setih da je to gospodin koji piše uprošćenu poeziju koja se rimuje kao u trećem razredu osnovne škole i koji unazad već deset godina ništa novo ne peva već uvek jednu istu pesmu o tome da treba da se molimo bogu i da budemo dobri vernici SPC. Mislim da se njegova poezija deli na Stari zavet i na Novi zavet. U Starom zavetu živeo je naizgled roker Cane. Gledano od Šarlo Akrobate koji je kao bend bio za deset merdevina iznad Partibrejkersa, A.K.U.D. je zapravo srozavanje rok scene u Srbiji. Šarlo i bendovi okupljeni oko Paket Aranžmana su pokretali opasne teme, počev od pitanja gej populacije "retko te viđam sa devojkama", preko kritike sistema, dok A.K.U.D. su "kameno doba" i ateriranje raznovrsnosti na tipični manir "..rođen loš a onda sam pukao jer nisam znao razliku između narkomanije i narkofilije i postao sam dobar vernik koji uči mlade naraštaje tradicionalnim vrednostima". Od osrednjeg benda koji nam nije doneo ništa novo, jer velike stvari su već izgovorili momci okupljeni oko Šarlo Akrobate, A.K.U.D. je bend propovednika koji nas uče da pojanje popova može da se pretoči i u rok formu. Te večeri nastupila je mlada Irena Plaović koja

sa svojih osamnaest godina ima dve književne nagrade i koja je fenomenalno slemovala stihove. Slemovala bi ih još bolje da gospodin nije dobacivao sa stepenica i tu me podsetio na one deke iz Mapeta koji nikada nisu zadovoljni. Gospodin Cane je nanjušio da Poetski clubbing nije tipično dešavanje na Akademiji i da drugačiji sadržaji mogu da ugroze ionako sumnjivu legendu, da neki stariji beogradski rokeri po važnosti i delima su stariji od ameba. On vergla istu pesmu unazad deset godina ali mi imamo nameru da mu izađemo na crtu i pošaljemo ga u rokersku penziju. Vreme je da neki novi bendovi izađu iz zgrade Bigza na sedmom spratu i da dobiju zasluženi prostor u medijima i klubovima. Vreme je da Beograd ponovo počne da diše a ne da živi u sumnjivoj mitologiji prošlih vremena. Na Poetskom klabingu 01 nastupio je bend iz Bigza koji se zove Sinestezija i koji je po mom skromnom mišljenju domaći zadatak za A.K.U.D. Čitaocima Politike poklanjam ovaj video link sa Poetskog klabinga pa neka sami donesu svoj sud o događaju.

www.youtube.com/watch?v=cr4geDoEMNM

„Da sam rođen u Šumadiji, bilo bi mi normalno da vrlinom smatram klanje muslimana i žderanje čvaraka.“
(Fatmir Alispahić, Marketing tragedije, kolumne iz magazina SAFF 2003. – 2008., Samizdat, Batva, 2008., str. 219)

 „Ali najopasnije kraljevstvo na svijetu bilo je Bosansko Kraljevstvo, zemlja neviđboga, zuluma i tlapnje. Tamo je došao Fatmir, odvažan i jak, prezrivog pogleda, s mačem u ruci, ratnik, propovjednik, osvetnik, s blaženim gnjevom i volšebnim prkosom, da bi zgazio krvlju optočene despotske tronove i spasio ropstva narod svoj, narod Dobrih Bošnjana. Rođen je na bojnom polju, kada su raške pljačkaške horde poklale pleme njegovo, i odrastao u sufijskoj samoći ilirske prašume. Postao je usamljenik, zaštitnik nemoćnih i siromašnih, avanturist bez prijatelja.Ašikovao je s mnogim ženama, ali njegovo srce pripalo je domovini i narodu. Bog je na njega spustio milost i darovao ga iz riznice svojih obilja, snagom za odstrel. Prorečeno je da će donijeti mir i u slavi dočekati Velikog Imama. Njegovo pero je njegov mač, njegov mač je pero njegovo. On će uzburkati duhove i probuditi mrtve. On će voditi osvetu svoga naroda, osvetu ognja i mača, osvetu krvi i tla. I kada bude izvršena osveta, i bude na zemlji mir Božji, i bude vrijeme umeta, biti će Kraljevstvo blagog naroda. A narod njegov je blag, nevin i mudar, i poznaje drevna znanja, i zbog znanja njegovog dušman ga raspinje na kvrgama. A Fatmir je ime odabranog i on će od neznabožaca, i onih koji lažno Boga predstavljaju, i onih koji se krste, i onih koji jedu svinje, odvojiti narod svoj. Njegov put je osveta, njegova staza je vatra, a svjetlost vodilja vjera. Onaj koji se usudi stati na Fatmirov put, bio čovjek ili ifrit, bio sihirbaz ili ratnik, osjetit će snagu odabranika i pogledat u lice smrti. A smrt je njegova sluškinja i ona prati njegov trag. O Mu'mine, prisjeti se Fatmira u bolu svom i ne dopusti da ti srce zavedu riječi munafika, niti da ti vjeru pomute bogati darovi Anamona.“  (Edin Salčinović, Fatmir Barbarin, Sic! br. 3, januar-februar 2010.)

1. Umijeće nerazumijevanja

Tekst koji slijedi, ni u kojem slučaju ne treba shvatiti kao polemiku s Fatmirom Alispahićem, koji se u posljednjem broju svoje tiskovine (Studenti psovali Ćabu, patriotski magazin Kulin br. 3, mart 2010, str. 31.) u najboljoj ždanovljevskoj maniri obrušio na koncepciju časopisa za po-etička istraživanja i djelovanja Sic!, napisavši gomilu iskonstruiranih tvrdnji i izvevši nekoliko grubih falsificiranja, što je prenio i oficijelni web site Rijaseta Islamske zajednice u BiH. Dakle, ovaj tekst pišemo strogo iz razloga opovrgavanja nekoliko bezočnih laži, potpuno nezainteresirani za opskurnu i zanemarivu figuru njihovog autora, duboko svjesni činjenice da on, sudeći prema kapacitetu koju godinama pokazuje u svojim tekstovima i interpretativnom umijeću koje tamo demonstrira, ovu šturu autopoetičnu skicu koju smo prinuđeni ponovo ispisati, uopšte neće ni razumjeti.

2. Teorijski diletantizam
Šta znači pojam autošovinizma, čiji su zatočnici studenti koji pišu za Sic!, kako tvrdi Alispahić? Kojim je to metodom mr. Fatmir Alispahić utvrdio šovinizam? Prema kome mi to iskazujemo šovinizam? To je auto-šovinizam, uzvraća magistar Alispahić – što znači da smo mi šovinisti prema samima sebi. Dakle, autošovinizam je „uvjerenje studenata da su bošnjačke kulturalne znamenitosti manje vrijedne, da na njihovom ismijavanju treba graditi svoj intelektualni identitet“, odnosi se, dakle, na studentsku patologiju „da mrze i ismijavaju vlastiti narod i njegove vrijednosti“? Da li je autošovinizam pojam primjenjiv samo na ismijavanje bošnjačkih kulturalnih znamenitosti (ovo kulturalne, iako sasma promašeno, dakako, zvuči mnogo ozbiljnije, dostojnije jednog magistra, u odnosu na ispravniji kvalifikativ kulturne)? I da li se autošovinizam može možda odnositi na kritičko razobličavanje drugih nacionalizama, koje provode pripadnici tog naroda? I kako mr. Alispahić uopšte utvrđuje pripadništvo datom narodu? Kako uopšte zna ko su to prozvani studenti? Sudeći, prema „bošnjačkim imenima autora/ica koji pod 'po-etičkim istraživanjima i djelovanjima' podrazumijevaju prostačku mržnju prema Bošnjacima“? Naravno, ništa drugo se i nije moglo ni očekivati, to je bilo i jedino moguće, s obzirom na metodologiju magistra-neznalice u okviru žanra jedne bofl kolumne. S takvim motrilištem i kapacitetom, usvajanje i razrađivanje jednog konkretnog i razvijenog sistema vrijednosti, može se pojmiti jedino ako se prevede u kontekst neke banalne relacije, kao što je ona koju Alispahić nameće imputirajući da studenti učenički i interesno prihvaćaju mišljenja svojih profesora. Valjda je tako najlakše objasniti određenu sumu različitih tekstova i autora koje se ne razumije.
Objašnjavati mr. Alispahiću razvedenu koncepciju bezdomništva, nepripadništva i izopštenosti izvan nacional-matica kao najveću sreću i privilegij (Cioran), kao prirodno i stvaralačko stanje za intelektualca (Said), kao preimućstvo univerzalne vrijednosti nad partikularnom, bila bi sasvim nedjelotvorna i suvišna rabota, s obzirom na iskazani kapacitet u pojmljivanju koncepcije Sic! na koju se osvrnuo. Bio bi to uostalom pokušaj jednako uzaludan kao objašnjavati mu razliku između kulturnog i kulturalnog, činjenicu da duhovno omacovljivanje i okerivanje jeste glup i neefektan oksimoron, da pojam islamofobijski fašizam ništa ne znači, jer je ustanovljen na netačnim analogijama i lažnim podacima, da je u nauci (osim ako to nije nacional-nauka) teško utvrditi kulturalne znamenitosti (sic!) – pa makar bile, eto, i kulturalne – i duhovno postojanje jednog naroda. Bilo bi to uostalom uzaludno kao objašnjavati mu da povezivati koncepciju Sic!-a i postavke Envera Kazaza ili Marka Vešovića, jeste teorijski diletantizam prve klase. Sve to objašnjavati Alispahiću imalo bi smisla jedino ako bi on bio samo magistar-neznalica, koji ima problema s pojmljivanjem stvari, pa mu ih je potrebno posebno razložiti. No situacija je znatno drugačija.

3. Usamljeni vitez pera
Jer, šta je alternativa autošovinizmu koju nudi mr. Alispahić, šta je dakle opreka autošovinizmu koju uspostavlja ovaj, kako bi rekao Nedžad Ibrišimović, usamljeni vitez pera na vjetrometinama javne riječi (U: Fatmir, predgovor knjizi Marketing tragedije, kolumne iz magazina SAFF, 2003. - 2008.)? Proanaliziraju li se kolumne u kojima mr. Alispahić nudi koncepcije i predlaže rješenja, naići ćemo na odlomke: „Ko zna gdje su sve još kršćani na početku decembra isturili šarenilo svojih blagdana, koji će uslijediti tri sedmice kasnije. Zašto to čine? Pa mogli su čitavu godinu držati upaljene lampice, u slavu Božića! Nije li po srijedi neka golema frustracija, neko ćeranje inada, goli primitivizam kojim se nastoji muslimanima poručiti: evo nas, žmigamo, hristujemo i isusujemo, vama pod nosom, pa crknite od muke?!“ ili – „Srbi plivaju u krvi. Od rođenja. Ljubičaste žile koje vire iz prerezanog krmećeg vrata za njih su likovna estetika. Kao za nas behar. Njima je normalno da se krv gleda, u krvi uživa, da se krv jede, kao u onim nekakvim krvavicama što su suhomesnati proizvod. Mali Srbin iz Beća neće osjetiti nikakvu nelagodu dok bezveze kolje zeca. Čak štaviše, mali će Srbin poletiti od ushićenja, kao što se moje dijete ushiti kad čuje cvrkutptica. Teško je reći da je taj mali Srbin otporniji na krv od mene. On uopće nije otporan. On je u krvi prirodan. Stavljati pojam otpornosti na krv u srpski kontekst, isto je kao stavljati insana u kontekst otpornosti na zrak. Ne može se biti ili ne biti otporan na zrak. Tako u Srba, na žalost, nema otpornosti ili neotpornosti na krv, klanje, hropce, suze, prljavštinu... To je izvorna priroda u polovici svoje protuprirodnosti.“ Dakle, potražimo li alternativu autošovinizmu, ma kako to bio idiotski pojam, sasvim po mjeri aktualne akademske proizvodnje, ma koliko nas natjerao na ograničenost i nenaučnost, u slučaju ako bismo se spustili na taj nivo i polemisali s mr. Fatmirom Alispahićem, neizostavno bismo morali utvrditi – to što piše ovaj magistar i diletant, u namjeri da nadiđe autošovinistički horizont, da cijeni svoju domovinu i narod, da uvažava njene kultur-aln-e znamenitosti i duhovno postojanje, kao svi slobodni ljudi – e, to je nešto što se zove čisti šovinizam. Dakle, morali bismo ustanoviti da u tom slučaju ne bismo samo polemisali s magistrom-neznalicom, nego i magistrom-šovenom-neznalicom.
Jer pripisivati čitavom narodu krvofilstvo (narod od krvi i noža), demonstrirati svako malo mržnju prema drugačijem, nekoliko puta konstatovati „da, Srbi su genocidni“, „da, Srbi su poremećeni!“, „da, Srbi su otpad civilizacije!“ (Marketing tragedije, str. 12), operirirati kritičkim pojmovima: ekavsko kreveljenje, hroptanja

krmadi, krštene prepečenice i sve ono što nam je zagađivalo bosanske živote proteklih decenija (Marketing tragedije, str. 48), e, to je istinsko ispoljavanje vjerske i nacionalne mržnje, što bi trebalo biti krivično djelo kojim na kraju svog pogromaškog teksta prijeti studentima, u volšebnom i neshvatljivom, patološkom obratu.

4. Magistar i metafore
Pogledajmo kako piše i barata argumentima magistar s Filozofskog fakulteta u Sarajevu. Uzmimo rečenicu: „Grupa studenata književnosti sa Filozofskog fakulteta u Sarajevu pokrenula je šovinistički časopis koji treba razumijevati na istoj razini na kojoj razumijevamo sliku bošnjačkih logoraša koje su četnici i ustaše primoravali da se krste, da pjevaju zločinačke pjesme, da vrijeđaju svoju vjeru i i svoje vrijednosti. Jer to što čine studenti nije normalna potreba njihovog akademskog odgoja, već patologija koju su u njihove glave utjerali univerzitetski čuvari logora.“

1. Šta ste vi?
2. Mi smo šovinisti.
3. Zašto?
4. Zato što smo pokrenuli šovinistički časopis.
5. Kako vas treba razumijevati?
6. Na istoj razini kako razumijevamo sliku bošnjačkih logoraša.
7. Znači, šta su bošnjački logoraši?
8. Šovinisti, kao i mi.
9. Kako to?
10. Pitajte Fatmira. On je to napisao.
11. Prema kome to vi iskazujete šovinizam?
12. Prema samima sebi.
13. A bošnjački logoraši?
14. Isto.
15. Kako to onda da ste vi i bošnjački logoraši šovinisti?
16. Pitajte Fatmira. On je to napisao.
17. Molim?
18. On piše da smo mi i autošovinisti.
19. Šovinisti ili autošovinisti?
20. Ne znam, pitajte mr. Fatmira, valjda i jedno i drugo istovremeno, on će vam to objasniti.
21. Zašto ste autošovinisti?
22. Zato što su u naše glave univerzitetski čuvari našeg logora utjerali patologiju.
23. Otkud vi u logoru?
24. Logor je ustvari Fakultet, znate, to je metafora magistra Fatmira.
25. Kako se utvrđuje patologija?
26. Tako što autošovinizam nije normalna potreba našeg akademskog odgoja.
27. Šta je normalna potreba vašeg akademskog odgoja.
28. Šovinizam.
29. Zašto to?
30. Pitajte Fatmira. On je šovinista i ima normalne potrebe akademskog odgoja.
31. Po čemu zaključujete?
32. On je šovinista i magistar normalnog akademskog odgoja u logoru kojim patroliraju čuvari.
33. Otkud je dostupan normalan odgoj u logoru i kako ga je moguće dosegnuti?
34. Pitajte Fatmira, to je metafora koju je on skovao.
35. Kako to da Fatmir ima normalne potrebe akademskog odgoja u istom logoru?
36. Zato što mu logorski čuvari nisu utjerali patologiju u glavu.
37. Kako to znate?
38. Zato što nije autošovinista.
39. Šta su njemu utjerali u glavu čuvari univerzitetskog logora?
40. Normalne potrebe akademskog odgoja.
41. Koje?
42. Šovinizam i antisemitizam.

5. Antisemitske stilske vježbe
„Na Zapadu se već godinama pokušava uspostaviti naučna alternativa proizvodu (sic!) o jevrejskom stradalništvu (sic!) u Drugom svjetskom ratu. Ipak, do nas ne dolazi ništa od ovih istraživanja. Razumljivo, jer politička moć (sic!) koju drže Jevreji (sic!) ne dopušta brkanje “istine” (sic!) o holokaustu. Naučnici koji su pokušali zvaničnoj verziji suprotstaviti činjenice, brutalno su proganjani... Ipak, kroz tu medijsku maglu do nas su se uspjele probiti neke teze koje nanose sasvim drugo svjetlo na tekstualne proizvode (sic!) na osnovu kojih smo do danas bezrezervno vjerovali (sic!) da je Hitler pobio šest miliona Jevreja... Krematoriji su posebna priča. Zvanična historija tvrdi da su nacisti u roku od deset minuta kremirali tijela ubijenih, a nauka tvrdi da je za taj proces potrebno dva sata (sic!). Navodi se i da nigdje nije pronađena deponija pepela (sic!) – “a od šest miliona kremiranih Jevreja bi se stvorilo makar jedno brdo šljake”. (sic!) Ovi naučnici smatraju da je podatak o šest miliona ubijenih Jevreja obična laž (sic!), jer je na teritorijama pod nacističkom kontrolom bilo četiri miliona Jevreja, od kojih su dva miliona pobjegla u Rusiju. Navodno je stradalo tek 300.000 Jevreja (sic!), i to od posljedica tifusa (sic!) i iscrpljenosti u konc-logorima (sic!). Ključni argument je navodni sporazum cionista i nacista (sic!) o preseljenju Jevreja iz Njemačke (sic!), s ciljem formiranja Izraela (sic!), a zašta su bile zainteresirane obje strane. Sve drugo je predstava (sic!).“ (Fatmir Alispahić, Marketing tragedije, u: Marketing tragedije, kolumne iz magazina SAFF 2003. – 2008., Samizdat, Batva, 2008., str. 78 – 79)

Potonji odlomak, svoj bjelodani antisemitizam, Alispahić, uzmaknuvši pred javnošću, pravdao je zavjerom ljudi koji su ga pozvali na odgovornost, jer „ljudi koji su čitali moj tekst ne vide da navodim trojicu zapadnih autora koji negiraju ili minimiziraju holokaust, te da njihovi stavovi nisu moji stavovi. Takva se zavjera može izvesti samo uz dogovor, što znači da su ovi ljudi svjesno krenuli u akciju moga uništenja, ne obazirući se na odvratnost zla koje čine, a pogotovo ne na istinu.“ (Isto, str. 82.)
Dakako, Fatmir je pobrojao rečene stavove samo da bi se stilski poigrao, jer, znate, jasno je da to nisu njegovi stavovi – jer podatke izvjesnih progonjenih zapadnih naučnika navodio je samo da bi se razmetao intertekstualnošću. Da su to njegovi stavovi, mi bismo možda mogli ustanoviti njegov barbarizam, ali ovako, nakon što je Fatmir  prepoznao zavjeru, ostali smo u nedoumici. Jer šta znači to što se napiše: proizvod jevrejskog stradalništva, što se stavlja istina pod navodnike, što se insinuira nepostajanje deponije pepela. Fatmir je tu samo žrtva odvratne zavjere. Zavjere sopstvenih citata. Nije potrebno nadmašivati mr. Alispahića u razumijevanju teksta, da bi se mogla detektirati i raskrinkati ovakva podvala, kojom se kasnije kameolonski izuzimao od odgovornosti. Takvu kukavičku podvalu prokazao bi vrlo lako i neko njegovog kapaciteta i umješnosti.
U potonjem citatu bilo bi potrebno umjesto sintagme kremiranih Jevreja ubaciti ubijenih Bošnjaka, u pojedinim brojkama intervenirati, deponije pepela zamijeniti masovnim grobnicama, naziv Izrael promijeniti u naziv Bosna, i dobili bismo tekst u najboljoj ciničkoj dabićevskoj maniri.

6. Ko je tu psovao Ćabu?
Koji su to argumenti Fatmira Alispahića koje je upotrijebio u osudi časopisa Sic!, dignuvši dreku kao da je planuo centralni komitet. „Primjera je mnogo“, piše on, „ali, dovoljno je zaustaviti se na tekstu „Hodočašće“, utoliko je što se ubicom jednako smatra onaj koji je ubio jednog i koji je ubio mnogo ljudi. U ovom, jednom od mnoštva sličnih tekstova, vrijeđa se peta islamska dužnost.“ (v. Studenti psovali Ćabu, patriotski magazin Kulin br. 3, mart 2010, str. 31)
Najprije, uopšte nije u pitanju tekst, nego kratka satirična priča. Šta je tu uvredljivo? Da čujemo Fatmira: „Potom slijedi besramno iživljavanje nad vjerskim osjećajem muslimana: 'Hadžija se zapetljao u halje, pa nikako da se iskobelja, izvrnuo se na leđa, mlatara udovima i psuje: Jebem ti narod i običaje kad su vaki. Navlači ove drolje baško zadnja sirotinja. Pa ti pripusti njima da rede oko Ćabe. Jebem ti budalaščin.u'“. Znači to što Alispahić citira je zapravo iskaz književnog lika. Na osnovu kojeg donosi zaključke o časopisu i studentima. Da li su studenti psovali Ćabu kako stoji u naslovu huškačke bofl kolumne? Nisu. Da li je književni lik psovao Ćabu? Nije. Kako se zove ovaj postupak? Falsificiranje. No, ako je to falsificiranje, šta je tek onda sljedeći postupak – vidjeli smo kako je mr. Alispahić citirao inkrimirani odlomak – a sad pogledajmo kako on zaista glasi u časopisu: „Čestiti Hadžija Roćko se zapetljao u halje, pa nikako da se iskobelja, izvrnuo se na leđa, mlatara udovima i psuje: Jebem ti narod i običaje kad su vaki. Navlači ove drolje baško zadnja sjerotinja. Pa ti pripusti njima da rede oko Ćabe. Jebem ti budalaščinu'“ (Sic!, br. 3, januar-februar 2010., str 98). Dakle, u Alispahićevom citatu je izostavljen pridjev čestiti, kao i ime lika Roćko. Alispahić ne navodi na naslov priče (Kako su

Hadži Murat, Hadži Tolstoj i Hadži Roćko obavili petu ismlamsku dužnost), nego samo nadnaslov: Hodočašće. Da bi se uklonili svaki tragovi o fikcionalnoj prirodi književnog teksta koji se citira. Kako se zove ovaj postupak? Falsificiranje koje provodi jedan diletant i švindler. Koji pri tom ne razumije tekst koji analizira. Jer da bi se nešto uistinu kritiziralo, prvi preduvjet je da se to prethodno razumije.
Ko tu, dakle, falsificira i ne razumije? Fatmir Alispahić, magistar kojemu jedino ide žanr štetočinske kolumne. S takvom falsifikatorskom moći, interpretativnom sposobnošću i razumijevanjem teksta, može se valjda jedino magistrirati na Odsjeku za književnosti naroda BiH Filozofskog fakulteta u Sarajevu.

7. Pismo Hadžije Roćka
Nakon što je nadobudni student, čije bošnjačko ime nije važno, izmislio gnusnu laž o čestitom Hadžiji Roćku, a nevješt i nestručan kolumnist, čije bošnjačko ime također nije važno, nasjeo na njegovu provokaciju i kompromitirao božjeg ugodnika, na adresu redakcije časopisa Sic! stiglo je pismo potpisano kićenim krasopisom velikodostojnika Hadžije Roćka. Ovdje donosimo pismo u cijelosti.

Cijenjena redkcijo,

Nakav ahmak i mamlazčina slaga na me da sam osovo tobejarabi Ćabu, pljunu mi usta i ukalja obraz. Estagfirulah. Rašta da od tolkog naroda napane baš na me ne umijem kazat. Ništa ne ču do trebine uči akšama. Oti dan grahnulo pramaljeće, dotjero mi Juka (on ti je od onog Fazlića, sin mu milicajac) novi cekular, pa se prifatim da štagod ispilim, te ne stigo otić na pone i ičindiju, već sklanjam po sebi. Potlije dođem na trebinu uči akšama, a ljudi ni mukajet. Ondar mi Hadžija Fišek rekne: „Ne valja ti poso Hadžija“. Velahavle velakuvete, kakav li mi to poso Hadžija Fišek ne begenše. „Recider kakav poso Hadžija, pa da batalim. Akobogda, pa da se popravimo“. Ondar mi Hadžija Pipica rekne: „Vele da si osovo Ćabu Hadžija“. Kad sam to čuo ja sam se skahario. Poletim da reknem, bolje govna jest neg svašta pričat Hadžija, pa prigrezem jezik. Pitam ja njega: „Pobogu si Hadžija, otkud ti to?“. Ondar se odnekut stvori hodža Kurajlić i isturi pridame nekakvo čage. Veli: „Došla depeša iz Rijaseta Hadžija, sve ti fino piše“. E tu sam ti se ja bajliso. More bit da bi i zjanijo da mi Hadžija Hoki ne dade jednu nanijagu da turim usta. Od nje mi se razgali te ti smognem kuveta. Priuzmem ono čage da razvidim. Ugledam, nisam imentovan. Velim: „Nisam imentovan“. Ondar hodža veli: „Tude nisi Hadžija, al te jedan student imentovo“. Poletim da reknem, ne seri hodža dina ti, pa prigrizem jezik. Tu ti ja njega priupitam: „Koji bolan hodža student?“. Tu ti ja zaustim da lanem na hodžu, kad šta će ti bit, prikide me Hadžija Kulak. Veli: „Vakat da se daje ezan, i priteklo“. Ondar Hadžija Mujezin upali mikrofon i zaokujše. Sutri dan pođem da sve potanko razvidim.Sad bi imo da reknem dvije-tri.
Najprvo, nije istina da sam ja osovo tobejarabi Ćabu. To vam odma mogu kazat i Hadžija Tolstoj i Hadžija Mutrat ako njih pitate. Što je sve to nekom trebalo, da tako slaže na me ne umijem kazat. A da su se naši alimi i učenjaci pripustili da u stvar bolje provide analajsali bi da je sve izmišljotina i da cijela ujdurma mene kvalitetom nije dostojna. More bit hin se zamantalo od previše eglena i muhabeta, naučili muderisi na lahku paru, pa ne čuju šta besjede. Lahko je trebine držat, al haj zasuči rukave, uradi nešta, nije važno šta, da vidimo ko si.
Drugo i drugo, ko to meni more rijet da naši bosanski običaji nisu najbolji? Ko je taj nezahvalnik i kurvin sin što mu je draže tuđe neg svoje. Kolko su naši ljudi poznati i priznati ne treba kazivat, a mi kakvi smo, sam nek nam nije naš. Mjesto da se ponosimo što nam se ljudi školuju, što su priznati, što nas predstavljaju, a jok, mi sve kontra.
Treće i treće, kad drugi put Rijaset bude o meni depešu slao, da me se imentuje. Da ne bude opet da ljudi pričaju te Hadžija ovo te Hadžija ono, a nema mi imena. Nek se brate zna, ako je nešto uradio Hadžija Roćko onda napiši Hadžija Roćko, ako je nešto uradio Hadžija Fišek, onda napiši Hadžija Fišek, itakodalje. Nek se lijepo zna, onda se moremo poreferat, pa kom opaknci kom obojci. Islamska Zajednica je od svih nas i niko nema prava da nam nešta iza leđa radi, da šušura i da nas se ogovara. Ako je sijelo i ono je javno i svak ima pravo da dojde. Nije red da se muslimani međuse tako ogovaraju i kolju, već se trebamo ujedinit i bit transparentni.
Urgiram vašoj redakciji da objavi ovo moje pismo na mjestu gdje je objavljena smradna laž o meni i da se spere ljaga sa mog obraza. Još bi da urgiram da se odsad o meni piše samo istina i da se vakve stvari više ne ponavljaju.
S iskrenim nijetom,
Hadžija Roćko           

8. Ne autošovinista, nego samo šovinista
U kovitlacu još jednog patološkog obrata, sic!ovštinu Alispahić pripisuje Filozofskom fakultetu, odnosno dominantnom ideološkom vidokrugu koji se tamo demonstrira. Sic! od svoga nastanka nije imao nikakve veze s institucionalnim djelovanjem, apsolutno je neovisan od Filozofskog fakulteta u Sarajevu, pojavio se kao samizdat, što je bilo nužno da bi dohvatio minimum objektivnosti.
Ako bi bilo ko utrošio samo sedam dana na istraživanje akademske proizvodnje na Filozofskom fakultetu, vodeći se stvarnim podacima o temama i koncepcijama magistarskih i doktorskih radova, uopšte kritičkih radova koje objavljuju uposlenici, lako bi se još jednom uvjerio u poetiku patoloških obrata u kolumnama mr. Alispahića. Istraživač koji bi, dakle, takvom proučavanju žrtvovao samo sedam dana, naišao bi i na magistarsku radnju F. Alispahića u najboljem izdanju nacional-nauke. Mogli bismo se zapitati: kako je moguće da je Fatmir Alispahić odbranio magistarski rad usred logora, ostavši samo šovinista, a ne postavši i autošovinista?

9. Zloćudnost novogovora
Šta znače optužbe koje je izveo Alispahić? Šta znači, zapravo, tvrdnja da je grupa studenata koja je pokrenula časopis duhovni okot proizašao iz omacovljenja i okerenja glavnih protagonista islamofobijskog fašizma u Sarajevu Marka Vešovića i Envera Kazaza? Na šta se to uopšte poziva Alispahić, kako možemo znati šta mu znači bombastični pojam islamofobijski fašizam, da bismo se opravdali pred pozornošću javnosti, koju je Alispahić pozvao na kontinuiranu budnost, budući da joj se anacionalna rabota u najgorem autošovinističkom obliku odvija pod nosom? Ili se trebamo prevashodnije dati u uvjeravanje javnosti da grandioznosti duhovnog omacovljenja i okerenja mi nismo svjedočili? Koji su konkretni naučni dokazi mr. Fatmira Alispahića u prilog omacovljivanja i okerivanja? (Ko se to tu omacovljivao, a ko okerivao, strogo bi mogla upitati naša javnost.) Radi se, zapravo, o tome, da bi polemisati s Fatmirom Alispahićem podrazumijevalo i nužno vodilo ka zagađivanju sopstvenog jezika gomilom besmislica, pregrštom šovenskih floskula, ispraznim i zloćudnim novogovorom, koji po narudžbi dana proizvodi ovaj narodni kazivač kojeg je sami đavo doveo u nesretnu situaciju da se mora prihvatiti pera, odvojivši ga od narodskog eglena, usljed čega u dirljivoj dijačkoj maniri na margini svojih bofl kolumni zna pokatkad uzdahnuti konstatujući „da je red da se čitaoci malo odmore od dnevnih aktuelnosti, pa makar tako što nećemo obrađivati nikakvu temu, već ćemo, 'nako, malo, promuhabetiti“ (v. Marketing tragedije, str. 99). Polemisati s Fatmirom Alispahićem, uistinu bi značilo besprekidno 'nako malo muhabetiti, značilo bi ne obrađivati bilo kakvu temu, značilo bi, dakle, progovoriti gomilom formula koje legitimiraju označiteljski lanac, koji reproducira najzloćudniju nacionalističku ideologiju i šovinizam.
No ono što se nameće kao zadatak odnosi se na analiziranje i prokazivanje njegovih kolumni, tih njegovih najboljih tekstova (F. Alispahić), tih zalazaka u prostore bezumnog esejiziranja, tih malih eseja – jer to što mr. Alispahić piše, to su, znate, mali eseji, tako lično on tvrdi, autopoetički, crno na bijelo (v. Marketing tragedije, str. 85).

iznova, iznenadno i neponovljivo svojom istinom golica silne oklopnike bez mane i straha, oklopnike vizija o propasti srpskog carstva i političke kurentnosti date situacije. Da, ali mi smo ljudi saborni, mi kao zajednica, kao organizovana jednorodna zajednica ne podnosimo ni prisenak istine o svojoj nepotrebnosti. Nađu se i danas neki apsolutni početnici koji tu i tamo lamentiraju nad njegovom sudbinom (Kakav pesnik, a bez posmrtnih počasti! Kakava nepravda!)
U mojoj mladosti, početkom šezdesetih, Stanisavljević je bio jedan od prvih među nama koji je osetio da se više nema šta reći  na način kako je to činio Miljković. Zarazno popularan posle smrti, Miljković  je stvorio toliko sledbenika da je svaki drugi pesnik bio srpski Heraklit, a to sve skupa je bilo, kako je i sama jedna njegova knjiga poručivala, vatra i ništa. Toj euforiji je doprinela i jedna knjižica koja je brže bolje publikovana i koja je Miljkovićevo samubistvo objašnjavala tragičnom, neuzvraćenom ljubavlju. Iz ideoloških razloga nisu smele postojati sumnje u druge razloge smrti jednog dobitnika, najmlađeg dobitnika, visokog državnog priznanja. Pisca stihova kao što su: Kad Tito govori kao da zvezde padaju...
Stanisavljević je nenametljivo, ali uporno tražio novi put. Generacijski drugovi skloni patetici i pre svega poeziji kao posebnom vidu retorike zvali su ga pesnik sviloprelja, ali baš ta svilena nit uvek pomalo introvertovanog, u svilu učaurenog Stanisavljevića stvorila je neka izuzetno vredna ostvarenja. Nije mi ni sad teško da se setim onoga što ostane u sećanju posle prvog čitanja:

Gle crva što omegu naziva svojom vernom slikom

po paljevini i po karbolu“, leži u pustoj, belookrečenoj sobi golih zidova i dok ga trese groznica, u ogledalu na suprotnom zidu hvata svoj sopstveni odraz, te je primoran da ustane, da prekrije ogledalo crnom pelerinom kako ne bi gledao “tog indiskretnog stranca u staklu ogledala“, tu sliku njegove podvojenosti. Još tada, dok izgara u vrućici u hladnoj hotelskoj postelji, ne promiče mu simbolični naboj tog zloslutnog aranžmana; crna pelerina prebačena preko ogledala asocijativno prerasta u raširenu crnu zastavu, a njemu kroz glavu prolazi sumorna misao kako se ogledala zastiru crninom samo u sobi mrtvaca. Neprijatni mirisi ne napuštaju ga čak ni u osami prazne hotelske sobe. Njegove jastučnice vonjaju „po penetrantno oštrom dezinfektoru“, neko dvaput greškom ulazi u njegovu sobu, on ustaje i traži ključ da zaključa vrata ali ključa nema, utom mu se, da zlo bude veće, iver sa daščanog poda zabija pod stopalo i dok tako sedi poluobučen u nezagrejanoj sobi, cvokoćući od zime i groznice, prčkajući golom iglom oko uraslog ivera u tabanu, njemu se, kao u bunilu, javljaju lica nekih davnih pokojnika – “čude se mrtvi madžarski kavalerijski oficiri što sam stigao u Moskvu“!

„Kontemplacija vremena“, po rečima Simon Vej, „ključ je za ljudski život“, a odmah zatim, u nastavku, dodaje: „Dve stvari ne daju se svesti ni na kakav racionalizam: vreme i lepo.“ Za tajnu lepog, kao putokaz, kao lux in tenebris Krleža odabira umetnost, tu su lepota i prolaznost nekog trenutka osvetljeni pesnički, jednim od nekih raspoloživih načina, npr. prustovskim poniranjem u uspomene, ali nikad racionalno i jednostrano, nikad predvidivo, dakle vodeći uvek računa da tajna koju pominje Simon Vej ne bude narušena. Međutim, u sferi vremena, pozivanjem na principe istorijske nužnosti i sukcesiju istorijskih formacija koje se neumitno smenjuju dospevamo već u oblast teleološkog, racionalnog i predvidivog, i otud i ta podvojenost kod Krleže – jer nije ostao veran onoj drugoj polovini simonvejovske jednačine, koja nalaže i to da tajna vremena mora ostati netaknuta. Duboki jaz koji razdvaja te dve sfere – naime, suprotnost između imanencije i transcendencije, akcije i bivstvovanja – predstavlja ožiljak samog veka, u tome leži i ona glavna antinomija što razdire ne samo ovog konkretnog pisca nego i celu epohu. (Lasićeva poznata figura o “antitetičkoj vrtešci“ koja skrozira Krležino stvaralaštvo kao osa smisla tačna je samo na nekom najuopštenijem planu, utoliko koliko bi se dala primeniti i na neke druge pisce iz prve polovine XX veka; veliki profet tog dubinskog rascepa ljudske misli koji kao da je vidovito naslutio tok koji će svet uzeti bio je Dostojevski, čitav vek ranije; ako se na nekoga gorenavedena “antitetička vrteška“ može primeniti, onda je to, pre svega, na njega.)

U Lenjinovom mauzoleju, u centru Moskve, gde tiho prolaze kolone hodočasnika nove vere, pred balzamovanim truplom Vođe, kraj čijeg staklenog sargofaga, sa svake strane, stražari po jedan crvenogardejac, Krležina prustovska kontemplacija i unutarnji monolog prestaju, a na njihovo mesto (dešava se to već nakon što ga je prošao prvi šok pri susretu sa sovjetskom stvarnošću) sada dolazi revolucionarni aktivizam i istorijska volja. Njegovo je čitanje sumračnog, podzemnog prostora mauzoleja, smeštenog na dubini od nekih četiri metra pod zemljom, gotovo religiozno, kao sakralnog mesta gde su u toku pripreme za odigravanje novog čuda ukrsnuća i gde se sve izvrće u svoju bizarnu suprotnost: revolucija postaje nova religija, a Lenjin njen apostol i propovednik (rođen iz legitimnog braka Marksa i Engelsa). Gardisti kraj prepariranog Lenjinovog tela stoje kao neka vrsta mrtve straže pored Hristovog groba „u noći između Velikog petka na Veliku subotu“, a sam Lenjin, što leži tu kao mrtvac i voštana lutka „čije se nosnice lašte od daha smrti“ prerasta u princip aktiviteta, novog Hrista osloboditelja koji, iako mrtav, „i dalje postojano i tvrdoglavo agitira u interesu svoje partije“. Pri tom je taj aktivni mrtvac, agitator i iskupitelj čovečanstva  u getsemanskoj noći moskovskog granitnog mauzoleja uskrsnuo ne kao duh ili golub, već kao delatni princip što leži u osnovama nove vere – kao parola: „... kao parola da samo jedinstvo proleterijata može spasiti svijet od novih katastrofa.“ Čitave studije napisane su o tom ambigvitetu ideološkog i umetničkog kod Krleže, i na tu temu nema se zacelo mnogo šta novog reći ni dodati, mada bi, u praktičnom pogledu, možda najbolji savet pri čitanju ovog pisca glasio: u potpunosti uvek odbaciti sve ono ideološko kod njega, a bez rezerve prihvatiti ono umetničko. Srećna je okolnost što se te dve sfere isključuju i što ih je lako razdvojiti; uostalom, ideološko kod ovog pisca nikad ne zadire u umetničko, moguć je jedino obrnut slučaj.

Žalost bi, dakle, bila pravo ime za stanje u kojem protiču prvi Krležini dani u Moskvi. Njegov je izveštaj umetnički i faktografski potpuno verodostojan, nemilosrdan i tvrd, nema tu ni traga onim plačljivim prenemaganjima „stare usedelice Žida“ koji će posetiti SSSR nekih desetak godina kasnije (što će reći, u vreme kad su već bile izvršene najveće čistke, Gulag i Sibir predstavljali najčešće turističke destinacije za stanovništvo nad kojim je sprovođen planski teror, deportacije i iznurivanje glađu), a francuski pisac o svojim iskustvima piše ovako: “U neposrednom kontaktu s radnim ljudima, na gradilištima, u fabrikama ili odmaralištima, u parkovima kulture, uživao sam u trenucima duboke radosti. Osećao sam kako sa tim novim drugovima uspostavljam iznenadno bratstvo, srce mi se radovalo, letelo naviše… Koliko puta su mi tamo suze navrle na oči, zbog prevelikog veselja, suze nežnosti i ljubavi...“

Da li je mogućno izraziti i uhvatiti žalost objektivom fotografskog aparata, pita se Krleža, jesu li vizuelni detalji, bez mirisa i zvukova, sposobni da u posmatraču modeluju neki iskren, dubok doživljaj i na to odgovara negativno: „Vi možete snimiti pedeset fotografskih snimaka jednog izvjesnog pogreba, a ni jedan neće odraziti intenziteta što ga rađa miris pogasle voštanice, gnjila aroma leša pod srebrnocrnim baldakinom, ili odjek prve grude kad je grunula o dasku sanduka, kao poslednji pozdrav putniku, na odlasku u nepovrat“.

Međutim, poput izvesnih dela u slikarstvu, tako isto ima i fotografija koje je dovoljno samo jednom videti pa da ih kasnije više nikad ne zaboravimo. Poznat je primer Žorža Bataja i onih fotografija kineske egzekucije koje mu je poklonio prijatelj, snimaka tzv. “produžene smrti“, “smrti od hiljadu zaseka“, gde je osuđeniku odsecan deo po do tela, u potpuno svesnom stanju, pošto je prethodno bio izložen jakim dozama opijuma; te crnobele fotografije su Bataja proganjale doslovno godinama, do te mere da su, na kraju, našle mesto u njegovoj knjizi Suze erosove.

Ili fotografija poput ove priložene (načinjene pri sahrani pesnikinje Ane Ahmatove), koja takođe spada u red onih kakve se ne zaboravljaju; gest Brodskog, njegova šaka položena preko usta, kojom kao da želi da zatomi svaki krik, glas ili reč (izvor onoga  što i njega čini pesnikom!) dovoljno govori po sebi.



Čak i najobičnije, najbanalnije fotografije u stanju su pokatkad da deluju na raspoloženje onog ko ih posmatra. U Izletu u Rusiju detaljno je opisana epizoda u gradiću na dalekom severu, gde bogati hamburški industrijalac dolazi u posetu deklasiranoj porodici Aleksejevih, s kojima je u godinama pre revolucije, uz dobre trgovinske odnose, gajio i lične, prijateljske veze; iz putne torbe vadi snop velikih kartonskih fotografija na kojima su snimci njegove jednospratne vile kraj jezera, sa ribnjakom, vodoskokom, teniskim terenom i bogato uređenim salonima i pruža ih domaćici, Ani Ignjatijevnoj. Pri pogledu na te slike, urađene obično i zanatski, domaćica koja je i sama do pre nekoliko godina živela u isto takvom ambijentu (sada su spali na jedan sprat od cele negdašnje kuće, nove vlasti rekvirirale su im svu imovinu, a bivši letnjikovac je preuređen u dečji dom), nije mogla da se savlada. „Njen pogled bio je caklen i u lijevom kutku i po trepavicama skupljala se dugo, dugo jedna gusta suza, pak je polagano, masna kao glicerin, preko obraza kliznula na papir… Ana Ignjatijevna glasno je zajecala kao dijete“.

Žuto martovsko predvečerje godine 1925. u Moskvi; promiču vlažne i teške pahuljice što se lepe za kosu i obrve uličnih prolaznika, kojih ima u neuobičajeno velikom broju. U ruskoj prestonici sve su ulice i trgovi u znaku golemih ljudskih masa i crvenih barjaka, u znaku kvantiteta i agitacije. Tog je dana umro visoki partijski funkcioner, i ulicama „stupaju beskrajne povorke sindikalnih i političkih organizacija na poslednji poklon mrtvom predsjedniku Sovjeta, a iznad gomila po trgovima i ulicama talasaju se bezbrojne crvene zastave, sa crnim velima razvite visoko“. Kretanje povorki je horizontalno, ljudska masa teče kao reka slivajući se ka centralnom trgu (čak su i oči Finaca i Laponaca naglašeno “horizontalno rezane“), a jedini pokret u visinu jesu koplja sa crnim zastavima; komemoracija revolucije koja se izvrgla u teror i diktaturu. Krleža ne primećuje mračni oblak straha koji se nadneo nad tom masom, gde se ljudske jedinke osećaju sigurnim isključivo kao deo zajedničkog, kolektivnog organizma; poput onih sitnih, malenih ribica što se na putu kroz morska prostranstva često udružuju u ogromna jata kako bi zavarale trag i odvratile one krvožedne, od sebe mnogo krupnije grabljivice – u ovom slučaju nezasitu ajkulu državnog terora – i ovde pojedinci dobro znaju da su oni koji ostanu izdvojeni po strani, usamljeni i izolovani, prvi osuđeni da nestanu u ždrelu nemani.

Kao vrsnom posmatraču, sa darom za detalj i nijansu, Krležino pero hvata prizore iz svakodnevnog života Moskve precizno, sa izuzetnom lakoćom, takoreći u letu – njegovo umetničko oko nikad ne izneverava, ono je neumoljivo kao fotografski objektiv. Dok je u svojstvu reportera Krležin izveštaj uvek savršeno pouzdan – nema tu ni pomena o falsifikovanju stvarnosti ili o kakvom ulepšavanju – dotle na značenjskom i interpretacijskom planu njemu, kao ideološki zastranjenom i politički angažovanom, mnogo štošta promiče, počev od onog umnogome ironijskog konteksta samog kraja njegovog putopisa, čije se završne scene odigravaju nigde drugde nego među prašnjavim vitrinama i policama „Muzeja svetske revolucije“ (dakle, u ropotarnici istorije), preko činjenice da je jedna od glavnih etapa njegovog putovanja Lenjinov mauzolej, megalomanski kameni kubus neobične ružnoće, u koji dolaze mase na organizovano poklonjenje kao u modernu faraonsku grobnicu, pa do onog možda najvažnijeg, što još ponajviše pada u oči: da nigde, ni na jednom mestu u celoj svojoj knjizi ne pominje kako je u Rusiji sreo neko srećno, zadovoljno lice. Od tolikog mnoštva scena i detalja iz „zemlje vukova i samovara“, (zemlje Gulaga i logora), tog „Šestog, slovenskog kontinenta“ prostrane Rusije, bezmalo filmski reprodukovanih i datih naturalistički, jedna scena se naročito izdvaja; nalik na platna Hijeronimusa Boša ili Brojgela, taj prizor sa moskovskih ulica nosi u sebi neku apokaliptičnu jezovitost što stoji na ivici grotesknog i košmarnog, no čije simbolično značenje piscu pomenutog putopisa kao da potpuno izmiče iz vida.

Izašavši iz tramvaja na bulevar osvetljen zelenkastim svetlom gasnih svetiljki, pod gustim naletom snežnih pahulja koje koso padaju nošene jakim vetrom (ljudske prilike tad poprimaju nešto fantomsko i sablasno) Krleža u snežnoj vejavici pred sobom razaznaje komešanje izvoščika, mesara i kolportera, ulični prodavci prodaju „krvavo meso u mokroj novinskoj hartiji“, mašu „tustim ribama”, „ljudi trče preko ulice i nestaju u oblacima magle i snijega“ (rekli smo da Krležino oko sve beleži), da bi se utom iza ugla, sa dna bulevara, iznenada pojavila nekakva ogromna kolona sa crvenim zastavama, krećući se lagano u njegovom pravcu. U toj gomili su neki bradati starci što idu sporo, poštapajući se u hodu, s njima su izmešane i neke žene sa decom, koju drže za ruke i dok tako lagano napreduju, kao kakva grupa hodočasnika ili svečana procesija, oni pevaju neke tužne i nerazumljive pesme. Neobično u tom prizoru jeste to što svi idu sporo, nogu pred nogu i nekako čudno zabačene glave, kao da pogledom blude nekud u visinu, u mutno, vetrovito nebo iz kojeg veje sneg, da bi se potom posmatraču sa strane sve objasnilo kad na uzlepršanim barjacima na čelu kolone, na crvenoj tkanini sa zlatnim slovima, ne pročita sledeće: “Da zdravstvuet trud slepih!“

Ta košmarna simbolika ove grupe slepaca, sa razvijenim crvenim zastavama Revolucije, što tetura kroz mećavu moskovskim ulicama, to je Krleži potpuno promaklo.

Pošavši na put sa periferije evropske civilizacije, ostavljajući za sobom sve one naslage „azijskog”, inertnog i zaostalog iz rubnog dela Evrope odakle je krenuo, putopisni subjekt, paradoksalno, očekuje da će upravo tamo kuda ide, na krajnjem odredištu u Aziji, pronaći tu istu dimenziju „evropskog“, sada već višestruko potenciranu utopijskim. Iz činjenice da bi putovanje kroz prostor trebalo da bude okončano u nekom potpuno novom modusu vremena jasno proizlazi da ovde imamo posla sa figurom putnika-hodočasnika, koga na kraju putovanja čeka preobražaj. Putopisac ne putuje u neki realni, konkretni grad već se podvrgava svojevrsnom procesu duhovnog očišćenja i uzdizanja. Kao što nekada za sv. Avgustina nije

bilo nikakve sumnje da se „jedini pravi grad svetaca nalazi na nebu“ iz tog razloga što su i sveci (slično kao i ljudi) neka vrsta večitih hodočasnika i nedovršenih bića, te i oni „kroz vreme hodočaste ka Večnom carstvu“, tako isto za modernog doktrinarnog putnika, poput Krleže, krajnja destinacija leži u plavičastim izmaglicama utopije, u prostoru imemorijalnog i neslućenog, u nekoj budućoj Moskvi. Zato je i njegovo polje interesovanja od početka usmereno, u prvom redu, na javni prostor grada, na ulice, trgove i pozorišta, na mesta masovnih okupljanja i mitinga (jer se tu održavaju liturgijski obredi), ne i na privatnost doma (u oblasti sakralnog ljudski stanovi su tek mesto za odmor i predah ili za spavanje);  iz njegove knjige čitalac može sačiniti vrlo detaljan inventar moskovske ulice, no ne i steći sliku o enterijeru stanova iza fasade. U krupnom planu, pred čitaocem se otvara urbani pejzaž Moskve, kao snimljen širokouganim okom pokretne filmske kamere: zvone crveni tramvaji, promiču ulične svetiljke na gas što bacaju zelenkasto svetlo, tutnje konjske zaprege kaldrmisanim ulicama i u njima, poluuspravljeni nad sedištem, vozači u zelenim tatarskim kaftanima zamahuju bičem, tu su kolporteri, ulični fotografi, trgovci knjigama i prodavci kalendara, slepi harmonikaši koji prose, istovara se burad sa slanim ribama, prodaje meso, zelenje, petrolej, stare stvari i knjige, krpi se i popravlja obuća, puše se niklasti samovari i prodaju crveni dečji baloni (sve se to dešava na moskovskim ulicama), a na svakom koraku vidno polje biva perforirano nametljivim znacima novog doba u vidu parola, girlandi, trasparenata, crvenih barjaka i sveprisutnih reprodukcija Lenjina: Lenjin uklesan u moskovske zidove, Lenjin naslikan na fabričkim zgradama, izliven kao bista ili spomenik, na omotu čokolade, u novinama, čak i na kartonskom podmetaču ispod pivske krigle u kafani ili u poslastičarnici, gde su torte ispisane njegovim mudrim citatima, pa i u izlogu apoteke, gde se jedna pored druge, mogu videti gipsane biste Lenjina i Eskulapa. Prepliću se i stapaju plakati i grafikoni vezani za planove sveruske elektrifikacije, rastu uvis dimnjaci fabrika i visokih peći i u svemu tome se za putnika-hodočasnika iskazuju nesumnjivi znaci akceleracije epohe, potvrda snažnog dejstva gravitacije budućnosti. U čitavom Izletu samo na jednom mestu ispod piščevog pera ostaje zabeležen trag o pogledu bačenom u nečiji stan. Dešava se to noću, kraj Katedrale Vasilija Blaženog, gde kroz osvetljene prozore nepoznate kuće Krleža s ulice baca pogled unutra i prenosi ono što vidi, a narativ najednom dobija ispovedni, lični ton: „Piju u rupi čaj bradati ljudi i živo mašu rukama. Mlada, plava žena je ustala i izlila lavor vode na ulicu. Tišina. U daljini se čuje voz. Jedno pseto glođe pokraj mene u tmini kost.“

Onom prostornom simultanitetu, o kojem je razmišljao Krleža na početku putopisa u konceptima „azijskog” i „evropskog”, u velikoj meri odgovara vremenski sinhronicitet, koji iznenada raslojava linearni tok vremena i gura naratorski subjekt ka bezdanu svojevrsne vremenske rupe, u koji on upada kao u mračni tunel bez izlaza. Sedeći u moskovskom parku i uživajući u prvim danima proleća, Krleža se priseća zime prethodne godine kada je toliko čeznuo za suncem i toplim prolećnim vetrom da je otputovao na more, na Kvarner i, sunčajući se na molu, dok pogledom prati brodove kako isplovljavaju iz luke, sanjari o dalekom kontinentu Sovjetskog Saveza („Samo Patagonija, Patagonija može utažiti moju bezmernu tugu”, pevao je Blez Sandrar). A eto danas, dok sedi na klupi u moskovskom parku, u njemu se odjednom iz nekog neobjašnjivog razloga javlja čežnja za onim davnim prolećnim danima na Kvarneru i sve se završava u beznađu: „Čovjek se kreće kao lavina boja, mirisa i zvukova, i njegova čežnja samo je jedna od nevinih iluzija o prividnosti da zbivanje ima neki smisao“.

Čitavu onu generaciju pisaca oko Krleže, stasalu na ruševinama XIX veka i pogođenu očitom besmislom Prvog svetskog rata, koji je izbio kao nenamireni dug prethodnog stoleća, povezivalo je neko zajedničko osećanje “la mal de vivre”. To sveopšte osećanje gađenja proisteklo iz istanjene potke bivstvovanja spajalo ih je uzajamno mnogo čvršće od svih artističkih, generacijskih ili nacionalnih veza, a tome valja svakako dodati i onaj duboki prezir prema buržoaskoj civilizaciji; bila je to civilizacija stara i umorna, nagrižena u temeljima, ceo jedan dotrajao svet koji kao da je zazivao prevrat, makrokosmos čija se umanjena slika prelamala u velikim urbanim centrima, kao sedištu kulture i društvenog života. Sa Bodlerom danteovski pakao seli se u moderni grad, “cité infernale”, čije ulice postaju fasadna arhitektura izgubljenosti i otuđenosti savremenog čoveka, svojevrsni lavirint apsurda i očaja. Eliot i Džojs su pesnici tog modernog velegrada o kojem daju razbijenu, fragmentarnu sliku, a Tomas Man je morao da se uspne na visine Davosa da bi odatle bacio sveobuhvatni pogled na građansku civilizaciju na zamaku. Odbacivanje zatečenog sveta u prvoj polovini XX veka najčešće je poprimalo oblik refleksnog, „biološkog” nagnuća ka nacionalizmu (ili fašizmu) ili opijanja etrom utopijskih nada i, iz perspektive ovih poslednjih, tih omamljenih Fausta revolucije, strela vremena i vektor progresa nesumnjivo bejahu okrenuti ka Istoku.

Jedan drugi savremenik tog veka, Česlav Miloš, govoreći o razdoblju u kojem mu je bilo dato da živi i stvara, u ličnosti Žan Pol Sartra nalazi egzemplarni primar intelektualca koji bi, po njegovom sudu, najbolje obeležavao čitavo to stoleće. Nemiri, lutanja i politički angažman doneće ovom francuskom egzistencijalisti epitet “Voltera XX veka” i možda je ovde mesto da se skrene pažnja ne toliko na izvesne sličnosti koje prate životni put i stvaralačku avanturu ove dvojice pisaca – Krleže i Sartra – (kritika je već dovoljno o tome pisala), koliko da se pokuša naći ona diferentia specifica koja ih razdvaja (jer u tim razlikama je sve).

Sartr u Parizu samo ponavlja, sa zakašnjenjem od nekih dvadesetak godina, figuru angažmana koju je mnogo pre njega postavio (i sproveo u život) Krleža u koordinatama ništa manje evropskim, jedino u panonskim, hrvatskim uslovima. I izdavanje sopstvenog časopisa, i agitacija, i večita potraga za delatnim smislom u svetu u kojem je čovek detronirao Boga, i nepodnošljivi pritisak materijalne, objektivne stvarnosti (koja se krajnje ravnodušno ili neprijateljski odnosi prema ljudskom biću) i osećaj „mučnine“ i praznine zbog bačenosti u neprijateljski svet, uz odbacivanje građanskog poretka i veru u lenjinističku zoru probuđenog čovečanstva, sve su to impulsi koji su i samog Krležu gonili na sličnu vrstu angažmana mnogo pre Sartra.

Isto se, u velikoj meri, ponavlja i na književnom planu. Ukazano je već na neke dubinske sličnosti između Krležinog romana Povratak Filipa Latinoviča (1932) i Sartrove Mučnine (1938), no ono što vredi istaći to su razlike, u ovom konkretnom slučaju, na onu staru dihotomiju između kulturnog centra i periferije – drugim rečima, na usud geografije. Pisac evropskog centra ima tu sreću da je od početka zaronjen u atmosferu izvesne sigurnosti, zagarantovanu ne samo starošću same civilizacije u kojoj je ponikao nego i stabilnošću njenih institucija i poretka; iza njega stoje bedemi kulture stari dve hiljade godina. Piscu periferije, pak, lišenom tog zaleđa, golom na vetrometini rodnih stepa i brda, jedino što preostaje jeste da se zaogrne šarenim leopardovim krznom sopstvenog kulturnog nasleđa i identiteta, sa belim mrljama praznina u istorijskom razvoju, gde su čitave etape preskočene jer ih jednostavno nije ni bilo. Možda i jednog i drugog gazi isti teret stvarnosti i obojica trpe isti pritisak epohe, možda ih taj pritisak zatiče u civilizacijski sličnim okvirima, no ono što ih nepovratno razdvaja to su različiti stupnjevi kulturne konzistencije; potka je ista, i šara, isti su razboj i čunak i predivo, samo je gustina tkanja uveliko različita.

U urbanom ambijentu Filipa Latinoviča, Filipova majka živi u zgradi iz koje se, sa prozora okrenutog ka zadnjem dvorištu, ispod zida obraslog vinjagama vidi krov drvenog kokošinjca, a jedan od sporednih likova je i izvesni gluvonemi kravar Miško; u osnovi, roman je obeležen nekim predurbanim stanjem, na sebi nosi pečat nečega što još nije urbano, a otrglo se ruralnom. S druge strane u Mučnini, dok se Filipov francuski pandan šeta kamenim trgom gradića u kojem živi, u njemu se u jednom trenutku rađa pomisao kako je taj isti trg nekad davno „oko 1800. godine zacelo bio veseo, sa svojim kućama od crvene opeke“. Sartrovski junak je čaura kartezijanskog duha, obložena mesom, koja se kreće na čvrstoj podlozi urbaniteta i za njega se podrazumeva da će taj trg, isti takav, stajati tu gde jeste i narednih stotinu godina i više, čak i onda kada od njega, slučajnog šetača koji je tu zastao, ne bude ni traga ni pomena. A šta je konstanta identita krležijanskog subjekta i ima li on uopšte neku svoju trajnu osu i oslonac, i ako ima, kakvu? To je ona večna gravitacija panonskog  blata, koja ga tera da pogled baca jednako ispred sebe, na raskvašeno tlo kojim gazi, to je onaj melanholični pejzaž ravnice i tromih reka, sa trulim slamnatim krovovima uhvaćenim krajičkom oka i jatama vrana nisko na horizontu, to su one jutarnje magle i svitanja kad se u časovima nesanice, kao u bunilu, uzalud traži to fantomsko Ja. Iziskivalo bi truda i vremena da se sastavi lista onoga što muči tog krležijanskog subjekta: provizornost tih kulisa oko njega, nemogućnost da igde nađe kakvog oslonca, neka praiskonska tektonska nesigurnost, stalni izgledi da bi u nekom času sve to oko njega moglo da potone i nestane u nepovrat, kao što su potonuli i nestali oni negdašnji rimski patricijski gradovi i svetovi, o kojima pišu istorijske knjige i govore arheološke iskopine, a koji sad leže negde na dnu tog Panonskog mora, pod naslagama vremena i geoloških slojeva, na čijoj tankoj pokorici on danas stoji i razmišlja o nestalnosti i provizornosti svega. Dok sartrovski junak, pritisnut sudbinskim pitanjima epohe, beži u apstraktno, u duh, u najfinija isparenja duha, dotle krležijanski junak ide u pravcu analitičkog raspadanja, kontemplativnog rastvaranja stanja iz kojeg je potekao – jednom rečju, tone u istorijsku dimenziju – i zato se u Krležinim Zastavama, toj širokoj panorami jedne epohe, gotovo pod rukom oseća modelujuća sila istorije, koja zauzima prazni prostor društvenih i civilizacijskih insuficijencija.

Nekako se samo od sebe nameće pitanje dalekosežnosti uticaja i konsekvenci što će na Krležu ostaviti ti meseci provedeni u Sovjetskom Savezu, da li ga je ono što je tamo video u nekom smislu pokolebalo, da li se bar malo, u nekom stepenu, razočarao ili je sve video i o svemu znao, ali je jednostavno izabrao da ćuti. U periodu kad nastaje Izlet u Rusiju kult Lenjina bio je u punom jeku (Staljin još uvek nije bio postao Staljin), gvozdene ralje kanibalskih godina tek su se sklapale nad Rusijom i putopiščevo neumereno slavljenje Lenjina kao „pesnika” i „novog Hrista“, kraj sve svoje neukusnosti, može se još nekako pravdati neobaveštenošću. No ako znamo da su u sibirskim prostranstvima nestali najbolji Krležini prijatelji i ako uzmemo da su mu morali biti poznati detalji oko totalitarne prirode tamošnjeg režima i brojke nestalih po koncentracionim logorima (ako ne tada, 1925. kada je boravio u SSSR-u , a ono svakako kasnije; naposletku, komunizam je umirao pune četiri decenije, svako je imao dovoljno vremena da se obavesti), postavlja se pitanje zašto nikad nije progovorio, zašto nije, partijskim žargonom rečeno, „revidirao neke ranije stavove”? Zašto se on, inače tako poznat po navici da rediguje svoje stare tekstove, nikad nije rešio da unese neku takvu izmenu, ideološke a ne jezičko-stilske prirode, npr. u onom eseju gde, opisujući susret Lenjina i H. Dž. Velsa izvrće stvari naglavce, o H. Dž. Velsu govori kao o političaru, a o Lenjinu kao pesniku, nego je sve to ostavljao netaknutim, u izvornom obliku onako kako je i napisano? (Da parafraziramo reči jednog drugog pesnika, istinskog, i Lenjin i Staljin jesu bili pesnici, ali takvi “koji pišU krvlju umesto mastilom“.) Ako je već SSSR bio udaljen, tu su bile Rumunija, Albanija i Mađarska, odmah pored, znale su se razmere političkog i kulturnog terora koji je tamo sprovođen. I takva i slična pitanja mogla bi se nizati unedogled.

Odgovor se mora potražiti u specifičnoj klimi vremena u kojoj se Krleža formirao, u onoj eksplozivnoj smesi filozofskih i književnih uticaja na prelazu vekova i, pre svega, klanici Prvog svetskog rata i spektakularnom padu trule građevine zvane K und K monarhija, svim onim fermentima duhovne i političke klime. Onaj impuls gađenja, koji je intelektualce terao na radikalni otklon od svega što je predstavljao stari svet bio je isuviše snažan da bi se zadovoljio samo mesijanističkim obećanjima o početku Novog doba. Taj impuls je gonio na korak dalje, da se odista odbaci sve ono što je vezano za prošlost. Krleža je, kao i mnogi iz njegove generacije, bio katastrofist i pesimist, koji se u svom praktičnom političkom razmišljanju rukovodio tzv. „logikom manjeg zla”. (Kada bi se povela reč o Jugoslaviji, njegov je argument bio da bi ovdašnji narodi, bez Jugoslavije i Tita, neuporedivo gore prošli da nisu krenuli tim putem kojim su pošli, kad je, pak, reč o Staljinu, navodio bi činjenicu da on jeste despot i iskonsko zlo, ali da je njegovom zaslugom slomljen fašizam, itd.) Jedino na šta nikad nije dao jednoznačan odgovor jeste zašto, hipotetički gledano, svet ne bi bio dobro uređen sa Sjedinjenim Državama kao jedinim stožerom; i zaista, svet sa Amerikom, po Krležinom shvatanju, nikako ne bi mogao biti dobro uređen jer i Sjedinjene Države pripadaju korpusu tog starog, onoga što je već na početku veka odbačeno sa dvokolica Istorije. Šta je ležalo iza takvog njegovog posmatranja stvari? Recimo to bez okolišanja: autokratija, platonovsko učenje o klasi malobrojnih i izabranih, onim retkim znalcima koji su pozvani da upravljaju ljudima. Krleža jednostavno nije verovao u demokratske institucije, u parlamentarne principe, u građanina čija bi se pojedinačna ljudska prava, u odnosu prema državi, dala zaštiti delotvornom mrežom zakona. Platon, Marks i Lenjin, Niče i Darvin – to su njegovi uzori, ali zacelo bi se Krleža nemalo iznenadio kad bi mu ko naveo Dostojevskog, koga nikako nije voleo, ili možda Crnjanskog, kao potvrdu o neumitnom podleganju zakonima vremena i sredine. Janus sa dva lica: „angažovani “ Krleža i „reakcionarni“ Crnjanski i, između njih, „neutralni” Andrić, sva trojica nastala u otporu prema oblikujućoj sili vremena, shvaćenoj ne kao Hronos, nego kao Istorija.

kvalitete građevina (ruševnost, ruiniranost, nepostojeći dekonstrukcionistički stil...).
Sve ostale pesme iz „beogradskog ciklusa“ su pune opštih mesta i egocentrizma: centar grada je u sobi pesničkog ja, raznovrsnost cveća na zelenim površinama uslovljava „isto toliko različitih vrsta kijanja“ (neispisani omaž Paviću), pesma „Đubre“ nije ni kosmogonija odbačenosti ili hardversko blago prošlosti već faktografija evidentnog sa banalnom poentom da je raspadanje (otpada) „mrtvo, besmisleno, truljenje u ništa“. Bez ikakvog vidljivog smisla, „mala divlja šljiva“, koja je samoniklo iždžikljala blizu Zelenog venca, nabeđena je da je u dosluhu „sa semaforom/ koji reguliše nevidljiv saobraćaj“, iznova julske žege ali sada kao prolegomena za epifanijski uvid da su „opusteli trgovi; dotrajao i izvaljen pločnik“ zapravo „naš grad u trenutku stvaranja“ (ironija, šala, zbunt, slovotvorno truljenje u ništa). I još jedna, posvećena autobusima Gradskog saobraćajnog, koji su i „jedine čvrste tačke u noći“ (iako „večno kruže“, ali to je već logički održivo jer im se putanja može uporediti sa zadatom putanjom nebeskih tela) i „od svih nas, u ovom gradu, izgubljeniji“. E sad, zašto bi bus koji ima svoju redovnu liniju (barem kad je majstor iskusan i nepripit), bili izgubljeniji od ljudi čija je maršruta barem u načelu slobodna, tj. nepredvidljiva, zna, ako zna, tek autor Astapova. Ili je sve, kako mi se stekao dojam, olako i neodgovorno slovoslovarenje umesto pisanja poezije koje vodi brigu o značenju, elementarno ga kontroliše i usmerava ka višesmislenosti a ne ka neveštim besmilicama.

Bezrazložni zločin
A sad kvintesenca (užasa): pesma „Aušvic“ (22).

Poezija posle Aušvica definitivno nastavlja da postoji. Kao i čovečanstvo. Kao i sećanje, kao i poricanje holokausta (megadeath zločina), kao i preteća avet nacizma. Pitanje je samo zašto se doticati te teme, ima li se šta novo suvislo reći.
Faktografski opsežna studija Danijela Goldhagena Dobrovoljni Hitlerovi dželati, pokazala je da ima. Tezu ove studije je nemoguće svariti, što ne isključuje njenu istinitost. On tvrdi da je većina građana nacističke Nemačke (ali i okupiranih područja) znala za holokaust, da ga je ne samo podržavala već i aktivno sprovodila u delo, bez ijednog čina masovnog protivljenja ili pobune. On tvrdi da je ideologija antisemitizma vekovima unazad tako duboko prodrla u građanske političke ideologije da je nacizam eksploatisao nešto što je postalo deo tradicije i samim tim radikalizovao nešto opštepoznato i široko rasprostranjeno. Filosemitizam se od antisemitizma razlikovao samo po metodu ali ne i predrasudama, a cilj mu je bio da se Jevreji dobrovoljna asimiuju u nemačko društvo. Goldhagen zaključuje da je antisemitizam u nemačkoj kolektivnoj svesti od Jevreja već proizveo demonsku figuru arhineprijatelja, što je holokaust svelo na deratizaciju (nešto neugodno, ali u krajnjoj liniji korisno). Naše srce je postalo varvarsko, zločin prema markiranom neprijatelju postao je neizbežan; prirodni instrument nove civilizacije, kao nož u klanici.
Dakle, „razloga“u smislu motiva ili uzroka za holokaust je bilo, kao što razloga ima i za ratne zločine kod nas 90-ih. Razlog nije opravdanje. Reći da je zločin učinjen „bez razloga“, to znači da je učinjen u afektu ili kao apsurdan čin po nadrealističkom receptu (u Sartrovoj priči čovek sa pištoljem izlazi na ulicu i počinje da puca nasumice). Ipak, i sam Živanović a posteriori nalazi mračan istoriozofski razlog za holokaust: da bismo pouzdano postali svesni da čovek to može. Mada smo to znali i ranije, holokaust nije bio prvi genocid u ljudskoj istoriji, a nije ni jedini totalitaristički zločin u 20. veku. Ne znam ni za kakvo nas „mračnije doba“ holokaust može da učini spremnim. Tema je uzeta olako i, mimo poente, sterilno. Poezija pre nego oprez zahteva promišljenost a uz eventualnu provokaciju – odgovornost.

A šta je pa ovo
Pesma po kojoj je zbirka dobila naslov, „Astapovo“, samim tim povlašćena zbog specifične težine koja joj je tituliranjem zbirke dodeljena, niti takav značaj ima (što upućuje na zaključak da Živanović nije vodio računa o postizanju dublje kompozicione koherencije svoje knjige, odnosno o usaglašavanju celine zbirke sa simboličkim i intertekstualnim sugestijama naslova) niti je sam po sebi čak ni prosečna. Rimovano bez metra, prisustvujemo romantičarskoj drami u kojoj je glavna uloga dodeljena, razume se, Tolstoju. Drama je tragična, naslov je već otkrio da je reč o završnim trenucima njegovog života. Tolstoj se obraća Bogu, patetično, kao junak francuske klasicističke tragedije, varirajući gordost i skrušenost, poslušnost i samosvojnost, nadahnuće i nemoć i usput, svakako, sudbinu duše. Ništa novo, ništa posebno, ništa što bi opravdalo grandomansko posezanje za Tolstojem. Konsekventno luft-patosu pesme i vrednost same zbirke može se smestiti na istoj stanici, u nekom zabitom i prašnjavom kutku.

Šume su posečene a zavese spuštene
Iz zbirke Astapovo mogu se odabrati 5-6 solidnih pesama, no nepovoljan sud stoji. Nikola Živanović je u isti mah reprezent i doboroljna žrtva aktuelne srpske pesničke scene sa kojom deli: zakržljalost tematskih horizonata, neotpornost na patetiku, uhvaćenost u stupicu intimnih uskraćenosti i žalosno odsustvo svesti o epohalnim turbulencijama.

operacije “Krivaja 95”. Kao i ostali autori temata, Radinović ni jednom ne pominje Željka Ražnjatovića Arkana i ostale koji su u leto ’92. žarili i palili podrinjem. Prema Dverima srpskim, rat u ovom delu Bosne počinje sa Naserom Orićem. Samu “Krivaju 95” Radinović ocenjuje kao akciju “nižeg taktičkog nivoa” i izričito se suprotstavlja onim tumačenjima koja osvajanje Srebrenice vide kao operaciju koja je iziskivala duge i pažljive pipreme (51). To, ipak, ne umanjuje njenu važnost, jer iako ograničenog cilja (“uspostavljanje kontrole izmedju Srebrenice i Žepe”, 52), od nje je zavisila sudbina rata u Bosni. Prema Radinoviću, njen cilj bio je sprečavanje mogućnosti upada Drugog korpusa muslimanske vojske u “centralno Podrinje”, jer bi time ona imala priliku da “praktično dobije rat” jer bi “to faktički značilo presecanje Republike Srpske” (52). Ova nesrazmera između opsega “akcije” i njenog cilja, bar onako kako ih Radinović predstavlja 2005/2009. upućuje na tekst istog autora objavljenog u NIN-u u novembru 1994, sedam meseci pre “Krivaje 95”.  Tumačeći poraze Vojske RS kod Bihaća i Kupresa, Radinović je tada naglasio da na njih ne treba gledati kao na promenu ratne prevage. Svoju sigurnost u Vojsku RS objašnjavao je time što je ona na svojoj strani imala geostratešku nadmoc, “izgrađenost vojne organizacije”, i “starešinski kadar kojeg bi poželela bilo koja evropska vojska” (NIN br. 2288, str. 23), dok je muslimansko-hrvatska koalicija posedovala, navodno, bolje naoružanje (?!) i brojčanu nadmoć. “Vojska RS neće moći uspešno da ostvari svoj etnički prostor tzv. linijskom ili kordonskom statičnom odbranom, već krajnje aktivnim vojnim metodom koji podrazumeva ofanzivne operacije širih razmera radi odsecanja, razbijanja i uništavanja uklinjenih delova neprijatelja koji su ostvarili prodor u taktičku dubinu RS” (23). Ovo predviđanje nastupajućih poteza Vojske RS deluje potpuno drugačije od Radinovićeve karakterizacije “Krivaje 95” iz 2005/2009, kada je kao glavni cilj ove akcije naveo “svođenja enklave na dogovorene okvire” (52).
To je samo jedna od brojnih prividnih kontradikcija između anticipacije i naknadne analize, koje su, videćemo, karakteristične za Radinovićevo čitanje rata i politike u Jugoslaviji. Ono što proizvodi ovaj neprestani konflikt jeste jedna duboka doslednost koja se rađa iz nesposobnosti i nespremnosti za bilo kakvu suštinsku promenu. Radinović zaključuje tekst za NIN ispoljavanjem nade da “srpska vrhovna komanda zna meru do koje ovog trenutka može ići u odmazdu” (23) (i to ne radi poštede stanovništva na neprijateljskoj teritoriji već iz opreza, da izbegne intervenciju NATO-a), a da do ove, poslednje rečenice nigde u tekstu nije bilo ni reči o bilo kakvoj odmazdi. Ako je nema tamo, onda je ima u tematu Srpskih dveri o Srebrenici, u kome osveta postaje glavno opravdanje za nesumnjivo počinjene zločine. Tako, u uvodniku “Nož-žica-Srebrenica, ili Kako osramotiti sopstveni narod”, Vladan Glišić tvrdi da “niko nema moralno pravo da osuđuje osvetnike kojima se svest u trenutku pomračila i koji su odlučili da sami presude onima za koje su znali da su zločinci” (10).
Na drugu grupu “analitičkih činjenica”, koja se odnosi na deportaciju žena, dece i staraca iz Srebrenice, direktno se odnosi Radinovićeva doktrina narodnog rata, odnosno rata protiv naroda. Godinu dana pre nego što će za NIN komentarisati dešavanja na bosanskim ratištima, Radinović je ponudio svoju viziju vojske SRJ u stručnom časopisu Vojno delo (br 1-2, 1993). U to vreme međunarodne izolacije, raspirivanja hiperinflacije i razvoja kriminala kao primarne privredne grane, Radinović je video “hermetičko zatvaranje srpskog naroda u nepovezane celine” kao osnovni cilj SAD i Nemačke (11). Da bi se oduprla tim pritiscima i u isto vreme približila međunarodnim vojnim i političkim savezima, SRJ je, prema Radinoviću, mogla da se posluži nekim od olako odbačenih principa ONO i DSZ. “Odbrana i zaštita se mora zasnivati na visoko profesionalnom odnosu i angažovanju namenskih snaga i sistema, što ne isključuje potrebu i mogućnost za osposobljavanje i angažovanje najšire shvaćenih društvenih snaga i subjekata, ali pod stručnim nadzorom ovlašćenih državnih organa i u sistemu koji ti državni organi uspostavljaju” (Vojno delo 1-2, 1993, str. 17). Upravo ovakva “visoko profesionalna” vojska, tvrdiće Radinović 2005/9, biće u stanju da akciju “izmeštanja stanovništva” iz Srebrenice izvrši “u najboljem redu, bez ijednog incidenta” (52). Tu se nikako ne radi o “odmazdi” ili “uništavanju uklinjenih delova neprijatelja”. Kada se radi o uklanjanju muslimanskog stanovništva iz Srebrenice, Radinović se “visoko profesionalno” i klinički drži pisanih dokaza. Pre 12. jula, besedi on svojoj pažljivoj publici, “ja vas uveravam, nema nikakvog pisanog traga o tome da je neko razmišljao o izmeštanju civila iz Srebrenice” (52). Naravno da ih nema, jer tu se radi o “stručnom nadzoru” najboljeg oficirskog kadra u Evropi.

Žrtve i žreci
Postoje, međutim, stvari koje Radinović pouzdano zna iako o njima nema nikakvih pisanih tragova. Kada je reč o trećoj grupi činjenica, koju on karakteriše kao “krunski problem za čitavu priču o Srebrenici”, a to je masovna pogibija bosanskih muslimana, defendolog je objašnjava odlukom 28. pešadijske divizije armije BiH da izvrši proboj kroz obruč Vojske RS. Ako za naredbu o deportacijama ne zna jer o njima nema pisanih dokumenata, onda, kaže Radinović, “nema pravo da ne zna šta znači proboj iz okruženja kao borbena radnja” (52). On navodi da je Vojska RS postavila niz zaseda, te da je već u prvoj stradalo “800 do 1000 muslimanskih vojnika i vojno sposobnih muškaraca iz te kolone” (53). I tako najmanje šest puta. I sam, tobože, zaprepašćen odlukom bosanske vojske da krene u marš ka Tuzli, Radinović nema druge nego da slegne ramenima: “Ja zaključujem da je ta divizija u stvari žrtvovana”. U slučaju da publika nije shvatila poruku, predavaču sa Vojne akademije nije teško da ponovi: “Pa to je praktično žrtvovanje”. I ako još neko sumnja: “Da je mene neko tog dana pitao kako će se provesti ta kolona, ja bih rekao da će ona sva biti uništena. Verujem da je njihova vrhovna komanda to očekivala, da će se to dogoditi, i bila je, praktično, žrtvovana” (52).
Time Radinović uspostavlja motiv koji se pomalja u svim poglavljima temata. Milivoje Ivanišević – čiji se spisateljski opus, tipično za mnoge autore koji se bave ovim temama, proteže od Muzeja nepročitanih knjiga (Kadrovi u kulturnim i umetničkim ustanovama i organizacijama u Srbiji, 1967) do stranica Glasa javnosti (“Lična karta Srebrenice”) –  tronuto se pita zašto su pripadnici 28. divizije “otišli od svoje dece, roditelja i supruga” (30). Dr. Srboljub Živanović iznosi najnovije podatke o izveštajima da su “američke službe platile u zlatu Naseru Oriću da pobije veliki broj svojih muslimana da bi SAD mogle da optuže Srbe za genocid” (47). Ideja o “žrtvovanju Srebrenice” dobija na učestalosti u udarnom odeljku temata, “Istina iz nesrpskih izvora”: u nepotpisanom uvodniku uz tekst Jacquesa Vergesa (54), u prenesenim izjavama Sefera Halilovića (57), u izveštaju Aleksandra Pavića o “nesrpskim izvorima” (61)… Iz stranice u stranicu, Musliman, srebreničanin, gubi konture ljudskog bića i postaje nešto što je apsolutno Drugo: monstrum ili žrtva. Time pripadnici srpskih snaga postaju ne samo osvetnici već i instrument u ovom gotovo ritualnom prinošenju ljudske žrtve. Njihova izuzetost iz ratnih zločina u Srebrenici zasnovana je ne samo na ideji o nevinosti branitelja, pravdi osvetnika, herojstvu oslobodilaca i profesionalizmu vojnika koji obavljaju svoju dužnost, već i na nedodirljivom polozaju žreca.
Ova pasivna aktivnost srpskih zločinaca samo je prividno paradoksalna. Sa jedne strane žrec je izvršitelj, onaj ko deluje svojom pasivnošću. Sa druge strane, cilj njegovih dela je kranja pasivnost, odnosno smrt. On je onaj koji ono što je njemu slično sprovodi u smrt, tu krajnju

Drugost. Usredsređeni na ne-sličnost, ne-ljudskost drugog, oni zaboravljaju na sebe. Ako je političko i vojno vođstvo bosanskih muslimana žrtvovalo Srebrenicu, da li su nenaoružani seljaci iz Sasa, Siljkovića… Kravice bili takođe žrtvovani?  Šta su radili i gde su bili oni koji je trebalo da im pruže zaštitu dok su njih pljačkali, palili i klali? Radi se, na kraju, o vojsci koja ima organizaciju kao svoju zavidnu prednost. Da li je nekome tada koristila njihova žrtva? Ko je sada koristi? U koje je stvrhe instrumentalizuje, time im zadajući drugu smrt?

Verujući i vojujući Srbi
Između 1991. i 1993. general Radinović uredio je tri ključna tematska broja Vojnog dela: “Jugoslovenska kriza – rasplet i moguće posledice” (br. 1-2, 1991), “Vojno-političke promene u Istočnoj Evropi i bezbednost Jugoslavije” (br. 6, 1991) i “‘Novi svetski poredak’ i politika odbrane Savezne Republike Jugoslavije” (br. 1-2, 1993), što govori o položaju ovog generala kao vodećeg vojnog teoretičara i ideologa u senci tokom raspada Jugoslavije. Gotovo svaka njegova procena iz uvodnika pomenutih temata potpuno je pogrešna i, ispostaviće se, pogubna za državu na čijem je platnom spisku. Svaki od ovih istupa poklapa se sa dobro poznatim povlačenjima JNA. Na početku 1991. zatičemo Radinovića u ulozi generala još uvek silne JNA koji, zaleći zbog sve izvesnijeg raspada SSSR-a (1-2/91, str. 14), otvoreno zvecka oružjem i preti ratom, kod kuće i na strani, svakom ko podržava otcepljenje severnih jugoslovenskih republika. General je spreman da “vladajućim svjetskim silama” popusti odričući se komunizma (16), ali od jednog zahteva ne odustaje: “Jugoslavija kao država mora opstati” (18, kurziv u originalu). Ono što se Radinović uopšte i ne trudi da prikrije jeste da ovo insistiranje na Jugoslaviji podrazumeva da vojska zadržava monopol oružane sile, čime potpuno ogoljava svoju prirodu profesionalnog prodavca zaštite. (“Nije uopšte jasno kako novopečeni stratezi tih budućih jugoslovenskih državica zamišljaju efikasnu odbranu tako karikaturalno plitkih i neprirodno protegnutih državnih prostora,” 20). Nekoliko meseci kasnije, dok upravo te “karikaturalne” teritorije postaju države, Radinović ukazuje na “strane sile”, pre svega Nemačku, kao na motor raspada SFRJ. I dalje samouveren, on još uvek maše oružjem i preti širim evropskim sukobima. Upravo ovde se pomalja onaj dobro poznati stav iz devedestih da je bolje sačekati da se svet promeni nego menjati sebe: iako “nam Evropa nije naklonjena”, “možda će se situacija mijenjati i možda će jačati blok snaga koje se zalažu za očuvanje Jugoslavije, makar i u smanjenom obliku”, odnosno bez Slovenije i velikog dela Hrvatske (6/91, str. 19). Godinu dana kasnije, dok u Bosni bukti rat, a “oblik” države se sveo na olupanu i na brzinu skrpljenu SRJ, Radinović insistira da je mir njen “trajni interes” (1-2/93, str. 20) dok “neki centri moći u svetu nastoje da razbiju Jugoslaviju kao državu, da ne dozvole njeno stabilizovanje, jer je ona objektivna smetnja svim imperijalnim namerama i ciljevima prema Balkanu, jugoistoku i jugu Evrope” (14).
Već iz ovoga se može naslutiti zaključak do koga će Radinović doći na kraju njegovog predavanja dvanaest godina kasnije, u raspravi o “trećoj” (zapravo četvrtoj – prim. autora) “srebreničkoj priči”, koja se tiče pogubljenja ratnih zarobljenika (Dveri, 53). Jedini forenzički izveštaj koji Dveri srpske objavljuju jeste onaj dr. Ljubiše Simića. I ovakav kakav je, donesen bez ikakvih uporednih nalaza, ovaj izveštaj je poražavajuci. Lakune i izbrisana mesta ovde dobijaju materijalnost ljudskih tela: u većini istraženih grobnica, najveći broj ostataka nosi ili tragove streljanja ili je toliko usitnjeno da ne postoji način da se utvrdi uzrok smrti. Ivanišević objašnjava ove nalaze, sa jedne strane, međusobnim sukobima muslimanskih snaga (30), a sa druge ubistvom 407 muslimanskih zarobljenika (uz napomenu da je u srebreničkom kraju ubijeno 3.287 “lica srpske nacionalnosti”, str. 33), čije je streljanje izvršeno po ne zna se čijoj naredbi. Činjenica da protiv “osam momaka” koji su izvršili streljanje nije podignuta optižnica, tvrdi Ivanišević, “izaziva sumnju i nameće pitanja ko je te vojnike angažovao, pod kojim uslovima i ko im je obezbedio zaštitu pred Tribunalom pa čak i u SAD” (33). Radinović, taj glas razuma i saosećanja u ovom vašaru ksenofobije, ne ide tako daleko kao njegov kolega iz Muzeja nepročitanih knjiga. On se ogradjuje da o tome “nema podataka nikakvih, a nema ni tužilaštvo [u Hagu]”. Međutim, to ga ne sprečava da precizno i “analitički” zaključi ko je odgovoran za masovno streljanje: “Ali hoću da podvučem krivicu, za mene je najveća, čitava odgovornost na celokupnom sistemu UN” (54).
Upoređivanje Radinovićevog predavanja na tribini Pravnog fakulteta i njegovih procena, preporuka i pretnji iz doba raspada SFRJ nikako ne znači da su zločini poput onog u Srebrenici začeti u štabovima generala JNA. To bi mnogi iz Dveri sprskih hteli da čuju. Jedan od urednika, Boško Obradović, u uvodniku “Paljenje srebreničkog Rajhstaga” tvrdi da zločine u Bosni nisu počinili “verujući Srbi” već “bivši komunisti, udbaški supervizori, novopečeni nacionalisti i tajni agenti stranih obaveštajnih službi” i pita “Da li je Jugolsovenska narodna armija bila sprska vojska” (6). Slaganje ovih mladosrba i starogenerala uspostavlja se na jednom mnogo dubljem nivou, na nivou na kome se, budući zasnovane na radikalnom negiranju Drugog, međusobno prepoznaju i prožimaju militantna i militaristička misao.

          U vreme dok je na stranicama NIN-a delio mudrosti o ratu u Bosni, Radinović je u tekstu “Moć i nemoć vojske u raspadu Jugoslavije” (Sociološki pregled Vol. 28, br. 2, 1994) ponudio naučnu analizu urušavanja JNA. Tezu o “Nemoći vojne moći” u isto vreme počeo je da zastupa i Miroslav Hadžić, koji je ovaj paradoks objašnjavao činjenicom da je JNA sebe videla pre svega kao ideološku armiju koja je ostala bez ideološke države (Hadžić, Sudbina partijske vojske, 99). Ovakve analize ne samo da su netačne i da na neoprostiv način opravdavaju ponašanje JNA tokom devete decenije prošlog veka, već zamagljuju izvore i položaj militarizma u Srbiji do dana današnjeg. Ono što Radinović i Hadžić maskiraju tezom o JNA kao vojsci zasnovanoj na ideologiji jugo-socijalizma jeste postojanje jedne mnogo dublje ideologije svojstvene vojsci bez obzira kojoj državi služi. Osnovne vrednosti ove militarističke idelogije jesu samo-interes i samo-održanje same vojske. JNA nije bila samo vojska jugo-socijalizma, već jedna preždrana, lenja, razmažena i debelo privilegovana vojna klasa. U uslovima rata, ona se pretvorila u jednu kukavičku i zločinačku armadu koja je pre svega gledala da zaštiti sebe i svoj opstanak, pa makar i po cenu života sopstvenih regruta i rezervista, kao i civila koje je trebalo da štiti. U nekadašnjoj Jugoslaviji govorilo se da se federacija sastoji od sedam republika: šest teritorijalnih, i jedne koja se prostire kroz celu zemlju, JNA. Njeni najveći kritičari tokom devedestih ovu vojsku-državu su optuživali da jedino što zna da radi jeste da se povlači. Ali, uzmemo li militarističku ideologiju u obzir, ta povlačenja poprimaju simboličko značenje osvajanja. Srbija je krajnji domet ovog negativnog pohoda. Ona je logor u kome se ova kolona napokon ušančila i iz koga nema gde dalje. U međuvremenu, vrhovne komande i štabovi su prošli kroz bezbroj promena i preraspodela. Neki generali su završili i na optuženičkoj klupi u Hagu, a neki, kao Radinović, kao sudski veštaci. To sve nikako ne znači i raskid sa ideološkim nasleđem te vojske. U međuvremenu ona se utopila u novu državu i postala njen sastavni deo. Kao kad zalutala osvajačka horda poslednji put podigne šator, jer dalje ne može, i polako postane deo sredine u kojoj se našla. Iz ovakvog srastanja “verujućih” i vojujućih Srba rađa se nova religija. Njeni pripadnici ispovedaju tuđe, a ne svoje grehe. Dveri sprske su šapat i zveket iz te ispovedaonice.

Pisaćemo o jednom fenomenu: o praksama isključivanja jednog dela savremene nacionalne književnosti sa ciljem da se njen drugi deo promoviše kao reprezentativan i ekskluzivan. Ove prakse vrše se unutar rada jedne sektaško-stranačke politike koja delom nasilno proizvodi književne vrednosti na način kako su one inaugurisane u vreme čuvenog i u književnosti po isključivosti poznatog Andreja Aleksandroviča Ždanova. Nećemo ići u širinu, nego ćemo se zadržati na jednom primeru, paradigmi fenomena o kome želimo da pišemo. Primer se nalazi u imenu. Zbirnom imenu nekih srpskih institucija književnosti sastavljenom, dakako, od njenih najistaknutijih pretstavnika poznatih po tome da praktikuju književnu kritiku duboko inficiranu stranačkom skorojevićkom optikom i izolocaionističkom politikom spram književnosti koju stvaraju tzv. „parije” te književnosti, to jest oni kojima su stranačke institucije i njihovi vladari, iz ovih ili onih razloga, nenaklonjeni, ili su pak same „parije” nezainteresovane za stranačku politiku što, dakako, pretstavlja bitan deo njihovih gradjanskih sloboda. Kako god bilo, nad ovom praksom i ovakvom orijentacijom savremene srpske književne kritike lebdi, kako rekosmo, reverzija ždanovizma. Grupno ime ove Instucije sa podeljenom odgovornošću ali jednosmernom delatnošću podeljeno je medju članovima i članicama iste, a nazivaju se: Srpski PEN centar koji zdušno radi na promociji svojih članova, ne i srpske književnosti u celini, kako to za svoju nacionalnu književnost čini austrijski ili francuski PEN (govorim kao član oba Centra),  Politikin „Dodatak za kulturu i umetnost” na čelu sa urednicom Vesnom Roganović, floberovski lik srpske stranačke književne kulture i privremeni štićenik spisateljice Vide Ognjenović – Gojko Božović (u Balzakovim romanima poznat pod imenom Ežena Luja de Rastinjaka ili markiza de Ronkerela), uredništvo Književnog magazina sa politikom aparthejda, to jest sa neobjavljivanjem autora koji nisu članovi Srpskog književnog društva, Srpska književna zadruga koja objavljuje „neke druge pisce”, mahom verne retrogradnim poetikama devetnaestog veka.  Ako se ovima dodaju glasovi književne scene iz srbijanske provincije, koji se, gledeć „metropole”, priklanjaju bilo jednima bilo drugima, dobićemo valjanu sliku Centra, levice i desnice savremene srpske književnosti sa probranim akterima na njoj, a u službama ne estetikâ i poetikâ, no u službi vladajućih ekipa u dnevnoj srpskoj politici. Ove političke ekipe proizvode, dakako, nekakvu stvarnost, a ta stvarnost umnogome odslikava ono što se dogadja u beogradskom podzemlju ili na beogradskim ulicama. Ubistvo francuskog navijača Brisa Tatona u centru Beograda pre nekoliko meseci realnost je u kojoj se kao u ogledalu odražava i srpska književna scena. Naš književni život nije drugačiji niti bolji od navijački organizovanog društva u kome živimo, sa svim njegovim podelama i bestijalnošću, niti je manje ubedljiv od brojnih „sačekuša” na srbijanskim ulicama. Mesta za estetiku i poetiku, za plodonosna estetička i poetička razmimoilaženja, za polemiku medju akterima književne svakodnevice nema. Umesto toga postoji facit instruisane falsifikacije nacionalne književnosti: facit fetišizma. Jovanović-Danilov, G. Božović, S. Jelenković, V. Karanović, D. Velikić, D. Albahari, Vida Ognjenović, M. Bećković, R. Petrov Nogo, M. Pantić, G. Petrović, M. Marčetić, Lj. Simović, D. Novaković, V. Bajac, A. Gatalica, R. Lazić, B. Srbljanović, S. Basara, M. Maksimović, V. Kopicl, dvadesetak imena pisaca još i - zavesa. Postoji li još neki srpski pisac danas? Prema maklerima srpske književne scene, izgleda da ne! Medjutim, ukoliko kažemo da su Jovanović Danilov, Jelenković, Karanović, Petrov Nogo, Marčetić, Simović, V. Ognjenović, B. Srbljanović, G. Božović pre svega loši pesnici, odnosno romanopisci čija imena na ovom mestu ne želimo da zamenimo sa imenima boljih a  prećutanih pisaca, jer bismo poredjenjem uvredili ove poslednje, na sceni ostaju oni o čijem bi se mestu u savremenoj srpskoj književnosti moglo polemisati, ali se to nikako ne dogadja. Prvi postaju plutajući znakovi srpske književne berze, iluzije o neprikosnoveno vrednoj književnosti, taoci apsolutistički vodjene informacije sačinjene kao predstava o toj književnosti, ikone: figure pomoću čijih imena se iz tokova savremene srpske književnosti nasilno isključuju brojni ostali književni stvaraoci. Ikone su uz pomoć svojih posrednika

– novih ždanovista - svuda prisutne. Njihovo prisustvo se veštački konstruiše tako da ispada da nema smisla da se pitamo o tome da li isti predstavljaju nesumnjive književne vrednosti, ili ne. Ipak, zapitajmo se: je li David Albahari nesumnjivo značajan pisac? Je li na isti način to Velikić? Bećković? Recimo sa svoje strane ono u šta mi verujemo. Radomir Konstantinović je daleko značajniji romanopisac od Kiša i Albaharija, Jovica Aćin od Velikića, nakon pokojnog Despotova mnogi savremeni srpski pesnici mogli su pero da bace u trnje, a naknadno osveštani pesnički radovi Ljubomira Simovića nisu morali da budu napisani. O škartovima srpske pesničke scene (Jovanović Danilov, Karanović, Jelenković, Petrov Nogo, Marčetić) u časopisima se pišu neutemeljene pohvale, tolike da njihovo delo postaje virtuelno.  Ono više „nema svoj razlog u sebi”, no postoji, da se poslužimo Bodrijarovom terminologijom, samo kao „efekat simulacije” govora o dobrom pesništvu. Novi ždanovizam podstiče ekstenziju virtuelnih vrednosti u srpskoj književnosti, osvetljavajući na taj način kako svoje parodično, tako i svoje histerično lice. Potrebno je, dakle, biti kolektivni histerik pa se saglašavati sa umreženim konstrukcijama nametnutih književnih vrednosti koje su novi ždanovisti obznanili. Preobilje iskostruisanih izjava o delima navedenih pesnika (i ne samo o njima, isti predstavljaju tek „šlag na torti”) dodatno prâzni kritičke sudove od mogućnosti da budu prihvaćeni kao verodostojni. Ikone postaju znakovi, a znakovi se otvaraju prema „širokom polju igre i neodredjenosti”, postajući fetiši. To je delo novih ždanovista. – Šta nas prema tome delu obavezuje? Ništa ! – Šta bi čoveka uopšte moglo obavezivati prema konstrukcijama, prema znakovima ostalim bez mogućnosti razmene, ukazima ispražnjenim od smisla? Novi ždanovisti, po uzoru na stare, vaspostavljaju hijerarhiju književnih vrednosti na dirigovan i horski način (ukoliko više dirigovaniju, utoliko više praznu i bez pokrića), vladavinu parodije književne kritike sastavljene od mešavine različitih književnokritičkih postupaka prisutnih u jednom tekstu: od impresionističkog do kvazi-naučnog, sa terminologijom prisutnom samo radi zasenjivanja prostote. Iza takvih konstrukcijâ kriju se dodatne konstrukcije, znatno manje bezazlene. Novi ždanovisti ispostavljaju članovima književničkog Kluba ugovor o partijskoj disciplini. Svaki književnik sa stabilnim identitetom i integritetom biva žrtvovan. Biti „preko puta“ neispravno je, baš kao i u praksi „izvornog“ ždanovizma.  Ždanovističko „vjeruju“ u socijalizmu ili u demokraturama teži jednostrukosti, totalitetu, „po cenu vanrednog uprošćavanja“. Primerna formula za ovo glasi: Jelenković = Karanović = Jovanović Danilov. Ili: M. Bećković = M. Tešić = Petrov Nogo = Lj. Simović. Ako ovi identiteti i jesu lapsusi ždanovistički ustanovljene književne kritike, oni su to smišljeno i apsolutno, na način puke volje histerikâ iste kritike i počesto su ogledalo rasporeda stranaka na vlasti. Primer : Vida Ognjenović = srpski PEN = demokratska stranka = umnoženi (klonirani) G. Božović = Beogradski književni časopis = Književni magazin = državni pisci. Nikako ne pisci kojima je raison d’ ětre pisanje kao takvo. Takvima je etika individualizma jednog Beketa, Kloda Simona, Robera Penžea, Natali Sarot, Renea Šara daleka. Isti su pisali za pisanje sâmo i za posledice pisanja kao takvog. I srpski i francuski pisci pišu, ali se sve menja u zavisnosti od toga da li se pisanje praktikuje prema njegovoj vlastitoj logici i tako vrednuje, ili se isto vrednuje na temelju prioriteta koji daleko od toga da su isključivo književne prirode. Ni Bećković, ni Simović, niti Petrov Nogo, koliko ni 47 pisaca koje reklamira luksuzna brošura „Pisci Srbije“ („Schriftsteller aus Serbien“, „Writers from Serbia“), čiji su izdavači  Ministarstvo kulture Republike Srbije, Srpski PEN centar i Privredna komora Srbije (2008),nikako nisu sve ono što spisateljska Srbija ima, no na totalitarni način uspostavljena realnost jednog književnog prostora, simulacija njegove realnosti. Reč je o teroru književnog polusveta, posve svesnog da namerno proizvodi falsifikovanu sliku jedne daleko složenije slike. Laž onih kojima je dozvoljeno da proizvode falsifikate i simulakrume. Slika koja je sa navedenom brošurom poslata u svet glasi: Srbija je imala i ima 47 pisaca, od Isidore Sekulić, Iva Andrića, Crnjanskog do „značajnih“ i „nezaobilaznih“ savremenika poput Lasla Blaškovića, Biljane

Srbljanović i Gojka Božovića. Slika : savremeni pisci i njihove ugledne preteče sa konotacijom: mi i oni, mi (niko drugi do mi) naslednici smo klasikâ srpske književnosti. Poruka: Crnjanski i Božović (ili bilo ko drugi), Andrić i Goran Petrović (ili bilo koji drugi pisac), Selimović i V. Ognjenović; svi u istoj brošuri, a zasluge svih za srpsku književnost navodno su podjednake. Slava pesnika Crnjanskog jednaka je pesničkom umeću Vojislava Karanovića, Andrićeva slava prozaiste jednaka je Basarinoj. Svi prisutni su članovi srpskog PEN centra, izvan PEN centra ne postoji ni jedan pisac vredan pomena i, daleko bilo, neukusnog poređenja. Naslov brošure, ponavljamo : „Pisci Srbije“. Rezultat: falsifikat. Pri tome nas ne interesuje za koje svrhe je brošura štampana. Pisac Predgovora u navedenoj brošuri je Mihajlo Pantić. Beleške o autorima napisali su M. Pantić i Gojko Božović. Budući da su oba autora prisutna u navedenoj brošuri, jedan je pisao o drugome, drugi o prvome. Ako bi ovaj rad vredelo završiti primerom, navešćemo ga. Evo šta je napisano o Gojku Božoviću : „Gojko Božović (1972), pesnik, književni kritičar i esejista. Poezija Gojka Božovića predstavlja stišani govor o modernom svetu u rasponu izmedju epifanija svakodnevice i ponornih udesa istorije i drugih velikih priča. Božovićeva poezija oličava susret čulnog i intelektualnog, epifanijskog i erudicijskog, strasnog i razumnog, pri čemu se u pesnikovim stihovima ukazuju kako izazovne teme savremenosti, tako i slojeviti vidici u kojima se otvara dijalog sa pesničkom tradicijom i tradicijom mišljenja. Najvažnije knjige pesama : Duša zveri (1993), Pesme o stvarima (1996), Arhipelag (2002), Elementi (2006)“. Ovakav omage mogao bi biti upriličen kada je reč o pesniku na kraju njegove karijere, stvaraocu koji iza sebe ima završen opus. Laskava ocena o Božovićevom pesništvu, medjutim, ocena je data o jednom državnom službeniku, a neodrživa je budući da njegovo pesništvo ni lahor istorije nije dodirnuo, a nekmoli „ponorni udes istorije“ i njenih „velikih priča“ poznatih samo Liotaru, nikako ne i marginalcima u poeziji. Reč je o iskonstruisanoj oceni koja je opšte mesto kada je reč o pohvalama bez pokrića, zasnovanim na pukom : „Hoće mi se, mora mi se verovati na reč, i basta!“ Neutemeljena ocena o radu jednog pesnika, još uvek bez prepoznatljivog profila, koji od svega poseduje samo očitu ljubav prema funkcijama aparatčika, deluje poznavaocu njegove poezije kao groteska. Besmislena ocena o njemu kao pesniku jednaka je potrebi da se ovom poslušniku režima dodeljuju razne funkcije u srpskim institucijama nadležnim za društveno funkcionisanje književnosti. Broj Božovićevih funkcija u književnoj Srbiji teško bi bilo nabrojati. Sveprisutan je i nezamenjiv. Takve poznajemo u svim vremenima ove zemlje : u obrenovićevskoj Srbiji, cicvarićevskoj, Brozovoj, Miloševićevoj, postoktobarskoj. Čoveka trenutka, čiji se curriculum, moralni i mentalni, umrežava sa curriculumom brojnih drugih aparatčika, ecrivants-a, čiji nihilizam i destrukcija uglavnom onespokojava ecrivain-a. Zajednička crta prvih : pisanje za postizanje nekakvog vanknjiževnog cilja, nagon za izopštavanjem boljih od sebe, pakt sa prosečnima i njihova promocija. Prosečni, odnosno ecrivants, stub su svih književnih republika. Ždanovističke prakse su im posebno naklonjene. Sa prosečnima se može ići u trgovinu, ući u nju. Razvijati biznis unutar književne kritike. Infiltrirati se u institucije kulture. No, ni na jednoj od adresâ institucijâ ne stanuje nikakav Rembo, niti ijedan Dis, Drainac ili Crnjanski. U njih se useljava književni polusvet. Oni pisci koji su skloni ždanovističkoj vizija književnosti i koje ta i takva vizija i promoviše u zaslužne književne poslenike. Poslenike, ne i u pisce.
Književne vrednosti u Srbiji uspostavljaju se tako što znak na koga je uprto prstom postaje „čistim objektom“, simulakrumom, o čemu je u drugačijem kontekstu pisao Bodrijar. Vlasnik izdavačke kuće Arhipelag, Gojko Božović,  objavio je Bodrijarovu knjigu Pakt o lucidnosti ili inteligencija Zla. U toj knjizi su, ironijom slučaja, opisani svi mehanizmi i posledice akumulacije moći kakve on, zajedno sa promoterima novog ždanovizma, praktikuje. U Bodrijarovoj knjizi, međutim, nema reči o tome kako se uči pesnički zanat. Ne samo stoga

Prošlo je skoro tri godine od kako sam odlučio da zaćutim. Danas znam da je to bila ispravna odluka, jer moja duša je donekle pronašla mir. Ali takođe znam da ćutanje nije bilo dovoljno. Time nijednog brata nisam naterao da promeni mišljenje; da makar razmisli o gadnim ljudima i događajima koji su nas zadesili. Zato sam rešio da u ovim beleškama objasnim zbog čega sam zaćutao. Možda će nekome pisana reč više značiti od moga tihovanja. Možda će ona nagnati nekog pravednog čoveka da učini nešto konkretno. A Bog će mi oprostiti, jer ja to činim u njegovu slavu.
(...)
Iskušenički period bio je mnogo teži nego što sam mislio. Borio sam se protiv mnogih uninija – onih znanih, koje su me proganjale u svetovnom životu, ali i onih nepoznatih, za koje sam tek tada saznao da gospodare mojim mislima. U dva navrata hteo sam i da se vratim za Beograd. Prvi put sam o tome razmišljao posle samo tri dana, kada sam se telefonom javio majci. Čuvši je kako plače, kako me preklinje da dođem kući, spakovao sam stvari i bio na ivici da odem. Niko od braće nije me zadržavao. Ali sam na kraju ipak odlučio da ostanem. Shvatio sam da odlaskom ništa ne bih promenio; da bi mi duša i pored toga ostala na Svetoj Gori, a to bi kod mene kad-tad rodilo nezadovoljstvo koje ni ja ni moja mati ne bismo podneli. Drugi put sam pomislio da napustim manastir nakon godinu dana, tokom posete moga brata, koji je došao da mi kaže da nam je majka na samrti. Ali tada više nisam mogao da se vratim. Bio sam prošao najgora iskušenja i prvi put naslutio ljubav Božiju, tako da je moj put već bio određen. Čak i privremeni odlazak na tom stupnju značio bi podleganje iskušenju. Bio bi to jasan znak dvojedušja, „a dvojedušan čovek”, govorio je sveti apostol Jakov, „nepostojan je u svim putevima svojim”. Brat mi nikada nije oprostio što sam i pored njegovih reči ostao u manastiru. Nije me čak ni obavestio o majčinoj smrti. Za nju sam saznao tek mesec dana kasnije, kada sam okrenuo broj svog bivšeg stana i kada mi je tetka ljutito saopštila šta se desilo, optuživši me za majčinu smrt.
Mislio sam da će to biti poslednji težak udarac koji ću morati da podnesem. Mislio sam da sledi period duhovnoga mira koji ću provoditi u molitvi, ikonopisanju i čitanju knjiga svetih, naročito kada je došao kraj mom iskušeništvu. Međutim, tek tada su počele prave muke. Kada sam se zamonašio, proveo sam još neko vreme na Svetoj Gori, a onda su me u leto devedesete godine, sasvim neočekivano, poslali natrag u Srbiju, u jedan mali šumadijski manastir. Kazali su mi da sam tamo potrebniji i da ću uvek moći da se vratim u Hilandar ako to budem želeo. Danas shvatam zašto su me tamo poslali, ali tada sam zbog toga bio besan. Osećao sam gnev koji me je sasvim iznenadio, jer sam verovao da sam se bio očistio od takvih otrova. No, kako nisam imao izbora, spakovao sam se i otputovao za Srbiju.
Već posle nekoliko meseci provedenih u tom manastiru shvatio sam da ću na putu duhovnome sretati isto zlo sa kojim sam se nosio i u svetovnom životu. Tako sam jednog popodneva slučajno video kako dvojica monaha tuku jednog brata, mladića od možda dvadeset godina. Udarali su ga nekim metalnim šipkama i bezočno vređali, a on je plakao i molio ih da ga poštede. Sve se dešavalo iza manastira, nedaleko od barake koju su koristili radnici, uglavnom preko leta, kada su vršili popravke u manastirskom konaku. Prišao sam im i upitao ih zašto ga tuku, ali su mi oni odgovorili da se ne mešam i da je „gnjida zaslužila mnogo gore batine”. A kada sam im rekao da prestanu, krenuli su ka meni, zapretivši da će me prebiti ako ga dalje budem branio. Iste večeri otišao sam kod igumana i ispričao mu ono što sam video. Nisam prećutao ni jedan jedini detalj. On mi je rekao da se to dešava, da su i monasi ljudi, te da ću, jednostavno, na sve morati da se naviknem. Možda bih to i prihvatio – jer iguman je, u suštini, bio častan čovek – da se mladić nije upokojio nakon petnaest dana. Uzrok smrti je, kako su nam saopštili, bio srčani udar. No ja sam vrlo dobro znao da je mladić ubijen, da je umro od posledica batinanja. Mene nisu mogli da prevare.
Odmah sam zatražio da me premeste u drugi manastir. Nisam više želeo ni sekund da provedem među takvim ljudima. Rekao sam da mojim plućima ne odgovara vlaga u konaku, što je bilo tačno, mada ne u toj meri da bih zatražio premeštaj. Moja molba je, naravno, uslišena munjevitom brzinom. Tako sam nepunih mesec dana kasnije dospeo u jedan mali manastir u jednom zabačenom vojvođanskom selu.
Nema razloga da krijem – i pored svega što sam do tada iskusio, ja sam i dalje verovao da moj život može biti onakav kakvim sam ga zamišljao pre odlaska na Atos. Mislio sam da je

zlo od kojeg sam pobegao slučaj za sebe, još jedno iskušenje koje moram da savladam na putu osvećenja, i da ću uz možda malo veći napor ipak uspeti da osetim lepote pravoslavlja. Tešio sam se i rečima Hristovim:

I izići će koji su činili dobro u vaskrsenje života,
a koji su činili zlo u vaskrsenje suda.

           Ta moja pusta nada još više je zaiskrila kada sam došao u manastir i video kako se braća prema meni lepo ophode. Primili su me kao najrođenijeg. Čini mi se da ni na Svetoj Gori nisam osetio tako blagotvoran duh zajedništva. Ali ubrzo se pokazalo da je to samo privid. Preda mnom je bilo istovetno zlo, samo što je ovoga puta imalo suptilniji oblik.
Početkom devedeset i prve godine, na Preobraženje, u selu je prvi put održana litija. Bratstvo je odlučilo da izađe iz manastira i pronese manastirske relikvije ne bi li veru približilo neukom narodu. To, samo po sebi, nije bilo ništa neobično. Slične verske povorke održane su te godine i u drugim mestima, a održavaju se i danas. Međutim, u tom selu zbilo se nešto nečuveno. Tokom litije, dok smo pronosili mošti svetih, prišao nam je neki starac sa crnim naočarima. Jedan brat je iz kovčega izvadio nekoliko moštiju i njima ga prekrstio. Odmah zatim čovek je skinuo naočare, teatralno pogledao ka nebu i uzviknuo: „Ljudi, progledao sam! Čudo! Ja vidim!” Potom je u zanosu, pipajući oči rukama, prišao začuđenim seljacima kako bi sa njima podelio oduševljenje. A narod, kao narod, odmah je stao da viče: „Čudo! Bog mu je vratio vid!” Ja u to nisam poverovao, zato što sam znao da su takva čuda mogli da izvedu samo Gospod naš Isus Hrist i još mali broj svetih ljudi poput Jovana Damaskina ili, u novije vreme, svetog Jovana Šangajskog. Ali moja su braća poverovala. Uveče, nakon poslednjeg obroka, nisam otišao u keliju, već sam iz trpezarije izašao na vazduh da razmislim o svemu što sam video. I posle možda deset minuta ugledao sam kako nedaleko od manastirske kapije jedan naš brat, jedan od najstarijih među nama, daje novac upravo onom čoveku. I odmah mi je sve bilo jasno. Sačekao sam da čovek izađe iz manastirske porte, a onda sam prišao bratu i rekao mu: „Sve sam video. Taj čovek nije bio slep. Platili ste mu da odglumi slepca.” A on mi je odgovorio. „Još si mlad, Serafime, pa ne razumeš. Takvi ljudi više ojačaju veru nego hiljadu liturgija. Ovo je prost narod. Njemu treba čudo. Šta ima veze što nije stvarno? Važan je rezultat.” Iste večeri sam razgovarao sa još nekima od braće i svi su mi rekli istu stvar. Dakle, oni su našu veru gradili na lažima, na običnom srebroljublju. Sećam se, tada mi je na pamet pala jedna misao svetog Serafima Rouza o „ukusu” i „miomirisu” pravoslavlja koje je osetio kada mu se, za vreme prvog pričešća, otkrila Božija blagodet. Koliko je to bilo daleko od lažne vere moga grešnog bratstva!          
Ali, iako sam znao da je to skrnavljenje vere, unižavanje svih podvižnika koji su se u najtežim vremenima borili za Reč Božiju, nisam znao kako da postupim. Jer da sam to obelodanio – da sam izašao na seoski trg i povikao: „Narode, sve je bila laž! Čovek nije ni bio slep! Platili su mu da vas obmane!” – ljudi bi verovatno prestali da veruju u Boga. Poistovetili bi veru sa bezvernim ljudima koji su je ispovedali. A opet, da sam ćutao, učestvovao bih u sramnom obesmišljavanju pravoslavlja.
Nažalost, nisam bio dovoljno jak, pokolebao sam se kad je trebalo da budem najodlučniji. Pristao sam da veru pronosimo na tako podao način. Govorio sam sebi: „Ovo je ionako zao svet. Možda ispovedanje vere treba da budu saobrazno vremenu u kojem živimo. Možda je duboko grešnom narodu potreban jači verski podsticaj, pa makar bio i lažan.” I dugo sam živeo u toj zabludi. Čak sam kasnije i učestvovao u takvim litijama, gde sam gledao kako se na ovaj lažljivi način učvršćuje naša vera.
Ipak, sve ovo je bila dečja igra u poređenju sa zlom koje sam iskusio svega par godina kasnije. Neki od vas se sigurno sećaju tog vremena – glad, nemaština, rat, nasilje, bolest. (Ili ste možda sve zaboravili?) Situacija u Crkvi nije se mnogo razlikovala. Imali smo manje hrane, manje drva za ogrev, manje novca za popravku dotrajalog konaka, a u nama su se budile sve one životinjske strasti za koje smo verovali da su zauvek nestale iz naših „svetih” duša. Jedina prednost bila je u tome što je više ljudi posećivalo manastir i tražilo spas u Hristu. I to ne zbog toga što su se ljudi tada duhovno osvestili – naprotiv, svi smo znali da dolaze uglavnom iz straha od smrti – već zato što smo u razgovoru sa njima i mi uspevali da zaboravimo na užas koji nas je svakog dana pohodio. Jednoga dana u manastir su došli

neki ljudi sa oružjem, obrijanih glava kao kod školske dece posle najezde vašaka, prosti, pijani, u crnim uniformama Lucifera. Naše bratstvo ih je blagosiljalo, kao što je radilo sa svim drugim ljudima koji su to od nas tražili. Iguman im je najpre čitao o svetoj vojsci Hristovoj koja će, u ime Gospoda, kada dođe sudnji dan, satreti neprijatelja roda hrišćanskog, a onda im je poželeo sreću u ratu i junaštvo dostojno naših slavnih predaka. Sve se to zbilo ispred konaka, pod kapom nebeskom, pošto je manastir bio suviše mali za toliku vojsku. Zatim je iguman svakom ponaosob prinosio krst na celivanje i govorio: „U ime Oca i Sina i Svjatogo Duha, sretno otišao i došao.” Vojnici su onda prilazili nama, koji smo stajali odmah do igumana, sa njegove desne strane. Mi smo ih takođe blagosiljali i od srca im želeli da pobede vekovnog neprijatelja. Koliko smo samo bili grešni!
Kada su prošle mračne godine i kada je početkom novog veka našom zemljom zavladao mir, ja se više nisam sećao ovih grehova. Možda i nisam želeo da se sećam. Međutim, jedne večeri slučajno sam na televiziji pogledao snimak na kojem se videlo kako oni crni vojnici ubijaju neku decu. Izvlačili su ih iz nekog prljavog kamiona, terali ih da legnu na zemlju i bez zadrške pucali im u potiljak. Pri tom su se šalili, neki su se i bučno smejali, kao da u seoskoj kafani proslavljaju rođendan. Nisam mogao da poverujem rođenim očima. A onda je pušten i snimak pričešća koje je obavljeno u našem manastiru pre nego što su ti bogohulnici otišli u rat. Na snimku sam, među bratstvom manastira koje je ispraćalo ratnike, prepoznao i sopstveni lik. Možete li zamisliti kako sam se osećao? Samo što se nisam srušio na pod od užasa. I tada je prljavština koju sam godinama potiskivao polako počela da izlazi na površinu, da me guši, da mi, poput neke crne koprene, prekriva očinji vid. I osetio sam kao da su deca stradala od moje ruke. Kao da sam ih ja streljao onim crnim, satanskim oružjem.
Danima sam molio Boga da me uzme k sebi. Danima sam želeo da nestanem s ovog sveta, ridajući u tišini svoje kelije. Sećanja su navirala nekontrolisano. Skoro svaki sekund prošlosti boleo je kao ubod noža. Istovremeno sam pokušavao da u sebi pronađem makar iskru čistote koja bi ublažila moju grešnost, koja bi me uverila da i pored svih zala ima nade. Nisam je pronašao. Izgledalo mi je da sam čitav život žrtvovao ni za šta; da sam od početka bio u okovima prelesti; da sam, štaviše, sve vreme služio đavolu, verujući da činim bogougodno delo. Pri tom ljubav Božiju nijednom nisam osetio, iako mi je bila najvažniji cilj. I uporno sam molio Boga da me uzme. Što pre. Na bilo koji način. Ali On me nije poslušao. Umesto da mi podari smrt, koja bi donela nezasluženo spasenje, Gospod me je terao da patim. Pred očima sam stalno video sliku ubijene dece. U ušima mi je odzvanjao onaj prostački smeh crnih zločinaca. Međutim, to je bio samo deo mučenja. Strašne slike i glasovi dolazili su mi u san. Nijednog trenutka nisam imao mira u svojoj grešnoj duši. Iz jednog košmara prelazio sam u drugi, često ne znajući koji je od njih san, a koji java. Ponekad bi samo dodir hladnog zida kelije mogao da otkloni ovu paklenu dilemu.
Ali dok sam patio, prvi put dobivši priliku da se pokajem i kroz patnju dostignem ono što mi je godinama izmicalo, oko mene su braća govorila da mi uopšte nismo krivi. Ja sam u strahu, izmučen, obnevideo od užasa, slušao Božije reči iz Dela apostolskih:

            Pokaj se, dakle, od ove tvoje pakosti i moli se Bogu
            da bi ti se oprostila pomisao srca tvojega.

A oni su tvrdili da nisu znali da će vojnici ubijati decu. Neki su čak pričali da je sve to montaža, da se nije baš tako dogodilo. I nisu pokazivali ni najmanju grižu savesti. Potom se umešalo i nekoliko vladika. Sa televizijskih ekrana, poput crnih gavranova, danima su ponavljali da je dužnost Crkve u ratu da bude sa svojim narodom; da zbog toga ne može biti krivice među bratstvom našeg manastira. A ja sam znao zbog čega svi tako govore. I zato sam odlučio da zaćutim.

bilo koje društveno uređenje, budući da je institucija nosilac društvene organizacije.
O čemu je, zapravo, riječ? Institucije sada funkcioniraju na principu fiksiranosti, čak u tolikoj mjeri da se ta osobina institucije smatra osnovom. Promjene se, istina, sprovode, ali samo u onoj mjeri u kojoj će tim promjenama biti omogućeno održanje institucije uz održanje “okamenjenosti” na kojoj je zasnovana. (Možda je baš to vidljivo na primjeru sarajevskog univerziteta u kontekstu bolonjskih reformi.) Dakle, institucije su zasnovane na principu “vertikalnog odnosa”, to jest, Jednoumlja. Kao takve, one ne mogu na kvalitetan način zadovoljiti potrebe ljudi koje oko sebe okupljaju, odnosno ne mogu potpomoći poboljšanje odnosa u zajednici kojoj su temelj. Institucije neke zajednice moraju težiti tome da grade kulturu dijaloga, a to mogu jedino ako i same – iznutra – budu na takav način organizirane. Ako institucije ne djeluju na tom principu, onda je čitav javni prostor organiziran na principu Monologa a ne Dijaloga, odnosno, time se onemogućuje uspostavljanje dijalektičkih odnosa, koji jedini mogu biti plodotvorni (u društvenom smislu).
Književni časopisi, također, pripadaju onome što se naziva javnim prostorom i kao takvi nužno moraju biti koncipirani na ispravan način. Nije riječ o nečemu novom, već je riječ o tome da časopisi, kao nešto što pripada javnom prostoru, ne smiju biti na bilo koji način instrumentalizirani, već trebaju biti uređeni u skladu sa njihovom primarnom funkcijom. Nije zgorega da navedem znanstveno definiranje te problematike časopisa: znanstveni časopisi služe kao sredstvo komuniciranja unutar znanstvene zajednice (definicija je parafrazirana iz teksta Siniše Maričića – “Časopisi znanstvene periferije – prema zajedničkoj metodi vrednovanja njihove znanstvene kompatibilnosti”). Iako se ovo tiče znanstvenih časopisa, podjednako važi i za druge, a osnovno je to da časopisi služe kao SREDSTVO KOMUNICIRANJA unutar određene, uže zajednice.
Veliki broj časopisa za kulturu, književnost, umjetnost, književno-umjetničku kritiku i teoriju, jednostavno govoreći, nisu koncipirani u skladu sa pravom svrhom časopisa. Takva praksa je većinom zastupljena tamo gdje je kulturna djelatnost funkcionalizirana etnonacionalističkim institucijama, čime je postala sredstvo za indoktrinaciju ljudi.
Obično su takve ideološke zloupotrebe sada manje zastupljene neposredno, a više posredno (dok je u ratnom i postratnom vremenu bilo većinom obrnuto). U smislu sadržaja javni prostor u društvima organiziranim na principu etnonacionalizma može jednim malim dijelom biti otvoren za mišljenje Drugog. Na razini sadržaja, dakle. Ali na razini okvira (to jest mehanizama moći) javni prostor je itekako zatvoren. Upravo se na toj razini očuvavaju nakazne etnonacionalističke vrijednosti, u svim društvenim sferama.
Kako bi pogrešno organiziran okvir “izgledao” na primjeru nekog književnog časopisa? Pogrešno organiziran okvir onemogućava tekstovima koji su objavljeni uspostavu odnosa sa tekstovima koji problematiziraju iste teme iz drugih perspektiva. Samim time su onemogućene rasprave, polemike, odnosno dijalektički način komuniciranja i donošenja zaključaka (u skladu sa konvencijama forme). Zašto je to onemogućeno? Zato što na razini okvira (koncepcije, u slučaju časopisa) nije otvoren prostor za Drugost.
Sve ovo o čemu govorim sada usko je povezano sa pričom o postmetafizičkom vremenu s početka teksta. Na koji je način povezano?
Niti jedan oblik mišljenja ne može posjedovati ekskluzivno pravo na istinitost zato što je svaki tek apstrakcija, jedan logički ustrojen sistem. (U romanu “Iščekujući varvare”, J. M. Coetzee-a, kaže se da je – bol jedina istina. Mišljenje ne može biti istinito samo po sebi, nego ono odražava istinu. Pozitivno angažirano mišljenje može spriječiti nanošenje bola ljudima. Takvo mišljenje nije istina samo po sebi, ali je na strani istine. Duhovno nasilje se uspostavlja onda kada jedan oblik mišljenja zauzme prostor koji pripada Drugome, to jest, kada poništi Drugost (to je osobina rasizma, nacizma, etnonacionalizma, ali isto to postoji i u ogromnom broju drugih oblika)).
Ono što bi bila ta vrsta istinitosti u različitim oblicima mišljenja može se uspostaviti samo kroz “otvoreni” odnos različitih oblika mišljenja. Svaki stav koji sebe ne predstavlja Drugom – a time se i “otvara” prema Drugom, odnosno prima od Drugog – nego se nameće kao jedina istina, ne može biti ispravan, to jest, takvi oblici mišljenja su u službi nanošenja bola ljudima.
Međutim, postoji i zamka u koju mogu upasti i lijevi, opozicioni ili čak disidentski oblici mišljenja. Uzmimo za primjer osobu ili organizaciju ljudi koji su kritički usmjereni na oblike duhovne nekrofilije u bosanskohercegovačkom društvu (ili nekom drugom ex-jugoslavenskom društvu, koje je zasnovano na etnonacionalističkim vrijednostima), prije svega na ideologizirano čitanje književnosti, prisutno u časopisima, institucijama i dr. Ne treba ni govoriti u kolikoj su mjeri te institucije zasnovane na na nakaznom Jednoumlju. Međutim, postoje u društvu organizacije ili pojedinci koji su zasnovani isključivo na krajnje oštom protivljenju onome što je indoktrinacija, ideologiziranje, Monolog i Jednoumlje. To je za svaku pohvalu, pogotovo što je u Bosni i Hercegovini za takvo djelovanje potrebno mnogo hrabrosti i odricanja (tj. svijesti o mogućim posljedicama). Dakle, idejno, koncepcijski takve organizacije su zanovane na ODNOSU prema određenom obliku mišljenja. Ako je neko zasnovan isključivo na odnosu prema određenom obliku mišljenja postoji mogućnost da funkcionira na JEDNAKIM PRINCIPIMA kao i oblik mišljenja u odnosu na koji je zasnovan. Dakle, postoji opasnost upadanja u tu zamku i ja svojom kritikom želim na to da ukažem. Šta su posljedice toga? Ono što je lijevi, opozicioni oblik mišljenja u odnosu na vladajuće etnonacionalizme, to može neki drugi disidenstski oblik biti u odnosu na opozicioni oblik mišljenja.
Upravo je to ono što obilježava dominantne oblike mišljenja u Bosni i Hercegovini. To važi i za one koji su okupljeni oko političke pozicije i opozicije (to uključuje i kulturu, medije i dr.).
Dževad Karahasan je istinito primijetio – u jednom intervjuu (objavljenom na metro-portal.hr) – da kod nas postoji nekoliko centara mišljenja koji su usmjereni jedan protiv drugog/drugih, bez toga da se “slušaju”, odnosno da dijalogiziraju i na taj način dolaze do rješenja i zaključaka. To će kazati da je sve kod nas javni prostor dominantno zasnovan na principu Monologa (a sva nesreća baš iz toga proizilazi). Na čelno mjesto u tome intervjuu je stavljen Karahasanov stav – “U Bosni i na Balkanu Bog više ne daje pojedince, postoje samo nacije i crkve”.
Dakle, važno je posvetiti neku pažnju i tom fundamentalom problemu. Stara Grčka je kulturološki građena na principu individualizma. Pored ostaloga, to je bitan razlog “bogatstva” te kulture. Ustroj kulture ne zahvata potrebu za širenjem, ekspanzijom izvan vlastitih granica. To je temeljna osobina ustroja civilizacije. Rim je civilizacija i kao takav je zasnovan na potrebi stalne ekspanzije, širenja, koloniziranja... To podrazumijeva potpuno drugačiju društvenu organizaciju. Baš tada je u fokus stavljen kolektiv, a ne individua, zato što se preko kolektiva mnogo efikasnija akumulira Moć. Na tome su zasnovana i današnja društva, to jest, prije svega, ona koja spadaju u Zapadni civilizacijski krug. Ako se analizira organizacija rada bilo koje institucije u bosanskohercegovačkom ili nekom drugom ex-jugoslavenskom društvu mogu se u njoj zapaziti upravo osnovne zakonitosti na kojima počiva civilizacija. Spojeno sa kapitalističkim apsolutizmom u današnjem vremenu prvobitne osobine civilizacije su zadobile čudovišne razmjere. Institucija teži tome da funkcionalizira pojedinca, da ga upotrijebi kao sredstvo akumulacije Moći. Upravo ta reduciranost na jednu funkciju, kako piše Ginter Anders povodom književnosti Franza Kafke (“Kafka – za i protiv”), odražava prirodu modernog čovjeka, koji “djeluje jedino svojom specijalnom

funkcijom”, modernog čovjeka kojega je “podjela rada načinila prostim specijalnim točkićem”. Snažna individua, ne samo da nije poželjna, jer nije funkcionalna, već je opasna za poredak izgrađen na kolektivnim vrijednostima. Kako kaže Max Horkheimer u knjizi “Pomračenje uma”: „Budućnost individuuma ovisi sve manje  i manje o njegovoj vlastitoj razboritosti, a sve više i više o nacionalnim i internacionalnim borbama među kolosima sile. Individualnost gubi svoju ekonomsku osnovu.“
Danas se mnogi kod nas bave dekonstrukcijom ideologije, konkretno etnonacionalizma, ali ideologije – bez obzira na čemu bile zasnovane – uvijek su bile tek sredstvo za akumulaciju Moći, dok su one danas samo jedno od kapitalističkih sredstava. Istina, protiv kapitalističkog apsolutizma se veoma teško boriti, jer je na njemu zasnovana današnja civilizacija, pa se stoga samo nastoje ukloniti negativnosti koje generira etnonacionalizam, kako bi se moglo prilagoditi kapitalističkom poretku zapadnih zemalja. To je ispravno, jer je to pozitivno djelovanje u granicama realnosti, koje su bez naše volje uspostavljene, koje smo zatekli. Sve to ne znači da se o problemu individualizma ne smije raspravljati i da se jaka individua ne treba boriti za svoj prostor (ne treba podsjećati da se za ostvarivanje svojih prava čovjek uvijek morao boriti – najbolji je primjer ženskog osvještavanja ili feminizma).
Individualizam u kulturi je obično veoma plodonosan. Najznačajnije stvari u kulturi nastaju upravo kao plod individulanog napora.  Ali baš zbog osobina koje su navedene, takva individua ne može da zauzme svoj prostor, jer se institucionalizirani kapitalistički sistem tome opire, kao što se opire svemu što nije funkcionalno.
Obrazovni programi današnjih Univeziteta podređeni su funkcionalnosti i kolektivnom (u Bosni i Hercegovini je to zadobilo groteskne oblike). Univerzitet je zainteresovan isključivo za bezličnu masu mladih ljudi, koji su tu podvrgnuti dresuri. Današnji studenti moraju biti isključivo funkcionalni. Ako su vrijednosti na kojima počiva neka zajednica zasnovane na etnonacionalizmu – kao što je slučaj u Bosni i Herecegovini – onda se mladi ljudi u društvenim sferama znanja moraju “obrazovati” indoktrinacijom, to jest moraju biti funkcionalni, osposobljeni za egzistiranje u nakaznoj hijerarhiji vrijednosti, čime postaju čuvari takvog stanja, jer bivaju iznutra, duhovno, u sve to uključeni. Osviješteni mladi ljudi, čak osviješteni samo onoliko koliko je u zapadnim zemljama osviješten prosječan čovjek, nikom nisu potrebni, jer, s jedne strane, nisu upotrebljivi, odnosno funkcionalni, a s druge strane, nepoželjni su jer ugrožavaju uspostavljeni poredak. Na taj su način najkvalitetniji mladi ljudi obespravljeni, pa su prinuđeni ili da prave ne-etične kompromise ili da odlaze u razvijenije zemlje ili da se bore za svoja prava. Ovo posljednje, u okolnostima kakve jesu, veoma je rijetko i graniči sa donkihotizmom.
Protiv svega navedenog – u okolnostima kakve jesu – moguće je boriti se isključivo istim metodama, to jest načinom na koji se i manifestuje Moć organizacija na kojima je zasnovano društvo. To znači da se efikasna borba ne može graditi na individui, već na kolektivu. Na žalost, to je tako.
U današnjem vremenu da bi se neko smatrao uspješnim buntovnikom, buntovnikom po mjeri (a to čak nekima može biti i profesija), on mora posjedovati određeni korpus znanja, odnosno propagirati jedan precizno defininirani skup ideja. Zašto je to tako? Da bi težnja ka promjenama bila efikasna ona mora biti usmjerena ka “osvajanju prostora” u institucijama u kojima je koncentrisana društvena moć. Ako se uzme u obzir sve o čemu je prethodno bilo govora, opozicioni, progresivni oblici mišljenja također moraju biti ustrojeni na kolektivnom principu. Čak i ako to na razini ideje nisu, takvi oblici mišljenja nakon što se instaliraju u centre moći moraju se funkcionalizirati radu institucija, a institucije su zasnovane na kolektivnom. Stoga, može se dogoditi da se na Univerzitetu drže predavanja o Drugosti, ili o Totalitarizmu, ili o Dekonstrukciji ideologije pred stotinu studenata, i na idejnoj razini se sadržaju tih predavanja nema šta zamjeriti, ali zbog načina na koji je ustrojen Univerzitet, ta predavanja se MORAJU usvojiti (to da su kvalitativno prilagođena činjenici da ih mora usvojiti stotinu umova, ne treba ni spominjati); a isto tako, baš takvi mladi umovi – koji su usvojili jednostrano i nekvalitetno, funkcionalno fakultetsko znanje – su podesni za ono što se zove MODERNIZACIJA DRUŠTVA, to jest za uvođenje novih vrijednosti i slično.
Takvi oblici javnog prostora su veoma podesni za građenje novih oblika totaliteta. Tada u idejnom smislu sve biva “poravnato”. Mišljenja koja se tiču društva su na jednak način usmjerena u tematiziranju određenih  problema, bez obzira na formu u kojoj je to ostvareno. To se dobro zapaža i u medijima. Stoga ti tekstovi podsjećaju na polje suncokreta. Čak i neka književna forma može biti do kraja funkcionalizirana određenom cilju, u smislu da je literarna strana gotovo potpuno poništena. Prema tome, glavni je kriterij vrijednosti tekstova – FUNKCIONALNOST.
Ovaj tekst je naslovljen formulacijom “Vrtlari koji uređuju svoje vrtove i vrtlari koji uređuju tuđe vrtove” i tu je sadržana osnovna ideja teksta. Izvorni oblik te formulacije potiče iz Voltaire-ovog “Candida”, a glasi – treba obrađivati svoj vrt ili obrađuj svoj vrt. Mnogo zla u društvenom životu ljudi dolazi upravo otuda što se mnogi bave time kako neko drugi treba da živi. Isto tako smatram da se ništa nabolje ne može mijenjati tako što se govori drugima da postupe tako i tako (ili da ih se na to prisili), već jedino vlastitim primjerom. U svakodnevnom javnom životu društava izgrađenim na etnonacionalističkim vrijednostima se stalno zapaža upravo to – svako govori kako neko drugi radi loše. Čak neki ljudi na takvom poslu grade karijere. Rat je doslovni i brutalni primjer za vrtlare koji zaposijedaju tuđe vrtove i “uređuju” ih po svojoj volji.
Kritika “zatvorenosti” oblika javnog prostora (mediji, obrazovne ustanove) ne može biti efikasna ako je također zasnovana na “zatvorenosti”. Prije upuštanja u kritikovanje bilo čega, potrebno je veliku pažnju posvetiti uređivanju odnosa u vlastitom “prostoru”, u prostoru u kojem se to jedino realno može činiti.
Dževad Karahasan je u spomenutom intervjuu govorio o “jaranskoj estetici” kao temeljnoj kategoriji u bosanskohercegovačkom književno-umjetničkom kritičkom prostoru. Vjerovatno je razlog tome to što su svi gradovi u BiH provincijalni, pa se to prenosi i u prostor u kojemu bi profesionalizam trebao imati najvažniju ulogu. Ta se kategorija može prenijeti i na veći broj drugih društvenih sfera.
Sve ovo o čemu sam govorio treba isključivo da podrži svaki kvalitetan pokušaj uranjanja u bosanskohercegovačku ideološku “prljavštinu”, a rijetki su oni koji se odvaže to činiti. Veliki je broj ljudi kojima su jasne različite ideološke manipulacije, ali okreću glavu od svega toga, to jest, ne žele se time baviti radi toga da njihovi lični interesi ne bi bili ugroženi. To je ono što se naziva atomiziranom individuom, o čemu je pisao Max Horkheimer.
Ono protiv čega se treba najviše boriti jeste to da javni prostor ne funkcionira na principu “tunela”, paralelnih svjetova, između kojih ne postoje prave, unutrašnje veze. To se događa onda kada se svako učahuri u vlastitu perspektivu, bez težnje da iznutra pokuša razumjeti perspektivu Drugog.
Kod Franza Kafke – u “Seoskom ljekaru” – ljekar i pacijent, ležeći u bolesničkom krevetu, prostoru krajnje intime, razgovaraju, iznose vlastite perspektive. Slična situacija postoji i u Kafkinom romanu “Zamak”. Poigravanjem sa javnim i privatnim, Kafka je proizveo šok, očuđenje, ali je, čini mi se, ponudio i nešto što bi bio ideal. Kada bi otac i sin, poslodavac i radnik, učitelj i učenik, predsjednik države i građanin ponekad – ogoljeni, lišeni svih društvenih slojeva – razgovarali na takav način, obrazlagali svoju perspektivu i upoznavali perspektivu onoga sa kojim su prinuđeni nešto da grade, bilo bi izbjegnuto mnogo nesporazuma.
A smatram da se većina onog što je loše događa upravo radi nesporazuma.