2007	JAVNI RADOVI, 2. septembar 2008.   Link na tekst: Boško Tomašević: O ozbiljnosti bez sadržaja   Piše: Boško Tomašević   O OZBILJNOSTI BEZ SADRŽAJA                           (Dragan Hamović: Matična knjiga, «Zavod za udžbenike», Biblioteka «Nova dela», Beograd, 2007)     Kada neko objavi svoju knjigu u izdavačkoj kući u kojoj radi, onda takvo preduzetništvo  podrazumeva da ste se unapred, iz nekih razloga, odrekli  nekolikih divnih muka koje prate svakog onog ko ima želju da mu delo, ili već ono šta on podrazumeva pod «delom», ugleda svetlost dana.  Lišili ste se, primera radi, zadovoljstva razgovora sa urednikom edicije ili biblioteke u koju nameravate da «uglavite» svoj duhovni proizvod, iščekivanja Urednikovog odgovora, dramatike i «strategije» odugovlačenja Njegove konačne reči, pozorišne pretstave koja se u medjuvremenu odigrava izmedju vas i Njegove sekretarice i, konačno, pod pretpostavkom da je Urednikov odgovor bio «da», ponižavajućeg dogovoranja sa njim, ne o vašem honoraru koji vam pripada, nego o visini cene štamparskih usluga koju ćete, dakako, da platite vi, iz vašeg džepa. Svega toga Dragan Hamović, autor zbirke pesama Matična knjiga, objavljene u izdavačkoj kući u kojoj autor obavlja uredničke dužnosti, morao je, pretpostavljamo, da se odrekne. I, dakako, davnog i arhaičnog običaja, da Urednik svoje duhovne proizvode ne objavljuje tamo gde je zaposlen i gde za svoj rad prima platu. U zemlji čiji sam državljanim, kao i u zemljama u kojima sam godinama živeo, ovaj se čin smatra nemoralnim, dezavuiše autora te se, stoga, iz razumljivih razloga, nikako ne praktikuje. U državi u kojoj sam rodjen isti običaji vladali su dugo i, imajući u vidu izuzetke sa pedigreom, trajali nesmetano. No – slobodni ćemo biti da se ponovo poslužimo pretpostavkom – mora biti da su za takav čin postojali i neki drugi razlozi, dakle ne samo slepilo spram dobrih moralnih običaja, nego je kolektivno uredničko rukovodstvo «Zavoda», bilo, recimo, prinudjeno da pred istima poklekne, imajući u vidu i, iznad svega, ceneći značaj i umetničke vrednosti dela koga im je autor, urednik i kolega bio ponudio. Sve i da je tako, autorovo lišavanje gorenavedenih zadovoljstava, mi sagledavamo kao puku slabost, kao nemanje volje da se uhvati u koštac sa nevoljama svoga zanata i, dakako, kao mediokritetsko prepuštanje onome što se zove «linija manjeg otpora», makar i po cenu ciničnog raison d' être koji govori: biti dostojanstven u svojim stremljenjima – besmisleno je – mnogo je sigurnije biti ono-što-smo. Šarlatansko prepuštanje greškama koje «omogućuju življenje» i zanosi umetnika neretko su, kod istih, uspešno spojeni. Po tu cenu autor je u okviru lepo opremljene biblioteke (oprema biblioteke: Dragan Pešić) od likovnog urednika Aide Spaić i grafičkog urednika Stevana Pakovića dobio likovno i grafički sjajno uredjenu knjigu, odštampanu  (ne fotokopiranu!) na visokokvalitetnoj hartiji. Ipak, ne želeći da se odveć posvetimo dramatici pozadine čina objavljivanja jedne knjige, okrećemo se sada pesničkoj prozodiji sadržaja i tema te drami lirskog u njoj. Drugim rečima, pitamo se: kakav je liričar  Dragan Hamović i da li je njegova Matična knjiga doista takvih umetničkih dometa da je bilo puka stvar prestiža i ugleda objaviti je, prenebregavajući pri tome pobočne i usputne «sitnice»? Na prvi pogled svojom novom pesničkom knjigom Dragan Hamović bi mogao da na sasvim pristojan način «zaglavi» vrata Akademije nauka i umetnosti. Ona je «In» i u trendu izvesne  retrogradne poetike oživljene sredinom devedestih godina proteklog veka. Tamo bi ga dočekali prvaci toga «pravca» i kolege iz «odeljenja»: od Miodraga Pavlovića, do Bećkovića, Tešića, Simovića, Noga. Dakako, ni pred samim vratima iste ustanove dok čeka da dodje na red, ne bi bio sam. Jednake počasti zbog istih ili sličnih duhovnih darova majčinskom jeziku iščekuju i drugi pisci, čiji je curriculum, doduše, obogaćen još i ratnim iskustvom, a iskušali su se, reda radi, sa par pesničkih zbirki, i u pesmovanju. Zbog takvih okolnosti bilo bi nužno da se prepuste zaboravu drugačije poetike i poetički nazore primereniji našem vremenu, dobu tzv. postmodernizma. I ići još dalje, u vreme kada je pevao Risto Tošović, Miljković, Slobodan Marković, Brana Petrović, Aleksandar Ristović, J. Hristić, Popa, Raičković Srba Mitrović, Despotov, Raša Livada te se vratiti u vreme sadašnje kada još pesmuju B. Radović, Zivlak, Milutin Petrović,  V. Rešin-Tucić, Miroslav Maksimović, N. Tadić, V. Kopicl te i njih naprasno zaboraviti. Takav je pogrom, izvesno, nemoguć, ali onda valja postaviti pitanje otkud «navala» i jedan gotovo militantni iskok pojedinih pesnika u pravcu poetikâ davno prošlih do kojih nisu držali ni Crnjanski, ni Rastko Petrović, ni Davičo, ni Marko Ristić, ni Micić i comp.? I mogu li da u isto vreme, jedni pored drugih postoje i od kritike da budu ravnopravno vrednovani pesnici tipa «Despotov, Livada, Petrović» i novokomponovano srpsko-srbijansko-hercegovačko pesništvo rodjeno sa 1989. godinom (i koju godinu pre ili kasnije)? Da ne bismo dužili niti se na onome što nije predmet našeg rada zadržavali, reći ćemo da odgovore valja potražiti (uistinu potražiti, jer do sada nisu bili predmet bilo kakve stručne analize) u nekoj vrsti burdijeovske analize književnog polja srpske književnosti izmedju 1985. i 2008. godine, a koja bi naglasila da je i sama pesma tvorevina ponekad nezavisna od stvaralaštva, te da je, takva, pre društvenog porekla i više «društveno nego kulturno istaknuta». Ne sumnjamo, dakle, da će najnovija  pesnička knjiga Dragana Hamovića kod jedne vrste pesničke i kritičarske publike (druge publike gotovo da nijedan pesnik i nema) naići na pozitivne reakcije. Ona je «u trendu». Ali, ne retko, se pokazuje da je «trend» puka regresija i, takodje ne retko, da ono što pripada  prihvaćenom i hvaljenom toku, ne mora da bude i valjano. I, evo nas, konačno, pred Hamovićevom knjigom. Reč «knjiga» ili sintagma «pesnička knjiga» u ovom slučaju nikako nije preterana. Reč je o delu koje, doista, ima sadržaj jedne pesničke knjige. Podredjeno je jednoj temi – temi korena, stabla pesničkog i stabla predačkog – i kompoziciono je i interesantno i inteligentno pretstavljeno. Medjutim, segmenti (rezovi) dramatike knjige iako vidljivi i uočljivi, u semantičkom pogledu, te u pogledu medijacije i referencijalnosti (denotativna funkcija pesme), teško su čitljivi, i to ne zbog  poetički proklamovane i namerno «otežane forme» u pesmi, nego zbog isuviše u sebi centrirane samoreferencije koja ne samo da daje «utisak» proizvoljnosti, nego jeste proizvoljna i – nemotivisana.  Drugim rečima, simboli, koji su u Matičnoj knjizi  zamišljeni da budu pokretači radnje, nisu na pesnički način isprofilisani i, još manje, opremljeni dobro smišljenom i valjano «pogodjenom» motivacijom. Mi ćemo, dakako, primere, naknadno navesti. Sada, medjutim, kažemo: varaju se oni koji veruju da poezija, poetska materija, ne trpi motivaciju: reč koja u pesmi opravdava potonju i potonja reč koja opravdava prethodnu. Ona je u poeziji isto toliko nužna koliko i u prozi. No, tamo, u valjanoj poeziji, ona je gotovo nevidljiva i biva dovedena u pevani prostor pesme krajnje nenametljivo. I kao što u Beketovim proznim delima imamo dobro organizaovan motivacijski tok (a, čini se, da on uopšte ne postoji te da je njegova proza puko «nizanje» reči), takav isti tok imamo i u pevanju Momčila Nastasijevića. Potonjeg pominjemo stoga što su «natruhe» Nastasijevićevog pevanja u Matičnoj knjizi, bar za nas, očite. Da li je, pitamo se, «motivacija», pod kojom podrazumevamo postupak koji «podaruje verodostojnost uvedenom motivu, iskazu, instanci ili reči» odnosno «slêd funkcija koji vodi od odredjenog izvora do njegovih posledica», kao najdiskretniji element pesničkog govora, prisutna u Hamovićevoj knjizi stihova? Nažalost, nije! Zašto? – Stoga što je reč o tehnički nedovoljno obrazovanom pesniku mada, na prvi pogled, sve govori protiv ovakvog suda. Takav pesnik prilikom lektire jednog, recimo to tako, «teškog» pesnika, na primer ovde navedenog Nastasijevića, sagledaće reči u nekoj njegovoj pesmi kao puko nizanje «nerazumljivih», melodijsko-zaumnih reč-nih sekvenci, zaključujući da se radi o pukoj proizvoljnosti, te da je Nastasijević dobar pesnik zato što je «nerazumljiv» kao i da je tzv. «zaumna melodičnost» nešto što je jednako proizvoljnosti, koju, potom, u nekom svom «delu» «nije teško» ponovo proizvesti.  Mi ne kažemo da se Hamović time namerno rukovodio, nego navodimo primer jednog modela koji izvesnog «pesnika-sina» zavodi, uvereni da je upravo taj «model», bio ga Hamović svestan ili ne, njegovom pesništvu znatno naškodio. Pesnik, kažemo, toga ne mora da bude svestan. Kritičar, pak, taj nedostatak vidi kao prenemaganje jednog senzibiliteta koji ne zna tačno šta hoće i stoga čini nešto «kako-zna-i-ume» i koga, uz to, obeležava slaba volja da prilikom «pesmovanja» i - misli. «Puki» talenat je, pri tome, priča za sebe. I kao što se uzroci valjanog stila u romanu prepoznaju po tome što se romansijer rukovodio pravilom koje glasi: «da bi se dobro pisalo valja prethodno dobro misliti», tako i u pesništvu, mišljenje, i samo ono, uvodi pesnika u predele valjanog pesmovanja. Pevanje i mišljenje su paralelne radnje koje se u nekoj zamišljenoj beskonačnosti seku. Upravo onako kako je to bilo na počecima njihovih praksi. Maternji jezik, sam po sebi, sa time nema suštinske veze, ali zato ima jezik (lógos). Pesničko iskustvo u širokom smislu reči vodi nas - preko prethodno mišljenog logosa i pokušaja da se ovlada znanjem toga šta on jeste u svim njegovim pojavnim oblicima i svim njegovim značenjima, filosofskim i onim drugim - elementarnoj gramatici koja se zove poezija gramatike o kojoj pričaju povesti poetike od Longina do Kolridža i od Džona Dona i Blejka do Jejtsa, Valerija i Frida. Ovo ne zapisujemo stoga da bismo na malom primeru (Hamovićevo pesmovanje) demonstrirali svoju «učenost», nego stoga što neimenovani recenzent na koricama Hamovićeve knjige ispisuje da «Matična knjiga  Dragana Hamovića «predstavlja pesničku celinu u čijem je središtu višeslojna tema predaštva. Reč je o rasponu od mitskog porekla pesme, do prethodnice lične i kolektivne, metafizičke i istorijske». Ukoliko zanemarimo poslednju rečenicu Recenzenta/Recenzentkinje koju ni pored dobre volje nismo uspeli da razumemo, jer je nepismena i misaono neartikulisana, ali smo uspeli da «uhvatimo» par ključnih reči koje nam sugerišu da Hamovićeva nastojanja u knjizi valja «čitati» unutar «višeslojne teme predaštva» kao i da isti nastoji da pod okriljem navedene teme problematizuje mitsko poreklo pesme i da odatle hita «negde dalje», onda, sva je prilika, naše insistiranje na razumevanju pesničkog iskustva kao vraćanja «natrag», na logosne početke pesmovanja i mišljenja, nije bez osnove. Mi, takodje, vidimo da je autorova «nakana» išla u tom pravcu, ali se, sudeći po štampanom delu, završila tamo gde je započinjala. Naime, ukoliko kažemo da dve kategorije pesničkih radnji, jezička skepsa i jezička mistika, kod valjanih pesnika jedna drugu ne isključuju, već u pesmi grade polje napetosti, kod loših pesnika jezička skepsa ostaje neobradjeno polje, dok «jezička mistika» tada zauzme ceo prostor knjige, gušeći je. Ovim nismo rekli ništa drugo do da je pesnik Hamović u svojoj knjizi izabrao da kaže, načinom koji je njega bio izabrao, to jest pesničkim sposobnostima sa kojima raspolaže, ono što je smatrao da u njoj treba da bude rečeno, nezavisno od bilo čega drugog. Ukoliko bismo se sada okrenuli «primerima» kako bismo njima ilustrovali do sada rečeno, njih, valja reći, ima onoliko koliko ova nevelika sveska ima stihova. Uz pomoć jednog neveselog slučaja kritičaru je tako, s jedne strane, posao umnogome olakšan, jer može da podje sa bilo koje tačke u knjizi i dospeće uvek tamo odakle je pošao dok, s druge strane, isti bi posao najradije napustio, budući da mi u knjizi nigde ne nalazimo oslonac koji bi nam ukazao da se krećemo po znalačkoj stazi pesničkog umeća koje, istovremeno, omogućuje vedar dijalog sa delom i njegovim tvorcem. Na «prikaz» Hamovićeve knjige odlučili smo se nikako ne zbog njene posebnosti, bilo u dobrom bilo u lošem smislu te reči, no stoga što ista upravo nije «posebna», (koliko ni poezija Milosava Tešića o kojoj smo iz istih razloga pisali), nego čini deo jednog «trenda» u srpskoj poeziji, odlomak jedne konjukturne «mode», koju na tobožnji «zahtev» istorije i njenog trenutka stihom ispisuju pesnici-istoričari i pesnici-mističari, ljubitelji svega folklornog i arhaičnog. (Recimo na ovom mestu da je Hamović za pomodnu knjigu dobio nagradu za poeziju «Branko Ćopić», no mogao je dobiti i bilo koju drugu, budući da pesničke nagrade u okvirima savremene srpske poezije, u većini slučajeva, idu «u ruke» i «na ruke»  autorima ovakve poezije, koliko i formaciji «Karanovićâ», koji pišu poeziju koja se kritičarima takodje «svidja», ali se nalazi sa druge strane iste medalje. Time je opisan gotovo pun krug govora «o stanju» u srpskoj poeziji danas, pri čemu dvanaestak pesničkih imena sa uvažavanjem ostavljamo po strani, obavezujući se da o njima govorimo drugom prilikom). Hamovićeva Matična knjiga sadrži ukupno dvadesetosam pesama i podeljena je na osam «poglavlja». Neposredno pred prvo, pesnik se, ispisujući u vidu mota  Raičkovićev stih «Nemeti ili opet pevati», zamislio nad pruženom mu dilemom: pevati ili ne pevati, dramatizujući je, uvlačeći tako, hteo ne hteo, i samog čitaoca u istu i, s druge strane, i istini za volju, problematizujući je en generel. Što se tiče samog Hamovića, pošto smo dva puta pročitali knjigu mi, da smo bili na njegovom mestu, i znajući unapred sa kojom vrstom pesničkih sposobnosti raspolažemo, (svaki pesnik to zna, nema potrebe da se njegovo tobožnje «neznanje» mistifikuje) – bismo odustali i «duboko» nemeli. Pošto je kod Hamovića njegov žar da peva bio veći od njegovih sposobnosti, pa je, verovatno stoga, delo toga ničim nepomućenog htenja bilo i objavljeno i nagradjeno, evo, nekoliko primera koji ilustruju kako je ono što je on imao da kaže ispevano. Ovoga puta, dakle, ne razmatramo «šta» ili «o čemu» pesnik peva, nego «kako». U tom smislu navešćemo celu pesmu pod naslovom «Trački pevač»: «Vedri. To ženik-pevač bi da spasi / Nereči donje. Rubne i osnovne / Povesti piše. Bezrazložno. Glasi / Da dejstva manjka. Zemlje blagoslovne / Naselja tek nude, japije tajne, / Nacrt svetao. Pleni taj. A plenom / Decu veseli. Celiva pokajne / I one što bi ma šta bezazleno». Valja nam, dakle, razabrati šta-je-šta u tmuši. Subjekt radnje, izvesni «ženik-pevač», pošto negde «vedri» hteo bi da «spasi nereči donje». U ovako strukturisanoj i, relativno, kratkoj pesmi kojoj je od strane pesnika sugerisano da treba da sadrži i melodiju, i ritam, i misao, i radnju, i poruku, sve istovremeno, i koja do kraja i konsekventno ne ide tragom uzora za kojim se povodi (reč je, dakako o pesniku Nastasijeviću kao «uzoru»), sudar reči je u tolikoj meri prenapregnut da puca: po šavovima sintakse, po šavovima semantičkim, po šavovima i najdalje sugerisanog smisla. U Nastasijevića je uvek, čak i kada je pisao besmislene stihove (on takvih, dakako, ima), pesminu «čast» je spasavala melodija, jezička skepsa i mistika jezika. Jezička skepsa u Nastasijevića je prisutna od prve do poslednje njegove pesme, i po toj osobini Nastasijević ostaje upamćen kao pesnik, i upravo, zahvaljujući njoj koju je njegov dar izabrao da mu, izmedju ostalih pesničkih postupaka, bude vodičem, Nastasijevićev glas se ne može nikad uspešno «imitirati», a da pesnik koji ga oponaša, pri tome ostane «svoj» i «na svome», ne svodeći Nastasijevićev izum na puku mistiku reči. Hamović u ovoj pesmi nije melodičar i ne pokazuje ni trunku jezičke skepse, one misaone skepse koju je naveo u svom motu. On ne nemi i istovremeno ne ume da izadje na kraj sa zadatkom koga je sebi postavio. S druge strane, usled prenapregnutosti označitelja (radije bismo rekli: pukog nizanja reči) ukazivanje (na pesnički način «ukazivanje») da je jedna reč u pesmi motivisana zaista drugom u potpunosti izostaje. Primera radi, pitamo se, zašto «ženik-pevač» ne bi da «spasi» «nereči gornje» a zašto baš hoće da «spasi» «nereči donje»? Ne vidimo da razlog leži u melodijskoj liniji stiha, niti onog prethodnog, koliko ni onog potonjeg. Kakva bi razlika bila da je pesnik upotrebio reč «gornje» umesto «nereči donje»? – Nikakva! Pesnik to može, naravno, da naknadno objasni (pošto, eto, upravo to nismo bili u stanju da «razumemo»), ali nama treba pesničko objašnjenje, tačnije, potrebno nam je da «vidimo», da «opipamo» fiat  koji pokreće pesnika i kazuje mu da je to «potez» koji može biti samo takav i nikako drugačiji. Zašto «ženik-pevač» «povesti» piše «berazložno»? – Stoga, velimo, što je bilo potrebno radnju subjekta, «ženika-pevača», naprasno mistifikovati, i na taj način čitaoca prevesti «žednog preko vode». Reč «bezraložno» sugeriše dramatiku nekakve sudbinske neodredjenosti, nečega «hitnutog u ništa» i, tobože, palog-sa-neba. O besmislici stihova «Zemlje blagoslovne / Naselja tek nude, japije tajne, / Nacrt svetao» ne treba ni govoriti. Da je ove stihove svojevremeno kojim slučajem bio napisao Micić oni bi mogli da budu prihvaćeni, jer je Micićev diskurs (pretstava o svetu) drugačiji i nije zasnovan na volji i «raspoloženju» da «priča priču» o «predaštvu», nego su mu ciljevi sasvim drugi. Stoga, Micić na srpskom pesničkom nebu ostaje moderan pesnik, a mistifikatori ostaju – mistifikatori. Postavimo načelno pitanje: kome je u dvadesetprvom veku potrebno ovakvo pesmovanje? Čime je motivisano vraćanje prethodnim načinima pevanja? Okruženjem, miljeom, povešću? Kakav god odgovor bio, na sve te okolnosti mogu da se potraže  drugačiji postupci pesmovanja.  Ili, prosto, rizikovati i biti označen kao pesnik druge i treće ruke. Ne poseduje, primera radi, svaki pesnik te orijentacije dar jednog Aleka Vukadinovića. S druge strane, ovde nije reč da mi mogućnost pluralizma tokova u jednoj nacionalnoj poeziji odbijamo,  nego se usredsredjujemo na pojavu koja, da kojim slučajem ne postoji, ne bi ni bilo primećeno da «nedostaje». Avangardni pesnici koji su svoju poeziju stvarali izmedju 1965. i 1985. godine u Srbiji i u Jugoslaviji mogu povodom ovog «fenomena» samo da slegnu ramenima. Šta o ovoj poeziji misle Djerić, Zivlak, Kopicl, V. R. Tucić, Negrišorac, N. Tadić, Miroljub Todorović? Šta o ovoj poeziji misli Šalamun? Šta bi mislili da su živi Despotov ili Livada? Šta o ovoj poeziji misli današnje «žensko pismo», nekoliko sjajnih pesnikinja koje imamo? Šta o ovoj poeziji misle tvorci Šuma Vavilona?  Šta misli Goran Rem, Aleš Debeljak, neki pesnici okupljeni oko ondašnjeg zagrebačkog «Quoruma»? Šta, konačno, o  njoj misli jedna mlada pesnikinja Dragana Mladenović? Šta bi o njoj mislili Erih Frid, Peter Huhel, Ernst Jandl, Ginter Ajh, češki i poljski pesnici, samo oni koji su bili prevodjeni i objavljivani u «Poljima» u «Književnoj reči» toga vremena? Da li se od tih pesnika moglo nešto naučiti? Mi nismo ljubitelji pokazivanja «primera» iz nečije poezije na prostoru koji je nužno ograničen. Onaj koji se oseti oštećenim uvek može da uloži prigovor kako primeru nedostaje kontekst. Postoji, dakako, uvek jedna razumna mera dužine interpretacije, osim ukoliko ista nije Frojdove ili Deridine provenijencije pa stoga ostaje nužno nezavršena. Stoga ćemo ponovo navesti jednu celu pesmu. Ista je, dakako, deo jednog ciklusa, potom deo jedne knjige, pa deo beogradske poezije xxi veka, te deo srpske poezije istog veka, balkanske, evropske i, naravno, svetske. To je formalno tako, ali ovo je pesma Dragana Hamovića i on, uzimajući na se odeždu jednog srednjevekovnog pojca, hoće, sudeći po naslovu pesme, da peva o Nikolaju (Velimiroviću). Takve se pesme dugo nisu smele pevati, pa ih stoga nismo ni imali, osim kada se u dalekoj Americi neka dobra  pesnička duša setila Blaženoga i, sposobna koliko već jeste, zapevala. Sličnih pesama i istih «umetničkih» dometa načitali smo se i davnih sedamdesetih godina na minhenskoj železničkoj stanici, raširujući pred licem četničke novine kako bi nas svaki srpski, hrvatski i ini agent iz ondašnje Jugoslavije mogao da vidi i – «prijavi Titi» ili nekom od njegovih generala.  Danas, u «oslobodjenoj Srbiji», takve pesme možemo da pišemo i čitamo slobodno, ne rizikujući ništa. Hamovićeva pesma glasi: »Onaj što uporno pomaže ploviti / Zbiru potomaka po žitejskom moru, / Nakrcan strpljenjem, otac plahoviti / Plamsa u svačijem pregoru i sporu. // Otac naš, sabrani, od kavge ne preza / Ispred ovejanih, sročenih ludosti. / Polaznik je mnoštva sirotih trpeza, / Za svaku zasedne i prisno se gosti. // Oče sveti, čest smo molitvenih sila / Kojim svedoči se i pečati pismo. / Ti nas otelovi, u tebe se zbila / Vojska nas čestica, slabih, što molismo». Neimenovani Recenzent/Recenzentkinja povodom Hamovićeve zbirke napisao je da je u zbirci «znak dublje jednakosti povučen izmedju poetike i egzistencije». Posred kratke recenzije. Tako, iznebuha. Autoru ova izjava može nešto da znači, za čitaoca je bez značaja i, dobre ili loše volje, u «izjavu» može samo da «blene», a pisca redak nije koštao ništa. Stoga ćemo čitaoca ovde navedene pesme sada prepustiti da pliva izmedju dveju obala: «poetike» i «egzistencije», možda će imati volju da u Recenzentovu misao zaroni i da, negde «dublje», u samoj pesmi pesnika, pronadje rečeni znak jednakosti. Ako toga nema u ovoj pesmi, može da ga bude u nekoj drugoj ili će ga pronaći tek na nivou cele zbirke kada je pročita. I mi nismo gubili nadu da ćemo navedenu vezu pronaći, verujući Recenzentu na reč. Nismo je pronašli i zbog toga nismo zažalili. Nismo se prvi put razočarali u velike reči. Ovakve velike reči našli smo kod Romana Gvardinija koji je, pre  sedamdesetak godina pisao o Rilkeu. Ali, znano je, Rilke nikada nije dobio ni jednu pesničku nagradu. Medjutim – svi znate ko je Viktor Ot (V. Ott) –  on jeste. I to ne jednu. Pisao je i kritike i pesme, baš kao Hamović, i baš kao i Hamović bio laureat i za književnu kritiku i za poeziju. Rilke ni za «Sonete», ni za «Elegije», ni za «Pisma mladom pesniku» nije dobio ništa. Iako je nagrada i u ono vreme bilo koliko i «Hamovića». Sirotog  Rilkea izdržavala je jedna grofica i objavljivanje svojih knjiga morao je da plaća. Nije bio zaposlen, osim jedno vreme kao Rodenov sekretar. Kao ni Tomas Bernhard. Kada pomenusmo ovog poslednjeg, a imajući u vidu da je molitveni ton Hamoviću oduvek ili odnedavno blizak, slobodni smo da tim srećnim povodom navedemo jednu Bernhardovu pesmu (bez naslova) iz ciklusa In hora mortis napisanog pre pedesetak godina. Imamo potrebu da je zabeležimo «masnim»slovima: «Divlje raste cvet moga gneva / i svako vidi trn / u nebo zariven / pa iz sunca moga kaplje krv / raste cvet moje gorčine / iz trave / koja pere mi stopala / moj hleb / o Gospode / tašti cvet / što guši se u točku noći / cvet moje pšenice Gospode / cvet duše moje / Gospode prezri mene / bolestan od toga sam cveta / što crven cveta mi u mozgu / iznad moje patnje». – Uočavate li razliku? U našega pesnika prenemaganje, unkanje, plačevan ton (videti pesmu «Zaista»), arhaični izrazi tamjanske boje, pesma «ispevana u izabranim okvirima vezanog stiha» (Reči medju znakovima navoda su Recenzentova opaska). U drugoga, jednostavnost, slobodan stih i – veza izmedju pesme i postojanja. Tačno ono što kod Hamovića nema. Tomas Bernhard, bolestan gotovo celog života, nezaposlen, posvadjan sa državom (Austrijanci ne mogu da ga «smisle» ni danas) piše jedan značajan ciklus pesama ne manje vredan od Rilkeovih «Elegija». Hamović, zaposlen, u sjajnom odnosu sa državom Srbijom, piše pesmu «Srbija sušta» u kojoj izranjaju motivi onoga što čitalac o «nama» može da čuje za svakim kafanskim stolom: o Srbiji preseljenoj na nebo. (Uzgred: posle pesme «Srbija sušta» autor može da očekuje i druga razumevanja od strane društva kome pripada. Ali, stoga, Oskaru Daviču, tvorcu najlepše pesme o Srbiji, preti zaborav. Zašto? - Bio je «komunjara»! U one druge «razloge» ne možemo da verujemo. Srbi nikada nisu bili antisemiti, osim retkih podlaca). U svemu – šta se može reći o Matičnoj knjizi Dragana Hamovića? - Reč je o pokušaju da se stvori poezija i unutar toga pokušaja vidljive su sociološke i istorijske naznake te signali puke autorove politike, politike književnika (sociološka strana autorove knjige), korišćenje simbola unutar književnog polja, trčanje kroz vezani stih, (način ostvarenja pokušaja), tobožnja, posve neisprofilisana potraga za nejasnim Šta i za kim (tema pokušaja), neznalačko korišćenje mitskih tema (pogledati dela Rastka Petrovića, Paunda, Nastasijevića ponovo, kao suprotne primere), batrganje kroz reči, second haind pesničke prozodije, konstrukcijâ puno, pesničke neuverljivosti puno, prenemaganjâ puno (pesničko umeće) – to je facit  jednoga truda koji se, istini za volju, gledano kroz prizmu društvene strategije autora kao javne osobe – isplatio. Jedna objavljena knjiga više (nakon deset godina niko neće pitati «a šta je to bilo»?), jedno, sudeći po opremi knjige, strogo davanje na znanje da se «i mi bavimo poezijom» i da smo «tu», dokaz o kontinuitetu rada «u književnosti», priznanje za jalovost (ova se priznanja, sabrana, posle pretvaraju u titulu «radnik od nacionalnog značaja») i, konačno i ne beznačajno, signal: «otadžbino, računaj na mene». Ovaj poslednji signal, kada je reč o poeziju kakvu Hamović piše, okuplja na jedno mesto sve ostale koje pesnik pojedinac emituje svojoj zajednici. Zajednica je tu da to vidi. Ona je videla. To što ja u proizvodu nisam video kviditet,  i s tim u vezi, neophodnost i opravdanje da «proizvod» postoji (umetnost pravo da «postoji» otkupljuje umetničkom vrednošću dela) - to je bez značaja.Video je ko je trebao da vidi. Biti zastupnikom književne kritike i, istovremeno, govoriti o sopstvenim pozicijama kao stvaraoca je teško. Doduše, u ovom radu tim postupkom koristili smo se sasvim škrto. Osim što smo u jednom trenutku naveli naš stav da poezija uvek jeste i mišljenje, te da su pevanje i mišljenje jedno, nismo ništa više rekli. Na ovom mestu još ćemo ukratko reći, navodeći Blanšoa koji interpretira jednu poznatu Ničeovu misao, naime da se mi ljudi, služimo pesništvom da ono «što nas vuče dnu ne pripadne oblasti istine», a nikako ne da mi «raspolažemo umetnošću (pesništvom) da nas ne bi istina upropastila». U tom smislu, kada pesnik peva, valjan pesnik, dakako, onda on pesmuje ono što Hajdeger naziva zasnivanjem bića, on u delu «proizvodi» bivstvujuće (das Seiende), prizivajući stvari u njihovoj biti po imenu, kazivaju pri tome njihovo je(ste). Stoga su mi mnogo bliži pesnici situacija i stvari, nego pesnici koji oko prsta motaju jedino reči i mnogo bliži oni koji se spram reči odnose ne kao vladari spram robova, nego kao neko ko je svestan da pesnici nisu gospodari jezika (kako se uobičajeno misli), nego da su oni robovi jezika koji ih konstituiše. Pesnik je neko ko je nepouzdan produkt posredovanja «samih diskurzivnih jezičkih formi koje mu prethode (ideje, vokabulari, šeme, modeli), ispunjavaju ga i omogućuju mu pro-izvodjenje». Posledica toga je da ono čime mislimo, jezik, promišlja nas. Još je svojevremeno Hobs rekao da su «istinito i lažno karakteristike govora, a ne stvari». U tom smislu, kada, recimo, Hamović ili neko drugi zasluži književnu nagradu onda to zavisi od formi potvrdjivanja koje su ustanovljene u javnom/institucionalnom diskursu, a ne od nekakvih vrednosti njegove poezije po sebi. Književne vrednosti su, dakle, «uslovljene» vladajućim društvenim miljeom, njegovim ambicijama i frustracijama. I obrnuto, pesnik, ukoliko to hoće, može da imitira poželjan diskurs, poželjan trend. Mnogi pesnici iz komoditeta to rado čine. Medjutim, estetski sud, ukoliko nije fingiran i ne izdaje se za isti, nije i ne može biti uslovljen institucionalizovanim diskursom;  on bira svoje puteve vrednovanja, koji su često posve apartni. Mi smo se u našem radu rukovodili ovom drugom mogućnošću. Stoga smo bili u situaciji da ne podržimo autorov jezik, budući da smo zaključili da je isti odveć institucionalizovan i odveć užljebljen u istorijski kontekst. Taj kontekst je tražio takve pesnike kakav je Hamović. I – dobio ga je. Ali poezija sa time nema ništa zajedničko. To smo, abrevijaturno, pokazali na primeru pesmovanja o kome je ovde bilo reči. JAVNI RADOVI, 21. jul 2008.   Link na tekst: Dunja Radosavljević: Libiti se il ne libiti se, pitanje je sad   Piše: Saša Ćirić   SLATKO OD DUNJA                 From: tokimanki@yahoo.com Subject: Re: dijalog u paklu; Monteskije je tu, ali gde je Makijaveli? To: dunja1@hotmail.com Date: Mon, 21 Jul 2008 03:21:41 -0700     Postovana gdjice Radosavljevic, (moram ovako starmalo, provincijalno-makartis- ticki), Hvala Vam sto ste me udostojili citajuci moj prikaz Vase cenjene knjige i jos vise, sto ste ostavili traga svom citanju, nakon sto sam i ja ostavio isti, mislim trag. Jer ne pada sneg da pokrije breg, vec da zver svaka svoj ostavi trag. Veoma mi je zao da Vas je prikaz moje malenkosti doveo u stanje dusevne uznemirenosti. To mi, verujte mi na rec, niposto cilj bio nije. Jos vise mi je zao sto ste moj prikaz doziveli kao zenomrzacku paskvilu. To mi jako tesko pada s obzirom na to da sam u dosta navrata bio saradnik feministickog casopisa Profemina, kao i nekoliko teorijskih i pesnickih kruzoka slicnog usmerenja. Mislim da ce posle Vase reakcije moja reputacija biti dovedena u pitanje. Ah, a sva poenta je u tome da ste napisali slab roman. Inace cenim i pratim erotsko stivo, od Apuleja do cudesnog markiza, od Bokaca i Aretina do Anais Nin, a zasto ne, i do stranica raznog pornografskog stiva. Nije, dakle, problem da je neko zgrozen sto pisete o seksu, direktno i vukovskim terminima (uzgred, Vuk je ovde u funkciji neutralne deskripcije a ne vrednosne ocene); problem je sto takvo pisanje nista ne donosi ni literarno ni kulturoloski (uzgred br.2, tu sam i pohvalio, kao nekad Tiresija, zensku erotsku potenciju i imaginaciju). Ponajmanje je problem ako pisete to sto vam se stvarno desilo, kao sto se dade zakljuciti iz Vase reakcije. To, u principu, nikoga ne treba da zanima. Ja sam pisao o naratorki romana. Da li je zenomrzastvo i to sto sam Vas uporedio sa Markom plemenitim Vidojkovicem, za kojeg skromno mislim da prestavlja dno nase savremene proze, obaska erotske proze? Elem, molim Vas za dopustenje da se Vasa reakcija nadje na nasem sajtu (eto, necete biti prvi koji negativno reaguje na moje kritike), jer i kritike i reakcije na njih cine nas knjizevni zivot i ne treba ih skrivati od ociju javnosti. I za kraj, usudio bih Vas pozvati na vise citanja i opreznije pisanje. Uvek znati zasto pisete, sta zelite da postignete (i provokaciju i iskrenost i ispovest treba znati komponovati), i ceniti iskreno misljenje sa strane, ako imate ambiciju da to sto pisete prezivi trenutak objavljivanja. S postovanjem, Sasa Ciric JAVNI RADOVI, 18. jul 2008.   Link na tekst: Saša Ćirić: Potištenost   Piše: Dunja Radosavljević   LIBITI SE IL NE LIBITI SE, PITANJE JE SAD   From: Dunja Radosavljevic Subject: dijalog u paklu To: redakcija@elektrobeton.net Date: Friday, July 18, 2008, 10:18 PM     Šovinizam is not dead, ponajmanje u srpskoj književnoj kritici, brižljivo čuvanom bastionu muškosti. Kritika moje knjige "Život posle Amerike", u kojoj Saša Ćirić već na samom početku naglašava autentični ženski senzibilitet i ženski ugao u književnosti sa vidljivo negativnom konotacijom, karakterišući roman kao "chic lit", nagoveštava njegov dalji šovinistički, ženomrzački ton. Zipovano: žena=loše. Očigledna ljubomora, kao i ismevanje ženskih godina?!?! i navodne životne (ne)potvrđenosti ogledaju se potenciranjem mog "famoznog" povratka iz Amerike sa "duplo više godina", nakon čega u Srbiji "apliciram" na samo 2 posla. A što se ne libim da en passant kažem svoj sud o Ničeu i Jungu i to iz "tipično ženske (čitaj idiotske) perspektive", i da "menjam ljubavnike", to me tek svrstava u red najgorih. Sve ipak prevazilazi komentar da se (opet) ne libim da za "polne radnje i instrumente neophodne za njihovo obavljanje" koristim "vukove termine". Ćirić očigledno doživljava seks kao ! neku sterilnu, laboratorijsku delatnost kojoj sam ja pripisala isuviše slasti i putenosti, i to po njegovom viđenju na muški-opsceni način. Ovde mi se ustvari zamera što seks opisujem onakvim kakav jeste, bez uvijanja i zavlačenja, tj bez tabua. Prateći ovu nit, Ćirić bi se baš fino snašao u toj "famoznoj" Americi i to sredinom prošlog veka kada je vladao makartizam, tj progon takozvanih komunista, vreme kada je jedan Henri Miler morao da čeka preko 30 godina da njegov roman "Rakova Obratnica" izađe na engleskom jeziku u rodnoj mu zemlji, upravo iz razloga što se tadašnja puritanska Amerika protivila koliko komunizmu toliko i Milerovom izrazito opscenom rečniku. Ja zato kažem, zašto da se libimo, zakoračimo hrabro u još dalju prošlost,  natrag u vreme inkvizicije, tada je sve opsceno bilo spaljivano, uključujući i žene!!! Ovakvu direktnu mržnju prema ženama i svemu ženskom, uključujući tu i seksualnost, kao u Ćirićevom tekstu, skoro nisam videla u pisanoj formi. Svakodnevica u Srbiji pruža takve primere u izobilju ali se muškarci ipak, kada malo razmisle (a to valjda čine kada pišu), zapitaju nad nekim svojim ograničenostima (za koje bi u svakom drugom civilizovanom društvu bili optuženi za kršenje ljudskih prava), pa svoj šovinizam barem ono, ako ništa drugo, malo lukavije upakuju. Ovaj, Ćirićev, stoji ogoljen i mnogo "opsceniji" nego bilo šta što bi ja ili bilo koja druga sprisateljica ikada mogla da smisli. Toliko o "potištenoj" mašti impotentnih srpskih kritičara! P.S. Od sveg srca savetujem Ćiriću prvo da počne redovno da koristi svoje instrumente neophodne za polne radnje (makar i samostalne), a potom da se pozabavi pop psihologijom, ako ne i da posegne za pravom terapijom, kako bi naučio da ne projektuje sopstveni provincijalizam i sterilnost na druge ne bi li se lišio nepodnošljive lakoće postojanja. P.P.S. Topli pozdravi kolegi Arseniću! Dunja Radosavljević JAVNI RADOVI, 15. jul 2008.   Link na tekst: Redakcija Betona: Samardžić, Radovan   Piše: Marinko M. Vučinić   PORODIČNA KRIVICA SAMARDŽIĆA     Rubriku Bulevar Zvezda u Betonu – kulturno propagandnom kompetu potpisuje njegova celokupna redakcija.Čitalac bi pomislio da je to rubrika koja zahteva poseban pristup i način pisanja jer se očigledno radi o stavu redakcije prema  pojedinim“zvezdama“ našeg kulturnog i političkog života.Čemu zaista  služe ovakva propagandistička redakcijska saopštenja.Ona očigledno imaju za cilj da se  markiraju  i žigošu oni   poslenici  u kulturi i političkom životu koji po oceni,  ove inače  za dijalog veoma spremne redakcije,  spadaju u red onih onih javnih delatnika koje treba provuči kroz specifičnog ideološkog toplog zeca.To je glavna namera ovog redakcijskog pregnuća.O tome najbolje svedoči i  reći jednog od  ideologa  Betona Saše Ilića.“Bulevar Zvezda me je naučio jednoj stvari, a to je činjenica da nisu intelektualci postali sluge zločinaćkog režima, naprotiv.Oni su svojim radom kreirali ambijent za takvu politiku, a  onda se pojavila grupa političara sa svojom studijom izvodljivosti. Tako je nastao Milošević.Da memorandumsko jezgro nije prihvatilo Miloševića i ratifikovali njegovu studiju izvodljivosti, on ne bi nikada mogao opstati na vlasti“.Ovo je zaista veliko teorijsko i praktično otkriće i služi u stvari kao idealno ideološko pokriće za obračun sa  svim političkim neistomišljenicima koji po meritornoj i neupitnoj oceni ideologa Betona pripadaju memorandumskom jezgru. Do sada su kroz blato ovog otužnog bulevara provučeni mnogi ljudi, nije bilo milosti i pardona. Redakcija  Betona svoj posao na čišćenju  političke i kulturne  scene  Srbije radi temeljno i  prilježno.Svi oni koji nisu deo ideološkog i političkog  kulturno-propagandističkog  kompeta našli su se na ovom  svojevrsnom  Betonskom  stubu srama i pokore.Posebna meta  bulevarskih napada predstavljau oni ljudi koji po ocen ove readakcije imaju posebne zasluge za podsticanje i razgorevanje najgore pošasti na ovim balkanskim prostorima-pošasti veliko-srpskog memorandumskog nacionalizma .Zato i nije čudno što je jedan od najvećih srpskih istoričara  Radovan Samardžić dospeo na stranice  bulevara zvezda.On je očigledno stigao po  rasporedu ovog propagandističkog kompleta stigao na red  da bude bespoštedno redakcijiski obrađen kao poseban primer kako  srpski nacionalizam može kao opaki virus da razori i velikog srpskog istričara i naučnika koji nije uspeo da se odupre zovu nacionalističke politike.Po  tumačenjima  redakcije Betona on je mogao postati jedan od najboljih srpskih istoričara da se nije povinovao političkim zahtevima Odeljenja istorijskih nauka SANU, što ga  je naposletku upropastilo  i degradiralo kao naučnika.A i sama redakcija  Betona  je ipak  imala  trunku  objektivnosti  da prizna  da je istoričar Radovan Samardžić imao i nekoliko brodelovskih i stvaralačkih faza. Posebno je u ovom opskurnom pamfletu interesantno na koji način se pokušalo govoreći o zaista  kapitalnom i  stlski raskošnom i neprevaziđenom delu o Mehmed Paši Sokoloviću  pokaže kako je ovaj izuizetni istoričar zloupotrebio u politikantske svrhe biografske podatke junaka ove knjige. Mehmed Paša Sokolović se povremeno predstavljao kao naslednik srpskih despota i na samrti je zahtevao da mu iz turskih hronika čitaju deo o kosovskom boju i to su navodi iz knjige koji se koriste kao krunski dokaz za konvertitstvo velikog naučnika i istoričara..I to je ta razorna  formula konverzije koju je po rečima betonske redakcije sledio Radovan Samardžić prevaljujući sramni put od  istaknutog naučnika do  političara i srpskog nacionaliste.Tako je on  sudeći po tekstu iz Bulevara Zvezda želeći da bude na polzu svoga naroda ušao u novu i nepovratnu  fazu  svoga rada i počeo da se bavi sudbinom srpskog naroda uopšte.Zaista je to nedopustivo konvertitstvo i  izdaja naučnog poziva da se jedan od naših najznamenitijih savremenih istoričara  usudio da bavi istorijom svoga naroda  kome je  pripadao i  po svojoj vokaciji istoričara  a o čijoj je  tegobnoj istorijskoj sudbini napisao najblistavije stranice naše istoriografske literature.Izvuči  iz knjige o Mehmedu Paši Sokoloviću  koja ima više stotina stranica tek nekoliko  para istorijskih podataka mogu samo članovi redakcije Betona koji očigledno ulažu veliki kolektivistički napor da dokažu da je gotovo celokupna srpska inteligencija bila samo deo velikosrpskog  nacionalističkog projekta. Radovan Samardžić je „izdao“ svoj poziv naučnika i istoričara ne samo što se bavio sudbinom srpskog naroda uopšte, a čime bi se bavio istoričar ako ne i istorijskom sudbinom svoga naroda , već je u svojoj poodmakloj konvertitskoj  fazi kada je  prodao dušu politici ,  počeo da se bavi temom nad temama-Kosovom.I to je očigledno za bulevarske betonce apsolutno neoprostivo  i prevršilo je  dopustivu  svaku meru pa su odlučili da u svom paskvilantskom stilu raskrinkaju i tadašnju nedostojnu ulogu Radovana Samardžića u odboru za pripremu Memoranduma.On je čak  počinio i  veliko nepočinstvo objavljujući knjige -Kosovo i Metohija u srpskoj istoriji i Kosovsko opredeljenje.I ne samo to,  on je učinio još veću i nepriličniju političku demonstraciju  jer  je organizovao skupove i skupljanje građe o genocidu nad Srbima a kasnije je zabrazdio do kraja u izdaji svog naučnog integriteta jer jr bio urednik izdanja Genocid nad Srbima u Drugom Svetskom ratu i Ratni zločini i zločini genocida 1991-1992.Bavljenje kosovskim temama i Genocidom nad Srbima ne samo  u Drugom Svetskom ratu  je po zaista neverovatnom tumačenju redakcije Betona odvelo istoričara i naučnika Radovana Samardžića na stranputicu  političkog slugeranjstva i poništavanja njegove naučne karijere.Međutim, ovakve neobjektivne,jednostrane, neprilične, neargumentovane  i priizvoljne ocene samo su deo ideološkog i političkog obračuna kojim se se uporno bavi redakcija ovog kulturno propagandističkog kompleta.Ovu svoju nedostojnu, prizemnu i diskvalifikatorsku nameru ovoga puta su pokušali da ostvare napadajući nesumnjivo jednog od najznačajnijih i najuglednijih srpskih istoričara.Radovan Samardžić je bio izuzetna pojava u našoj istorijskoj nauci.Istančani stilista bez suvoparnosti  u svom literarnom i naučnom izrazu,  istoričar sa izgrađenom i kompleksnom filozofijom i shvatanjem prirode i strukture istorije, neumorni hroničar i tumač  sudbine srpskog naroda.Njegova proučavanja srpsko-turskih odnosa, osmanske vladavine, velikih istorijskih kretanja srpskog naroda i danas su ostala neprevaziđena i primer kako se istorija može pisati kao velika, čudesna  i ubudljiva priča. Njegovo kapitalno delo Pisci srpske istorije nepresušni je izvor i inspiracija za stvaranje i oblikovanje sinteze srpske istorije i davanja argumentovanih i naučno zasnovanih ocena o delovanju velikih istorijskih ličnosti u našoj istoriji od Vuka Karadžića do Slobodana Jovanovića.Neprocenjiv je doprinos  Radovana Samardžića  štampanju najkapitalnijeg dela  naše istorijske nauke - Istorije srpskog naroda  u izdanju Srpske Književne Zadruge  kao i u oblikovanju izabranih dela Slobodana Jovanovića.Ovaj njegov doprinos je verovatno još jedan od  puteva koji ga  je po tumačenju redakcije Betona odveo u kaljugu politike i nacionalizma. U ovom nedostojnom i brutalnom napadu na istoričara Radovana Samardžića redakcija Betona je unela i princip ne samo kolektivne veći i porodične krivice.Na udaru se našao i Nikola Samardžić sin Radovana Samardžića koji je optužem da   svog oca diljem bivše Jugoslavije  predstavlja kao vrhunskog istoričara a u stvari nastoji da ga abolira  od istorijske odgovornosti za Memorandum i srpski nacionalizam koji je  i on zastupao devedesetih godina kao saradnik kragujevačkih Pogleda.Tek kada se Nikola Samardžić suoči sa mračnim gepekom  sopstve i porodične prošlosti i jasno  se odrekne  nacionalizma i političkog delovanja svog oca  može da računa da će ga Redakcija Betona primiti u okrilje  liberalnih političara.Nikola Samrdžić spada u red najistaknutijih istoričara  mlađe generacije, autor je nekoliko izvanrednih knjiga i studija a njegov politički angažman spada u legitimno nastojanje da deluje u skladu sa svojim sadašnjim političkim opredeljenjima i  ubeđenjima.Svakako da mu nije potrebna indulgencija  Redakcija Betona da bi se bavio politikom.I on sam je verovatno  svestan da će od političkog angažmana imati samo velikih muka i iskušenja ali je to njegov individualni izbor na koji ima pravo svaki građanin Srbije. Iduće godine će biti već  petnaest godina  od smrti Radovana Samardžića a njegovih knjiga nema u knjižarama  a  tako se njegovo delo nepravedno i neopravdano prepušta zaboravu.To je još  jedan od dokaza koliko mi malo pažnje posvećujemo  čuvanju uspomene  na naše najznamenitije ljude.Zato je i potrebno reći da istoričaru Radovanu Samardžiću, koji  je gajio specifični prezir prema samoj politici, nema mesta u Bulevaru zvezda  Redakcije Betona, već je pre svega  neophodno i pre svega važno čitati i proučavati njegova istorijjska dela.Tek tako on može ostai izvan i iznad  besomučnih ideoloških obraćuna  betonsko –bulevarskog tipa jer se  Redakcija ovog propagandističkog kompleta ovakvim nedopustivim odnosom prema stvaraocima i naučnicima  kakav je bio  Radovan Samardžić,  ubrzanim tempom survava i  približava  bulevaru ideološkog i politikantskog sumraka. 15 Jul 2008 godine Marinko M. Vučinić JAVNI RADOVI, 22. jul 2008.       Piše: Tomislav Marković ZAHVALNICA MILOŠU VASIĆU     «Nepoznavanje činjenica» i poznavanje glasina Zahvalan sam g. Milošu Vasiću što je obratio pažnju na moju malenkost, što me je ukorio za «potpuno nepoznavanje činjenica i teme»  glede Ferala, te potrošio malo svog dragocenog vremena ne bi li me izveo iz mraka neznanja i doveo do poznanja mučne istine. Sada, kada su činjenice na stolu, ne preostaje mi ništa drugo do da ih pokusam kao nebesku manu, u nadi da ću doživeti prosvetljenje (zli jezici bi rekli da su dotične činjenice takvog kvaliteta da to ni pas s maslom ne bi pojeo, ali njih ovom prilikom nećemo slušati). U tekstu «Pomirenje i još ponešto» (Danas, 14. jul) g. Vasić iznosi nepobitne dokaze da su Heni Erceg i Viktor Ivančić nakupovali silne nekretnine «dok su novinari Ferala rintali za minimalce». Tačnije, reč je o jednom jedinom dokazu koji glasi: «Onda je Renato Baretić, bivši novinar Ferala, pre nekoliko meseci ušao u zemljišne knjige i objavio kobne činjenice života». Pretpostavljam da g. Vasić misli na dva Baretićeva teksta objavljena u Slobodnoj Dalmaciji, ne pre nekoliko meseci, već pre nešto više od godinu dana. U prvom tekstu koji se pojavio 23. juna 2007. Baretić proslavlja činjenicu da se Feral prethodnog petka nije pojavio na kioscima, te generalno optužuje uredništvo Ferala za lopovluk. Sledi odgovor Predraga Lucića pod naslovom “Tri Stelle na otoku trećem” (Feral Tribune, 27. jun 2007), u kojem ubedljivo negira optužbe, dokazujući da Baretić izvrće istinu, ili prosto rečeno – laže, i to ne samo kad su famozne «imovinske kartice» u pitanju, što ga ne čini baš pouzdanim svedokom. Desetak dana kasnije, tačnije 7. jula, Baretić objavljuje tekst «Zavjera imenjaka», gde optužuje Heni i Viktora za kojekakve nepodopštine, između ostalog i za posedovanje brojnih nekretnina, navodeći i neke adrese. Baretić se tu služi sličnim sredstvima kao Nacional danas, na primer stan koji su Heni i Viktor prodali da bi kupili drugi, predstavlja kao da je i dalje u njihovom vlasništvu. Nakon toga, tačnije 6. septembra 2007. Viktor Ivančić, Heni Erceg i Tena Erceg dostavljaju Općinskom sudu u Splitu dve tužbe: privatnu tužbu protiv Baretića za klevetu, i građansku tužbu protiv Slobodne Dalmacije i Renata Baretića radi «naknade neimovinske štete zbog povrede prava osobnosti». U tužbama tužitelji zahtevaju od suda da uvidom u zemljišne knjige jednostavno i lako utvrdi da li su Baretićeve tvrdnje istinite. Ko bi rekao da su Heni, Viktor i Tena skloni ovakvim samoubilačkim potezima? Zanimljivo je da sud do sada nije zakazao nijednu raspravu. Imajući u vidu da su sudovi u Hrvatskoj, kada je Feral u pitanju, do sada samo izvlačili pare ovom listu da bi ublažili «duševne boli» kojekakvih nacionalističkih nitkova, onda me ova «lenjost» sudskih organa nimalo ne čudi. U nešto drugačijim okolnostima, bilo bi logično da saslušamo argumente obe strane, te da sačekamo sudsku odluku (što je za starije ljude, priznajem, dosta rizičan potez) koja će pokazati ko tu govori istinu. Ili, bar da se oslonimo na zdrav razum i logiku. Međutim, pošto smo već utvrdili da su urednici Ferala pohlepni prevaranti i goniči robova (rekao nam Baretić, a i Zagreb i Split već mesecima bruje o tome, ko još može da odoli tom sirenskom zovu glasina), a hrvatsko pravosuđe nije baš institucija od poverenja (o čemu je Feral uporno pisao, i teror nepravednih presuda mnogo puta osetio na svojoj koži), to nas oslobađa bilo kakvih obzira prema tim moralnim ništarijama iz Ferala. Tako da mi ne preostaje ništa drugo do da verujem Milošu Vasiću na reč, i da mu se još jednom zahvalim što mi je otvorio oči koje sam kukavički zatvarao pred strašnom istinom o Feralu. A i nekako je lepo verovati da smo svi ista govna. Jeste da malo smrdi, ali zato jača duh zajedništva, čovek se oseća manje usamljen pod zvezdama. Nedoumice uma pomračenog feralovštinom Uprkos mojoj iskrenoj želji da se bez pogovora povinujem Vasićevim argumentima, ipak me muče neke nedoumice. Prvo, ako je tačno da su novinari Ferala bili obična robovska radna snaga koju su Viktor i Heni beskrupulozno iskorišćavali da bi namakli hiljade i milione kvadratnih metara stambenog prostora, zašto su ti nesrećni novinari uopšte ostali u Feralu? Zar nisu mogli da slede primer Renata Baretića i mnogih drugih bivših novinara Ferala, i da lepo pređu u neku drugu redakciju za mnogo veće novce? A kad to već nisu učinili, šta im onda treba da staju u odbranu svojih robovlasnika od napada Nacionalovih revolveraša (tekst je objavljen na sajtu Ferala, a zatim prenet na portalu E-novine)? Takvo ponašanje je, u najmanju ruku, čudno i misteriozno. Jedino logično objašnjenje jeste da su novinari Ferala neki patološki tipovi, notorni mazohisti koji uživaju u maltretmanu i radu za male pare. Nije teško zamisliti Tatjanu Gromaču, Ivicu Đikića ili Draga Hedla kako kume i mole Ivančića da im potpuno ukine platu, pa da ubuduće rade za džabe, ali ovaj surovi urednik, lukav kao svaki prevejani kapitalista, to sa gnušanjem odbija, ne iz brige za svoje zaposlene, već da mu robovi ne bi pocrkali od gladi i tako ga lišili mogućnosti da namakne još koju vilu ili stan. Drugo, zašto je priča o nekretninama pokrenuta upravo u trenutku kada se Feral nije pojavio na kioscima (pre nešto više od godinu dana), odnosno zašto dobija svoje ubrzanje danas, kad je Feral prestao da izlazi? Logično je da bi za malverzacije feralovaca prvi saznali hrvatski vlastodršci, kojima je Feral od samog osnivanja trn u oku, pa jedva čekaju da ovi naprave neki gaf. Ne bi novinari morali sami da «istražuju». Zašto bi zakleti neprijatelji Ferala, uredno raspoređeni u vrhu vlasti hrvatske države, čuvali za sebe saznanja koja mogu moralno da diskredituju njihove najljuće protivnike, umesto da ih proslede svojim vernim novinarima? Hrvatska država je tokom proteklih godina vršila na Feral sve moguće vrste pritisaka: od prisilne mobilizacije Viktora Ivančića, preko prisluškivanja redakcije, uhođenja urednika i raznih oblika zastrašivanja, do spaljivanja naramaka Ferala na ulici. Sve vreme su se služili najprljavijim sredstvima da bi satrli Feral, a sad odjednom prezaju od čistih? Čudno, zaista čudno. Izgleda da se HDZ baš promenio, samolustrirao i doživeo čudesnu transformaciju iz krvoločnog vuka u umiljato jagnje. Blago građanima Hrvatske. Idem iz ovih stopa da prebiram po porodičnom stablu. Možda mi se posreći, pa naletim na zelenu granu na kojoj čuči neka moja čukunbaba Hrvatica. Treće, plasira se teza da su Heni i Viktor stekli svoje bogatstvo tako što su pljačkali list čiji su vlasnici, što je po definiciji nemoguće. Zamislite novinski naslov: «Miroslav Mišković se obogatio tako što je opljačkao svoje firme». Bizarno, zar ne? Jedino logično objašnjenje glasi: činjenica da je nešto nemoguće, ne znači da je to neizvodljivo. Ko zna, možda se na kraju ispostavi da Heni i Viktor raspolažu nekakvim natprirodnim moćima, da su njih dvoje zapravo zla veštica i zli čarobnjak koji su se vešto skrivali pod novinarskom maskom. Pošteno im sudite, pa da ih spalimo! «Ogrlica od tuđih bisera» Eto, sada je sve jasno. Očigledno je da su moje nedoumice nastale kao plod hronične intoksikacije feralovštinom, koja je pomračila moj um. Nadam se da će mi g. Vasić oprostiti što sam podlegao Feralovoj propagandi, uzimajući moju mladost, naivnost i neiskustvo kao olakšavajuće okolnosti. Uostalom, feralovska propaganda je tako omamljujuća da ni mnogo stariji i iskusniji nisu uspeli potpuno da se oslobode njenog uticaja. Na primer, sam g. Vasić koji hvali Viktora Ivančića, tvrdeći da je ova splitska lopuža «briljantni novinski i inače pisac… čije tekstove branim i podržavam do poslednjeg!» Tu nešto smrdi. Kentauri, koliko je meni poznato, ne postoje. Ne može neko levom rukom da potkrada svoje novinare, a desnom da piše fenomenalne, etički angažovane tekstove. Lopov je uvek lopov, od napred i od natraške. Pošto je g. Vasić bio tako ljubazan da mi otkrije mračnu istinu o urednicima Ferala, red je da mu uzvratim otkrivanjem jedne još mračnije istine, i da ga oslobodim iluzija o Viktoru Ivančiću. Crna Trava, Gornje Brijanje i Donja Trnava već mesecima bruje da je Ivančić sve svoje tekstove i knjige – prepisao. U želji da proverim istinitost ovih glasina, organizovao sam spiritističku seansu na kojoj sam, zajedno sa par svojih prijatelja, prizvao duhove najvećih eksperata za plagijate na ovim prostorima – Dragana M. Jeremića, Brane Šćepanovića, Eriha Koša, Miodraga Bulatovića i nezaobilaznog Pigeona. Ovi «časni ljudi i pouzdani svedoci» rado su se odazvali našem pozivu, napustivši svoje svakodnevne obaveze u Čistilištu (metenje velikog trga), i očas posla obavili ekspertizu Ivančićevog(?) dela. Evo šta je ova nezavisna komisija sačinjena od česnih aveti utvrdila. Sva izdanja Bilježnice Robija K. Ivančić je prepisao iz beležnice Robija K, mlađeg maloletnika koji već više od dve decenije pohađa IIIa razred, inače vlasnika luksuzne vile na obali Ženevskog jezera. Zanimljivo je da ni Robi K. nije pravi autor svojih priča, već ih je prepisao od Bore Ćosića, iz knjiga Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, Priče o zanatima i Zašto smo se borili. Nije utvrđeno koga je Bora plagirao, ali se sumnja na njegovu baku Lauru. Sad postaje jasno zašto je Bora Ćosić sarađivao sa Feralom. Sve je to ista kokošarska banda! Studiju Točka na U (Slučaj Šakić: anatomija jednog skandala) Ivančić je prepisao od Karla Štajnera, a pored toga, u njoj se nalaze i neprijavljeni tekstovi Roja Medvedeva i Luja Reoa (koje je svojevremeno pokrao i Danilo Kiš). Ne pada iver daleko od klade, ni lupež od tata! Zbirka ogleda Lomača za protuhrvatski blud je čist Borhes, sa primesama Šulca i Penžea. A Borhes je, kao što dobro znamo, smeša Šopenhauera, Poa, Vitmena, Čestertona i Henrija Džemsa u razmeri 30:20:20:20:10. Prava resavska škola, nema šta! Zbirka ogleda Šamaranje vjetra je skoro od reči do reči prepisana Grobnica za Borisa Davidoviča Danila Kiša. Ni nama nije baš najjasnije kako je Ivančić uspeo od zbirke priča da napravi knjigu ogleda. Mora da je neka alhemija u pitanju. Uostalom, i Kiš je svoju knjigu prepisao od istoričara i istoričara umetnosti, tako da je ovde najverovatnije u pitanju proces vraćanja izvorima. Naslov romana Vita activa Ivančić je zdipio od Hane Arent, a sam tekst romana je Balkanski špijun Dušana Kovačevića. Ivančić je samo promenio imena glavnim akterima, žanr i mesto zbivanja, sve ostalo je isto. Po čaršiji kruže priče da je Kovačević svoju dramu maznuo od jednog bivšeg udbaša, ali to nismo uspeli da proverimo. Knjigu ogleda o domoljublju Animal Croatica Ivančić je protivpravno prisvojio iz Bremovog Života životinja. Nadamo se da će društva za zaštitu životinja, kako hrvatskih tako i svetskih, adekvatno reagovati! Eto, sad znamo kompletnu istinu o Viktoru Ivančiću. Ne znam kako je vama, ali meni je mnogo lakše. Ima nečega bolno ljudskog u toj potrebi da se sve sroza u blato. Pošteni i časni ljudi su zaista nepodnošljivi, u njihovom prisustvu se osećamo kao smrdljiv sir. Ali zato kada smo okruženi tvorovima, tek tada dišemo punim plućima. Tada nam i naš sopstveni smrad biva kudikamo podnošljiviji JAVNI RADOVI, Vreme smrti i razonode, Beton Br. 47   Link na tekst: Petar Luković: Pregovori oko nove vlade   Piše: Petar Luković   PREGOVORI OKO NOVE VLADE     ZVANIČNI SASTANAK # 1: DSS/NS/SRS/SPS KOŠTUNICA (ustaje i rukama pokazuje prisutnima da se smire): Dogovor naše koalcije jeste da se danas kolektivni sastanak otkazuje zbog Pesme Evrovizije. Svi ćemo glasati za majku Rusiju i njihovu gasnu pesmu! Poslušajte kako to predivno zvuči! Izvor: http://www.youtube.com/watch?v=_XR5xrU02yo TAJNI SASTANAK #1: BORIS TADIĆ & DRAGAN MARKOVIĆ PALMA U BEOGRADSKOM ZOOLOŠKOM VRTU, OKRUŽENI SLONOVIMA: TADIĆ (oprezno): Da ne bude zabune, ovo je privatni, neformalni susret, sasvim slučajno smo se sreli u Zoološkom vrtu. PALMA (opreznije): Ali, vaše je obezbeđenje zatvorilo Zoološki vrt. Samo smo nas dvojica ovde. I životinje. TADIĆ (žovijalno, grleći Palmu sa obe ruke): Neka nam je sa srećom, Dragane, junače! Da nastavimo da okrećemo evropske pedale, da bicikl razvoja nikad ne stane zahvaljujući našoj budućoj zajedničkoj Vladi! PALMA (šireći ruke): Nešto mi gimnastika ne ide od ruke, više volim da sedim uz meze, pa muzika na uvce... TADIĆ (raspoloženo): Vaše su reči melem za našu koaliciju, upravo nam treba tako neko prirodan, običan... PALMA (mršteći se): Običan? TADIĆ (panično): Običan u onom sjajnom smislu: da ste neposredni, direktni, da uživate u životu, da ste hedonista... PALMA (zbunjen): Šta sam ja? TADIĆ (u sve većoj panici): Da volite sve što je ljudski, punim plućima, da se predajete životu čije evropsko lice lako možemo da dostignemo, samo ako nastavimo da okrećemo pedale. PALMA (odlučno): Mislim da sam za pedale bio jasan. Ništa ne okrećem. TADIĆ (depresivno): Nema veze, mi ćemo zajedno da okrećemo umesto vas. Nego, dozvolite da vas pitam: da li ste zadovoljni kadrovskim ishodom u vašoj koalciji? PALMA (koračajući prema kavezu sa slonovima koji su ga radoznalo gledali): Da se više ne zajebavamo: šta nudiš meni i Krkobabiću? TADIĆ (mrmljajući): Ali, šta vas dvojica tražite? PALMA (gledajući u slonove dugim ispitivačkim pogledom): Recimo... TADIĆ (spušta pogled): Ministarstvo kulture za vas, Ministarstvo omladine i sporta za čika Jovu Krkobabića, nekoliko Upravnih odbora, možda Ministarstvo poljoprivrede ili Jugoslovensko dramsko pozorište, mesto ambasadora u Kairu, Bangkoku, Varšavi i Lisabonu. PALMA (bacajući slonu kilogram banana): I još? TADIĆ (očajnički): Sva sredstva Nacionalnog Plana uložićemo u Jagodinu. Izgradićemo vam Diznilend. Novu Ajfelovu kulu. Big Ben. Notr Dam. PALMA (zabavljen posmatranjem slona): A keš? Svedok tajnog susreta TADIĆ (opušten): Ako kažete „da”, Mlađa Dinkić će od vas napraviti Kreza! PALMA (uvređeno): Nema potrebe da se vređamo. Ja u Jagodini imam većeg i novijeg slona od ove vaše matore drtine, tek da znaš. TADIĆ (sijajući od sreće): Krez je bio najbogatiji čovek sveta! Kupao se u zlatu, svili i kadifi. PALMA (hladnokrvno): Dok pare ne legnu na račun, zadrži slobodno tog Kreza. TADIĆ (držeći se za slona): Ali, sam si, Dragane, rekao da se patriotizam ne toči u traktore. Šta ćeš da radiš ako ti ponište Sporazum o pridruživanju? Kako će Jagodina izgledati ako ne budemo nastavili da okrećemo pedale ka Evropi? PALMA (ledeno): Kad budeš imao cifru, javi se. A ovo za Ministarstvo kulture nije loše. Konačno da u Jagodinu lično dovedem tog Betovena: da ga ugostimo kao što to Srbi rade – sir, mladi kajmak, šopska, teleća čorba, jagnjeće ispod saća, vruće lepenje, ladan špricer, vanilice. Pa da otpeva tu devetnaestu simfoniju u Jagodini kao da smo u Njujorku! E, to hoću! Možda se zbog Betovena i dogovorimo oko Vlade!   ZVANIČNI SASTANAK # 2:KOŠTUNICA & DAČIĆ, OČI U OČI KOŠTUNICA (ustaje i rukama pokazuje prisutnima da se smire): Dogovor naše koalicije jeste da se danas kolektivni sastanak otkazuje i da ja, kao budući premijer, razgovaram sa Ivicom Dačićem. Slažemo se? Slažemo. ... KOŠTUNICA (relaksirano): Konačno sami. DAČIĆ (napregnuto): Nadam se. KOŠTUNICA (suzdržava DB smešak): Shvatam istorijsku odgovornost na tvojim plećima. Ili si s nama ili si protiv nas. Ili si s Tadićem ili si ovde. Ili će Kosovo postati nezavisno ili će ostati lažna država. Ili ćeš ovde biti vice-premijer sa pet ministarskih mesta ili ćeš kod Tadića u predvorju čekati da te primi Dinkić. Izbor je lak. DAČIĆ (šapatom): Nikad lakši. KOŠTUNICA (nasmejan): Najlakši. DAČIĆ (veselo): A da ih malo zbunimo? Da, kao, počnemo da s njima da koketiramo, da ih malo podložimo? KOŠTUNICA (širi ruke): To je to, što bi rekao Oliver Dulić. DAČIĆ (grohotom): Pa da u „Blicu” u utorak pročitamo: „Palma i Krkobabić lome Dačića!”. KOŠTUNICA (grohotom, sve udarajući se rukama po kolenima): Pa da čujemo Dinkića kako vas moli, voli, pazi, mazi, kako je odjednom zaljubljen u izvorne principe slobodarske politike Slobodana Miloševića! DAČIĆ (iznenada): A za one pare? KOŠTUNICA (ledeno): Mihajlov aminovao, Nikitović sve sredio. Već uplaćeno. DAČIĆ (lukavo): A znaš li s kim sutra imam neformalni na obali Save? KOŠTUNICA (iz topa): Dinkić. DAČIĆ (vadi iz džepa sto dinara): Opet si dobio! KOŠTUNICA (hladno): Ima se, može se!   TAJNI SASTANAK #2: DAČIĆ & DINKIĆ DAČIĆ (sedi na obali reke Save i baca kamenčiće u vodu): Kasniš. Sava teče: Druga obala neformalnog sastanka DINKIĆ (uzbuđen): Oprosti mi, molim te. Neverovatna je gužva u gradu. DAČIĆ (hladno): Neće biti gužve kad naš radikalski gradonačelnik stupi na dužnost. DINKIĆ (glasom molibana): Nećete valjda, pa, Ivice, znate koliko je G17+ računao na vas svih ovih godina, sećate li se naših skupštinskih druženja, kako smo zajedno radili na Ustavu... DAČIĆ (bacajući još jedan kamenčić u Savu): Bilo pa prošlo. Mladost ludost. Prvi se mačići u vodu bacaju. DINKIĆ (cvileći): Ali, da li možeš da zamisliš da ja više neću biti ministar? DAČIĆ (škiljeći na jedno oko i gađajajući rečni talas): Mogu. DINKIĆ (očajno): A šta ja da radim? Bez imuniteta, pod paljbom neprijatelja koji su mi godinama pretili sudom.... DAČIĆ (hladno): Pređi kod nas. Lako je. DINKIĆ (neodređeno): Da napustim Tadića koji mi je u alkoholiziranom stanju poklonio 24 mandata? DAČIĆ (hladnije): Aha. DINKIĆ (gleda u nebo): I da kod vas budem ministar ekonomije ili finansija ili ukupnog ekonomskog razvoja. DAČIĆ (arktički ispod nule): Nema ministarstva za tebe. DINKIĆ (zbunjen): A šta ima? DAČIĆ (veselo): Referent u nekoj lokalnoj banci, dok svi ne zaboravi na tebe. DINKIĆ (plačno): Ali, ako te molim, preklinjem... DAČIĆ (odrečno odmahuje glavom): Ne vredi, Mlađo. Uzmi gitaru i sviraj neke tužne pesme. DINKIĆ (plače): Ne mogu da verujem da neću biti ministar, to je nešto što mi je ušlo u krvotok, postalo deo fiskalnog računa, pretvorilo se u inozemni dohodak... razumeš. DAČIĆ (filozofski): Gotovo je, Mlađo. It’s All Over Baby Blue. Voliš li još Bob Dylana? ZVANIČNI SASTANAK # 3: KOŠTUNICA, KRKOBABIĆ Sr, KRKOBABIĆ Jr, PALMA, SAMARDŽIĆ, DAČIĆ KOŠTUNICA (ustaje i rukama pokazuje prisutnima da se smire): Naša zajednička Radna grupa lako je usaglasila stavove oko pet principa. Da ponovimo gradivo nacionalne svesne Vlade: nemilosrdna odbrana Kosova, nemilosrdna borba protiv kriminala & korupcije, uslovne evropske i ostale bezuslovne integracije, nemilosrdni ekonomski prosperitet… i kako ono beše… socijalna pravda. Mislim da nema potrebe za diskusijom koja bi nam oduzimala dragoceno vreme u borbi protiv lažne države Kosovo. PALMA (dobacuje): Čekaj, Vojo. Nismo raščistili pitanje ovog Sporazuma o…. kako se zove, bre, ovo što su potpisali Tadić i Đelić... KRKOBABIĆ Jr (ponosno): Sporazum o pridruživanju Evropskoj Uniji. SPP! KRKOBABIĆ Sr (glasno): Bravo, sine, sve znaš! PALMA (rukama objašnjava): E baš to! Čuo sam da u tom Sporazumu nema ničeg što nam otima naše svetinje i naše monahinje, član 135 kaže da se poštuje Rezolucija 1244... SAMARDŽIĆ (nervozno): Tebe kao da je juče brifovao Tadić. PALMA (defanzivno): Bio u Zoološkom vrtu, očiju mi. Malo gledao slonove, jeo semenke, sklapao stihove. Jebo miš čaplju, pa joj suze kaplju! Žabac žabi na lokvanju nabi! SAMARDŽIĆ (dubinski): Od drveta ne vidiš slona, kaže naš napaćeni narod s Kosova i Metohije. Videli su te, Dragane. PALMA (neugodno gledajući ispred sebe): Ali nisam znao da će Tadić da svrati do slonova, majke mi, pitajte Krkobabića. KRKOBABIĆ Sr (odsutno): Zašto da ja svraćam kod slona? KRKOBABIĆ Jr (mirno): Svaki slon će da dođe kod tebe, tata, jer ti imaš pet mandata. SAMARDŽIĆ (prodorno): Nije to, moj Dragane, tako prosto kako ti Boris kaže. Ništa mi nećemo da poništimo; možemo, eventualno, da ne ratifikujemo Sporazum, ali to je odluka buduće Vlade u kojoj će imaš pravo glasa, upravo onako kako smo se dogovorili. PALMA (desperately): Ali, ako ne bude benzina za traktore... SAMARDŽIĆ (Ice Ice Baby): Ništa ne brini. Libija, Irak, Iran, Venecuela… sve zemlje koje nisu priznale lažnu državu Kosovo. Sve zemlje koje diktiraju cenu nafte. Sve zemlje prijatelji jedinstvene i celovite Srbije. A tek Rusija kao štit nad svima nama! PALMA (ozaren): A ostaje ono za Diznilend u Jagodini? Big Ben? Kineski zid do Paraćina? SAMARDŽIĆ (umorno): Ostaje, naravno. Pitaj Dačića, uostalom. DAČIĆ (podiže ruku): Provereno, min njet! ZVANIČNI SASTANAK # 4: KOŠTUNICA, KRKOBABIĆ Sr, PALMA, ILIĆ, NIKOLIĆ, DAČIĆ KOŠTUNICA (ustaje i rukama pokazuje prisutnima da se smire): Dozvolite da nastavimo usaglašavanje. Stav tri, pasus četiri, alineja dva: nemilosrdna borba protiv kriminala i korupcije. Program dosadašnjeg i budućeg ministra policije Dragana Jočića garantuje... DAČIĆ (diže dva prsta): Primedba: u alineji tri načelnog Sporazuma nema ni reči o kadrovskim rešenjima za ministarstvo policije. KRKOBABIĆ Sr (šapuće Palmi u uho): A šta je to alineja? PALMA (šapuće Krkobabiću Sr u uho): To ti je ono kad svi glasaju „za” a ti glasaš „protiv”, pa onda kažeš sinu: „Svi su glasali `za`, Ali Ne Ja”. Shvataš? KRKOBABIĆ Sr (briše naočare kravatom): Ne shvatam. KOŠTUNICA (nervozno gledajući u Palmu & Krkobabića Sr): A je l’ vas dvojica možete malo tiše? Što se Dačićeve primedbe tiče, sklon sam da je formalno prihvatim mada je praktično jasno da boljeg ministra policije svet nije video...naročito kad je reč o korupcionaškim aferama (prodorno gleda Dačića) koje su stvorile pun kufer nervoze u javnosti. DAČIĆ (elegantno): Nije trenutak da se bavimo pojedinačnim detaljima koji još nisu rasvetljeni, predlažem da pasus četiri, alineju dva odložimo dok ne postavimo načelno opšte principe nemilosrdne borbe protiv kriminala. ILIĆ (umorno): Šta vam znači ovo... „nemilosrdna borba protiv kriminala i korupcije”! Da odmah izbacimo ovo „nemilosrdno”, ne voli naš čovek da mu se brani da zaradi nešto sa strane, šta fali da mu damo šansu da malo popravi kućni budžet, neće država da propadne zbog dve tone cementa ili šlepera benzina. Jebeš državu koja se brani propisima. Pa, to, bre, kao ova Evropska Unija: regulativa, pravila, ugovori, memorandumi. NIKOLIĆ (sumorno): Ovi dosovski lopovi uspeli su ponište samu suštinu krađe, Velja je tu sasvim u pravu! Nije isto kad kupiš šećeranu za jedan evro ili kad počneš da gradiš bolnicu bez dozvole... ILIĆ (nervozno): Ma, kasnila dozvola, sestru im jebem demokratsku... NIKOLIĆ (ledeno): Mislim da je verbalno insistiranje na apsolutnom poštenju, bar u prvoj fazi vlasti, uslov opstanka ove koalicije. Ako nam, recimo, prebace zbog Veljinog bazena, Dačićevog koferčeta ili našeg zemunskog Magistrata, pomenu Voju zbog uvoza struje ili Nikitovića zbog ovog poludelog Miškovića, uvek imamo alibi: Janušević, Kolesar, Sartid, ko je stvarno ubio Đinđića, voli narod da se vraća proverenim vrednostima. Srpski radikali nemaju ništa protiv da ova Smajlovićka i Tijanić ostanu tamo gde jesu: dok rade kako rade, ova koalicija ima opštenarodnu podršku. KRKOBABIĆ Sr (odsutno): Ništa ne razumem. Pričamo prvo o korupciji i kriminalu, a sad se pominje taj Smajlović. Da li je on kandidat za ministra policije? PALMA (uzbuđeno): Da mi prvo proverimo generalije tog Smajlovića pa tek onda da pričamo o kadrovskim rešenjima. Stvarno nema smisla da nam se nameću imena o kojima naša koalicija nije raspravljala. Evo ga, živ Dačić: jesmo li diskutovali o tom Smailoviću, ajde, kaži? DAČIĆ (nasmejan): O Ljilji nismo pričali, priznajem. KRKOBABIĆ Sr (zapanjen): Koja sad Ljilja? Pa je l’ to neko nas penzionere ovde zajebava? KOŠTUNICA (opet ustaje i rukama pokazuje prisutnima da se smire): Predlažem da napravimo pauzu, da se interno konsultujemo, ne smemo da dozvolimo da verbalni nesporazumi budu prepreka formiranju nacionalno svesne Vlade u borbi protiv lažne države Kosovo. Vidimo se za dva sata. Slažemo se? Slažemo. KRKOBABIĆ Sr (ustaje): Ja ću malo da kasnim. Danas dele penziju, moram da čekam u banci. Čim završim, eto mene. ZVANIČNI SASTANAK # 5: KOŠTUNICA, ILIĆ, DAČIĆ, KRKOBABIĆ, PALMA, NIKOLIĆ KOŠTUNICA (ustaje i rukama pokazuje prisutnima da se smire):: Stav dva, član sedam, alineja šest našeg budućeg koalicionog ugovora pominju socijalnu pravdu. Ko se javlja za reč? ILIĆ (analitički): Meni to sve nešto smrdi da neko hoće leba bez motike. Imaš da radiš, brajko, a ne da sediš kod kuće i pljuckaš za kompjuterom…da te jebo kompjuter. DAČIĆ (ozbiljno): Čekajte, kolega Iliću, da objasnim. Socijalna pravda je stanje u kojem većina ili svi članovi društva imaju ista osnovna prava, mogućnosti, obaveze i socijalne beneficije. Kao ključna vrednost socijalnog rada, socijalna pravda zahteva zastupanje klijenata kako bi se suprotstavili diskriminaciji, represiji i institucionalnim nejednakostima. Mislim da sam bio jasan. KRKOBABIĆ Sr (ulazi u salu): Izvinite, malo kasnim. U banci se otegao red, penzioneri nervozni što su im penzije sve manje. Iz baze zahtevaju pare. Bar pedeset maraka mesečno više. DAČIĆ (ponosno): Upravo sam obrazložio koncept socijalne pravde. Do poslednjeg detalja. PALMA (pronicljivo ignorišući Dačića): O kojim to markama govoriš, Krkobabiću? KRKOBABIĆ (hladno): O nemačkim markama, naravno, koje druge marke voli narod? ILIĆ (nadrkano): Pa, gde ti živiš, dilejo penzionerska! Ukinute marke pre pet godina, jesi li ti normalan? Jebote blagi bog, sa kim mi pravimo koaliciju! KRKOBABIĆ (uvređen): Gospodine Koštunica, mi penzioneri nećemo dozvoliti da nas vređaju samo zato što nam se ponekad desi da nešto amnezijom skleroze zaboravimo. Ako su marke ukinute, neka nam se lepo kaže, ne mora kolega Ilić javno da vređa. Nisam siguran da bi gospodin Tadić bio tako nervozan u eventualnim razgovorima oko naših pet mandata. KOŠTUNICA (pomirljivo): Naravno, Krkobabiću, naravno da ste u pravu. Velja je, da kažem, malo nervozan, čuo je da Dinkić hoće da bude ministar kapitalnih investicija pa ga je to lično pogodilo. Nego, stvarno su marke ukinute. I meni je žao, navika iz detinjstva: deset maraka, pedeset maraka, sto maraka. Znala se, prijatelju, vrednost valute. A danas? Evro. Evrolex. Lažna država Kosovo. KRKOBABIĆ (radoznalo): A je l’ još primaju negde marke. Nešto sam čuvao kod kuće, za crne dane. ILIĆ (zlobno): Ovo su najcrnji dani Srbije kad moram da ti objašnjavam da su evro uveli pre pet godina. KRKOBABIĆ (diže dva prsta i gleda Koštunicu): Evo ga opet, ponovo vređa. NIKOLIĆ (umorno): Slušaj, Krkobabiću. KRKOBABIĆ (uplašeno): Slušam. NIKOLIĆ (još umornije): Koliko sam uspeo da shvatim iz Dačićeve definicije, ovi tvoji penzioneri nemaju drugih zahteva nego da im se u markama poveća penzija deset, dvadeset odsto, koliko se dogovorimo? KRKOBABIĆ Sr (brišući znoj maramicom): Dvadeset dva odsto. NIKOLIĆ (okrutno): I ti stvarno misliš da ćemo žrtvovati nacionalno svesnu Vladu zbog tvojih 22 procenta? KRKOBABIĆ Sr (sleže ramenima): Ne znam. NIKOLIĆ (brutalno): Nećemo da cepidlačimo. Imaš 22 procenta, sin ti je zamenik ministra za socijalni rad, daj Nikitoviću broj žiro-računa da ti uplatimo zaostale penzije do smrti, cirka milion maraka, možeš u Ministarstvu da zaposliš do pedeset penzionera i penzionerki, dobićeš besplatna kolica na nuklearni pogon sa dve dobrodržeće medicinske sestre za tebe i sina, imaš godišnje pet dana besplatno u Bogutovačkoj banji, Velja ti daje džabe kartu za voz, banka ti isplaćuje svakog meseca po tri penzije, kupićemo ti grobno mesto, obećavamo da će ti Predsednik Vlade održati govor ako u međuvremenu capneš, na poklon od SRS imaš dve šahovske garniture, Velja će ti asfaltirati put do svake kuće koju lično odabereš, unuka će da ti radi kao voditeljka na RTS-u, komunalije više ne plaćaš, EPS te svakog meseca nagrađuje sa tri hiljade dinara zato što si se opredelio za njihove usluge, GSP ti šalje autobus kad god poželiš, u restoranu Skupštine imaš šravo da hraniš čitav Izvršni odbor s familijama. Ovo je naša poslednja ponuda. Da ili ne? KRKOBABIĆ Sr (lukavo): I da primam „Politiku” besplatno? NIKOLIĆ (nasmejano): I da primaš „Politiku” besplatno i da je čitaš od umrlice do umrlice! KRKOBABIĆ (odlučno): Može. Važi. U redu. Mojih pet mandata je vaših pet mandata. KOŠTUNICA (svečano): Sad kad smo završili sa socijalnom pravdom, da napravimo pauzu. Slažemo se? Slažemo.   TAJNI SASTANAK #3: TADIĆ, KRKOBABIĆ Sr, KRSTIĆ, ŠAPER TADIĆ (oprezno): Da ne bude zabune, ovo je privatni, neformalni susret, slučajno smo se sreli trčeći po Košutnjaku. KRKOBABIĆ Sr (zabrinuto): Ali, ja ne trčim, jedva hodam. TADIĆ (u speedu, muški ga udarajući po ramenu): Možete vi to, Krkobabiću, možete. Izgledate kao mladić, vitki, elegantni, snažni, nikad vam ne bih dao devedeset. KRKOBABIĆ (stidljivo). Sedamdeset osam i po. TADIĆ (nasmejano zdrav): Srbija nema vremena za izbornu matematiku, Krkobabiću. Ja nemam vremena. Valja okretati pedale za Evropu. Ako stanemo, gotovi smo. KRKOBABIĆ (još stidljivije): Da budem iskren, mrzim bicikl. Jednom me je jedan biciklom udario kad sam bio mlađi, bacio u jarak i pobegao. TADIĆ (uverljivo): Ali, sad je čas, čika Krkobabiću, da pobedite strah. Da se pridružite snagama koje brzo hitaju u Evropu, tamo gde caruje socijalna pravda. KRKOBABIĆ Sr (uvređeno): Da vozim bicikl? TADIĆ (nestrpljivo): Figurativno, naravno, da budete karika u lancu koji će nas zauvek vezati sa Evropom, na principima socijalne pravde. KRKOBABIĆ Sr (sumnjičavo): A što ste zapeli za tu socijalnu pravdu? TADIĆ (defanzivno): Želeo sam da verujem da je vašim generacijama stalo do mogućnosti da svoje poslednje godine provedu u bezbrižnom miru, bez finansijskih trzavica. KRKOBABIĆ Sr (prodorno): Kakve poslednje godine? TADIĆ (panično): Poslednje godine nesigurnosti. Jer ono što Evropska Opcija nudi jeste da okrećemo pedale... KRKOBABIĆ Sr (uvređeno): Na pamet mi ne pada da okrećem pedale u ovim godinama. TADIĆ (uporno): O pedalama govorim metaforički, naravno. KRKOBABIĆ (zabrinuto): Šta ste navalili s tim pedalama, čoveče! Šta vam je jutros? TADIĆ (odsečno): Dozvolite da objasnim. Ako vozimo bicikl... KRKOBABIĆ Sr (plašljivo se okreće i gleda oko sebe): Predsedniče, ko je onaj čovek na biciklu iza nas? TADIĆ (lakonski odmahuje rukom): Nebojša Krstić, moj savetnik za medije. KRKOBABIĆ Sr (pronicljivo): A što tako veliki čovek vozi tako mali bicikl? TADIĆ (crveni): Lakše mu je da okreće pedale. KRKOBABIĆ Sr (pokazuje rukom): A ko je onaj čovek koji čuči na drvetu? TADIĆ (užurbano): Srđan Šaper, pi-ar kampanje. KRKOBABIĆ Sr (u šoku): Pijan? Od ranog jutra? Nije čudo što je na drvetu. TADIĆ (besno): Nije pijan, nego pi-ar. A sa drveta pazi da nam se neko ne umeša u ovaj neformalni razgovor. KRKOBABIĆ Sr (odbrambeno): Nema potrebe da ga branite ako je pijan. Mi penzioneri znamo šta je pošast alkohola. TADIĆ (hvata Krkobabića za ruku, diskretno se okreće i poziva Krstića da požuri): Čika Jovo, dozvolite da vas nešto pitam? KRKOBABIĆ Sr (očinski): Reci, sinko. TADIĆ (poverljivo): Jesu li vam nešto ponudili za ovih pet mandata? KRKOBABIĆ Sr (skrušeno klimnu glavom): Nešto malo...tek se razgovara o detaljima. TADIĆ (radoznalo): Možda EPS? „Politiku”? JAT? Već vas vidim kako avionom obilazite čitav svet, šireći istinu o socijalno odgovornoj Vladi... KRKOBABIĆ Sr (uplašen): Jeste, daju mi struju i novine... ali... TADIĆ (brzo): Ja nudim tri odsto EPS-a u kešu, sad, odmah! KRKOBABIĆ Sr (zbunjen): U markama? TADIĆ (zbunjeniji): Koje sad marke? KRKOBABIĆ Sr (ljut): Ja vas, mladiću, ništa ne razumem. Marke, nemačke. TADIĆ (okreće se Krstiću): Dođi, molim te, pomozi mi u prevodu.   *Sve se zbilo u deliću sekunde. Visoki Krstić na malom, dečjem biciklu na nizbrdici Košutnjaka izgubi kontrolu nad pedalama; pokuša da održa ravnotežu, poče da viče „Čuuuuvaj!“, Tadić se skloni u poslednjem trenutku, ali ne i Krkobabić Sr koji je kao ukopan stajao. Krstić i bicikl odbaciše predsednika PUPS-a u jarak: Tadić poče da beži koliko ga noge nose, sa drveta pade Šaper, otrese prašinu i poče da trči za predsednikom; iza njih dvojice, hramajući, išao je Krstić noseći polupani bicikl u ruci. Neka ptica je pevala, remeteći blagougodnu tišinu šume presečenu Krkobabićevim urlicima bola.   ZVANIČAN SASTANAK #6: KOŠTUNICA, KRKOBABIĆ Sr, KRKOBABIĆ Jr, RADE BULATOVIĆ KOŠTUNICA (ustaje i rukama pokazuje prisutnima da se smire): Moram da pitam prisutne zbog čega je Krkobabić u zavojima? Šta se dogodilo? KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%*!!! KRKOBABIĆ Jr (prevodi): Tata kaže da su ga napali biciklom. KOŠTUNICA (iznenada vrlo zainteresovan): A gde su ga napali? KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%*$#“ KRKOBABIĆ Jr (prevodi): Bio je na livadi, usred Košutnjaka, u mirnoj šetnji među poljskim cvećem. KOŠTUNICA (razumno): Ali, otkud biciklista na livadi, ničim izazvan? KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%*!!* KRKOBABIĆ Jr (prevodi): To se i tata pita. KOŠTUNICA (vrlo, vrlo zainteresovan): A da ovo nema veze s formiranjem Vlade? Da nije bio pokušaj ubistva? KRKOBABIĆ Sr (odrečno se vreteći ispod belih čalmi): #“!/&%* KRKOBABIĆ Jr (prevodi): Tata misli da je to bio neki narkoman. Bio je prosed a onaj drugi vozio mali bicikl. KOŠTUNICA (detektivski zanesen): Znači, bila su dvojica. KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%*!! KRKOBABIĆ Jr (prevodi): Trojica. Treći je visio na drvetu. SAMARDŽIĆ (vispreno): Otkud drvo nasred livade? KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%* KRKOBABIĆ Jr (prevodi): To se i tata pita. KOŠTUNICA (razmišlja): A da pozovemo Đorđa Vukadinovića da nestranački analizira ovaj livadski incident? KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%*“ KRKOBABIĆ Jr (prevodi): Tata se seća da su obojica govorili nešto o pedalama. PALMA (udari se o čelo): I meni je govorio o pedalama dok sam bio u Zoološkom vrtu! KOŠTUNICA (analitički): Ovo je otišlo suviše daleko da bi bilo istinito (okreće se mlađem Krkobabiću). Pitaj oca da li je možda video slona? Ili Tadića na slonu? Ili slona na Tadiću? KRKOBABIĆ Jr (pita oca): $#(/&==*??? KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%* KRKOBABIĆ Jr (prevodi): Nije bilo slona, ali je onaj na drvetu bio pijan. RADE BULATOVIĆ (profesionalno): Služba preuzima slučaj. Nećemo dozvoliti da nam Livadsko-slonovska mafija onemogući stvaranje nacionalno svesne i socijalno odgovorne Vlade. KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%* KRKOBABIĆ Jr (prevodi): Tata kaže da je na livadi možda bio slon, ali ga on nije video jer je bio u jarku. KOŠTUNICA (odsečno): Sa slonom ili bez slona, Srbija će dobiti Vladu! Hanibal Ante Portas!     Preuzeto sa www.e-novine.com JAVNI RADOVI, 17. april 2008.       P. E. N.  I N T E R N A T I O N A L A World Association of Writers ______________________________________________________________________________ Center in Bosnia-Herzegovina – Sarajevo Vrazova 1, 71000 Sarajevo, Bosnia-Herzegovina phone/fax + 387 33 200 155,  + 387 33 217 854 email: krugpen@bih.net.ba Web site: www.penbih.ba     SAOPĆENJE PEN CENTRA BOSNE I HERCEGOVINE – SLUČAJ NIKOLAIDIS-KUSTURICA   Sarajevo, 11. april/travanj 2008.          Mada nismo iznenađeni presudom podgoričkog suda u vezi sa slučajem Nikolaidis-Kusturica, koji se razvlači po sudovima već godinama, bilo bi neprimjereno da ne iskažemo svoj protest u vezi sa slobodom izražavanja koju je podgorički sud tako surovo pogazio. Ne dovodimo u pitanje sudstvo jedne države, ali naglašavamo da su neki ljudi, očigledno, u Crnoj Gori „jednakiji od drugih”, baš kao u Georga Orwella. Pisac Andrej Nikiolaidis nije čak ni državljanin Crne Gore, ali presuda važi i za njega. Da li će se tim povodom oglasiti nadležni organi u Bosni i Hercegovini koji treba da brane svoga državljanina? Apeliramo na sve misleće ljude da se oglase u vezi s ovim slučajem, koji nije vezan samo za ovu političku farsu: on se reflektira na sve nas u Bosni i Hercegovini i okruženju, i na arbitrarno pravo jedne države da sudi državljanima druge države, dovodeći u pitanje pravo pisca na slobodu izražavanja, pogotovo u slučaju iskazivanja suda jednoga pisca o umjetničkim dometima nečijeg djela. Molimo da svoj protest uputite Međunarodnom PEN-u i svima za koje smatrate da  mogu nešto poduzeti. Za Upravni odbor PEN Centra BiH: Ugo Vlaisavljević, predsjednik Ferida Duraković, gl. tajnica Ovo pismo poslano je na sljedeće adrese: P.E.N. Centar Hrvatske: hrvatski.p.e.n.centar@zg.htnet.hr P.E.N. Centar Kosova: kosovapen@hotmail.com P.E.N. Centar Serbije: pencent@bitsy.net P.E.N. Centar Makedonije: macedpen@unet.com.mk P.E.N. Centar Crne Gore: sreten@cg.yu P.E.N. International, Caroline McCormick, izvršna direktorica: executivedirector@internationalpen.org.uk Komitet za pisce u zatvoru, Sara Whyatt: sara.whyatt@internationalpen.org.uk Mirovni komitet PEN-a, Edvard Kovac: slopen@guest.arnes.si Premijer Republike Crne Gore, Milo Djukanovic: kabinet.premijera@mn.yu Predsjednik Republike Crne Gore, Filip Vuujanovic: predsjednik@cg.yu JAVNI RADOVI, 17. april 2008.       Piše: Jasna Šamić   Kusturica, portret jednog kolaboranta   (Jasna Šamić, iz Pariza, za ”VIJESTI”)     Ima nekih ljudi koje bi najbolje bilo nikad ne pomenuti, a kad ih neko i pomene, upitati :  ”Ko je to”? Emir Kusturica, proslavljeni režiser, bio bi sigurno jedan od njih. Takvi bi zaslužili apsolutni  zaborav, da nas, avaj, oni neprestano ne podsjećaju na sebe.  Nereakcija na njihove nebuloze znači u tom slučaju kukavičluk i pristajanje na njihove ’zakone’. I samo iz pokušaja borbe protiv takvih koji prave i nameću svoje zakone, pristala sam da napišem dvije-tri riječi o ovom umjetniku, koji bi mi, da sam adolescent, razbio svaku iluziju o humanosti umjetnosti i onih koji se njome izravno bave. Pristala sam pred sobom da napišem nekoliko riječi sjećanja o čovjeku koji je za mene više fenomen, koji , dakle, nije ništa posebno, ni na Balkanu,