1   2   3   4	BETON - extra multivitamin! BR. 0  Beograd, februar 2007.   [...POLEMIKE...] Piše: Aleksandar Pavlović OKO BETONA                                           Čega zajedničkog ima to pisanje sa interesima našeg naroda ili države? A. A. Ždanov, Referat o časopisima “Zvezda” i “Lenjingrad” (posveta političkim komesarima)     Dvosmislenost u naslovu ovog teksta treba da ukaže na moju dvostruku nameru da, s jedne strane, istaknem ono što vidim kao oko, žižu, poetičko središte tekstova objavljenih u Betonu kao i da, sa druge, razmotrim neke pojave koje su oko(lo) Betona, poput dosadašnjih reakcija na ovaj podlistak ili njegovog mogućeg uticaja na proučavanje književnosti kod nas. Formulisanje poetičke paradigme Betona može biti samo uslovno, pošto radovi objavljeni u njemu obuhvataju aforizme, humorističke i satirične sadržaje, književnu kritiku i tekstove koji se tiču opšteg kulturnog i intelektualnog miljea, koji nisu jednostavno svodivi na nekakav jedinstven poetički okvir. Ipak, najveću pažnju javnosti i najveći broj reakcija izazvali su tekstovi posvećeni književnim temama, koji su objavljeni u rubrici Mixer, i ovde ću se ograničiti na razmatranje značaja i poetičke utemeljenosti tih radova. 1. Ideologija i closereading U tekstu “Memorija, ideologija, (re)konstrukcija: roman Opsada crkve Sv. Spasa Gorana Petrovića”, koji predstavlja integralnu verziju rada objavljenog u prvom Betonu, Saša Ilić smešta Petrovićev roman u političko-kulturni kontekst koji sam opisuje preko memoranduma SANU, osme sednice CK SKS i proslave šestogodišnjice Kosovske bitke. Saša Ćirić, u radu “Fama ili zavera, Milutin na k(o)rovu sveta”, jasno pokazuje sve literarne slabosti Knjige o Milutinu Danka Popovića, konstatujući da su razlozi popularnosti ovog romana “vanliterarne prirode”. U drugom svom tekstu, “Ubiti mitsku rugalicu”, Đirić, analizirajući dve verzije Simovićeve drame “Boj na Kosovu” (iz 1988. i 2002. godine), dolazi do zaključka kako, nasuprot Simovićevom uverenju da je “u tretiranju kosovskog mita bio podjednako udaljen i od onih koji pred mitom kleče, i od onih koji ga bacaju pod noge”, drama(e) daje jedno nekritičko, istorijski neutemeljeno i u izvesnoj meri retrogradno viđenje (tumačenje) kosovskog mita. O vulgarnom i militantnom nacionalizmu pesničke zbirke “Nedremano oko” govori rad Miloša Živanovića “Oko srpskog boga Saurona”, a u ovom kontekstu bih pomenuo i belgijskog slavistu Stjena Vervata koji je, poredeći predstavu istorije u Nogovom “Nedremanom oku” i romanu “Konačari” Nenada Veličkovića, ukazao na jednostrano i nacionalističko-apologetsko shvatanje rata kod Noga i pacifističko-građansko viđenje bosanskog sukoba (opsade Sarajeva) kod Veličkovića. Već na osnovu ovakve skice jasno je da su pitanja ideologije, politike, konteksta, odgovornosti, mesta i uloge književnosti u društvu, ključna za pomenute autore. Međutim, po mom mišljenju, osnovni podsticaj proučavanju književnosti kod nas predstavlja ne toliko “vruća” tematika kojom se ovi autori bave, koliko analitički postupak koji prethodi povezivanju književnosti sa ovim referentnim tačkama (ideologijom, politikom, devedesetim godinama…). Najupadljivija zajednička osobina tekstova iz Betona (i oko Betona, kao što su Vervatov rad, ili neke ranije Ćirićeve kritike) jeste što se zasnivaju na detaljnoj i preciznoj tekstualnoj analizi. Ta se analiza sprovodi prvo na mikronivou, na kom se istražuju pripovedne strategije upotrebljene u nekom delu, potom prenosi na makronivo, tako što se ispituje značaj primenjenih strategija na ukupno značenje dela da bi se, na kraju, tekstualno značenje smestilo u određeni (šire društveni, ideološki ili politički) kontekst. Čak i kada se taj kontekst formuliše pre same tekstualne analize, kao što je slučaj u Ilićevom tekstu, to ostaje samo kompoziciono rešenje a logički sled izvođenja zaključaka ostaje isti. Pre nego što se posvetim problemu kontekstualizacije književnosti, ukazaću na analogije ovakvog tipa analize sa lingvistikom, kako bih jednu implicitnu poetiku (možda) učinio eksplicitnom, i razmotriću mogućnosti detaljnijeg i preciznijeg razvijanja ovakvih književnih istraživanja. Sedamdesetih godina prošlog veka u francuskoj i anglosaksonskoj lingivstici nastaje pristup poznat kao analiza diskursa (discourseanalysis, analysedudiscours).¹ Sasvim uprošćeno, analiza diskursa podrazumeva lingvističku analizu koja se proteže preko granica rečenice. Otvorite bilo koji udžbenik gramatike, i videćete da je podeljen na fonetiku, morfologiju i sintaksu, i da je rečenica najopštija kategorija koja se uzima u razmatranje. Koristeći analogiju sa strukturom rečenice i njenim konstituentima, u analizi diskursa pretpostavlja se da elementi iznad nivoa rečenice poseduju slične strukture (Mills 2004: 126). Jednostavan primer za ove tvrdnje predstavljali bi, recimo, izrazi: misliš, u redu, važi, čija se uloga ne ograničava na nivo rečenice, već podrazumeva ispitivanje interakcije sa sagovornikom i konteksta u kom se javljaju. Nasuprot sosirovskom izučavanju jezika kao sistema znakova, analiza diskursa, dakle, podrazumeva proučavanje jezika u njegovoj upotrebi. Mnogoznačan pojam diskursa, u ovom smislu, odnosi se na bilo koji tekst i govor (ili deo teksta ili govora) koji poseduje neki oblik unutrašnje organizacije, povezanosti ili celovitosti (Mills 2004: 7). Dok su francuski analitičari od samog početka pokazali interesovanje za odnose između različitih diskurzivnih oblika i ideologije, u anglosaksonskoj tradiciji ideološka pitanja uglavnom izostaju sve do kraja osamdesetih godina prošlog veka (Malrieu 1999: 93), a uzroci ovog razlikovanja mogli bi se dobro opisati upravo ideološkim i političkim razlozima. U poslednjih petnaestak godina, ispitivanje odnosa između diskursa i ideologije postaje dominantno kod jednog broja anglosaksonskih analitičara diskursa, a njihovi pristupi određuju se kao posebne discipline proučavanja diskursa – kritička analiza diskursa (criticaldiscourseanalysis, u daljem tekstu CDA), odnosno ideološka analiza diskursa. Pojam ideologije u ovom pristupu treba razlikovati od njegovog tradicionalnog ili uobičajenog značenja, koje podrazumeva postojanje jednog, zvaničkog sistema vrednosti ili pogleda na svet (kakav je, recimo, bio marksizam u zemljama Istočnog bloka), ili negativnog shvatanja ideologije kao “lažne svesti” ili “pogrešnog uverenja” (detaljnije u: Beaugrande 1999, van Dijk 2003, 2004). Pošto određenje ideologije znatno varira u radovima CDA u zavisnosti od autora na koje se pozivaju (kao referentne tačke mogu se uzeti Fuko, Altiser, Iglton i Burdije), za ovu svrhu može poslužiti lingvistička definicija ideologija kao najopštijih tipova konteksta koji određuju vrednosno značenje reči, fraza, rečenica i diskursa (Malrieu 1999), ili šire socijalno određenje ideologija kao osnova društvenih predstava koje dele članovi neke društvene grupe (van Dijk 2004). Za proučavanje književnosti posebnu važnost imaju Bahtinovsko shvatanje da znak (značenje) nije moguće bez ideološkog sadržaja, i da je “reč ideološki fenomen parexcellence” (Bahtin, 1980: 14) i primena ove koncepcije na proučavanje tačke gledišta (čuveni primer imenovanja Napoleona u Tolstojevom Ratu i miru kod Uspenskog [1979: 42-48]). Shvaćene u ovom najopštijem smislu, ideologije nisu nužno “negativne” ili “lažne”, niti je njihovo postojanje karakteristično samo za dominantne grupe koje ideologiju (zlo)upotrebljavaju radi legitimacije svoje moći ili uspostavljanja jednoumlja ili konsenzusa (van Dijk 1996: 139). Kao što dominantne grupe mogu imati ideologiju koja uspešno povezuje različite društvene grupe zarad postizanja nekog zajedničkog ili opšteg cilja, tako i marginalne ili manjinske grupe mogu imati seksistička, rasistička i druga negativna ili diskriminatorska ideološka uverenja. Isto tako, pojam kritički u CDA ne odnosi se toliko na “otkrivanje” negativnih ideoloških sadržaja kod društvenih grupa ili procesa, koliko na traganje za složenim i celovitim objašnjenjima, i podrazumeva samosvest istraživača o tome da su njegova sopstvena uverenja i namere neizbežno prisutni u samoj analizi (Wodak 1999: 186). Pretpostavka kod ideološke analize diskursa jeste da ideologija pisca (ili govornika) može biti “razotkrivena” preko pažljivog čitanja, razumevanja ili sistematske analize, pošto se ideološka pozicija eksplicitno ili nehotično izražava kroz jezik i komunikaciju (van Dijk, 1995a: 135). Dva primera poslužiće nam kao ilustracija ovakvog tipa analize. Po mišljenju Sare Mils, jedna od osnovnih ideoloških odlika diskursa jeste da se oni principijelno organizuju kroz različite oblike isključivanja ili izostavljanja (exclusion). Tako, na primer, čini se sasvim očiglednim da o menstruaciji treba govoriti u negativnim terminima, opisujući je kao nešto što sputava ili ograničava. Dovoljno je pogledati reklame za tampone ili uloške, u kojima se menstruacija predstavlja kroz pojmove slobode ili diskrecije, pa da se uoči diskurzivni pritisak koji polazi od pretpostavke da je menstruacija nešto što osoba želi da sakrije ili čega želi da se oslobodi. Ovo na prvi pogled izgleda samorazumljivo, pošto mnoge Evropljanke doživljavaju menstruaciju kao bolnu, ograničavajuću i opterećujuću u poređenju sa “normalnim” životom. Ali, dodaje Mils, činjenica da su iskustva nekih žena bliska ovom shvatanju ili uslovljena diskurzivnim pritiskom ne znači da te poruke imaju izvorno ili stvarno značenje. Ovakvo specifično viđenje i doživljaj menstruacije omogućeno je time što su drugi oblici znanja o menstruaciji izostavljeni. Taj način gledanja na funkcionisanje ženskih tela može se posmatrati kao deo medicinskog diskursa o ženskom zdravlju, koji događaje poput menstruacije ili porođaja svrstava u patološke u odnosu na normu kako je shvataju muškarci. Ovo ne treba razumeti, ističe Mils, tako da žene treba nadalje da slave menstruaciju, već više kao poziv na preispitivanje isključivih stavova o načinu na koji funkcionišu ženska tela (Mills 2004: 10). Izlaganje Sare Mils bio bi primer deduktivnog pristupa, odnosno skiciranja nekog opšteg ideološkog okvira koji se dalje može pratiti u različitim diskurzivnim oblicima (osim reklama, i u književnosti, filmu…). Za Tojna von Dijka, osnovu ideološke matrice čini polarizacija na NAS i NjIH i pozitivno samovrednovanje. Analizirajući, 1993. godine, 23 članka iz Vašington Posta i Njujork Tajmsa u kojima se pominju reči “teror” i “terorizam”, von Dijk zaključuje kako većina članaka povezuje ovakve činove političkog nasilja sa Muslimanima, muslimanskim fundamentalistima, Arapima ili Bliskim Istokom, i to u kontekstu opšte slike o Muslimanima i Arapima. Ni u jednom se članku terorizam ne dovodi u vezu sa drugim vinovnicima političkog nasilja u svetu (na primer u Salvadoru), dodaje von Dijk, posmatrajući ovaj oblik topološke i leksičke isključivosti kao svojevrstan izraz ideološke pozicije. Jedna od najupadljivijih ideoloških struktura koja se opaža u bukvalno svim člancima, kaže on, jeste otvoreni nacionalizam i etnocentrizam. Tako se osnovna podela na NAS (Amerikance, “zapadnjake”) i NjIH (teroriste, Arape, muslimanske fundamentaliste i druge) prenosi na još uopšteniju polarizaciju između Amerikanaca i ostatka sveta. Osnovni diskurzivni markeri su zamenice (“mi”, “oni”, “nas”, “njih”, “naše”, “njihovo”), ali i deiktički izrazi poput “ovde” i “tamo”. Glorifikovanje NAS nije potpuno lišeno samokritike, ali, ironično, čak i takva kritika često podrazumeva pozitivne karakteristike – suočeni sa svetskim terorizmom, MI smo “previše dobri”, “previše demokratični”, “previše blagi”. Masovna ubistva počinjena od strane “prijateljskih režima”, poput terorističkih odreda smrti ili vojnih diktatura u Salvadoru i Gvatemali, dodaje von Dijk, ne opisuju se kao “terorizam” (nego eventualno kao “građanski rat”), a jedna od glavnih ideoloških strategija jeste naglašavanje da je nasilje “njihovo”, dok se ne naglašava, ili prosto ignoriše ili poriče NAŠA upletenost u inostrani državni teror (van Dijk 1995a: 150-152). Teoretičari CDA razvili su, pored pomenutih, čitav niz stilističkih i retoričkih sredstava preko kojih se uspostavlja određena ideološka pozicija na različitim nivoima (leksičkom, sintaksičkom, nivou globalne semantike ili topike itd.), kao što su metafore, hiperbole, eufemizmi ili emfaze kojima se izražava osnovna polarizacija, upotreba posesiva i demonstrativa, leksika (npr. “teroristi” vs “borci za slobodu”), aliteracija (kod nas je verovatno najpoznatiji primer “domaći izdajnici i strani plaćenici”), uopštavanje, kolebljivost, viktimizacija, konkretizacija, vrednovanje, glorifikovanje i drugo (van Dijk 1995b, 2004, de Beaugrande 2003, Fairclough 2003). Kakve su, najzad, mogućnosti primene ovakvih lingvističkih analiza na proučavanje književnosti? Iako su neki od ključnih podsticaja teoriji književnosti kroz čitav dvadeseti vek došli upravo iz lingvistike, u okviru koje se književnost nije posmatrala (bitno) drugačijom u odnosu na druge oblike jezičke upotrebe, ranija iskustva ukazuju da se ova prenošenja ne mogu vršiti bez izvesnih metodoloških modifikacija. Sasvim u skladu sa lingvističkom tradicijom, Sara Mils konstatuje kako proučavaoci diskursa ne prave razliku između onih tekstova koji su određeni kao književni i onih koji su određeni kao neknjiževni, i smatra da između ove dve grupe tekstova postoje samo “institucionalne razlike” (Mills 2004: 20). U pokušaju da napravi sintezu između proučavanja književnosti i savremenih lingvističkih proučavanja diskursa, Bogran ukazuje da linvistika, odvojivši se od sosirovskog posmatranja jezika kao apstraktnog sistema, mora da uključi i pitanja koja tradicionalno spadaju u proučavanje književnosti, kao što su tip ili žanr teksta, njegova produkcija i recepcija, procena, vrednovanje, kao i niz kulturnih, društvenih i psiholoških činilaca. Sa druge strane, novija književno-teorijska interesovanja odvajaju se od imanentizma, proučavanja “literarnosti” i neutralne tekstualne analize i fokusiraju se na društvene, kulturne i kognitivne aspekte književnosti. Približavanje dva pristupa Bogran vidi u objedinjavanju samorefleksivne i empirijske orijentacije (Beaugrande 1993)¹. Analiza književnoumetničkih tekstova predstavljala bi ogledni slučaj i proveru valjanosti ovakvog pristupa, jer se upravo u njima sve diskurzivne karakteristike i pripovedne strategije upotrebljavaju u najbogatijem i najsloženijem obliku. Radovi iz, recimo, zbornika “Diskurs i ideologija u Nabokovljevoj prozi” (Larmour 2002), na koji ću se pozivati i kasnije, predstavljaju zanimljiv primer kako zbog primene ovakvog tipa analize, tako i zbog činjenice da su Nabokovljevi romani, kako kaže priređivač Dejvid Larmur, uglavnom bili posmatrani kao dela samosvesnog majstorstva koje je ideološki neutralno. Da zaključim – analogije koje postoje između tekstualnih analiza primenjenih u najambicioznijim književnih tumačenjima iz Betona i aktuelnih književno-teorijskih strujanja upućuju na promišljanje i upotpunjavanje budućih interpretativnih i teorijskih izučavanja naše književnosti. Ipak, tekstovi Ćirića, Ilića i Živanovića ne iscrpljuju se u analogijama sa analizom diskursa, kritičkom analizom diskursa i ideološkom analizom diskursa, i idu i korak dalje, mada taj korak može biti i korak unazad ili korak u prazno. Osnovnu razliku vidim u tome što u analizi diskursa postoji opreznost u povezivanju tekstualnih činjenica sa strukturama društva ili konkretnim institucijama. “Na ovom nivou razvoja teorije”, priznaje von Dijk, “još uvek nismo u mogućnosti da sistematski opišemo strukture i strategije uključene u stvaranje, menjanje i prilagođavanje kontekstualnih modela, i način na koji one utiču na stvaranje i prihvatanje diskursa” (2000: 38), a u novijim radovima dodaje da “mi čak ne znamo ni kako da predstavimo ideološki `kontekst`” (2004a), kao i da, uprkos obimnoj literaturi o ideologiji, nema nijedne monografije koja detaljno istražuje veze između diskursa i ideologije (2004b). Načinu na koji se ova praznina popunjava u tekstovima Ilića, Ćirića i Živanovića vratiću se u trećem delu ovog rada. ¹ Naši lingvisti preveli su ovu sintagmu kao diskurs analiza (vidi: Savić 1993). Bez upuštanja u adekvatnost jedne ili druge sintagme, izraz analiza diskursa koristim prevashodno iz stilskih razloga. ¹ Bogranova predviđanja ostvaruju se, čini mi se, u prvom redu kroz snažan razvoj kognitivne poetike, ali to sasvim izlazi iz okvira ovog rada (vidi, npr. Peter Stockwell, Cognitive Poetics, Routledge, 2002). 2. I pre Betona, Beton Iako se u najžešćim reakcijama na pisanja u Betonu ovi tekstovi (i njihovi autori) okarakterisani kao nihilistički, neo-komunistički i neo-boljševički, mislim da ne postoji supstancijalna razlika između ovakvog pristupa, koji književnu analizu smešta u neki politički, ideološki ili istorijski kontekst, sa radovima drugih autora koji su se bavili nekim vidom odnosa između književnosti i ideologije. Nikola Milošević u više navrata bavio se odnosom između ideologije i književnog stvaralaštva, posebno ideološkom pozicijom Dostojevskog (1972, 1990). Mada kod njega književna analiza nije cilj, nego sredstvo za otkrivanje autorove ideologije, a za njeno rekonstruisanje koristi i dnevničke zabeleške Dostojevskog i biografske podatke, nije teško uočiti srodnost ovih analiza sa nekim tumačenjima iz Betona. Petar Džadžić, sa druge strane, polazi od tekstualne analize, uočavajući razlike između završetka pesme Banović Strahinja u verziji Starca Milije sa razrešenjima motiva o neveri žene u starijim varijantama ove epske pesme, tumačeći ta odstupanja u osnovi društvenim (i u izvesnoj meri psihološkim i istorijskim) razlozima, dakle tako što pesmu smešta prevashodno u sociološki kontekst (Džadžić 1987). U knjizi Književnost – kritika ideologije (1991) Predrag Palavestra opisuje takoreći sva značajna književna dela naše književnosti iz perioda 1970-1990 kao svojevrsnu kritiku i otpor ideologiji, pod kojom podrazumeva ne samo vladajuću, zvaničnu ideologiju, nego i sve oblike ideoloških i istorijskih zabluda. Ako je veza između tekstova u Betonu sa predistorijom ideološkog pristupa kod nas samo posredna, niz nedavnih radova još snažnije pokazuje tendenciju istraživanja ideoloških sadržaja književnog dela i smeštanje književnosti u širi društveni kontekst. Feministička kritika sistematski se bavi odnosom između književnosti, sa jedne, i patrijarhalne ideologije i diskursa muške dominacije sa druge strane (npr. Nešić 2005: 33-41, 2006: 83-107, Rosić 2005, 2006). Raznovrsne mogućnosti ovakvog pristupa, kao i aktuelnost domaćih radova u međunarodnom kontekstu, mogu se videti preko paralele između nedavnog teksta Tatjane Rosić i jednog rada iz pomenutog zbornika o Nabokovu. U eseju “Gledanje kroz Humberta, sa fokusom na feminističko saosećanje u Loliti” (Larmour 2002: 111-132), Toni Mur ukazuje na suprotstavljene diskurse u ovom romanu i izdvaja one koji su feministički intonirani. Mur smatra da ovaj postmoderni tekst zahteva neprestano “fokalno prilagođavanje”, i da roman destabilizuje konvencije muškog vlasništva iz Humbertovih sećanja i omogućava Dolores slobodu od njegove retorike, a da ta retorika, zapravo, sputava samog Humberta. Mur konstatuje da, kako se priča razvija, kritički odnos prema pripovedaču biva sve očigledniji, što dovodi u vezu sa ideološkom pozicijom samog Nabokova. Tatjana Rosić u tumačenju Andrićeve Gospođice polazi od ideje da je lik Rajke Radaković “jedna od retkih figura u istoriji srpske književnosti i kulture koja u jednom izričito patrijarhalnom poretku `dobija pristup statusu subjekta` a time i pristup statusu aktivnog, odgovornog aktera u širem istorijskom procesu” (2006: ?). Kod Andrićevog sveznajućeg pripovedača u trećem licu kao glasnogovornika patrijarhalne trgovačke čaršije Rosić uočava i prisustvo međusobno oprečnih socioloških i kulturoloških vrednosnih sistema (kao izraz inherentne polifonosti pripovednog glasa), čime se ostvaruje i priča o istinskoj ženskoj sudbini koja dovodi u pitanje ideološku poziciju sa koje se oglašava pripovedač. Ipak, posmatrano u celini, “opredelivši se za pripovedanje u trećem licu, Andrić je glavnoj junakinji uskratio pravo na `ja` poziciju koje bi je legitimisalo u svojstvu istinskog subjekta”. Iako su, dakle, u pitanju dva naizgled sasvim različita dela, gde je u Loliti dominantna muška a u Gospođici ženska figura, kod Andrića se ženska figura, za razliku od Lolite, ne osamostaljuje u punoj meri od pripovedačeve retorike. U ovom sasvim proizvoljnom izvodu iz proučavanja književnosti kod nas treba pomenuti Vladimira Gvozdena koji, u okviru književne imagologije, ukazuje na zavisnost književnosti od širih kulturnih konteksta¹, i ispituje nacionalne i etničke stereotipe o drugim kulturama i “drugome” uopšte.  On se neposredno bavi i pitanjem ideologije (kao veze između književnosti i društva) i oblikovanjem nacionalnog identiteta. Element konstruisanja, kaže Gvozden pozivajući se na Hobsbauma, posebno je jasan u slučaju nacije, jer istorija koja je postala deo ideologije nacije nije ono što se istinski čuva u narodnom sećanju, već ono što je izabrano, pisano, slikano, popularizovano i institucionalizovano od onih čija je funkcija bila da to čine (2005: 40). Cilj savremene imagologije Gvozden vidi u dekonstruisanju strategija prikazivanja kako bi se ispitala dinamika moći koja rukovodi načinom na koji posmatramo svet (2005: 41). U projektu u kojem predlažu formiranje podlistka, osnivači Betona ukazuju na urgentnu potrebu za negativnom kritikom i kritičkim preispitivanjem književnih i drugih pojava, novije i najnovije prošlosti, i ističu nameru da uspostave novu kulturnu paradigmu kroz težnju ka urbanom, dekonstrukciju malograđanskih, palanačkih vrednosti i konzervativizma i svake autoritarne ideološke paradigme, i zalažu se za pravo na različitost. U čemu bi, dakle, bila razlika između ciljeva Betona i, recimo, ciljeva književne imagologije kako ih definiše Gvozden? Suštinske razlike u tom smislu, kako sam rekao, nema. Jedina razlika, i to treba posebno istaći, jeste u tome što, nasuprot uopštenoj i neutralnoj retorici kod drugih autora, urednici Betona smatraju da ove ideološke, nacionalističke, diskurzivne strategije imaju ime i prezime, adresu, izdavačku kuću i instituciju, i u svojim tekstovima te lične podatke otvoreno iznose u javnost. Kada su se, sa polemičkim žarom, Radivoj Radić i Aleksandar Loma u duhovitim i elokventim tekstovima “obračunali” sa “autohtonističkom srpskom istoriografskom školom”, tu se radilo o napadu istoričara i etimologa sa vodećih položaja i iz zvaničnih institucija na jednu marginalnu grupu, dok je u slučaju Betona (ako donekle izuzmemo Sašu Ilića) situacija obrnuta. Ali, čak i u knjizi “Srbi pre Adama i posle njega”, koja ukazuje na značaj proučavanja i vrednovanja i loših (istorijskih) knjiga, mehanizmi koji su doveli do popularizovanja ove kvaziistorije, lična odgovornost pojedinaca u tom procesu, i društvene i političke posledice koje su njihova dela imala devedesetih godina ostavljeni su po strani. U tom nastojanju da se književnim delima, njihovim autorima i izdavačima pripiše odgovornost i krivica Beton za sada ostaje gotovo bez ikakve zvanične i institucionalne podrške, i bez, makar i prećutnog, priznavanja “prava na život”. ¹ Proučavanje konteksta u teoriji “novog istorizma” predmet je magistarske teze Aleksandra Stevića i od ovog istraživanja, koje bi uskoro moglo da postane dostuno, treba očekivati zanimljive rezultate. 3. Otvaranje Pandorine kutije U svojim kritikama Vidojkovićevog romana “Kandže”, Popovićeve “Knjige o Milutinu” i Vuksanovićeve “Semolj-zemlje”, Saša Ćirić ukazao je na literarne slabosti ovih dela. Vidojkovićeve “Kandže” su, tako, “dosadno (a ne uzbudljivo) štivo, sa do zla boga ponovljivim odnosima, situacijama i pojavama (a ne adrenalinom i inovacijom), sa plitkim, plošnim, nemušto skiciranim, likovima od kartona”, “Knjiga o Milutinu” neuspešna je na planu tehnike, žanrovski neosmišljena, neuverljiva i nedosledna u izboru pripovednog stanovišta, a “Semolj-zemlja”, kao roman-rečnik, “samo tralja nekadašnje senke, neinventivno rutinerstvo i autorov lični renesans”, knjiga koja “ne može da se čita”, “neprevodiva i nerazgradiva drugim smislom”. Miloš Živanović o jeziku Nogovog “Nedremanog oka” kaže da je “doveden do ruba neprepoznatljivosti”, a da se invokacije i molitve “mahom gube u uopštenim, besmislenim i povremeno bizarno-komičnim iskazima”. Osporavanje književne vrednosti književnimargumetima je, dakle, jedan vid procene koja se primenjuje u Betonu. Drugi oblik ocenjivanja, koji se meša i/li stapa sa ovim prvim, podrazumeva vrednovanje u odnosu na ideološku pozadinu koju delo ima. Tako Živanović, pored pesničkih slabosti Nogove poezije, ukazuje i na “zloupotrebu tragičnih događaja” u ovoj zbirci, njen nacionalizam i militantizam, i uspostavlja, doduše posredno, analogiju između figure vučjeg pastira iz “Nedremanog oka” i amblema raznih paravojnih formacija na kojima se često sreće lik vuka. I Vervat se, u poređenju između Noga i Veličkovića, opredeljuje za ovog drugog upravo zbog njegove progresivne i pacifističke ideološke pozicije. Iako za Popovićev roman kaže da je “jedna dosledno antiratna knjiga”, “protiv rata uopšte, protiv svih ratova”, Saša Ćirić je smatra opasnom zbog ideološkog okvira koji izražava “dogmatičku seljačku nepoverljivost prema idealizmima svake vrste”, “ksenofobiju prema susednim narodima”, “etničku generalizaciju”. Ove etničke predrasude, kaže Ćirić, “idealno naležu na mišljenje koje će se uvrežiti tokom devedesetih da je srpski narod zloupotrebljen, a njegove pobede i ratna žrtva nezahvalno iskorišćeni u svrhe svojih nacionalnih interesa a potom grubo odbačeni, da su Srbi isključivo stradalnički narod…”. Opasnost i odgovornost ove knjige je u tome što se “njeni poklonici nisu inspirisali njenim oportunim pacifizmom, već, možda pokrenuti i Milutinovom rečitošću, rešili da isprave istorijske nepravde i da svakom naplate svoje”. U tekstu o “Opsadi crkve Sv. Spasa”, Saša Ilić uopšte ne govori o slabostima ove knjige na, recimo, kompozicionom i stilskom planu, ili o nedostacima u primeni pripovednih strategija i postupaka. Štaviše, on se literarnim kvalitetima Petrovićevog romana i ne bavi. Njega zanima kako (zbog čega, pod kojim uslovima) je ovo delo prihvaćeno na našoj književnoj sceni kao “najznačajniji roman devedesetih godina”, i uzrok takvog statusa vidi u tome što knjiga govori o nacionalnom programu i nacionalnoj istini “koja nas je amnestirala od svake odgovornosti”, i koji artikuliše dominantnu političku i medijsku sliku koja nam je servirana tokom devedesetih godina. Dakle, dobar deo tekstova objavljenih u Betonu i oko Betona kritikuje dela sa nacionalističkom ili nacionalnom tematikom, mešajući (ili brkajući) osporavanje vrednosti tim delima na književnom i na ideološkom planu. Ključno pitanje kod ovakvog tipa analize glasi – da li, i u kojoj meri, ideološke pozicije koje se iznose u književnom delu utiču na njegovu književnu vrednost? Ili, da problem sasvim uprostim, u ovom korpusu dela koja su autori Betona do sada razmatrali, imamo lošu knjigu sa ne nužno lošim ideološkim bekgraundom (“Kandže”), loše delo sa nacionalističkom ideologijom (“Nedremano oko”), loše delo sa pacifističkom ideologijom, ali podložno nacionalističko-ideološkoj zloupotrebi (“Knjiga o Milutinu”), te dobru knjigu bez nacionalističke ideologije (Veličkovićevi “Konačari”). U ovom “slučajnom uzorku” javljaju se sve varijante osim jedne – dobra knjiga sa nacionalističkom ideologijom. Da li je moguća ovakva književnost? Ključni tekst u ovom smislu predstavlja rad Saše Ćirića o Simovićevoj drami “Boj na Kosovu”, koji implicitne pretpostavke ostalih autora jasno artukuliše i argumentaciju izvodi do kraja. Ideologiju Kosovskog boja Ćirić opisuje na tri nivoa: pragmatičkom (“boj ima odbrambeni karakter”), etičkom (iako su šanse za pobedu minimalne, “insistira se na borbi”) i metafizičkom (“nacionalno postojanje stiče smisao tek kroz čin kolektivne žrtve u ratu”, “svetinja se brani samim postupkom odbrane”). U Ćirićevom tekstu ne pravi se  razlika između ideologije kosovskog mita i ideologije tog mita u Simovićevoj drami jer razlike i nema, pošto Simović repetitivno i nekritički preuzima mitsku matricu. Ćirićeva kritika, zato, odnosi se koliko na dve verzije Simovićeve drame, toliko i na kosovski mit per se, “koji fiksira duh etno-crkvenog srpstva”, i izražava “nomadski hermetizam tribalnog identiteta”, kojem Ćirić kao protivtežu određuje “duh otvorenosti koji počiva na pluralizmu svake vrste”. Ukoliko je ovde reč o kritici samog kosovskog mita (koji je formiran u prošlosti, kroz crkvene spise, narodne pesme i tradiciju) sa liberalno-demokratskih pozicija, onda se argumentacija zasniva na anahronizmu. U literarnom smislu, smatra Ćirić, ovo doslovno preuzimanje mitske matrice dovelo je do gubljenja efekta multiperspektivnosti, koji je Simović želeo da postigne. U drugoj verziji, “izostavljanjem pojedinih grupa likova dobilo se na izvođačkoj funkcionalnosti komada”, kaže Ćirić, a “odstranjivanjem mnogih simboličkih čvorišta drame ublažena je ideološka poruka prve verzije”. Između načina upotrebe mita i umetničke vrednosti Simovićevog komada Ćirić uspostavlja blizak i obrnuto proporcionalan odnos. Slabosti prve verzije direktna su posledica doslovnog preuzimanja mitske matrice, a neke od tih slabosti u drugoj verziji su ublažene, ali ne i otklonjene, upravo zbog toga što je “suština mita ostala netaknuta”. Problem obe verzije drame, implicitan je zaključak, nije u Simovićevom odsustvu dramske veštine, koja se ne osporava, nego u samom kosovskom mitu i njegovoj ideološkoj sadržini, od čega, bez kritičkog preispitivanja, nije moguće napraviti vredno umetničko delo. Prećutani odgovor na pitanje o mogućnosti dobre knjige sa nacionalnom (nacionalističkom) tematikom, dakle, po mišljenju urednika Betona, bio bi negativan, a delimičan izuzetak predstavlja Svetlana Slapšak, koja tvrdi samo toliko da “nacionalistička poetika više (kurziv A.P.) nije moguća”, i ostavlja mogućnost da se, doduše sa “mnogo dobre volje”, nekada ovakav poetički okvir “mogao videti kao inovacija”. Uzmimo, bez problematizovanja i preispitivanja, kao istinitu tvrdnju da je svaki nacionalizam nužno pogrešan i štetan, i da podrazumeva lažna i pogrešna uverenja (što nije, ili ne mora biti, razumljivo samo po sebi). Da li iz toga proizlazi da će svako delo koje čvrsto zastupa neku ideologiju, koje se ogluši o etičku ili istorijsku istinu, nužno biti u umetničkom smislu neuspešno? Ili, kako kaže Saša Ilić na kraju svog teksta: “Postavlja se pitanje da li je [ta] umetnička istina, koja se oglušila o osnovne etičke norme održiva kao istina književnosti. Ukoliko bi neko jednog dana napisao priču o tome kako je Zoran Đinđić ubio Milorada Ulemeka, ali onako lepo, sa dosta metafora, da li biste je vi prihvatili kao održivu književnu tvorevinu, iako vrlo dobro znate da se u realnosti dogodilo suprotno. Ja mislim da ne biste”. Ovaj bismo citat, ne samo zbog zamenice prvog lica iz poslednje rečenice, mogli uzeti kao Ilićevo izlaganje vlastite literarne poetike. Istina (u) književnosti ne može se oglušiti o etičke norme, sa jedne strane, i ne može biti drugačija od “realnosti”, od onoga što se “stvarno” dogodilo. Odgovor čak nema vrednosni, nego ontološki karakter – takva književnost je neodrživa, ona nema pravo na postojanje kao književnost. Dakle, samo ono što se može videti kroz “berlinsko okno” jeste književnost. Ali, šta se “stvarno” dogodilo, šta uzimamo kao etičku normu, i da li se naše znanje o stvarnosti i etičke norme menjaju ili mogu promeniti? Da li je kosovski mit nekada imao etičku i istinosnu vrednost, i treba li ga ukinuti ako se naša etika i naša istina ne slažu sa njim (ili on sa njom, svejedno)? Da li zločin u Srebrenici i srpska krivica u ratu u Bosni ukidaju “Na Drini ćupriju” i čine je neodrživom, pošto o srpskim zločinima ne govori? Šklovski (1984) je, u svojoj poznatoj studiji, jasno pokazao u kojoj je meri Tolstoj netačno i tendenciozno prenosio istorijske izvore i koliko se njegova istina o ratu iz 1812 razlikuje od istorijske istine (koja je i sama jedan diskurzivni oblik, i neodvojiva od ideološke pozicije istoričara, pa utoliko pojam istine i istorijske istine ima još problematičniji status). U tekstovima o Tolstoju Lenjin ističe kako je Tolstojevo stanovište klasno i staleški obojeno, i neosetljivo za potrebe i prava nižih klasa. Ni Šklovski, pa čak ni Lenjin, ne osporavaju “Ratu i miru” umetničku vrednost, a ponajmanje mu odriču pravo na postojanje. Ne mislim da Saša Ilić, a pogotovo ostali urednici Betona, zaista ima(ju) ovako radikalne stavove o prirodi književnosti. Ali, ova analiza pokazuje barem to da oni iste zahteve koje postavljaju drugima moraju postavljati i sebi, a to je da budu svesni svoje ideološke pozicije i da paze šta pišu i kako pišu. Ne postoji, dakle, jednostavan i jednoznačan odgovor na pitanje o odnosu između ideologije i književne vrednosti. Ako samo nacionalistička ideologija nužno uzrokuje loše knjige, šta je to u nacionalizmu ili sa nacionalizmom što ga čini tako neprikladnim za književno modelovanje? Statistički gledano, nemoguće je da samo jedna, od bezbroj ideologija, bude književno neupotrebljiva. Ukoliko odgovorimo da je svaka ideologija loša po književnost, zanemarujemo široko shvatanje ideologije kao opštih uverenja i stavova – pošto književni tekst podrazumeva prisustvo pripovednog glasa, a svaki je glas ideološki, “neideološka” književnost je nemoguća. Najzad, ako samo loše i lažne ideologije uzmemo kao “kvarljive” po književnost, gde povući granicu? Nijedna ideologija nije apsolutno dobra ili apsolutno loša – i najhumanija ideologija može se zloupotrebiti. Sve to, opet, ne znači da je književno delo potrebno ili moguće abolirati od bilo kakve etičke i političke odgovornosti. Odnos između ideologije, odgovornosti i vrednosti predstavlja jedno od suštinskih pitanja u proučavanju književnosti. Taj odnos, međutim, ne može se opisati nekakvom “Pitagorinom teoremom”, ili tako što će se između ovih pojmova staviti znaci =, <, >. Najzad, nekoliko reči i o trećem ključnom pitanju koje postavljaju tekstovi iz Betona, o pitanju odgovornosti. Nasuprot (pustim) željama dela naše književne elite (i ovu bih reč, kada oni ne bi predsedavali žirijima i katedrama, rado stavio pod navodnike) da porekne postojanje odgovornosti svog (ne)rada, stav da književna dela, pisci i njihovi promoteri snose odgovornost za događaje iz devedesetih godina ne podleže osnovanoj sumnji, i besmisleno ga je preispitivati. Ali, na koji način uspostaviti tu vezu, koji su mehanizmi preko kojih se ona ostvaruje, suštinska su pitanja. Kod Miloša Živanovića, veza između vučjeg patira iz Nogove poezije i vuka kao amblema paravojnih formacija samo je posredna i asocijativna. Modalnost i potencijalnost osobine su i Ćirićeve retorike o ovom problemu – preuzimanje pesme koja je kod Simovića namenjena srednjovekovnim vitezovima kao himne paravojnih formacija “omogućila je na ideološkoj ravni ista vrsta poruke…” Omogućila, dakle, ne znači i prouzrokovala ili sprovela. Poklonici “Knjige o Milutinu” su, kaže Ćirić, “možda (kurziv A.P.) pokrenuti i Milutinovom rečitošću”, krenuli “da isprave istorijske nepravde i svakom naplate svoje”. Milutinova rečitost je mogući, ne nužno i stvarni, i, sudeći po vezniku, svakako ne jedini i ne glavni uzrok militantizma. “Ko zna”, pita se na kraju ovog teksta Saša Ćirić, “kolika je odgovornost za taj sentiment upravo `Knjige o Milutinu`, a kolika nikad dovršenog Memoranduma SANU, fasciniranosti srpske intelektualne elite Slobodanom Miloševićem u drugoj polovini 80-ih…” Zna, ili misli da zna, Saša Ilić: “Prošlo je tačno devetnaest godina od objavljivanja Memoranduma SANU (1986), osamnaest godina od VIII sednice CK SKS (1987) i šesnaest godina od `događanja naroda` na Gazimenstanu (jun 1989). Krajem osamdesetih godina imali smo dva jubileja: dva veka Vuka i šest vekova Kosovske bitke. Zbog čega sam ovo naveo na početku rada koji pretenduje da se bavi recepcijom jednog romana kao i njegovim memorijskim potencijalnom. Najpre zbog toga da bismo utvrdili pozicije sa kojih su se generisali glavni tokovi diskursa politike i kulture devedesetih godina, a samim tim i literature koja je pisana i kanonizovana u književnim institucijama […] Odnos prema kategoriji nacionalne istine, koja je ustanovljena u ovom periodu, od Memoranduma, preko političkih događaja, proslavljanih jubileja, te `progovaranja naroda` na stranicama Politike, u glasovitoj rubrici `Odjeci i reagovanja`, biće u ovom radu jedna od glavnih smernica za razumevanje razvoja književnog i kritičkog pisma tokom devedesetih godina. Naravno, držaću se pravila da društveno-politički kontekst i te kako ima uticaja na književnu klimu u jednoj kulturnoj zajednici i da su međusobno povezani te da ih odvojeno ne možemo posmatrati. Štaviše, moje uverenje je da pomenuti kontekst ima direktni udeo u pisanju književnog teksta, u kome se on potvrđuje ili se opovrgava odgovarajućom narativnom strategijom”.      U prvom odlomku, težište je na generisanju tokova diskursa. Šta znači generisati? Rečnička određenja bila bi proizvesti, uzrokovati. U tehničkom žargonu, generisati bi značilo, otprilike, unapred odrediti i upisati neki kod – kompjuter može neograničeno da “izbacuje” proste brojeve, ali pod uslovom da je prethodno generisano da su prosti samo oni brojevi deljivi sa 1 i sa samim sobom. Ako kompjuteru generišemo da su prosti brojevi oni koji počinju sa 1, on će “izbacivati” drugačije nizove. Izgleda mi smisleno da, generalno uzevši, postoje “glavni tokovi diskursa politike i kulture”, ali i da se oni ne moraju poklapati, kao što je slučaj sa američkom kulturom u doba rata u Vijetnamu. Značajni istorijski događaji iz devedesetih godina, Miloševićev totalitarni režim, komunističko nasleđe, neki su od glavnih, ne i jedinih razloga homogenizacije i militarizacije dominantnog političkog i kulturnog diskursa devedesetih. Ako, dakle, uzmemo da postoji dominatni diskurs politike i kulture devedesetih, i to zajednički, jasno je da je taj diskurs generisan iz centara moći. Ali, kada određuje te pozicije Memorandumom Sanu, VIII sednicom i gazimestanskim mitingom, Saša Ilić, bez dokazivanja ili obrazlaganja, jednostavno sam generiše te pozicije moći. Šta predstavljaju ti događaji u ovom kontekstu? Uzroke nastanka tih pozicija moći, samiposebi pozicije moći, ili relativno slobodan i metaforičan izbor iz događaja koji su doveli do konstituisanja određenih pozicija moći? U drugom pasusu Ilić razvija tri ideje: Ovako opisan društveno-politički kontekst značajno utiče na književnu klimu,  književnost (ili književna klima) se ne može posmatrati nezavisno od društveno-političkog konteksta, društveno-politički kontekst ima direktni udeo u pisanju književnog teksta, u kome se potvrđuje ili opovrgava. Ova tri iskaza data su u obliku silogizma (koji kod Ilića odgovara modelu [1. = 2.] => 3.). Nije, međutim, reč o silogizmu, nego o tri različita zaključka. Prvi stav je najopšitiji, i najmanje podložan kritici. Čak i naratološka i stilistička proučavanja književnosti ne spore postojanje veze između književnosti i društveno-političkog konteksta u kom nastaje. Ali, iz toga ne proizlazi da se književnost ne može posmatrati izvan ovog konteksta. U proučavanju ili opisu bilo čega možemo zanemariti nešto što je važno, da bismo nešto istakli ili ukazali na drugačije viđenje. U prvom delu teksta pokušao sam da pokažem kako kontekstualizaciji književnosti u radovima iz Betona prethodi vešta i utemeljena književna analiza, izučavanje jezika, stila, pripovedne tehnike. Ovakva vrsta analize kasnije može, ali i ne mora, biti stavljena u određeni društveno-politički kontekst. “Kandže” i “Semolj-zemlja” loše su napisane bez obzira u koji ih društveno-politički kontekst stavili.¹ Ni iz drugog stava ne proizlazi nužno treći stav. Ako se X ne može posmatrati nezavisno od Y, to ne implicira da Y ima (direktan) uticaj na X? Kosmos ne možemo posmatrati nezavisno od naših perceptivnih i kognitivnih sposobnosti, ali to ne znači da one imaju uticaja na njega. Čak i kada bi drugi stav bio univerzalno prihvatljiv, treći zaključak ne bi nužno sledio iz njega. Deiktički izraz koji Ilić koristi (“moje uverenje”) ponovo me upućuje da ovaj treći zaključak, izdvojen iz konteksta, posmatram u svetlu njegove spisateljske poetike. Tekst se može potvrđivati ili osporavati u odnosu na kontekst u kom je nastao, sasvim sigurno, ali kroz posteriorni interpretativni čin. Nešto sasvim drugačije od toga je reći da se ovo potvrđivanje ili osporavanje vrši u samom činu pisanja. Ovaj dokazni postupak, dakle, ne izvodi se implikacijom, nego selekcijom i redukcijom. Nemam, naravno, ništa protiv Ilićeve etički i politički angažovane književnosti, dokle god se ovi poetički zahtevi ne formulišu kao univerzalni i normativni, jer onda govorimo ne o izmeni, nego o zameni jednog normativnog i monističkog kulturnog modela nekim drugim, svakako boljim, ali takođe normativnim i monističkim, a to je u suprotnosti sa proklamovanim načelima Betona. Stavljen u kontekst sa prvim pasusom, treći zaključak daje, kako mi se čini, jedno uprošćeno i mehanicističko viđenje veze između društva, ideologije i književnosti. Ukratko, Ilićev prvi sud bih opisao kao umeren sociološko-kulturološki pristup književnosti, drugi sud kao jak sociološko-kulturološki pristup, a treći kao pozitivistički, odnosno “vulgarno” marksistički ili kvazimarksistički, pošto se i u ozbiljnoj marksističkoj teoriji veze između književnosti i društva shvataju kao složene¹. Nema, dakle, lakih i jednostavnih odgovora na pitanja koja postavljaju autori Betona. U dva svoja teksta Saša Ćirić upotrebljava sintagmu “Pandorina kutija”. Otvarajući ovu kutiju na načine na koje to opisuju Ćirić, Ilić, Živanović i drugi, srpska književnost devedesetih postala je saučesnik u zlu i zločinu. Ali, u pokušaju da opiše veze književnosti sa tim zlom, Beton je takođe otvorio “Pandorinu kutiju”, iz koje, in ultima linea, izlazi povampireni duh marksizma. Kao ni pojam ideologije, ni termin marksizam ne treba razumeti u uskom i pežorativnom smislu. Markizam, kao filozofija ili književa teorija, složen je pristup, i treba ga odvojiti od njegove ( zlo)upotrebe u političke svrhe. Ono što je nestalo sa Sovjetskim Savezom bilo je marksizam samo u smislu u kom je Inkvizicija hrišćanska, kaže Iglton. Beton je moguće, i u pozitivnom smislu, povezati sa marksizmom. “Do sada su filozofi samo različito tumačili svet, a reč je o tome da se on promeni” (“Teze o Fojerbahu”). Ova se rečenica može parafrazirati u kontekstu naše književne scene. Do sada su kritičari (uključujući i mene) mahom samo tumačili književnost, pisali neutralne i opisne prikaze i kritike, i uzdržavali se od suda i suđenja, iako ga pojam kritičara podrazumeva i u uobičajenom, i u etimološkom značenju reči (krisis znači suđenje, a kritikoi su oni koji su još u arhajsko doba na svečanostima odlučivali o nagrađivanju pesnika). Ideologija, smatra Iglton, nije samo bezoblična masa plutajućih ideja, nego ima i izvesnu strukturnu koherenciju, i kao takva može biti predmet naučne obrade (2002: 18). Goldmanov genetički strukturalizam dobar je primer kako se može pokazati, “na naučan i pozitivan način, jedinstvo umetničkog dela, vizija sveta kojoj delo odgovara i povezanost te vizije sa izvesnim društvenim grupama čiji je ona izraz” (Goldman 1986: 44), a uopštavanje koje polazi od zajedničkih odlika Rasinovih tragedija i, preko njegovog pogleda na svet, povezuje ih sa jansenizmom, koje Goldman izvodi u knjizi “Skriveni bog”, najbolja je ilustracija njegovog metoda (Goldman 1980). U dobrim marsističkim radovima o ideologiji (Eagleton, 1991), kao i u marksističkoj književnoj teoriji, za razliku od drugih pristupa, naglašena je težnja ka oslobađanju i menjanju postojećih okvira, i zbog toga mislim da je ovaj pracac razmišljanja moguće reaktuelizovati. Najveći doprinos adekvatnim objašnjenjima problema koje pokreće Beton mogu dati, po mom mišljenju, tzv. “sistemski” ili “sistemični” pristupi književnosti. Shvatajući književnost kao sistem, ovi pristupi posmatraju je kao otvoren dinamički skup odnosa koji se ostvaruju između “književnih” aktivnosti koje ga konstituišu i relacija u kojima ti elementi stiču svoju vrednost. U okviru ovog pristupa jačaju i funkcionalistička gledišta koja se interesuju za način na koji tekstovi funkcionišu u društvu u konkretnim situacijama. To znači da se književnost shvata kao sociokulturni sistem i komunikacijski fenomen, koji se definiše odnosima između uzajamno zavisnih parametara, odnosno strukturisanom mrežom relacija međusobno zavisnih elemenata. Ovim relacijama bave se polisistemska teorija Itamar Iven-Zohara (Zohar 1978, 1990 i drugo), Pjer Burdije i njegova škola “književnih polja” (champ littéraire) i srodna teorija “književne institucije” (institution littéraire) Žaka Diboa (vidi pregled u: Runer 2004). Pjer Burdije određuje književno polje kao sistem odnosa proizvođenja, prometa i korišćenja simboličnih dobara, ali ne kao prost skup izolovanih elemenata, već poredeći književno polje sa poljem sile. Književno polje je konstruisan prostor, a sâmo delo se sastoji od dva činioca: “ekonomske” (uslovi ditribucije) i “simboličke” vrednosti, i njegova Pravilaumetnosti (2004) pokazuju, na primeru Bodlera i Flobera, odnos između umetnosti i društvenog konteksta, polja književnosti i polja moći. Zanimljivo je, u smislu ovih teorija, osvrnuti se na reakciju jednog uglednog profesora i književnog kritičara koji jednom od urednika Betona (imena ne pominjem jer se radi o privatnoj prepisci) poručuje kako će, i kad u Betonu kažu bobu bob i popu pop, književnost ostati manje-više ista. Ovakav pilatovski eskapizam neodrživ je sa teorijskog stanovišta. Prvo, nije svejedno da li će, pod uticajem negativne književne kritike, književnost ostati manje ili više ista. Mnogo je važnije odgovoriti na pitanje šta znači izraz književnost u ovom kontekstu. Ako se pojam književnost ovde odnosi na kvalitet književne produkcije, sklon da se sa ovom izjavom delimično složim. Neće negativna kritika proizvesti srpskog Šekspira ili Džojsa, mada ga njeno odsustvo može sprečiti da svoja dela objavljuje, da javno nasupa ili da osvaja zaslužene nagrade. Ako promovisati prave vrednosti a kritikovati površnost neće stvoriti Šekspira, svakako će mu omogućiti da brže i lakše postane to što jeste. Književnost se ne svodi samo na kvalitet književne produkcije. Pojam književnosti postoji u današnjem smislu otprilike od kraja osamnaestog veka, i izgrađivan je kroz školstvo, štampu i institucije. U antici, srednjem veku i renesansi nije se izučavala “književnost”, nego retorika, a jedan deo ovog obrazovanja podrazumevao je čitanje, tumačenje i učenje napamet određenih tekstova koji su smatrani kao značajni u vaspitnom smislu, ali ne i u nečemu suštinski drugačiji od ostalih tekstova. Uprkos mojim naratološkim sklonostima, “književnost” se ne može, na ravni formalnih karakteristika, odeliti od drugih diskurzivnih oblika. Ona ne postoji u onom smislu u kojem postoje insekti, i više je nalik korovu – korov nije određena biljka, već pre ono što baštovan iz ovog ili onog razloga plevi, kaže Iglton. Književnost je ono što mi, u masi diskurzivnih oblika, prepoznajemo kao književnost, i to tako što mu pridajemo nekakvo svojstvo “književnog”, i književnost (nam) je bitna upravo zbog onih, statistički malobrojnih, dela koja se izdvajaju iz beskonačnog korpusa svih prošlih, sadašnjih i budućih izdanja. Bez pitanja vrednosti, nema ni književnosti – ne reći bobu bob i popu pop, znači ne baviti se književnošću. Druga očigledna slabost ovog gledišta (ako je to gledište) je, dakle, što pojam književnosti sužava do neprepoznatljivosti, kao nešto što postoji izvan nas i mimo nas (koji je predajemo, vrednujemo i odlučujemo o nagradama). Sistemske teorije jasno pokazuju u kojoj meri institucije, izdavači, kritičari, profesori, piscai čitaoci zajedno učestvuju u oblikovanju književnosti. Čak i književnoj margini tu pripada (mada kol`ko na zub) jedan deo ovog kolača. Mislim da je, najzad, moguće jasno odgovoriti na neka pitanja vezana za Beton, i predložiti naziv za njegovu poetičku paradigmu. Iako nije lišena ideoloških predrasuda, kritika u Betonu nije ideološka kritika, jer ideološka kritika podrazumeva osporavanje dela i pisaca sa neke fiksirane pozicije, i to tako što književnoj vrednosti pretpostavlja stepen saglasnosti sa određenom ideologijom i političkim ciljevima i svrhom. Ideološki kritičari su, na primer, Bjelinski, Dobroljubov, Plehanov, Ždanov. Uredništvo Betona, dalje, ne predstavlja grupu autora sa jedinstvenom ideološkom pozicijom; iako oni polaze od srodnih, liberalno-demokratskih shvatanja, njihove međusobne razlike su velike. Zbog svega toga, Saša Ilić nije i ne može biti ideolog ovog pokreta, obaška što su njegovi stavovi zapravo dogmatični u poređenju sa Ćirićevim, za kojeg je jedina dogma odsustvo bilo kakve dogmatičnosti i isključivosti. Pošto mislim da transfer iz linvistike ni iz stilskih, ni iz poetičkih razloga, nije prikladan, umesto pojmova analiza diskursa, kritička analiza diskursa i ideološka analiza diskursa, radove iz Betona opisao bih kao kritiku ideologije. Ova sintagma, otvoreno to priznajem, nema samo deskriptivan nego i normativan karakter. Ona upućuje, kao što sam u ovom radu pokušao da pokažem, na potrebu da analitički postupak bude izveden precizno i dosledno, kao i da se smeštanje teksta u ideološki kontekst teorijski zasnuje. Normativan zahtev tipu kritike koja treba (da zasluži) da nosi ovo ime je i da bude nedogmatična i neselektivna, i otvorena za promišljanja ili osporavanja bilo kojih ideoloških stavova. Na kraju, dodao bih da su, uprkos mojoj želji da “teoretisanje” ograničim na uvodni deo rada, pitanja i problemi koja tekstovi iz Betona postavljaju, prvociraju i nameću zahtevala, makar i u uopštenom obliku, uključivanje niza različitih teorijskih radova. koji su, znam, (pre)opteretili ovaj tekst. Ali upravo zbog tih pitanja koja postavlja, više nego zbog odgovora koje (za sada) daje, Beton zaslužuje puno priznanje. ¹ Iz ovoga bi se dalo zaključiti kako ja zastupam stav da se književne vrednosti mogu opisati na nivou tehnike nezavisno od drugih činilaca. No, ovde moj stav nije bitan – urednici Betona, osporavajući vrednost pominjanim knjigama korišćenjem, da upotrebim starinski izraz, “formalnih” kriterijuma, omogućavaju ovakvu argumenatciju. ¹ Obratite pažnju na opreznost i neisključivost Igltonove retorike: “Književna dela nisu misteriozno nadahnuta, ili objašnjiva jednostavno preko psihologije njihovih autora. Ona su oblici percepcije, posebni načini pogleda na svet; i kao takva su u vezi sa dominantnim načinom pogleda na svet koji čini `društveni mentalitet` ili ideologija nekog doba. Ta je ideologija, s druge strane, proizvod konkretnih društvenih odnosa u koje ljudi stupaju u određenom trenutku i na određenom mestu” (Eagleton 2002: 6). Piše: Saša Ćirić NAMIGIVANJE ili SAURONOVA OSVETA   Komesarska reakcija na tekst Aleksandra Pavlovića Oko Betona     Moto kritičke recepcije A. Pavlovića, Oko Betona, višestruko je aktivan¹. (Čega zajedničkog ima to pisanje sa interesima našeg naroda ili države?, pitao je, ako je verovati kritičaru, A. A. Ždanov u jednom svom referatu). On je ponajpre provokacija. Provokacija ove vrste može imati dva vida: vid satiričke optužbe i vid neutralne rekontekstualizacije sa komičkom funkcijom. Prvi vid bi, u stvari, tragao za nasleđem ili korenima opisanog fenomena, pri tom se ne zadovoljavajući samo pukom konstatacijom. Ždanov kao predak, ujak ili deda-stric ruskih formalista, inspiracija i uzor Betona, pod pretpostavkom da je i Ždanov i ruska boljševička uprava (teror) pod (opravdanom) stigmom jednodušne osude našeg doba, jeste vrednosno karakterisanje prirode betonskog projekta, te priziv, projekcija, podsećanje-predskazanje kuda, istorijski i praktično, Beton vodi. Taj vid satiričke optužbe koji sugeriše moto A. Pavlovića, optimalno naleže na sada već dugu povorku, nazovimo ih radikalnih negativnih komentara na Beton. Urednici i saradnici Betona okarakterisani su kao politički i sovjetski komesari (Goran Petrović), odnosno Crveni Kmeri savremene srpske kulture (Marinko M. Vučinić). Sami ti komentari počivaju na nekoliko nedokazanih premisa: namera (javna/tajna?) i/ili ospoljena težnja Betona je da zavede red na srpskoj kulturnoj sceni (da se svima načestita rođendana, kako je u privatnoj i-mejl prepisci napisao jedan bivši književni kritičar), da uspostavi novi poredak na isključivo ideološkim a ne estetičkim merilima, da se obračuna sa neistomišljenicima, pri čemu ove istorijske reminescencije komesara i Crvenih kmera sugerišu nasilje, zločin, genocid kao legitiman metod borbe koji Beton priziva, a možda već sada i predstavlja. Drugi vid provokacije koju donosi Ždanovljeva rečenica, mimo komike, stala bi u red onih postupaka postmodernog doba koje se uzimaju iz istorijske ropotarnice a bez izvornog bekgraunda, prvobitne svrhe, pa čak ne nudeći identifikaciju bilo koje vrste. Crvena zvezda tako ne bi bila simbol komunističkog pokreta ili ideologije, i kao takva, recimo: realna pretnja kapitalizmu, poziv na uspostavljanje vlasti radnika, ukidanje privatne svojine i države, već je simbol «Hajnekena», jedna od mnogih geometrijskih i umetničkih formi ili puka pomodna šara ispražnjena bilo kakve dubine ili asocijativnog duplog dna. U tom kontekstu, umesto Ždanova mogao bi da stoji bilo ko, Ruzvelt ili Paja Patak. Druge dimenzije navođenja Ždanovljeve rečenice jeste kontraindikativna, odnosno gubi iz vida nefunkcionisanje prizvane analogije. Ždanov nastupa kao kulturtreger sa pozicija vlasti, kome sem retorike stoje i druga sredstva ubeđivanja i delovanja, i iza kojeg je država/partija/moć, dok je Beton subverzivan govor sa pozicija deklarisane margine, kome je reč/pisani tekst jedino oruđe delovanja i koji ne teži reprezentaciji «totaliteta istine». Treća, Ždanov uspostavlja vezu pisanja sa interesima našeg naroda i države. Njegova veza je neposredna i snažna, obavezujuća i opasna. Ne može se opet reći i da Beton ne misli o interesima našeg naroda i države, ali kroz domen i domet kritike koja kao glavni problem našeg društva ističe njegove prljave ruke: ratnog zločina, nefiksirane odgovornosti, neprekinutog kontinuiteta sa politikom zločina i nacionalističkom ideologijom koja je zločin omogućila i proizvela, sa onim kulturnim proizvodima koji su tu politiku porodili, podržavali, delili, koji to čine i dalje, kao i kroz kritiku same kulturne i književne scene. Interes naroda, odnosno građana svake zemlje uvek je bio u tome da im se pisanjem predoči neiskrivljena istina, a da kulturna kritika služi svojim posebnim ciljevima negovanja različitosti u proizvodnom polju kulture; cilju argumentovanog i dovitljivog pristupa u razvijanju subjektivnosti vlastitog književnog i umetničkog suda i ukusa; u sprečavanju promocije interesa privatnih klanova, dogmatičnosti, neznanja, površnosti. U takvom služenju interesima čoveka kao građanina i racionalno-estetskog bića, Ždanovljeva avet je ne samo nebitna i nesuvisla; ona je nepostojeća. Postoje dve krupne greške u čitanju Betona A. Pavlovića i jedna metodološka neutemeljenost. S kraja, ako se A. P. opredelio da analizira «Mixer» kao tematski i poetički najhomogeniji deo Betona koji je uz to izazvao najveću pažnju javnosti i najveći broj reakcija, zašto onda izostavlja dva poduža i instruktivna teksta Bratislava Jakovljevića i Svetlane Slapšak? Ako bi odgovor bio da se oni ne bave konkretnom analizom pojedinačnih književnih dela, što jeste tačno na jedan način (više kod Slapšakove nego kod Jakovljevića), to ne čini ni sam kritičar u svom «premeravanju» Betona. Naime, A. P. ne ispituje, a trebalo bi, u kojoj meri precizna i detaljna analiza teksta, koju prepoznaje kao primarnu i jaku odliku samog Betona, odnosno autora i tekstova zastupljenih u njemu, kod Ilića, Živanovića i Ćirića odgovara semantičkom potencijalu analiziranih knjiga, t.j. Opsade crkve Svetog spasa G. Petrovića, Nedremanog oka R. P. Noga i Boja na Kosovu Lj. Simovića. Njemu je važno da prodre iza ispisanog i da najpre vidi vezu betonske kritike i ideološkog diskursa, te da teorijski razmotri zasnovanost, prirodu i domete kritike koju Beton sadrži. Ako se tako limitirao, čemu i otkud pominjanje onih tekstova koji nisu štampani u Betonu (Ćirić o Kandžama i Knjizi o Milutinu, tekst Svena Vervata), odnosno, koji ne pripadaju rubrici «Mixer» (Ćirić o Semolj zemlji)? To je ipak manji problem. Veći problem dolazi od definisanja glavnog istraživačkog zadatka Oka Betona. A. Pavlović izvlači kao osnovno za «Mixer» pitanje odnosa ideologizovanog književnog dela i književne vrednosti, i time pravi bazičan recepcijski promašaj. Takvo pitanje autori «Mixera» ne postavljaju uopšte. Oni ne ispituju da li su dela koja analiziraju književno dobra ili loša, odnosno da li su loša zbog većeg inputa ideologije, i posebno zbog većeg prisustva tzv. loše ideologije. Osnovna intenca autora «Mixera» je da pokažu ogroman stepen zasićenosti načelno čistih književnih tekstova jakom i tendencioznom ideološkom sadržinom, da utvrde kojom (reč je o ideologiji mitomanskog, paganskog, agresivno-militarističkog srpskog nacionalizma) i na koji način se takve ideološke poruke i značenja uspostavljaju u delu/tekstu (simboli, postupci, strategije), odnosno kojim mehanizmima prenose «poruke» na čitaoca svog i potonjih doba. Pitanje književnih vrednosti ne da se ne podrazumeva²º, ono se ne pominje, dakle, nije čak ni drugorazredno. Druga bitna greška tiče se toga kako A. Pavlović razume pojam ideologije. Iako na početku svog rada navodi širok opseg interpretacije ovog pojma, ne samo da nije jasno za koji se pojam kao operativni u analizi Betona opredelio, već kao da se uopšte nije opredelio iako eksplicitno na jednom mestu pominje tumačenje pojma ideologije koje mu je najbliže. Problem je samo u tome što se to značenje ideologije kasnije nigde ne koristi da bi se detektovala takva vrsta ideološke strukture ili sadržaja kako u tekstovima Ilića, Živanovića i Ćirića, tako ni u knjigama kojima su se ovi Betonijeri bavili. Čemu, onda, takav teorijski uvod i okvir koji treba da razradi kritičko i analitičko oruđe, kada, kad napunimo skladište teško stečenim teorijskim arsenalom, skladište držimo pod ključem i van domašaja potonje analitičke rabote? Da li Pavlović pravi razliku između pojma i vrste ideologije koju autori «Mixera»/Betona pronalaze u književnim delima koja analiziraju i eventualne ideologije koju sadrže same njihove kritike? Samo neiskusan kritičar koji nije dovoljno promislio pojam ideologije, kome u osnovi nikada nisu bile posebno duhovno i emotivno bliske rasprave o ideologijama i opredeljivanje za neku od njih, može da napiše da nijedna ideologija nije apsolutno dobra ili apsolutno loša²¹, odnosno da u svakoj ima po nešto dobro i prihvatljivo. Na stranu ovo aristotelovsko cinculiranje na mejn strimu zlatne sredine, i potpuna neodređenost šta bi to bilo dobro ili loše u jednoj ideologiji, itekako ima ideologija koje su apsolutno loše upravo imajući u vidu ostvareno iskustvo istorije u 20. veku i sudeći sa stanovišta mirnodopske organizacije društva. Apsolutno loše bi bili svi ideološki derivati ideologija levog i desnog ekstremizma ili totalitarizma, recimo boljševizam/komunizam i fašizam/nacional-socijalizam. Tu nipošto nije reč o zloupotrebi ideologije u loše svrhe, već o ideologijama zla. Jer promovisanje i sprovođenje revolucionarnog terora, partijsko-policijske strahovlade, dirigovanog sudstva/odsustva pravne države, čistki, jezika mržnje i obrazovanja u duhu mržnje, odnosno antisemitizam, rasizam, korporativizam, rat kao osnovni metod spoljne politike, teritorijalna osvajanja, legitimnost masovnih zločina i koncentracionih logora, sve je to nešto apsolutno loše, i to loše po sebi. Tako, pitanje da li postoji tipološki i logički varijetet dobro umetničko ili književno delo sa lošom ideologijom i zašto nedostaje, za mene je ne samo pogrešno postavljeno. Ono je jednostavno izlišno. Put kojim Betonijeri dolaze do književne vrednosti je obrnut od uobičajenog puta kojim se služi književni kritičar. On je deduktivan, jer polazi od postojećeg burdijeovskog književnog polja, od sistema institucija, nagrada i sastava žirija. Recimo, Nedremano oko je pre dve godine ponelo sijaset nagrada, Vitalovu i Vukovu, nagradu Svetozar Ćorović. A u Oku, reklo bi se u njegovoj slepoj mrlji, sakrio se  Hrist travestiran u pagansko nacionalističko božanstvo, kojim postupkom pesnik dr Nogo traži opravdanje za zločin koji su počinili pripadnici kulta bratstva belog vuka, da kažemo metaforično. Dodeljene nagrade dr Nogoovom Oku obezbeđuju mu status prvorazrednog kulturnog proizvoda. Ni kritika ni žiri nisu pomenuli nijednu od dominantnih linija značenja ove knjige, na koje je ukazao komesar Živanović. O čemu je tu reč: o lošoj književnosti ili o nepročitanoj knjizi, ili o poeziji čije je zlo značenje prećutano i zataškano, štaviše pozlaćeno i izvitopereno. Nije reč, vele nagradodavci i kanon-mejkeri, inače vrsni hermeneutičari, o zloj naci-ideologiji, već o dubljim mitskim i biblijskim slojevima značenja vrsnog poetskog teksta, kojima se zapravo «promoviše» tragizam ali i humanizam, ako nešto uopšte promoviše ili može da promoviše umetnost čista kao suza (ili kao detinja guza). Dakle, vrednost se uzima/izvodi iz nagrada, obrazloženja žirija, recentne književne kritike, apologetske i ignorantske, te kulturnog statusa koji se dodeljuje ovoj knjizi, a ne izvodi se iz/uprkos prisustva/odsustva ove ili one ideologije. U slučaju S. Ilića, reč je o usamljenom i originalnom nalaženju indikativnih simboličkih kodova proze G. Petrovića, koji imaju jak ideološki naboj; dok S. Ćirić razgrađuje tzv. matricu Kosovskog mita koju mitsku matricu stvara sam dramski tekst Lj. Simovića (na stranu sva tradicija književnih i inih dela koja sadrže isti tip Kosovskog mita/zaveta u sebi). Dakle, ne ideologija uopšte, već konkretna ideologija (srpskog) nacionalizma sa svojim konkretnim manifestacijama i simbolima u tekstu (beli vuk, ugrožena reč/narod, turčenje, odbrana nacionalnog identiteta, imperativni izbor smrti i nebeskog carstva...) Ostaje nejasno otkud se A. Pavloviću marksizam javio iz Pandorine kutije (možda je to bila kugla vidovite Pandore?) kao zajednički ideološki imenitelj ova tri teksta u «Mixeru», pa i u Betonu, kao što postaje očito da je A. Pavlović u svom opsežnom ali pre-opsežnom radu, koji se rasuo  a nije se usredsredio na glavni problem (koji nije odnos ideologije i književne vrednosti, kao što u «Mixeru», pa i Betonu nije reč o marksizmu ič), izgubio iz vida da «Mixer» svojoj komesarskoj kritici nije izložio svu književnost, ili Književnost kao takvu, već samo ona dela «sklona» takvoj vrsti dekonstrukcionog čitanja, dela bliska cajtgajstu, Miloševiću, Memorandumu, ratovima, nacionalističkoj ideologiji. Tako pada u vodu tročlana shema koju Pavlalex izvodi na primeru teksta S. Ilića (zašto se nije dotakao njegovih tekstova iz «Štrafte»: «Kosovo- jedini pravi taster», ili «Albatrosove premijere» gde se govori o književnim vrednostima; a mogao je da pomene i Pavića i Vuksanovića, Mira, koje Ilić trpa u isti koš sa Petrovićem na fonu književnih simbola/figura ugrožene reči/nacije?). Jer Pavlu je toliko bilo stalo da sve pomenute tekstove iz Betona odmeri shodno njihovom odnosu prema (marksističkoj) ideologiji da je izgubio iz vida da su neki (o Semolju i Kandžama) pisani kao klasična negativna književna kritika, dakle da su drugi tip kritičkog diskursa. Ne samo estetički, razume se (kako bi se neko u Betonu provukao samo sa estetičkim pristupom?), ali ni malo ideološki, pa ne prolaze čak ni kao kritika ideologije, već su dekonstrukcija i osuda ideologije srpskog nacionalizma u pseudokanonskim delima savremene srpske književnosti, koja su bila u neposrednom dosluhu sa istorijskim i političkim kretanjima svoje epohe. ¹ Zašto A. Pavlović koristi baš ovaj moto? Paradoksalno, ali nije važno šta su njegovi izvorni i pravi motivi. Važan je kontekst, sled kritičkih komentara pro et contra Betona, mogući smisao prizvanih ideoloških i simboličkih aveti. Opet, moto nije slučajan, pa sve i da ga protumačimo i doživimo kao «štos» koji je nezavisan od ostatka teksta. Jer Oko Betona počinje Ždanovom a završava marksizmom. Kao što nacionalisti jednostranim revizionizmom istorije prizivaju revanšizam (videti tekst S. Ćirića o Knjizi o Milutinu D. Popovića), tako i Betonijeri otvaranjem kritičarske i estetičke Pandorine kutije (a od kad je ona zatvorena?) prizivaju ili re-uspostavljaju marksizam (ali kada je on prestao da bude živ i prisutan na našoj teorijskoj sceni?). Tako bi Beton nepravedno preuzeo ulogu jednog ambicioznog časopisa kakav je Prelom, izdanje Škole za teoriju i istoriju umetnosti. Sa druge strane, ako je glavno merilo A. Pavloviću za detektovanje prisustva marksizma u Betonu igltonovsko naglašavanje težnje ka oslobađanju i menjanju postojećih okvira, kojom se navodno odlikuje savremeni, nedogmatski marksizam, sa mnogo više razloga bi se za časopis Dveri ili Dveri serbske moglo reći da promovišu marksizam, s obzirom na to da je njihova kritika savremenog srpskog društva direktna, obuhvatna i sa neskrivenom težnjom ka nekoj vrsti konzervativne re-evolucije ili srednjovekovnog renesansa (kakav divan oksimoron). Pored doživljaja lične uvrede da se meni kao liberalu spočitne marksizam, teši me «činjenica» kritičarskog otkrovenja A. Pavlovića da se na marksističkoj platformi sa mnom/nama/Betonom nalaze i Boško i Bocko i urednici Preloma. Uvek je lakše u Nojevoj barci proizvoljno i olako sklepane teorije. ²º U neku ruku ideološki tendenciozne knjige su samo to, nisu ni književnost, kamoli vredna književnost, i to je nekakvo moje aksiomatsko polazište ili konvencija koju u vrednovanju poštujem. ²¹Igrajući se ne-dokono ali korisno, u ovom stavu A. Pavlovića bismo mogli ne tako komplikovano da detektujemo uticaj nešto zaostalog marksizma iz (srednjo)školske klupe, i to, da paradoks bude veći, marksizma baš onog tipa koji navodi, doduše ne iz Marksovih spisa, već iz teksta izvesnog Bogranda. Kada govori o ideologiji kao lažnoj ili iskrivljenoj svesti, dakle, tako nešto samo po sebi ne može biti apsolutno dobro; a pošto kada govorimo o ideologijama govorimo o predstavama svesti, a ne o političkim programima, istorijskim praksama ili sudovima vrednosti i društvenom inžinjeringu koji se može kritikovati sa čisto empirijskog stanovišta, onda nijedna ideologija ne može biti apsolutno loša, otprilike kao SF-filmovi, jer nijedan nije stvarnost, ili nije još uvek stvarnost. Posebno je pitanje, koje mora da rodi čuđenje i zabrinutost, otkud takav u suštini relativizujući odnos prema ideologijama zla, u koje se nesumnjivo ubraja i nacionalizam, doduše kao varijanta političkog konzervativizma, koji se manifestuje različito u različitim zemljama u zavisnosti od kulturnih tradicija i aktuelnog političko-pravnog sistema. Što će reći da nije svaki nacionalizam međusobno isti, odnosno podjednako agresivan, nasilan prema Drugom, zadrt, masovan, sa podrškom nekih jakih političkih partija i važnih tradicionalnih institucija društva. Upravo, sve pobrojana podrška nacionalizmu postoji u Srbiji, te je i aktuelni nacionalizam, ne samo onaj iz 90-ih godina- sa kojim postoji neprekinuti kontinuitet, veoma opasan i predstavlja krupnu civilizacijsku prepreku na putu evropskog preobražaja Srbije i modernizacije srpskog društva. Piše: Aleksandar Pavlović KAKO SAM SISTEMATSKI ZABETONIRAN OD SAŠE ĆIRIĆA     Napomena: Kada sam Saši Ćiriću poslao radnu verziju mog teksta, očekivao sam da on o tom tekstu izrekne sud, da iznese primedbe i sugestije koje bi dovele do njegovog poboljšanja (ne Ćirića nego teksta), a nisam očekivao da taj sud bude preki sud, da umesto žutog kartona zaradim diskvalifikaciju, i da njegovo mišljenje bude formulisano u obliku zvaničnog saopštenja. Izlazim u susret njegovoj želji (pretpostavljajući je svojim željama) da se tekst objavi u onakvom obliku, uz njegovu reakciju i polemiku, sa napomenom da se rad Oko Betona ima smatrati, dakle, radnom verzijom teksta, i na njegovo citiranje i kasapljenje ima pravo samo i isključivo Saša Ćirić. 1. O marksizmu i drugim demonima Dragi Ćiro, Budući da nikada nismo (ni u radijskim emisijama) bili na Vi, biram drugo umesto trećeg lica jer mi tako sve ovo, ipak, manje bljutavo zvuči. Od svih tvojih primedbi na moj tekst, od kojih mogu samo da profitiram (iako bih više voleo da sam ih dobio off the record, ali ne može čovek sve da ima), muči me samo jedna. Kako sam, od Projekta Beton (ne smem da ga zovem Manifestom, da opet ne pomisliš kako sam ti spočitnuo Marksizam), u kom sam potpisan kao prijatelj Betona, postao radikalni kritičar istog. Ali čak me ni to ne bi toliko grizlo da i jedan i drugi tekst nisi napisao upravo ti. Utehu bi trebalo da mi predstavlja nešto suzdržanija formulacija – ne ja lično, nego “određeni vid satiričke optužbe koji sugeriše moto” sa početka mog teksta. U fusnoti stoji da nije važno kakvi su izvorni ili pravi motivi uvođenja tog citata, pošto znaš da je moja namera bila sasvim drugačija. Nije, dakle, u pitanju intentio auctoris, nego intentio operis. Ali, u prvoj fusnoti stoji da ti doživljavaš kao ličnu uvredu što je Aleksandar Pavlović, lično, (ne operis), tebi kao liberalu, spočitnuo markzizam. Držim da, ipak, nije sve tako crno, ni šteta nenadoknadiva: “Važan je kontekst, sled kritičkih primedbi”. Nije, dakle, reč o tome da se iza mojih “izvornih i stvarnih motiva” nalaze skriveni motivi, što bi ukazivalo da se ja, recimo, lažno izdajem za tvog i vašeg prijatelja, a da sam u stvari neprijatelj, zavrbovan, recimo, u ranoj mladosti od DB-a (KGB-a, BIA, CIA, Al Kaide…). Nije u pitanju ni to da ja na javi mislim da verujem kako vi niste “ždanovisti”, a moja podsvest kaže obrnuto. Stvar je, dakle, u sledu kritičkih primedbi. Stoga, iako si ukazao na slabost te moje argumentacije, moram da joj se detaljno posvetim. Marksizam je u Oku Betona (ostavimo zasad moto) prvi put pomenut na kraju mog tumačenja Ilićevog teksta (kojem ću se, tumačenju, pokajnički vratiti), gde sam rekao da bi, u najekstremnijem obliku, njegovi zaključci sugerisali jedan mehanički odnos između teksta i konteksta. Zatim sam pomenuo dva pristupa kod kojih se takav mehanički odnos uspostavlja, a to su pozitivizam (rasa, sredina, trenutak) i vulgarni marksizam (baza i nadgradnja). U sledećoj rečenici, ja kažem da, naravno, ne mislim da Saša Ilić, a pogotovo ostali urednici Betona, zaista tako misle. Dakle, taj hipotetički mehanicizam u njegovom tekstu bio bi nalik mehanicizmu kakav postoji u pozitivizmu i vulgarnom marksizmu. To je metafora. Reći nekome da je ružan k`o lopov ne znači optužiti ga za krađu. Drugim rečima, sam Saša Ilić je tu optužen da je (vulgarni) marksista isto toliko koliko je optužen i da je pozitivista. Dakle, nikoliko. Nije, naravno, stvar u tome, jer u sledećem pasusu sledi obrt – iz Betonove-Pandorine kutije izlazi marksizam. Na tvom primerku teksta, na margini si pored ove rečenice napisao kako? Pa nikako. Iz zaključka da je veza između teksta i konteksta, u najekstremnijoj interpretaciji Ilićevog rada, mehanička, nikako ne proizlazi da u Betonu ima marksizma, niti se takav zaključak logički može izvesti. I, na kraju, poslednji pomen marksizma, u sledećem pasusu: Beton je moguće, i u pozitivnom smislu, povezati sa marksizmom. Na tom mestu prvo sam napisao nešto u stilu: “Kad već pominjem marksizam, evo šta bih predložio za further reading – Igltona i Goldmana”. Igltona zbog njegovog uticajnog shvatanja ideologije, koje ide dalje od von Dijkovog, Bograndovog i A. Pavlovićevog relativizma, i misleći da vam njegova želja za promenom postojećih odnosa može uliti svojevrstan élan vital, a Goldmana zbog veze sa Burdijeom i sistemskim pristupima književnosti. Ako vam se to svidi, dobro je; ako ne, nikom ništa (ne mislim, naravno, da je marksizam jedini koji teži promeni, nego da je ta težnja kod njega najizraženija, i prisutna po default-u). I da si mi prosto rekao da ti se to ne sviđa, bilo bi “nikom ništa”, bilo bi kat, dilit, empti risajkl bin. Takođe, to je bila spona za kritiku teze “bobu-bob i popu-pop” koja je rađena u osnovi prema Igltonovom tekstu “Šta je književnost”. Zašto sam promenio formulaciju, i zašto sam je uopšte uveo? Ona je namerno neodređena: “Beton je, i u pozitivnom smislu, moguće povezati sa marksizmom…”; pa sve je moguće povezati sa svim na neki način, ali to ne znači da u tom povezivanju zaista ima jednog u drugom. Taj “sled kritičkih primedbi” je, dakle, bofl, falš, kvarljiva roba, i šupalj k`o đevđir. To je možda sled, ali bez koherencije, bez izvođenja, proizvoljan i neutemeljen. Stvarajući taj suspens, ja sam u tu kvazi-argumentaciju istovremeno ugradio hermeneutički čip za njeno samouništenje. Uvođenje marksizma bilo je, dakle, namigivanje i cinculiranje, igrarija, i da sam znao da ćeš je shvatiti kao svinjariju ne bih se ni igrao. Mislio sam da je dobra fora proizvesti taj suspens – da li su “komesari” marksisti i da li se moto odnosi na “komesare”, uz preporuku “komesarima” da čitaju marksizam. Bilo bi mi, međutim, drago da me je neko drugi “pohvalio” za otkriće marksizma u Betonu, još više da je u svom tekstu zaista krenuo tim putem, ali vic je bajat i sada svi znaju za jadac. I rekao bih glasno i jasno kako se, vo vjeki vjekov, odričem bilo kakve optužbe da u Betonu ima marksizma, ali kako da se odreknem nečega što mi ne pripada. Svoje optužbe da u Betonu ima marksizma ja se mogu odreći koliko i veridbe sa Ksenijom Pajčin i prava na polovinu Majkrosoftovih akcija. A koliko držim do tog “sleda kritičkih primedbi” vidi se iz zaključka mog teksta, koji se ne završava marksizmom, kako ti kažeš, nego sintagmom “Beton zaslužuje puno priznanje”. I kako to ja lično kačim marksizam tebi lično, liberalu, kada u zaključku kažem da je za Ćirića “jedina dogma odsustvo bilo kakve dogmatičnosti”? Ovo je čista parafraza, možda patetična, liberalizma. I na koji način se Ždanov odnosi na Beton, kada u zaključku kažem da “Beton nije ideološka kritika”, a u sledećoj rečenici, da bih bio sasvim jasan, dodajem da su “ideološki kritičari… Ždanov”. To se, dakle, ima smatrati mojim mišljenjem i mojim stavom – to zaista predstavlja sled kritičkih primedbi, i to je jedino moguće izvođenje zaključaka:      a) Beton nije ideološka kritika      b) Ždanov spada u ideološke kritičare      Ergo: Beton nije Ždanov, odnosno moto se ne odnosi na Beton.      Čisto kao suza (ili kao detinja guza, da ne kažem Guza). Evo još malo Aristotelovog cinculiranja: “istinito je reći za ono što jeste da jeste, a za ono što nije da nije”. Pošto si ti odličan čitalac, ni na koji način nije moguće da si ti zaista pročitao da sam ti ja spočitnuo marksizam; i da si to hteo da mi priznaš, povoda za polemiku između mene i tebe, naravno, ne bi ni bilo. Šta je onda posredi? Stvar je u tome da ti silno želiš polemiku, makar i sa mnom. A da bi ta polemika bila moguća, trebalo je naći nekakvu uvredu i provokaciju s moje strane preko koje ti, iako se zalažeš za liberalizam i pluralizam mišljenja, ne možeš da pređeš. Ja sam, dakle, prebeg, poturica koji je stupio u red radikalnih kritičara Betona, i pošao u osvetu Noga, Mladića i Legije, i stoga je tvoja dužnost, i sveta obaveza, da mi se načestitaš rođendana. Samo, tvoja osveta je osveta ni za šta, i, ako si u Betonu buntovnik s razlogom, ovde si osvetnik i buntovnik bez razloga. Navlačeći na glavu masku osvetnika, zaboravio si da ostaviš prorez za oči, i u svom “ijedu i toj muci ljutoj” jurišaš na vetrenjače, isključivo zato što “komesaru nema ko da piše” (što reče onomad Basara). Zato, kad već nema neprijatelja koji bi ti “izašli na crtu”, a i dosadno je na ovom svetu gospodo, daj da nekog prijatelja unapredimo u neprijatelja. U to kakve ideologije i sistemi počivaju na lažnom fabrikovanju neprijatelja neću ni da ulazim, jer ovde nije u pitanju ideološki, nego lični failure. Zato i samo zato, amigo, što ne verujem da se radi prosto o lošem čitanju, tvoju osvetu doživljavam kao pakost i ličnu uvredu par excellence, a ne kao ja tebi-ti meni. Šta je, najzad, taj nesrećni moto. On jeste “višestruko aktivan”, on jeste “provokacija”, “satirička optužba”, traganje za nasleđem i korenima, i za onim gde sve to vodi, i podrazumeva optužbu za kulturtregerstvo sa pozicija vlasti, tu si u pravu.²²