojima se to dogadja ili u ćutanju (Vitgenštajn), ili u momentima «epifanije» (Džojs) ili u - 3 - auratičkim stanjima (Benjamin). Ponekad, dakako, i u momentima manje «svetim» od pomenutih, iako i tada imamo posla sa pristojno nadarenim ljudima i kojih medju jednim narodom uvek ima manje nego što ima «pesnika». U svakom slučaju, manje nego što kod srpskog naroda ima Bećkovića, Petrov Noga, Simovića, Marčetića, Grujičića Danilova, Karanovića, od kojih ni jedan nije «Bećković», «Petrov Nogo», «Simović», «Marčetić», «Grujičić», «Danilov», «Karanović», no tek samo siva eminencija sopstvenog imena koja stoji na čelu njihovih knjiga bez vrednosti, a naročito bez onih vrednosti koje zahteva duhovna situacija kraja 20. i početka 21. veka. Ni jedan se od ovih pesnika u toj situaciji nije snašao. Jedni su bili sabornici srpskog nacionalističkog Panteona i «parohijalne zatucanosti», te to i ostali: konzervatori jedne «ontološke omraze» ne ničega, no omraze jezika (upravo, navodno, onoga što im je «sveto»), doprineli su – baš tako zlatousti – porazu srpske poezije. Većina drugih koji su se, istini za volju, distancirali od prvih i gotovo nikakvih dodirnih tačaka sa prvima nisu imali, bili su pesnici «za svaki slučaj». Naime, oni kojima nikako ne možete da udjete u trag zašto pesmuju, zašto pišu pesme, osim ukoliko ih, sudeći po rezultatima, neka unutarnja kuvarica ka tome u njima ne tera. Ako se zapitate zašto postoje pesme ovih pesnika primorani ste da kažete: prosto stoga što su ih ovi pesnici napisali. Reč «pesnici» u prethodnoj rečenici nismo stavili medju znakove navoda. I loši pesnici imaju pravo da postoje. U toj činjenici manifestuje se izvorna demokratičnost jezika. Svako može da piše pesme, kakve god da su. Zašto postoji književna kritika koja o tim pesnicima piše? Jednostavno stoga što ona hoće da piše to što o tim pesnicima piše. Hteti biti pesnikom na-silu-Boga je jedno, ali isto tako pogubno kao  i pisati pozitivnu književnu kritiku o delu koje nema pokrića u samoj Reči (u izvornom Logosu) kojom se (kojim se), navodno, bavi. Praznoslovlje drugog stepena važnosti zbiva se u diskursu onoga što bi neko rado nazvao «književnom kritikom» ali da to tako i nazove  brani mu uverenje da  oni koji sebe nazivaju književnim kritičarima jesu, blago rečeno, družina  sastavljena mahom od ne-stvaralačkih duhova, čiji je sekundaran, parazitski diskurs, sklon ad-hoc sudovima i, štaviše, ne samo sklon, nego se, faktički, najvećim delom, od takvih sudova i sastoji. Takvi su, na primer, sudovi naših kritičara o Danilovu (o čemu će biti pisano), kao i o Bećkoviću, Petrov Nogu, Marčetiću, Karanoviću, Tešiću, Danojliću, Simoviću, i o brojnim drugim pesnicima. Dakako, kada Vergilije čita Homera, kada Dante čita Vergilija, kada Rasin čita Evripida, kada Breht čita Marlouovog «Edvarda II», kada Žene čita Strindbergovu «Gospodjicu Juliju» kada Džojs ili Paund čitaju Homera, kada Tolstoj čita Flobera, kada Tomas Man čita Fauste drugih autora, kada Fuko čita «Don Kihota», kada Derida čita Rusoa – tada je reč o jednoj «aktivnoj kritici». Ti autori čine od «teksta prošlosti jednu prisutnu sadašnjost» (G. Štajner), energija jednog velikog autora podstiče energiju drugog velikog autora, pretvarajući prvu u stvaralačku odgovornost drugog. Tu se ne radi o primitivnim, prostačkim redukcijama, no o stvaralačkom aktu prvoga reda. Drugim rečima, postoji kritika i «kritika». Hoćemo li kritike onih «kritičara» koji svakog pisca s kojim su se sreli nazivaju «najvećim našim savremenim piscem» nazvati kritikama? Da li ćemo im poverovati na reč da su Bećković i Danilov najznačajniji savremeni srpski pesnici? Kao da u drugoj polovini 20. veka nisu pevali i Davičo i Matić i Miljković i Popa i Brana Petrović i Raičković i Aleksandar Ristović i Bora Radović i Jovan - 4 - Hristić i Vojislav Despotov i Vujica Rešin Tucić, i Ljiljana Djurdjić, i Milutin Petrović, i Duško Novaković, i Ana Ristović i Dejan Ilić, i Nebojša Vasović, i Nemanja Mitrović i Vlada Kopicl i Jovan Zivlak i Milan T. Djordjević a bogme i – Crnjanski. Kuda sa tim pesnicima? I još nešto, ne manje važno od ovoga do sada rečenog. Naime, kako zaboraviti, da – u pogledu spram čisto lingvističke razine, odnosno spram genetske, tipološke i standarološke razine – istim jezikom, samo na različitim njegovim varijetetima (na hrvatskom, pa i na tzv. «bosanskom» i «crnogorskom»), pišu i hrvatski, i bosanski i crnogorski pesnici? Hoćemo li nekim od tih pesnika (Hrvata, Bosanaca, Crnogoraca) suprotstaviti Danilova, Bećkovića, Noga, Grujićića, Simovića, Tešića uzimajući ih za «uzorne» i «vodeće» koji danas pevaju na tom istom jeziku unutar jednog od njegovih varijeteta? Ili im unutar tog varijeteta jednog jezika, u ovom slučaju srpskog, suprotstaviti značajnije i ozbiljnije pesnike od navedenih? Recimo upravo one malopre navedene: od Crnjanskog i Miljkovića do Despotova, Novakovića, Zivlaka i Kopicla? Spuštajući se sada sa široke razine jezika na kome naši pesnici pišu, ovde tek ovlaš pomenute, a ostajući u okvirima povoda zbog koga ovaj ogled pišemo, zadržimo se, opet nakratko, na psihološkoj ravni čina pesmovanja, onoj, dakle, ravni koja govori o moranju  pisca (pesnika) da delo, o kome god da je reč, stvori. Šta, primera radi, čitajući  «osveštane» knjige D.J. Danilova  Kuća Bahove muzike  i  Homera u predgradju, nama sugeriše, iz tkiva samih pesničkih tekstova koji se nalaze u pomenutim knjigama, da je autor pomenute knjige morao da napiše? Da li je, uistinu, morao da ih nama preda tako kao što je svoj «tovar» pred nas, svojedobno izručio Miljković ili Aleksandar Ristović? A, ukoliko je te knjige i morao  da napiše za sebe, što  možemo da razumemo, čemu ih je nama podarivao? Ne radi li se tu pre o simulaciji moranja, a manje o istinskom moranju? Ili bar o moranju  koje je sasvim neuverljivo, jer je, pre svega u Delu, dakle,  na umetničkoj razini, ostalo neuverljivo i umetnički slabo uspelo.Istini za volju, simulaciju moranja nisu izmislili ni Danilov, ni Bećković, ni Simović, niti Grujičić, niti Petrov Nogo, niti Karanović, niti Tešić. Brojnim drugim pacijentima, bila je to, pored nedarovitosti, glavna bolest, preko koje je savremena srpska književna kritika-klinika ili prešla, ne primećujući je, ili blagoslovila i lečila degutantnim hvalama, dodvoravajući se čas politici tih pesnika, čas politici onih čiju podršku imaju.  Književna Klinika je razudjeno poprište dogadjaja i borbe. Prljave borbe – za šta? U ime koje ideje: estetičke, političke, društvene, estetičko-političke, u ime koje vrste razuma, tekućih poetikâ se bore srpska književnost i književna kritika? Naravno, neke bezazlene prirode bi rekle kako ove «pesnike» i njihovo sveštenstvo već iza onih vratnica čeka «sud istorije». Medjutim, na taj «sud istorije» u doba patogenih stanja komunikacije čiji se kraj ne vidi ne možemo da se oslonimo. Nismo sigurni da danas istinski veliki autor može da računa sa tzv. «sudom istorije». Velika dela naći će se u tami zaborava. Ostaće, po svemu sudeći, upravo oni pisci koji su beznačajni i u kojima obitava priroda jednog Herostrata. Tim ljudima nikad nije u glavi Delo, no bolesna žudnja za moći. Odatle crpu volju za komunikacijom sa tekućom kritikom, sa redakcijama časopisa, sa tekućom politikom, sa organizmima moći. Povratna sprega je, takodje prisutna i razumljiva. Svet ne interesuje Delo, već se povodi za harizmom autora (Bećković, Ćosić, Kapor, Crnčević, pisac «Milutina», pisac «Noža», svaki u svom domenu i štetočinskom brlogu) koga će, opet, drugi, u - 5 - povratnoj akciji, iskoristiti za komercijalnu ili kakvu god drugu dobit. Unutar sociologije književnog uspeha uvek se, izmedju ostalog – na to nas podseća Pjer Burdije –  mora pojmiti i situacija pisca «u prostoru pozicijâ koje čine književno polje». Setimo se samo šta Flober piše Žorž Sandovoj (2. februar 1869): «Gde ste čuli za kritiku koja se na zaista izražen način zanima za delo samo po sebi?  Veoma tanano se analizira sredina iz koje je delo poteklo i uzroci koji su doveli do njegovog nastanka, ali unutrašnja poetika?(....) Nikad!» Ovo o čemu smo do sada govorili ima svoje teorijsko-epistemološko utočište u  sintagmi epilog strukture, a koja se, u stvari, odnosi na dramatsko, epiloško vidjenje strukture jezika u «doba posle reči».Nastalo je, veli se u velikim i širokim epistemologijama koje znaju o čemu govore, «doba odsutnosti reči». Posledica toga, u jednom strogo «filosofskom-semantičkom smislu je – ontološki nihilizam»: «Istina reči je odsutnost sveta». Ono što nas u svemu ovome pomalo (no ne preterano) teši jeste činjenica da u reči «epilog» i dalje egzistira pojam «logos-a». Epiloško praktikovanje strukture jezika u doba «posle reči» pojačano je, - da ostanemo u okvirima samo srpske književnosti, srpskog pesništva posebno – postojanjem patrijarhalnog, u biti opakog, ne samo naivno-primitivnog, plebejskog nacionalizma. Pri tome, dakako, mislimo na period izmedju 1987 do danas, od Noža, Milutina  i Ćeraćemo se još  do «biografske mitologije» Ječma i kalopera Rajka Petrova Noga, i Vergilija mu kroz pakao ječma i kalopera, Gojka Djoga. Njihov familijarni oblik prihvatanja sveta, sa svojom «deseteračkom hajdučijom» (Grujičić, nav