1   2   3   4	BETON - extra multivitamin! BR. 0  Beograd, februar 2007.   [...BETONSKI DISKURSI I OSVRTI...] Piše: Saša Ćirić ...RECEPCIJA BETONA – ANALIZE I KOMENTARI...   POKLON – DANAJSKI DAROVI ILI P(R)OKAZIVANJE AKTERA Anketa u Politici (petak 21. jul i subota 22. jul)     Povod Pojavu Prvog broja Betona pratio je poveći intervju objavljen istog dana u Politici sa Sašom Ilićem, gde se jednim pitanjem i odgovorom posredno najavljuje nastup nove generacije kritičara i procenjivača prilika na našoj književnoj sceni. Tik posle Drugog broja Betona zatekla nas je informacija da je redakcija za kulturu lista Politika kontaktirala 20-ak pisaca mlađe i srednje generacije sa nekoliko pitanja o Betonu. Prva pomisao bila je da sledi linč, raspinjanje, ograđivanje, pacifikacija... Međutim, poveći prostor, dvodnevno trajanje, afirmativni naslovi sugerisali su poruku o nečem novom i važnom u kulturnoj ponudi naše scene. Opet, letnje doba, tradicionalno bez kulturnih dešavanja (Beton nije tempirao svoj izlazak za jun mesec, jer suša je zamka i za malo kiše), ostavljalo je prostora u novinama za veće temate o bilo čemu, pa i o Betonu. Bilo kako bilo, anketu Politike vidim kao podršku. O drugoj važnijoj funkciji te ankete, kao i emisiji «Trougao» Nataše Odalović na Radiju Slobodna Evropa (učesnici: Gojko Božović, Vesna Trijić, Saša Ilić), pisao sam u «redakcijskom» uvodniku za treći broj Betona – otkrili su nam da intelektualna korumpiranost u srpskoj kulturi ide mnogo dublje i dalje nego što smo u prvi mah verovali. Tako će i polje delovanja i nalaženja novih saradnika biti bitno suženo, i to ne samo iz razloga njihovog kukavičluka koliko zbog temeljnog ideološkog neslaganja. U ovom odeljku se analizira koji su to stavovi bili izneti i pokušava prodreti iza njih. Iako svi anketirani ne zaslužuju podjednaku pažnju, ipak će im ona biti posvećena u meri u kojoj su njihovi stavovi recepcijski indikativni. Ljubica Arsić je tužna «kad pisac napadne pisca jer svi znamo kako je teško stvoriti nešto dobro» (očigledno misleći na Ilićev tekst o Goranu Petroviću, pošto Bata Jakovljević, koji je pisao o Ćosiću, pored toga što nije posebno poznat našoj sredini, nije pisac). Stvar elementarne logike. Kad «pisac» piše kritiku ili se služi književno-kritičkim aparatom interpretacije, da li je i dalje pisac ili je sada čitalac/tumač, načelno ni bolji ni gori, ni povlašćeniji ni uskraćeniji od svakog drugog čitaoca? Naravno da nije više pisac, odnosno da to što piše i objavljuje spada u daleki drugi plan iza argumenata kojima se u kritičkom tekstu služi i stavova (čitanja) koje iznosi. Lj. Arsić oseća da nama nedostaje kritičar od autoriteta i integriteta «kao što je nemački kritičar Ranicki», koji polemiše sa delom a ne sa piscem (nije jasno odnosi li se ova natuknica i na tekstove u Betonu), «i kad greši, ima stav, estetski» (zanimljivo, greška Ranickog i kada je ima ne krši dogmu o autonomiji književno-umetničkog dela). Ali, zašto takvih kritičara kao što je Ranicki, autoritativnih i integrativnih, nema na našoj književnoj sceni (a samim tim ih nema ni u Narodnoj knjizi gde Lj. Arsić objavljuje svoje priče i romane)? Da li je možda Lj. Arsić i svojim urednicima postavila to pitanje koje postavlja javno na stupcima novina, kud se dede njihov autoritet i integritet? Odgovor je u paradoksalnoj suprotnosti sa Ranickim kako ga je opisala Lj. Arsić. U nas nema Ranickih jer se ne polemiše ni sa kim i ni povodom čega, a nema i stoga što se oportuno i ignorantski obdelava dogma o autonomoji dela (nedopustivo je sve što nije postupak, lik, opis... Svaka vrsta značenja, poruke, strukturalne tendencije u tekstu koja ga nadilazi je politizacija ili prljanje njegove nevinosti i čistote. Verujem da bi francuski simbolisti doživeli ekstazu da počuju kakve nastavljače posle vek i po imaju u današnjim srpskim piscima i teoretičarima). Lj. Arsić strepi od Vremena (njeno je početno veliko slovo, nije greška) kao od jedinog pravednog i konačnog sudije. Ta strepnja, kalsicistička i starmala do srži, jedna je od najbesmislenijih i naispraznijih floskula (plaši se dok pišeš i za ono šta/o čemu pišeš, a ne za budućnost, koja će se plašiti sama za sebe – moglo bi se reći parafrazom poznatog mesta iz Biblije). Vladimir Arsenijević, kome se najmanje može zameriti odsustvo javnog kritičkog angažmana i profilisanja scene sa pozicije alternativnog izdavača, ipak ne deli razumevanje medijskih prednosti sadašnjeg koncepta Betona, kao dodatka pri dnevnom listu na 4 strane. On očekuje/traži/smatra svrsishodnijim da Beton postane književni časopis. Časopisi su za uži krug ljudi, stabilnije izdavačke prilike, veću kupovnu moć i izgrađenu kupovnu naviku profilisane publike, akribične analize i posvećene čitaoce... Ali, nastavimo razmišljanje V. Arsenijevića. Zašto 20-ak relativno redovnih i aktivnih književnih časopisa, magazina, listova i novina, pa i dodataka za kulturu dnevnih novina, ne «zadovoljava» standarde Betona, drugim rečima, čemu još Beton preko svega toga, odnosno, otkud ta potreba za Betonom koju nisu u stanju da zadovolje ostali časopisi? Upravo o tome govorimo sve vreme: ideologija, anahronost, kukavičluk, neznanje. Druga primedba V. Arsenijevića, da su potrebni i afirmatvni prikazi, takođe je dobronamerna ali ide mimo koncepcijske intencije Betona. Nije reč o nemanju prostora za afirmaciju, već o svesnoj programskoj restrikciji (da ne kažemo o identitetu kulturno-propagandnog kompleta). To je neka vrsta dobrovoljne humanističke «žrtve» urednika i saradnika Betona – osudili su se na negativne emocije (delimično nadomeštene satiričnim pisanjem) i na nepisanje o omiljenim autorima i o dobrim knjigama kojih ima i kod nas. Slično, mada teorijski obrazloženije tvrdi Igor Marojević. «Pozitivna rešenja», čiju kritičku instalaciju Marojević proziva i smatra da bila bi nužnija za prelom ili promenu kulturnog modela. Tačno, ali u odnosu na šta bi se ta promena obznanila: na hiperprodukcijsku gomilu neobrađene novine, na klanovske podele i neselektivnu hrpu afirmacije koje štekta sa tribina i iz periodike, obrazloženja žirija i komercijalnog presa izdavačkih kuća. Kako bi se to pozitivno rešenje videlo od ovog silnog šuma, simulacije kritičkog govora i čistog, nerecikliranog đubreta? I drugo, zašto bi neko verovao u «pozitivna rešenja» mlade ekipe iz Betona, kada bi to bio jedan od toliko stavova i ukusa koji se bezočno nude. Paradoksalno, ali tačno i neophodno, tek negativna kritika stvara integritet kritičara i otvara put, zapravo čini mogućom i smislenom afirmativnu kritiku. Tamo gde je sve utopijski sjajno, ne postoji potreba ni za kakvom kritikom, ni za kakvim poređenjem, suđenjem, pa ni ukusom. Zaista, prevodi kao takvi, ali i same prevedene knjige, poseban su problem, čiji značaja nadilazi Beton, jer mi pratimo samo domaću radinost. I. Marojević kaže da prelom nije stvar jedne generacije, da nisu dovoljni samo ljudi u Betonu, te da do smena treba doći evolucijom a ne revolucijom. Dobar misleni slalom. Beton ne traži da sam obavi dirty job (fala na neumerenoj proceni novinarki Politike, ali moć Betona nije tolika), drugo – gde su predstavnici starijih generacija? Zašto sam I. Marojević ne piše negativnu kritiku, sem za pare, ali i tih honorisanih kritika se nismo načitali ispod njegovog pera – a i kako da piše kada je trenutno činovnik, urednik jedne izdavačke kuće? I najposle, otkud sad revolucija, iz kog budžaka pozitivnih misli o Betonu ispade. Da li to treba shvatiti kao dobronamerno upozorenje neiskusnima, što bi bilo analogno kucanju na otvorena vrata i kad se jasno vidi da su ona otvorena. Iskazi Vase Pavkovića, kao i u nekoliko drugih tekstova i polemika (recimo raspra sa Tihomirom Brajovićem o Kiši i hartiji Vladimira Tasića), veoma su zanimljivi, pre svega psihološki. On, kao i svi ostali, napada Ilićev tekst (on još kao Petrovićev urednik), ali hvali tekstove S. Ćirića i B. Jakovljevića, iz čega izvlači zalkjučak o dvojnoj perspektivi Betona. Neki saradnici bude nadu, a neki drugi saradnici tu nadu uništavaju. Kao i obično, tuđ napor navodi na svoju vodenicu, da napadne kritičare, članove NIN-ovog žirija koji su glasali za roman Mira Vuksanovića (što je stari megdan koji V. Pavković deli sa članovima ovog žirija u istom sastavu). Problem Vase Pavkovića je u tome što niko ne veruje u njegovu principijelnost i književni ukus. Neko ko štampa pamflete Nebojše Vasovića kao prvorazredno polemičko štivo, a hvali pripovedno umeće Ljiljane Habjanović Đurović (bez obzira na moguće razloge zašto to čini), ne može biti baš pouzdan arbitar u stvarima književnim, uprkos stečenom ugledu i čitalačkom iskustvu. «Ko nosi vodu, a ko sipa cement?», V. Pavković poručuje da što pre odgonetnemo odgovor. Pa ko nosi a ko sipa, i zašto ne kaže neko od onih ko to znaju, recimo sam Vasa Pavković; i nama i srpskoj kulturi će biti lakše od toga. «Vreme za smenu mišljenja u srpskoj književnosti je davno došlo, a tada i prošlo». Zbunt, šta reče magistar. Zašto se «mišljenje» stalno ne bi smenjivalo, a ne samo u jednom trenutku «davno»? Promene paradigme Miloševićevog doba nema uz uredničku, promotersku kritiku i selektivan pristup: pisci naše izdavačke kuće su sjajni, a od ostalih neki su dobri (postaće sjajni kada nam se pridruže), ostali su šit (mada su im svima vrata naše svenarodne kuće uvek širom otvorena). Drugi dan ankete Politike o betonskom fenomenu u začetku doneo je tekstove 2+1, licemerno sviranje Malaparteu o potrebi negativne kritike (koju kritiku sami deklarativni hvalitelji ne opslužuju) i lament zbog «neobjektivne i nedobronamernog» teksta (zamišljajte baba-devojke i figurine od drvenog gvožđa objektivne i dobronamerne kritike). Takođe, umesto fotografija odabranih učesnika ankete, dakle Bojana Jovanovića, Mladena Veskovića i Aleksandra Stevića, uturene su sličice Šekspira i Njegoša, iako se Beton nije bavio ni jednim ni drugim (Njegošem kao piscem domaće literarne tradicije možda i hoće, posebno načinima njegovog čitanja; Šekspirom, dokle god poštuje svoj koncept nikad neće). Zanimljivo je i to da je naslov koji najavljuje drugi deo ankete glasio «Misliti drugačije», da bi se sutradan članak sa pomenuta tri učesnika ankete pojavio pod naslovom «Misliti drugačije, ali...». Kome je zasmetala neumerena afirmativnost prvog naslova, upućena «neprijateljima» onog kulturnog modela koji u svom subotnjem kulturnom dodatku nudi upravo ova novinska kuća, sasvim je svejedno. To «ali» je pokvarilo devojačku sreću, te će morati da bude prikačeno makar kao prirepak betonskoj konstrukciji – mislite vi drugačije (koliko i kako god hoćete), ali (stvari stoje drugačije / nemate vi pojma ni o čemu / ima tu i drugih strana / zanemarujete persone sa bojadisanih sličica, vrednosti i tradicije koje oni oličavaju...) Jedini koji je razumeo poentu Betona bio je Aleksandar Stević. Beton odista preispituje vladajući književni kanon. Međutim nije samo reč o kanonu vrednih dela ili kanonu književne vrednosti kao takve, već o delima koja su oblikovala ideološke poruke i služila kao ideološki model komunikacija i transmisija značenja koja se emitovala sa pozicije moći, svejedno da li književnost ima tu snagu. Dakle, Betonu je važniji nacionalistički konzervativizam pre književnog kanona. A. Stević u pogledu Gorskog vijenca progovara iz srca Betona, gotovo kao njegov pokretač ili aktivni učesnik: «U ovoj zemlji većina još veruje da narodne pesme i Gorski vijenac sadrže univerzalno primenjive moralne obrasce, što je besmislica», rekao je Stević, novinari to istakli u masnu glosu, odmah proradila fotodokumentacija za slike Šekspira i Njegoša... Ali, (ovo je pravi redosled: tri tačke, pa ali, pa zarez) to jeste lepo, ali nije Beton. A nije ne zato što takav stav ne bi mogao da bude štampan u Betonu, već zato što Stević nije izrazio želju da progovori o takvim besmislicama, bilo na tragu Grinblata o Njegoševom dobu, bilo na tragu Vahtela o načinima institucionalne upotrebe Njegoša u obrazovanju i na fakultetu. Mladen Vesković je naveden kao književni kritičar, što je bio samo formalno kao najbolji učenik najgore tradicije kritike koju su iznedrili Mihajlo Pantić ili Vasa Pavković u svojoj drugoj, miličko-mijovićevskoj fazi, zapravo je urednik IK Filip Višnjić, sa kojom je ostao u neformalnoj ugovornoj vezi iako je za poslednjih nekoliko godina promenio nekoliko izdavačkih kuća (Evro, Građevinska knjiga, Klio) i jednu advertajzing agenciju, trenutno je pomoćnik ministra kulture. M. Vesković je ponudio kvintesenciju stereotipa, ignorancije i upotrebnog konformizma. Najpre dolazi starmalo, ničim izazvano-ali-zatrebaće-zlu-ne-trebalo, dociranje sa pozicija blagog vonja zlatne sredine i svespasavajućeg razuma: «Mislim da je neka vrsta razumnog prihvatanja jednog dela tradicije i kritike onog što nije dobro jedini uspešan put da dođemo do nečeg boljeg». «Radikalno osporavanje, pogotovo ako je tu uneto mnogo gneva i ličnih frustracija, ne može otvoriti neke bitno nove i drugačije horizonte» - ne on ne kaže da je Beton uneo mnogo gneva i ličnih frustracija. On je principijelan i govori sa naučnom ozbiljnošću – to se događa kada se to unese – ništa više ni manje, a kakve veze ima to sa pitanjem, anketom i predmetom ankete, zaključite sami, niste mali da vam crtam(o). «Samo može doneti smutnju u naš nedovoljno stabilizovani kulturni sistem» - unošenje smutnje u naš nedovoljno stabilizovan kulturni sistem. Aha, faktor stabilnosti u kulturi, pored političke, potrebna je i kulturna stabilnost, da bi krenule investicije, zemlja postala turistička oaza, bez kultur-kritičkih terorista. Ali šta ako je kulturni sistem u krizi – kako stabilizovati krizu; ili ako je loš, zašto fiksirati i čuvati nešto što je trulo i neupotrebljivo? Ali ne, sve je OK (suze su OK), treba graditi a ne rušiti, doziđivati i nadziđivati a ne kretati od novih temelja. Ovako se govori sa pozicija vlasti/moći (i pre funkcije pomoćnika ministra voštanih figura), ili još gore, sa pozicija ulagivanja vlasti i podilaženja svakoj vrsti dominantnog modela, svejedno političkog ili kulturnog – jer karusel profesionalnih mogućnosti se vrti – uvek se možeš od nekoga ogrebati – samo ne talasaj, ponašaj se bez rizika i nešto će sigurno doći. Dilema M. Veskovića je prosečnost intelektualnog kapaciteta ili oportunizam intelektualnog lukavstva. Po malo od oboje. «Što se tiče prevrednovanja književnosti, ono je hteli mi to ili ne, već izvršeno u proteklih 20 godina i mislim da ne postoje vrednosti koje su nedodirljive». Prevrednovanje je gotovo, dakle, Beton razbija več davno otvorena vrata, dakle, glup je, neobrazovan i nadasve neinformisan. Naravno, nema nedodirljivih (M. V. je lično doprineo svrgavanju lažnih veličina). To je posebno važi za postmodernu, naravno. E, a zašto baš za nju. Pa zato što se kao takav okrunio roman Mira Vuksanovića Semolj zemlja, objavljen u izdavačkoj kući za koju je Vesković ostao vezan nevidljivim čeličnim nitima. Ako se napadne delo koje je proslavilo kuću, donelo neke parice (doduše manje nego što bi prihodovalo da je roman pisan na klasičan način, ali tada Ej Džej ne bi glasao za takav roman pa ne bi bilo ni ovolikog inkeširanja), ako se napadne dragi urednik Mika klonmejker Pantić, koji nalazi posao i patronski brine o egzistenciji mladog kobajagi kritičara, onda se neizostvano mora reagovati. Ni ja «ne vidim neku posebnu ekskluzivnost u svemu tome» - podrepaštvo mladih sa određenim potencijalom i sposobnostima nešto mi je humano najgnusnije. I za kraj, nemojte misliti da vas mali građanin neće sačekati na još nekom mestu, dosoljavanje o «razumnoj kritici» - razum vredi, razum vlada, povinuj se i ti sada – toplo krilo razumovo, meka ruka tutorova – BANALNOST DNA. OPSADNIK – biblijska sujeta i patologija jednog umetničkog narcizma U istoj sedmici kada se pojavio prvi broj Betona, dvodnevna anketa Politike o Betonu, u rubrici društvo ovog dnevnog lista objavljen je širi intervju sa Goranom Petrovićem. U njemu je zamoljen da prokomentariše pisanje o Opsadi crkve Svetog spasa, kojim je «svrstan u model nazadnog i nacionalnog», kako je tekst S. Ilića novinarka Politike protumačila. Ovo tumačenje je takođe zanimljivo. Ono nije tendenciozno, ono je rezultat želje da se optužba sažme u dve reči. Novinarka je izabrala reč «nacionalno» (tačnije bi bilo «nacionalističko», iako se tako ogoljen nijedan od ovih pojmova ne sreće kod Ilića) i «nazadno» (ovaj pojam priziva svoj antonim «napredno» ili «progresivno», a sa tom dihotomijom i poznato vrednovanje iz komunističkog doba gde se između nacionalnog i nazadnog stavljao znak jednakosti. Čime se posredno Betonu stavlja na teeret deljenje istog ideološkog diskursa ili strukture mišljenja sa tim dobom). Odgovor G. Petrovića je višestruko zanimljiv, iako kratak. Najpre konsultacije – zašto bi neko konsultovao bilo koga da odgovori na pitanje Politike; zašto bi neko konsultovao poznavaoca građevinskih radova kako se pravi beton da odgovori na pitanje o Betonu? (Eto kako savestan i skrupulozan pisac istražuje građu da bi je upotrebio za metaforu. Da li je ovo jedinstven slučaj ili opšta pojava?). Drugo, savet prijatelja kaže da je za dobar beton potrebna odgovarajuća količina vode. Sa previše vode dobija se kaljuga, uz premalo ne dobijaš ništa. (Zašto se za premalo vode koristi slika i postupak «pljuvanja»? Zašto bi sada pljuvali kada smo za previše vode koristili usluge vodovoda, dvorišne pumpe, plastičnog creva...?). Jasno je da G. P. traži pravu meru u kritici (kao pravi antički Grk i francuski klasicista), ali nije jasno da li smatra da u Betonu ima previše ili premalo vode. Da li je Beton štetočinski potop ili jalovo pljuvanje koje se ponavlja? Treće, uz čestitku za «početak izvođenja radova», G. P. «vidi» da će se raditi «temeljno i naširoko». Ali na osnovu čega on to vidi? Ilićev tekst pominje sem Opsade još Semolj zemlju Mira Vuksanovića i Milorada Pavića en bloc, moj tekst se bavi likom, delom i poslednjom knjigom priča Milisava Savića, dva teksta su tu o SANU i akademicima, CV-jem Brane Crnčevića, tu su i haiko stihovi o Koštunici – zar je to tako «naširoko»? (Pre bi se reklo očekivano, sve u istom literarno-akademijskom krugu/stazi). Četvrto, po prvi put se pominju urednici Betona kao politički komesari u SSSR-u, koji uz trudbenički trud teže višku proizvodnog učinka. Šta to znači? Urednici Betona = politkomi ili izvršioci naloga nekih drugih (pravih politkoma)? Šta znači «salivanje više betona»? Nije više reč samo o prekomernoj/neodmerenoj kritici, već je posredi želja za dokazivanjem (pred kim) koja se javlja kao vid ispunjavanja naloga/radnih zadataka². Peto, polisemne metafore: betonirano dvorište ili strateški važan kosmodrom, sami ili eksponenti veće sile, sitno preduzimaštvo ili građenje lansirne rampe za sukob civilizacija. I dalje, dvojba G. P.-a, divlja gradnja ili Beton kao koncesija. Peto pod a) nedomišljenost metafora. Kosmodrom ne služi za lansiranje balističkih raketa. «Kad gradnja bude gotova» otkud odjednom niče naselje, kad je alternacija bila dvorište ili kosmodrom? I poslednje, zbunt- čemu opsadnikov milodar uzdarja za Beton. Zašto bi nam sujetni G. P. doneo bilo šta za kritiku kojoj je bio izložen jedan njegov roman? Ironija, dakako, sarkazam, možda, ali kakav? Videćemo. Da vidimo najpre šta imamo u ponudi: košulju, peškir ili maramicu. Dirljivo. Košulja i peškir su tradicionalni narodni poklon za najmilije (fali jabuka). Zar je Beton toliko prirastao srcu G. P.-u? Maramica je tu verovatno metonimija za mali poduhvat/vrednost Betona i za ubrisivanje od pljuvanja. Da li je milodar nazadan, pitao se daronuđač. Pa naravno da nije. To je lepo, plemenito i nadasve građanski pristojno.     Time se pokazuje da je, pod     a) G. P. pristojan mladi čovek;     b) da poštuje najbolje manire građanskog društva i srpske narodne tradicije.          Povratno, time se dokazuje, ili bar podrazumeva, da je mlađarija Betona:     a) nevaspitana (anticipacija Mira Vuksanovića);     b) antinacionalna (neka stoji optužba, zlu ne trebalo – eto Marinka M. Vučinića);     v) sitna riba, možda izvidnica ili isturena crvena marama za nekog drugog, perfidnijeg, opskurnijeg i nadasve esencijalno zlog. ²Ovde G. P. prvi sugeriše dihotomiju strano – domaće, slatka pena stipendija – gorka plata fakulteta/instituta. Na tu dihotomiju «priridno» će se nadovezati otkriće «nacionalnog nihilizma». MARINKO EM – publicista u navadi ili Pigeon ponovo jaše Nije krivica ovog recimo autora što piše ono što piše i onako kako piše, odgovornost je urednika (jednako «Heretikusa» koliko i sajta Nove srpske političke misli/NSPM) što takvom slovoslagaču dopuštaju da ono što piše publikuje pod krovom njihovih izdanja. Zašto? Marinko M. Vučinić je publicista u lošem smislu te reči. Nepronicljiv, stilski rogobatan i rudimentaran, počesto sklon frazama i floskulama, površan a kvantitativno razliven. Ono što uoči, ne razvija i ne argumentuje dovoljno, ne rediguje i ne sažima svoje tekstove, što bi bar smanjilo nepotreban utrošak vremena i dosadu čitanja. To, očito, ne čine ni njegovi urednici. (Napomena za sve urednike sveta: na tekstu se mora raditi, a ne puštati ga da gologuz slinavko trči kroz šibe i koprive kritičara, musav i odrpan izlaže se pogledima uparađenog i odraslog sveta. Retki su autori kojima nije potreban ni završni frizeraj, a nekmoli pomoć pri postavljanju strukturne armature). U ovom smislu, njegov tekst je korisno analizirati ponajviše stoga što se iz njega mogu iščitati nanosi stereotipa i uočiti konture određenih primedbi u nastajanju. Goran Petrović je kuloarski na nekoliko mesta govorio da «iza» teksta Saše Ilića o njemu «stoji» LDP (Liberalno-demokratska partija), t.j. da je ovaj tekst rezultat stranačke narudžbe. Nije jasno šta LDP ima protiv Dži Pia, koji je uvek otvoreno bio zatvoren prema svakom političkom stavu, ideji i nastupu. Štaviše, sadašnji LDP-ovac, bivši ministar kulture, glumac Branislav Lečić ga je pozvao da piše Skelu za obeležavanje 2 veka srpske državnosti, što je Dži Pi i učinio. Isti čovek na istoj funkciji hteo je da ga rukopoloži na mesto direktora kraljevačke biblioteke što je Dži Pi odbio uz izgovor da ne bi trebalo kršiti Statut i postavljati na mesto direktora nekog ko nema završen fakultet. Odjeke tog stava ili uverenja nalazimo u uvidu Marinka Em: «Najzad smo pored političkog krila oličenog u Liberalno demokratskoj stranci, dobili i literarnu sekciju za prezentaciju i preradu tzv. liberalnih građanskih ideja Druge Srbije u kulturi i književnosti». Eto, konačno, hipoteza, hvala lepo, idemo dalje. Ali nema dalje – to je sve. Da li su to kobajagi liberalno-građanske ideje ili prave, koje bi to ideje bile, u kojim tekstovima Betona se one nalaze, kako tamo funkcionišu – muk, nema odgovora. Jer Marinko Em nije u stanju da ih nađe i ponudi. Da jeste u stanju, to bi već bio tekst koji zavređuje pažnju – ne zato što postoji neposredna personalna ili stranačka veza LDP-a i Betona, nego što se može govoriti o srodnosti njihovih kritičkih odnosa prema pojavama u kulturi i u društvu. Ako izuzmemo zveketave, dakako isprazne ali tako iritirajuće, izraze kojih ima po pregršt na svakoj stranici teksta MMV-a (nije OMV): «literarni komesari», «agitpropovski delatnici», «propagandistički jurišnici»...³, ostaje takođe gomila nesuvislih, ni načemu zasnovanih i malicioznih učitavanja (borbenost, bojovništvo, evropejski zabran, eliminacija neistomišljenika, Saša Iliće kao «vodeći ideolog ove propagandističke grupacije», rušenje odnosa u kulturi...) Rušiteljstvo, egzekucije, revolucije – bunt-mastilo, barut-giljotina (ah, vidi li ovo MMV, ovako se secira Beton). Jedan dobronamerni bibliotekar iz Pirota rekao mi je da iza ispisanih redova u Betonu oseća metak. U oba slučaja, dakle, i bona fide i mala fide, i bez obzira što obojica pripadaju istom konzervativnom «osećanju života» (što nije diskvalifikacija, samo dodajem da uz njihove različite namere ide istovetnost Weltanschauung-a), stoji slutnja prevrata i krvi. Zašto? Tekstovi u Betonu odista nisu pisani ni nežno ni prijateljski, niti sa namerom da se svide onome o kome se piše, posebno ne da budu opšteprihvaćeni. Slobodno se može tvrditi da je kritika zastupljena u Betonu tip izrazito radikalne kritike koja može biti na granici ukusa, argumenata, ideologije. Ali nikada se ne sme gubiti iz vida i zanemariti osnovna namera Betona: ako se i pretera (lično ne mislim da je bilo preterivanja koje bi zasluživalo ispravku i epitimiju), to je neuporedivo sa balastom izopačenosti i konformizma sa kojim se tekstovi Betona suočavaju. Opet, ta radikalnost betonske kritike predstavlja izvesnu novinu na našoj aktuelnoj kulturnoj sceni i, prepostavljam, onoj populaciji koja je živela u ležernom trbuhu socijalističkog kita predstavlja nešto jako strano, neshvatljivo i opasno, te na osnovu svog straha, projektivnog učitavanja i rđave savesti oni «vide» revoluciju. Teško je opovrgnuti uverenje koje se ne temelji na racionalnim razlozima već na ličnoj uobrazilji i veri. Na kraju, svakome je dopušteno da ostane kod svojih hipoteza i predviđanja – nekakva budućnost će kazati svoje, ako se iko tada bude pouzdano sećao koju je stranu zastupao, sem pobedničke. Još samo 2 stava ovog smušenog i neinventivnog teksta (neka stoji po strani neuka Vučinićeva analiza tekstova S. Ilića i Dragoljuba Stankovića, ne Stojanovića, po strani i «herostratski napori» u «Augijevoj štali» Vučinićevog stila ili nadripsihološki uvidi tipa: autori Betona su «ustreptali i besomučni» propagandisti i diskvalifikatori (kako milozvučno skovana domestikalna reč). «Da li se do kritičkog mišljenja može doći tako što će se koristiti moralna i ideološka diskvalifikacija onoga ko ne deli ideološki i literarni svetonazor ove propagandističke grupe». (nema upitnika jer se MMV ne pita, pošto od samog početka zna odgovor). Opet, sve i da Beton koristi diskvalifikacije te vrste – da li to znači da su takve diskvalifikacije dozvoljene kritičaru Betona (jurišnici, komesari,...)? Ali čemu doslednost kada se bije boj protiv moćne a bezopasne, marginalne i anonimne alternative koja postavlja neugodna pitanja i hipo-teze? «Ne radi se kada je u pitanju (kakav uzoran stil, kakvo oneobičavanje sintakse; o Vukadine, o Ivane Ivanoviću i Marinko Arsić Ivkovu, o!) ova ideološka grupacija okupljena oko podlistka Beton samo o golom prestižu i unosnim sinekurama, već o jasno i nedvosmisleno (kakav inventivan frazeološki stil) da se onoj drugoj strani (ali njih ima mnogo više nego dve, a Beton je u ratu sa svima) stavi betonska kragna i tako definitivno zbriše iz kulturnog i književnog života¹º». Jedan obespokojavajući zaključak: MMV kritiku poima kao sudsku presudu i poziv na pogubljenje, a ne na dijalog o delu, njegovim značenjima i vrednostima. ³ Derivaciona matrica koja proizvodi redundancu (šum, tamninu) u polju komunikacije a koja i sama ima ulogu etiketiranja i propagande, a ne analize i argumentacije. Zanimljivo je da se «moralne i ideološke diskvalifikacije» ne traže u rubrici Betona «Bulevar zvezda», tim prilozima svoje vrste za Rečnik pisaca Miloševićevog doba, već u rubrikama književne kritike (čiste, negativne) i u rubrici «Mixer», gde se iznova ne razume da nije reč ni o svim delima savremene srpske književnosti, ni o književnosti kao takvoj, već samo o onim delima koja sama sobom, iznutra proizvode ideološka značenja, i to u jednom vrlo eksplicitnom i bazičnom smislu te reči. Šta ćete, u glavi su stalno neke zavereničke grupe i urotnički planovi, a ne pojedinci i projekti sa ograničenim skupom javno deklarisanih ciljeva. Koji je naravno greh jer je go, dok je prestiž afirmisanih, recimo Dži Pia, ili Gojka Tešića u čiju navodnu odbranu MMV piše svoju paškvilu, obučen, te je pristojan i poželjan. Recimo kojim? Honorar u dnevnim novinama koji u prvih 6 meseci izlaženja još i ne postoji. Uzgred, otkud opet taj dubinski psihijatrijski uvid: autoprojekcija, iskustvo afirmisanih, recimo glavnog šaptača ili podstrekača za ovaj tekst čija se čast njime brani, ili je reč o nužnom stanju. A ako je stvar nužnosti, onda nema krivice ni za koga, pa ni za Beton, te nema ni kritike. Pad sa stolice, prvi put. Ne ni španska ni kruta ili inkviziciona kragna, već betonska – možda za fiksiranje izmeštenog vratnog pršljena. Opet, kragna nekoga uljuđuje, čini gospodinom, pa makar i rigidnim. A, tome služi betonska kragna? ¹º A kako to bilo ko zamišlja da se iko, uključiv i Dži Pia, zbriše iz tog života. Zar je jedna, makar i krajnje negativna, pristrasna i ideološki tendenciozna kritika u stanju da nekoga zbriše? Zar nije upravo obratno? Baš zato što je pristrasna i pročim, ona nije u stanju da opravda svoje postojanje, baš kao ni frivolna kritika MMV-a. HUMOR, ŠALA, BALA – Bakračeve vedomosti Sasvim posebne vrste je reakcija na pojavu Betona koju donosi 4. broj (jesen 2006.) «Beogradskog književnog časopisa» (u daljem tekstu BaKraČ). Posebno je mesto objave reakcije (Zanimator, rubrika satiričnog i parodijskog skeniranja književnih prilika), tip govora (satirički i alegorijski), duh reakcije (šaljiv i u osnovi afirmativan), opseg reakcije (prevazilazi Beton, dotakavši ga sasvim ovlašno i fragmentarno). Strogo govoreći (gde strogost podrazumeva rigidno poštovanje žanrovskih modela i njihovih limita), «Obaveštenje» (str. 204) ne bi trebalo razmatrati ujedno sa tekstovima M. M. Vučinića i M. Vuksanovića. Ja mislim pak da bi izostavljanje Bakračevog «Obaveštenja» bilo pogrešno. Parodija književnog oglasa, navodno reklama za nepostojeću knjigu postojeće ličnosti (Saše Ilića, pisca i urednika Betona), nepotpisana kao i drugi prilozi u «Zanimatoru» koje pišu mnogi (& mirni Milovan), a koje svi pripisuju M. Raičeviću, čoveku mnogih imena, s jednim identitetom a bez svojstava, važna je iz više razloga. Ona je znak da su Beton primetili urednici Bakrača i procenili da je dostojan da se nađe u tom listu, po zasluzi – u delu za odojčad, nedonoščad, ispuštene slučajeve i specimene za šaljivi odstrel. Ona je znak posebnog tipa kritike Betona, te posebnog pristupa našoj književnoj sceni. Prav za prav, opštost alegoreze, nušićevske šaljakave, bez bodlji ali sa smislom za satiričko peckanje i dobacivanje za astalom, jednim delom kritikuje više samu književnu scenu u nas nego li Beton, a drugim delom, svojim vedrim jezičkim kalamburima izlaže ne poruzi, već rableovskoj autonomnoj komičkoj transformaciji imena stvarnih pisaca i sintagme publicističkog i književno-kritičkog diskursa. Sa te strane, «Obaveštenje» se šali i igra, dajući neku vrstu posredne podrške Betonu. Međutim, problem nastaje malo dalje i malo pre. Najpre pre: šta znači parodirati uzvišenost Betona ili ignorisati salve pseudokritičke difamacije koje se upućuju na njegov račun? Mene taj pristup podseća na postupak Radivoja Lole Đukića koji u toku polemike oko Grobnice za Borisa Davidoviča a pre Časa anatomije, pravi TV-skečeve o mladom piscu koji se jako dere ne bi li se probio i stekao književnu slavu. Sme li se iko «neozbiljno ponašati» pred komesarima, Kmerima i kineskom bandom kada se već ista grupa (betonijera) meće u «Zanimator» Bakrača? Naravno da sme, i to pominjanje u Bakraču pokazuje da urednici Beton shvataju kao nešto u suštini i pre svega neozbiljno i može biti infantilno (početnička detinjarija prejakih ambicija). To možda. Ali «Obaveštanje» nosi i konkretne kritičke zamerke. Osnovni je u satiričkom apostrofiranju borbenog zaleta Betona i Saše Ilića, odnosno kroz Sašu Ilića. Ta juniorska borbenost je bezobalna i naivno prpošna (naslov Ilićevog romana po Bakraču je Potepaj sve i vrati se sam) – dakle, radikalni obračun sa svim postojećim. Satira kao da pokriva ubeđenje ne samo o osnovnoj besmislenosti takvog poduhvata (otuda se pominje Sizif), već se sugeriše da je reč o uzaludnom a nepotrebnom, pa i opasnom poslu koji je Ilić, alias Beton, krenuo da radi. Neke natuknice «Obaveštenja» pokazuju da se Beton ne bavi samo kulturom već i društvom i nasleđem 90-ih u širokom rasponu (od doseljenja Slovena na Balkan). Zanimljivo i pohvalno je što nema ni u primesama natuknica o ideološkoj poziciji ovog rata Ilića/Betona sam vs. svih ili autooktroisanim komesarskim prerogativima, iako se pominje (zagonetno, ali zato dvosmisleno) Ilićeva želja da zameni nekog kalifa. Opet, «Obaveštenje» je u onom kritičkom delu moguće čitati tako da se čas odnosi samo na Sašu Ilića, realnu istorijsku ličnost, a čas na nešto šire, odnosno na Beton. U tom slučaju, nije najjasnije kako se samo on izdvaja u toj sizifovski perspektivnoj borbi protiv celog sveta, odakle je došla ta kalifo-filna tendencija i šta bi ona označavala, koju vrstu arbitraže ili gospodarstva – estetičku i/ili moralističko-ideološku? Tu Bakrač ćuti. Sve u svemu (nije začin C), veselo i posprdno, sa nerazumevanjem metoda beton-junoške borbe, sa distancom prema dosadašnjem izvođenju radova i bez-osećanju da su takvi radovi neophodni. Bakrač takođe proizvodi jednu atmosferu u stabilnosti i vere u poredak. Još bolje od «Obaveštenja» i rubrike «Zanimator», njih reflektuje koncept književnog časopisa koji ne ljubi kulturološke analize ni primese divlje negativne kritike. Dakle, razmimoilaženja Bakrača i Betona su delom stvar ukusa a delom zaparloženosti Bakrača, pad Bakrača u stanje neuznemirenih čuvstava i građansku pristojnost kritike. Sem ako nije nešto dublje od toga – o čemu čak i duhovi teksta ćute, da bi kuloarski i posredno progovorili neki od onih koji ne pripadaju Bakraču, ali pripadaju istom krugu onih dokazanih srpskih autora koje smo dugo percipirali kao «koalicione partnere»-antinacionaliste, a koji su tokom godina, uz spisateljski staž koji je teško omalovažiti, razvili i posebno čulo za detektivanje prisustva nacionalnog nihilizma u društvu, pa i u Betonu. OTOK MIRA I SREĆE, vratiti se nikad neće Jedna od zanimljivijih reakcija, i za sada poslednja od javnih, došla je od Mira Vuksanovića, direktora Biblioteke Matice srpske i laureata NIN-ove nagrade za 2005. godinu za roman Semolj zemlja (Filip Višnjić, edicija «Albatros», urednik: Mihajlo Pantić). Najpre, ona je zanimljiva zato što je teško precizno reći na šta se ona odnosi, i drugo, što glavni pasivni akter, ili glavni izvor kritičareve frustracije, te stoga i meta njegovog napada, nije Saša Ilić, odnosno odbrana «lika i dela» Gorana Petrovića. Vuksanovićeva reakcija se naravno odnosi na Beton kao na celinu, ali je fokus onoga koji iznuđeno reaguje sveden na uredništvo Betona koje ga asocira na četvoročlanu bandu, videćemo kakvu i kojeg porekla, a videćemo i kome takva asocijacija dolazi na um. Ali, i ovde kao u tradicionalnoj filozofiji i kinder-jajetu – iza/ispod pojave drema suština i vreba pronicljivog posmatrača (igračka ispod čokoladne oplate koja prekriva plastičnu kutijicu), suština nije ni u Betonu ni u «bandi» (bez obzira na broj njenih članova-naravno, bila bi veća čast da je broj protivnika veći), već u cementu koji opasno (i kao reč i kao kritički postupak) sliči lapotu. Miro nije pesnik i sloj zvučanja ove izrazito nepesničke reči cement samo u njegovom sofisticirano poetskom sluhu zvuči kao lapot. A otkud cement i zašto lapot? Jednostavno, u rubrici «Cement» koja je namenjena književnoj kritici u Drugom broju Betona, dakle jula meseca, pojavila se najoštrija kritika u nas NIN-ovog šampiona pod nazivom «Erazmov trošni Vavilon», autora S. Ć.-a. Dakle, Miro čeka više od tri meseca i odgovara na negativnu kritiku (NIN – br. 2913, od 26. 10. 2006.). Čemu taj zastoj i otkud toliko oklevanje? Nebitno, snage su prikupljene, meta fiksirana i strela odapeta. Da li je to teško palo čoveku koji lobira za nagradu po muškom toaletu ili telefonski apeluje S. Ugričiću povodom tek fusnote Ilićevog teksta u kojoj je je tek ovlaš pomenut? Verovatno da. Jer treba izaći na dnevnu svetlost, na novinsku agoru, ostaviti trag, dokument koji pripada svima, nastupiti pod punim i pravim imenom i prezimenom i reći svoj stav. I eto «iznuđenog čitanja» pod naslovom «Podsećanje na lapot». Ali, ne lezi vraže u brazde našeg podmuklo logičnog očekivanja. U sasvim onom maniru koji zaudara na naftalin minulih vremena¹¹, nema nikakvih imena. Ne pominje se ni Beton kao takav, kamoli imena četvoročlane bande ili ime prikazivača Semolja. Dakle, reč je o jednoj polupitijskoj a providnoj alegorezi za posvećene u stvar, a zapravo o kukavičluku i nepoštenju svoje vrste. Ne dati imenovanom pravo na repliku, ne pridati mu na značaju a ipak ga nekako javno kaštigovati, tek očit je trijumf korisne nejasnoće neodređenosti. Urednicima NIN-a neodređenost ne smeta – počešaće se onaj koga svrbi, strela će pogoditi cilj ma koji on bio, a mi ćemo ispuniti svoju svetu dužnost: uzeti u zaštitu nosioca nagrade sa našim časnim imenom. Kao što je teško bilo, tvrdio sam u svojoj kritici – nemoguće, pročitati Semolj do kraja, tako je nemoguće razumeti do kraja sve metafore, sva značenjska namigivanja i govore u stranu autora koji ne poseduje elementarnu kuraž da precizno imenuje stvari koje kritikuje. Jer to je, pretpostavljam, za njega literarni stil, a kritika bez imena ili bar nedvosmislenih aluzija, manir otmenosti i (kućnog) vaspitanja. Kad je reč o stilu kritičko-polemičkog govora, takve nejasnoće su pogibeljne i provociraju parodiju. Sakrivanje iza opštosti i neodređenosti manir je malograđanskog/palanačkog kukavičluka i licemerja: šatro govori se principijelno, a zapravo jer se teško guta jedina negativna kritika o svom romanu, docira se sa visina na kojima se nikad nije boravilo, niti se zaslužuju u literarnom i načnom smislu. Od blata (ili manje mirisne tvari) grade se strašne ale i bauci mladih i nevaspitanih bandita od čijih će ruku srpsku kulturu snaći, ili je već snalazi, neočekivano, nezasluženo i apokaliptično zlo. I na ovom mestu očitava se Mirov dvostruki, kišovski rečeno, švindleraj: ono o bandi (4-člana kineska sa redenicima od reči) i o obnovljenim književnim boljševicima nije izrekao Miro – ma ne, ne bi on to, on samo citira. E sad, zašto ne bi on to rekao? Isuviše je gadno i vulgarno za njega (ali to je uvreda za one koje citira, njegove prijatelje i istomišljenike), isuviše je nedostižno za njegovu kritičku imaginaciju (ali to je uvreda za njegov talenat). Drugo, ne napada Miro samo Beton, Beton je samo jedna, deminutivna (beznačajna i bezopasna, iako po sebi jako loša) ekstremistička grupa. Miro apostrofira i drugu, istu takvu grupu «onih koji stalno gledaju unazad i ne razumeju značaj promene». Ali, ko su oni? Možda pacijenti iz rubrike «Mixer» (da li je i Miro možda mislio na takve posledice – da posredno kritikuje Dobricu, Matiju i Branu)? A možda takva grupa i ne postoji. U svakom slučaju, s obzirom na to da se prvima posvećuje nesrazmerno veća pažnja, tu leži ipak veća opasnost, iako u deminutivu prave opasnosti nema. Dakle, iznova politika sinteze i trećeg puta, «umerenosti – mere svakog korisnog posla». Sam po sebi, u mirnodopskim okolnostima ovakav neoaristotelijanizam ima svoje mesto i sociopsihološko i generacijsko opravdanje (sredini su više skloni starci, imućni i srećni). Posle 90-ih i neraspravljene priče o krivici i odgovornosti, treći put je u prvom redu odbrana zločina i saučesništvo u njegovom potiranju. U književnoj kritici to je uravnilovka i podela apanaža po godini književnog staža, bez raspre o vrednostima i knjigama (otud čuvanje generacijskog reda). Uostalom, ako nekog reda ima, Miro ne putuje prvom klasom, valjda je toga svestan. Indikativan je broj metafora i slika koji opisuju ono zlo i opasno što dolazi od nadrškanih jungera. Kao i obično, u polemičkim napisima koji ne misle krajnje konsekvence svojih optužbi, javlja se osnovna kontradiktornost između retoričke bujice o opasnosti i eksplicitnog stava da je takva opasnost nepostojeće ili zanemarljivo mala. Zlo i naopako koje Beton donosi nije samo:      - u nedostatku domaćeg vaspitanja (zaista originalan Vuksanovićev doprinos popisu nužnih preduslova za književni kritiku),      - u manifestovanju verbalnog nasilja (pesnica u rečenici, poziv na juriš...) koje uvek može da isprovocira i ono fizičko,      - u tome da se koristoljubivo i vandalski teži sticanju vlastitog imena u kulturi, neargumentovanim ruženjem i neduhovitim osporavanjem zaslužnih imena (stereotip i možda projekcija),      - u tome da se poništava pravo na različitost, intelektualnu i poetičku, tako i na odgovor (jer odmah povuku za uvo svakog ko pokuša da im odgovori¹²),      - u tome da Beton traži i promoviše zabrane svega «drugačijeg», već u tome što Beton cementira¹³ sećanje na boljševički zločin (kako to čini?), odnosno na srpsku nacionalnu tradiciju, koju u Vuksanovićevom tekstu oličava vavilonski spisak srbo-neologizama ili neo-srbologizama (opet, koja je to tradicija i kako to Beton čini?). Ipak, cementiranje je jasno kao dan, jer urednike/saradnike Betona vodi mržnja prema jeziku na kojem pišu i prema književnosti kojoj pripadaju (da mi je bar na 5 minuta prodornost takve intuicije, koja sasvim ciljano nosi optužbu za tzv. anacionalnost). Autori i urednici Betona ne razumeju to što čitaju, ono što pišu, pišu zlonamerno, i u dobrom traže loše, a ako ga ne nađu, fabrikuju ga. Oni bi da ruše sve ustanove od ugleda, tradicije i važnosti u našem društvu. Oni su stranački instruisani, vole samo knjige o srpskim zločinima i, razume se, kao svi ovejani sujetnici i naivni narcisoidi, vole svoje knjige, sektaški isključivci vole samo svoj pokret i kritički metod. Oni su i protiv reda (u smeni prirodnih generacija svakoj pripada svoje, nema mešanja i međusobnog osporavanja) i protiv mudrosti, protiv civilizacije i protiv nacije, protiv istorije i protiv svake vrednosti (štaviše, napadaju baš one, pre svega i samo one sa višegodišnjim ugledom i dobijenim nagradama (prepoznaje li tu neko Mira – ja ne), a prvenstvo imaju autori čija su priznanja uticajna i s dugom tradicijom (a sad? Pa naravno, sve vreme je reč o NIN-u i neprebolu zbog lošeg prikaza – tugo sujetnička!)). Povrh svega i to što rade, rade neznalački, nestručno i paušalno; gađaju nasumice, u masu – pa kog pogode. Divan spisak. Ima li išta što Miro nije spomenuo, što bi ostalo za druge ozbiljne kritičare Betona i ne manje difamatore istog (biće im ispod časti podražavati dobitnika uticajnog priznanja sa dugom tradicijom), ima li išta što valja? Ne, reklo bi se da ne, i po dva puta ne. Ono ni prikazivač Semolja nije pronašao nešto posebno dobro u tom romanu, ali kako to da se autor nije zadovoljio onim silnim udvoričkim i ignorantskim kritikama, pisanim ili kao lančana reakcija na sadržaj saopštenja NIN-ovog žirija ili po narudžbini ili kao naklon prijatelja Matičinom godfather-u? NIN kao totem obavezuje u toj meri da se zaboravlja jako tesan rezultat, činjenica da se Semolj izvukao na penale (3:2), uz očit defanzivan stav Aleksandra Jerkova – pošto Albahari nije napisao remek-dela, onda Miro. Što će reći da Albahari jeste napisao remek-delo, osta Miro sa srebrom. Dakle, ipak je šampion rezerva i talac Pijavica, koje nisu remek-jerkovelo. Sumarno, reakcija Mira Vuksanovića sugeriše da svi moraju duvati u istu kritičku tikvu. Miro švercuje vlastiti sujetni jal zbog lošeg prikaza iza principijelne reakcije zabrinute poštenjačine koja zbori u ime opšteg interesa, pri tom fabrikujući stereotipe i preteći govnjivom motkom kvarnim i nezahvalnim unucima. ¹¹ Sa kojim naravno ni onaj ko reaguje, ni svi najmanje sredovečni difamatori Betona nemaju nikakve veze, tek pod tim režimom su stekli titule, socijalne pozicije, materijalna dobra, a sve to braneći političke slobode, ljudska prava i pozitivnu selekciju kadrova. ¹² Na stranu «povlačenje za uvo». Pristojnost bi verovatno u ovoj interpretaciji nalagala da se pogne glava i pokunjenog repa polje istine prepusti svakom ko odgovori, posebno ako je stariji i ugledan, bez obzira na to šta saopštava. Što bi svakako bilo paradoksalno poimanje polemike. ¹³ Prećutkuje, prekida, zabranjuje, omalovažava – šta od svega toga? Sve u isto vreme? Piše: Tomislav Marković JEBAĆEMO SE JOŠ                                                   Bećkovićevoj nekrofiliji (koja je svoju zloćudnost pokazala i u istorijskom kontekstu) treba suprotstavljati rableovsku zajebenciju, igru, karnevalsku razuzdanost. Stran mi je taj arhaični, patrijarhalni, brdjanski, arhikonzervativni, rodovski, epski, plemenski, ratnički, gorštački, u levibrilovskom smislu primitivni, rudimentarni, organski duh koji provejava gotovo iz svega što Bećković piše, "besedi" ili čini. Bećku se vredi suprotstavljati bez mržnje ili osvete a to znači smehotvornom igrom na način detronizacije, plebejske sprdačine (pokazivanja nosa Kralju). Bećkovićev kobajagi uzvišeni svet mudrolija seoskih zatucanih proroka i okamenjenih kvaziepskih fraza, "večnih istina" i gnoma može se pretvarati u svet psovki i onog najuniverzalnijeg tj. seksa, onog što Bahtin naziva "materijalno-telesno dole". Gola skarednost se suprotstavlja opscenosti Bećkovićevog jezika i zapravo ga razobličava, dekonstruiše i razara mu svetačku auru. Bećku treba reći: CAR JE GO!  Epski kičer Bećković samo je kičer i ništa drugo. Ma koliko klečali pred njim i ma koliko se on krio iza Naroda i narodnih umotvorina (iza onog Mi u čije ime govori). Milan Đorđević     Beton ekskluzivno otkriva fragmente originalne verzije čuvene poeme Matije Bećkovića. Ovo je sve što je ostalo od originala kojim je naš pesnik, oponašajući Gogolja, podložio vatru u svom vekovnom pradedinjskom ognjištu. Jebaćemo se još .   .   .   .   .   .   .   . Jebaćemo se još Da je moglo bez jebanja Ne bismo se jebali To nam je suđeno To nam je zaveštano To nas je održalo To nam je jedino preostalo To je najmanje što možemo Ako smo se dosad jebali Da bismo sad prestali Džabe smo se jebali Jebaćemo se još Kome se ne jebe Neka se ne jebe Neće ga niko terati Da se jebe Blago tome ko može Da ne jebe Kad svi jebu Da zaboravi ko se sve jebao I zašto se jebao Da pljune na svetinju jebanja Pa da živi Kao da se niko nikad nije jebao Da gleda sa strane Kako se svi jebu I crkavaju jebući se A on se jedan našao Da ne jebe Samo je važno Da njega ne jebu Jebaćemo se još Na Jebanića polju Pod Jebanića mostom Niz Jebanića glavice Kroz Jebanića goru Uz Jebanića vlake Do Jebačkoga vr’a Ko je Jebanić I potomak Jebov Što je dušu puštio jebući A poslednje što je izustio Bilo je jebaćemo se još Od njega je ostalo dvoje siročadi Jebana i Jebo Od kojih su svi Jebanići Jebkovići i Jebojevići Jebovići i Jebići (I Jebimagići u Jebistanu) Svi koji slave Svetu Jebanu Koja pada Između Male i Velike Jebanije .   .   .   .   .   .   .   . Jebaćemo se još Naše je da se jebemo A ne da mislimo Zašto se jebemo Ima ko misliti Da se mi ne zamaramo Jebi i ćuti Tvoje je da jebeš Imaćeš kad misliti Da sad ne dangubiš Ne može oboje Za mišljenje nikad nije dockan A za jebanje jeste Ko bi se jebao Da svi počnu misliti Lako je misliti Ali ajde lezi Pojebi nešto Nije važno šta Da vidimo ko si Priterani do duvara Moramo se jebati I dalje od duvara Sad nemamo kud Ni tamo ni ovamo Pata karte Nazad ne možemo Dockan je za sve Sem za jebanje Misli unapred A jebi otpozadi Malo smo se jebali Koliko smo trebali A da smo znali Ono što sad znamo Jebali bismo se sve u šesnaest .   .   .   .   .   .   .   . Jebaćemo se još Ko je jebao nije se kajao Jedan se zajebo I otišao da se ispovedi Pa kad je ispričao Koga je sve jebo Zašto ga je jebo Kako ga je jebo Ko ga je zajebo da ga jebe Popu je suze naterao Samo ga je pomilovao I rekao Neka si I ja sam jebo Bog te ne jebo Jebaćemo se još Jedan nije hteo nikoga da jebe Pa su svi jebali njega I kome se jebalo najmanje Morao ga je jebati najviše A ko se nije pridružio da ga jebe On ga je pitao Što me ti ne jebeš I prijavljivao Držite ovoga on neće da me jebe Jebaćemo se još Iskreno i od srca Bratski ko i dosad Mi i ne znamo drukčije Ne znači da ga mrziš Ako ga jebeš Plačeš i jebeš Žao ti je što ga jebeš Zna to i on Da ga ne jebeš ti Jebo bi ga neko drugi Da ne jebeš ti njega Jebo bi on tebe Jebeš koliko moraš Ne daješ sve od sebe Jebeš ga Taman da ne svrši Jebeš ga za njegovo dobro Ne jebeš ga što ti se jebe Neko nekoga mora .   .   .   .   .   .   .   . Jebaćemo se još Jebali smo se kad smo manje mogli Kad nemasmo ništa Sem želje da jebemo A da ne jebemo sad Kad nema ništa lakše Nego se jebati Kad se mala deca jebu Kad možeš da jebeš A da nikud ne mrdaš Sediš i jebeš Ležiš i jebeš Ne dižeš ništa teže od olovke Sučeš brke i jebeš Jebeš se e-mailom Ili preko žice .   .   .   .   .   .   .   . Jebaćemo se još Ima jebanja i jebanja Jebanja i bez jebanja Jebanja pre jebanja Jebanja usred jebanja Jebanja iznad jebanja Jebanja pored jebanja Jebanja protiv jebanja Kad te tobož ne jebu A jebu te žešće Nego da te jebu Jebanja na Tromeđi Koja su postala tradicionalna Tragom slavnih jebanja Jebačkih odreda i brigada Od Jebilovca do Jebilovca Od Jebipolja do Jebipolja Od Jebiboja do Jebiboja Od Jebovdana do Jebovdana Povodom vekovnih jebanja Bez dana nejebice .   .   .   .   .   .   .   . Jebaćemo se još Ali se više nećemo jebati Napamet i nasumice Na brzaka i kako bilo Na pola srca nadvoje-natroje Svako na svoju stranu Nazor i kao od bede Tek onako od duga vremena Na znajući šta bi drugo Pa ajd da se jebemo Nego ćemo se jebati pametnije Hladne glave Po planu jebanja Koji smisle najumniji jebolozi S katedri za jebologiju Onaj ko danas hoće da jebe A ne prati razvoj jebizma I domete postjebizma Ne poznaje klasike jebalizma I ne izučava osnove jeboslovije Od jebaništa do jebiliteta Nema šta da traži Na jebištima i jebijadama .   .   .   .   .   .   .   . Jebaćemo se još Ovo je vek jebanja Zlatno Jebomanovo doba Jebomana II Jebičanstvenog Sve ima svoj kraj Sem jebanja I sve može biti Sem da se nećemo jebati Sve što smo se dosad jebali Samo je uvodno jebanje Predgovor glavnom jebanju Predigra i zagrevanje Izvod iz velikog vasionskog jeba Jeba nad jebovima Stare i nove ere Jeba mikrokozma I jeba makrokozma Iz raja smo isterani Ali iz pakla nije niko I niko nije jebao toliko Da ne bi mogao jebati više A koliko god jebao Nije jebačinu do kraja doterao Na mlađima jebanje ostaje .   .   .   .   .   .   .   . Jebaćemo se još Sa Bogom i ljudima Svaki u Boga dan S Bogom se jebati i rvati To je pravo jebanje A s kim god se jebeš S Njim se jebeš Ima On običaj da se presvuče u ponekoga Koga svi jebu Pa kad se siti najebu Tek onda vide koga su jebali .   .   .   .   .   .   .   . Jebaćemo se još Nikom nećemo ostati dužni To jedino ne slagasmo Kad god obećasmo Pa nećemo ni sad Evo koliko smo se jebali I dokle smo stigli Sve će se zaboraviti Koliko ćemo tek da se jebemo Kako se niko nikad nije jebao Pa kad bi nam to bilo zadnje jebanje Jebaćemo se dok traje i đevojke Jebaćemo se kad smo rekli Da ko ne bi reko da smo slagali Jebaćemo se do kučkina sina I do kumine kuće Dok je glagola od glagola jebati Makar više nikad ne jebali Jebaćemo se dok doznamo Zašto se jebemo A kad doznamo Onda pogotovo Ako ne doznamo Ništa zato Jebali bismo se i tako i tako Jebanja ima Ako razloga nema Bilo ga je Ako nije Možda će ga biti Ovako ili onako Ne može nam niko prigovoriti Da se nismo jebali A zašto se jebemo Ako se ne setimo jebući Drukče nećemo Neće se dati setiti A to može biti samo jedno Važnije od svega I preče od ičega Što niko ne zna I ne može znati Zato se i jebemo S kolena na koleno To je malo veće jebanje I malo dublja jebačina Iz Donjega u Gornji Jebež Vratićemo se na polazno polje Na početnu zemlju Na začetnu tačku Obnoviti iz noktiju I jebati do utira Druge nam nema Zapamti šta sam ti rekao .   .   .   .   .   .   .   . Jebaćemo se još Ne možemo dočekati Hvata nas nedrž Nama je itanje Sve je u nama uzigralo Sperma na uši udarila Ustala svaka dlaka Ukrutili smo se i udrvenili Samo čekamo poklič s Jebičnika Da zaleprša čipka na Jebavici Da oživi jebena strana Da se podovatamo Da se poigramo turi-vadi i namicaljke I rupice-boce Da krenemo u potoč i pretiječ I dignemo stojka na nakaradu A Jebegovići a Jebibaše Jebisinovići i Jebikumovići Jeb Jebnići od Jebiboja Hadži Jebe iz Jebkalovića Držnedajebići Kuštrimjebići Bogojebi Jebikrstovići A Jebezi a Jebalji a Jebepušani A jebislovi a jebipopi a jebiknjige A jebivode a jebimrve a jebigore A Jebane a Jebimire a Jebivoje A Jebiljube a Jebislave a Jebivuče A Jebirode a Jebidome a Jebivero Jebjebići i Jebikućići Jebomrzci i Jebomilci Jebibožji jebotvori Serašjebi i Oberserašjebi A jebaljkine jebaljke I jebaljkinih jebaljki jebaljke I jebaljke pored jebaljki Svaštojebi nad Svaštojebima Ništojebi da bi Ništojebi Jebimajkovići od Jebimajkovića Jebitrice s Jebitricama Dugojebe govnojebalice Aj pojebi Jebitragom po jebitragu Jebioca kroz jebioca Jebisinovog jebisina Jebca im jebinog Da im jebca jebinog I jebca pored jebca A stan polako A stan poitaj A stoj ne mrdaj A sagnaj sagnaj A brže a dublje A jeb a drž A pojebi pojebi A tuc-muc A čekaj stani A drž ne daj A okreni-obrni A spreda a zguza A porebarke Tamte vamte Prsa u prsa A skoleti skoleti A ko će koga A čik ti ga Udri po pički Opuc opuc A šta nemoj Moj bogami Jagma jagma Okroj okroj Opleti ožeži Časa ne časi Sreda u sredu Stani kreni Makse ne makse Sve jebke Jebo ih Bog ćuskijama Jebi jebi Jeb pojeb Jeb tamo Jeb ovamo Jeb jeb Jeb za jeb Jeb im jebavi Do jeb dotle Jebaćemo se kao ljudi Piše: Miloš Živanović IZVODI IZ  ILEGALNOG  BETONSKOG  DNEVNIKA     Uvodna reč: Reakcijama se, poštovani čitaoče, u stvari ne treba baviti. Šta te se tiče percepcija ovoga ili onoga u javnosti, stručnoj javnosti, kritičkoj javnosti, tajnoj javnosti... Radi i ćuti. Na liniji autor – čitalac postoje bezbrojne mogućnosti za nesporazum. A na liniji autori Betona – čitaoci, te mogućnosti se rado i namerno fabrikuju i eventualno mogu da budu dovoljno dobra tema za specifičnu obradu. Produkcija nesporazuma se, doduše, pre svega obavlja kuloarski, ili što bi Ćira rekao – oralno, napismeno ređe, ali može da se nađe. Te ''nesporazumalne'' reakcije potekle su (navodim samo najzanimljivije) sa Instituta za književnost, od Gorana Petrovića, Marinka Vučinića, Mira Vuksanovića... Sa Instituta je poručeno da je to što se u Betonu radi čist ždanovizam, Goran misli da su ljudi iz Betona sovjetski komesari koji betoniraju lansirne rampe, Marinku se čini da su oni Crveni Kmeri, a Miro mni da je to četvoročlana banda kineskih komunista kojoj je životni cilj da mu stavi pogaču na glavu i zvekne maljem po njoj. Iz neimenovanih-bezimenovanih-jebozovno-taktičko-razmeštenih-ma-kad-ti-kažem izvora (-mladosti-i-pameti), saznajemo da bi se Betonu sve moglo oprostiti, ali to što ih LDP finansira...nikada! Primećujemo, poštovani čitaoče, da razne umne glave daju različite vizuelizacije svojih promisli, ali ideja-vodilja-pantljičara, koja kroza sve prolazi i sve okuplja (kao neki instrument sabornosti), glasi: Oni su levičari, oni su komunisti, oni su zlo! Čudno neko vreme, čim kažeš nešto razumno, stave ti etiketu – eno ga levičar! (To je otprilike prvi stupanj moralne propasti, židov je drugi, homoseksualac fatalni treći.) Borba protiv komunizma je nešto samorazumljivo, neophodno i neodložno, jer komunizam je trenutno najveća opasnost za Srbe, te ako dobiješ etiketu, odvojen si za odstrel. Umne glave se redom zalažu za suočavanje sa prošlošću, ali se pod tim podrazumeva isključivo Drugi svetski rat i režim Josipa Broza. Eto, poštovani čitaoče, između današnjeg dana i smrti Josipa Broza ne postoji ništa sa čim treba raščistiti i suočiti se. Lov na komuniste je stalno otvoren, a ako bi senator Makarti mogao da bira zemlju u kojoj će se povampiriti, izabrao bi Srbiju. Šta, dakle, da radiš kad ti kažu da si komunjara, Kinez, Crveni Kmer? Tim etiketama je rečeno i da si zločinac, ili bar neko ko se zalaže za društvene okolnosti koje će mu pružiti priliku da vrši zločine. U kao teški metali teškoj atmosferi oko suđenja za ubistva, masovna ubistva (okrivljeni su listom deklarisani antikomunisti), oko vređanja dostojanstva i zdravog razuma, oko književnih nagrada dodeljenih delima koja pozivaju na klanje ili pokazuju zadovoljavajuću dozu indiferentnosti, reći redakciji Betona da je zločinačka težak je apsurd, gotovo zaumna stvar. Možda bi te Makarti-Zombije trebalo jednostavno pitati: Pa kako te nije sramota? Ali, baš me briga kako ga nije sramota. Zato, poštovani čitaoče, dohvatio sam onu ideju-vodilju-pantljičaru i od nje napravio alternativnu mitologiju Betona, pišući Betonski dnevnik u ime cele četvoročlane bande. Služio je uveseljavanju sastanaka redakcije, a sada su  izvodi iz tog dnevnika pred tobom (nadam se da mogućnosti za nesporazum ne postoje). I... čitaoče, čitaj Beton! Izvod br. 1 iz Ilegalnog Betonskog Dnevnika (pisano iz ugla Druga Komesara, tj. mene, Josifa Saše Iljiča) Jutros, konačno, sastanak uređivačke ćelije Betona. Treba da sklopimo novi broj, četvrti (posle petog očekujem da krenemo u preuzimanje Albatrosa). Vruće je, danas, a smrz'o sam se jutros. Hram zvoni kao Erikson. Dugo ćutimo, ne možemo da pričamo od zvonjave. Žulja me tetejac na leđima. Stavljam ga na sto, masnog od znoja. Ubrzo, tri masna tetejca i jedan CZ99 (Kiričev), gledaju na stolu jedan u drugog, znaju šta im je činiti, znaju šta će biti, možda bolje od nas samih. Vrelo je, danas, a jutros hladnoća. Što li sam se vraćao iz Boke. Mogao sam da sačekam taj gliser iz Barija, ionako mi se prestonica smučila. Posle da lično transportujem robu, Čeda i Proka mi keširaju na ruke i zatvoren krug. Ovako, čekaćemo da se novac izvrti po računima, a vremena nema. Sovjeti dali neku crkavicu, nije dovoljno ni za ručne bacače, a kamoli za lansirne rampe. Dok sam mislima u gliseru, Josif Kirič rovari po Kosovskom Boju, Josif Toma seje čvarke a žanje prasce, Josif Miško na saboru minira sofa-sporazum. Erikson zvona konačno ućute. Uvek kad zvona stanu, uplašim se da će hram poleteti i prozboriti, na rableovskom francuskom. Stanem kraj prozora, bliže stolu i tetejcu, za svaki slučaj, da me levitacija ne iznenadi. Migrena - saputnica svakog poštenog komesara... i znoj... imam flašu loze ispod stola, dobra je. Sprememo agitatorska putovanja po zemlji. To nije loše, daju pare za našu stvar, ponekad. Ali, recimo, kako da u ponoć preko telefona objasniš ženi šta radiš u Kragujevcu, a omladinke iz Crvene Zastave čekaju gladne znanja. Baš bi mi sada valjala jedna loza. Ne znam da li da je vadim dok su Drugovi tu. Vazda je to gladno i žedno. A kad popiju, stave kačkete i uvežbavaju streljački vod, he-he, kopilad Ždanovljeva. Josif Toma lista monografiju Radnička straža, napalio se. Josif Kirič psuje buržoasku instituciju mleka u kafi. Josif Miško hoće da betonira garažu i kaže da moram ja da mu mešam malter, a posle da farbamo garažu u crveno. Mislim se, otkud njemu pare da pravi garažu. Od prošlog sovjetskog paketa ja dinara nisam video, mora da su njih trojica to lepo podelili. A verovatno se i Drug Direktor Duško malko ogreb'o. Eh, Urlike, Urlike, otkad si ti pala, samo mi je loza preostala. Izvod br. 2 iz Ilegalnog Betonskog Dnevnika (pisano iz ugla Druga Komesara, tj. mene, Josifa Tome Markjeviča) Drugovi Komesari, kažem, mi se konsenzusom moramo složiti kako da iskoristimo sredstva pristigla od političkog krila. Na to mi Josif Kirič dobacuje da će me streljati ako mu još jednom sipam mleko u kafu, ili objavim tekst protiv njegove volje, jer njegova volja je Narodna volja. Drugovi, kažem odlučno, moramo se složiti oko prioriteta. Josif Iljič gladi cev tetejca i po nebu traži levitirajuću arhitekturu. Koža mu se na jagodicama zategla, liči mi na nekog Kmera. Komesari, kažem još odlučnije, ja mislim da prvo kupimo naftu za paljevine, svi znaju da mi volimo da palimo knjige i nema šta sad da se snebivamo. Josif Miško dobuje prstima po stolu i pevuši: u no- u no-vembru / četr-deset treće / zado- zado-bismo / bolo-ve naj-veće. Da li je stigla najavljena sovjetska pomoć, pitam, ne tako odlučno. Josif Iljič se samo nakašlje. Josif Kirič stavlja kačket na glavu i kaže mi: A ti bi samo o tim sredstvima da pričaš. Hm, ne zovu ga tek tako Kira Skalpel. Kad smo kod Sovjeta, kažem, šta bi sa prethodnim paketom? Ja ga nisam video. Drugovi se ćutke zagledaše u mene, pogledima što gore ispod kačketa. Stavim i ja kačket, i jeste, odmah mi je lakše, osećam silu, i svega se sećam. Ah, Urlike, samo si ti bila uvek orna za akciju, samo si ti imala precizne odgovore na komplikovana pitanja (recimo: Da li se sveta zemlja može uzorati?). Krajičkom oka vidim kako Drug Iljič nogom gura flašu loze skrivenu ispod stola dublje u senku. Nastrana vrana. Svi ustajemo. Vreme je Komesarske odluke. U podrumu imamo vezanog kritičara. Kritičare ne treba trovati, ali sa njima nešto mora da se radi. Izvod br. 3 iz Ilegalnog Betonskog Dnevnika (pisano iz ugla Druga Komesara, tj. mene, Josifa Saše Kiriča) Kakav odvratan dan. Održali smo juče propagandnu tribinu na neprijateljskoj teritoriji, i jedva se živi vratili u Beograd. Mislim da su pokušali da nas otruju hranom. Mi inače ne jedemo, bar ne svaki dan, ali oni lokalci nas saleteli, te Drugovi nemojte tako, te uvredićete nas, te Drugovi opština vas voli... I eto, dijareja mi rasturi stomak, sasvim rableovski, ne mogu da mislim, da radim. Ali, to je samo mala žrtva za našu stvar. Pa koji pošteni komesar nije patio od dijareje? Mogu samo da zamislim kako je to bilo na Predsedničkom brodu, u ono vreme. No, problem je što me ova muka omela u važnom poslu. Pravio sam nacrte, pravio i nacrtavao, nizao preambulu za preambulom i član za članom i unapred spremao amandmane, godinama, još od svoje šesnaeste. Ostalo je samo da prekucam konačnu verziju - i onda se jutros probudim, ukočen za radnim stolom, sa paučinom od uha do ćoška sobe, rastočenog stomaka, i čujem sa radija: oktroisan novi ustav! O, Vladimire i Josife i Crveni Trže, pa gde mi ode minuli rad?! O, Urlike, ljubavi jedina, vidi šta su mi uradili! Meni, Komesaru deraču tvorova, meni, strašnom Skalpelu, kome se klanjaju čaršijski kritičari. Ja nisam mogao da znam šta se događa, ja sam danonoćno radio i gurao prema cilju. Ali, kako to da Drugovi Komesari nisu znali? Oni uvek sve saznaju. Zašto me nisu upozorili? Eh, zašto... znam zašto. Josif Miško bi majku prodao za polovnu raketu, onu dvojicu kopilana Ždanovljevih da ne pominjem (Josif Iljič je dugo bio u Boki, prikupljao pomoć, od koje ja dinara nisam video). Po leševima takvi gaze, znao sam ja, pa makar i preko mog leša, i mog ustavnog čeda. Briga njih za ustav, i za ovaj moj i za onaj oktroisani. A ni dijareju nisu dobili, niko, samo ja. Da li je to počela čistka u redovima? Gledam Josifa Tomu, pravi se lud, piše Koračnicu za decu. Josif Iljič uporno pridikuje kako nije u redu da ja imam CZ99, a njih trojica imaju stare tetejce. He-he, nije u redu, ali ja sam ovde Skalpel. Josif Miško markira flašu loze skrivenu ispod stola i pravi se da prvi put čuje da sam ja uopšte radio na ustavu. Dobro Drugovi, neka bude borba surova, a čiji je diskurs suroviji od mog. Umesto vode, krv ću sipati u cement, pa ćemo videti čija će penzija biti veća. Izvod br. 4 iz Ilegalnog Betonskog Dnevnika (pisano u trećem licu, o Drugu Komesaru, tj. meni, Josifu Mišku Živukovu) Josif Miško je bio gladan. Danas je mrzeo leto, jer želeo je da mu bude hladno. I ne bi bilo loše da je bolestan, to daje oštrinu. Kad je gladan, bolestan, kad mu je hladno i kad stavi kačket, on je uzorni Komesar, on je... jurišnik spreman na jeziva dela (recimo: uđe u izdavačku kuću, kaže apolitičnom uredniku da je Elvis upravo napustio zgradu i nevini urednik skoči s prozora da stigne Elvisa). Pored toga što nije bolestan i nije mu hladno, Josif Miško danas mrzi i poštu. Pošta je donela crva sumnje, zbog kog ne može da prati razgovor Drugova o svetoj zemlji. Zloslutni crv kaže da su svi oni, Drugovi Komesari, njihovi saradnici i simpatizeri, u stvari - Crveni Kmeri. Komesar Josif Miško nikada nije video Crvenog Kmera, ali slušao je o njima i oni su, u neku ruku, bili daleki ideal, za koji se nadao da će biti dostignut u dalekoj neodređenoj budućnosti. Ali, ako je ideal već dostignut, ako su postali Crveni Kmeri, hoće li uopšte biti budućnosti? Ili je vreme Konačne Revolucije došlo, već posle 6 godina, svođenje računa na betonskim zidovima, onim što su bili zidovi srama, a sada će postati zidovi smrti. Kad taj kotur krene, ne zna se ko sve može da završi na zidu. Kroz žile Druga Miška kolao je jurišnički adrenalin sa barikada, pomešan sa zebnjom i, priznao je to sebi, sa istinskim strahom. Iz kovitlaca neizvesnosti trgao ga je Drug Toma vizionarskim rečima: Prenesi dalje, Vjazma je pala. Tužan je bio Drug Josif Miško, što je dopustio strahu i sumnji da ga obuzmu, i žestoko se samokritikovao. Samo jednom bio je tako tužan: kad je u predgrađu pala voljena Urlike. Mada, pošteno je reći i da je bio tužan, skoro kao pingvin, što nije znao gde je novac iz sovjetskog paketa. Komesari su ustali, stavili kačkete i krenuli na agitatorske zadatke. Drug Miško se uz dovitljiv izgovor vratio i dohvatio flašu loze ispod stola, da utopi onog crva i svoje brojne tuge. Pa dobro, rekao je sebi (onako, rableovski), bolje Crveni Kmeri nego Crveni Čmeri.  1   2   3   4