2012    2011   2010   2009    2008   2007   2006	BETON BR.118  DANAS, Utorak 20. decembar 2011.   Piše: Marko Pogačar PJESNIČKI PUSTA ZEMLJA                     Ili skica za portret pjesničke produkcije u Hrvatskoj, godine izborne 2011.     Godina koju ostavljamo za sobom (ili, bolje, ona ostavlja nas) ostat će, vjerujem, uglavnom šuplje mjesto, gluha recka u imaginarnom kalendaru domaće pjesničke produkcije. Nije da taj kalendar inače krije neku pretjerano „vruću robu“, ali, ako ćemo pravo, zalomi mu se i nekih sasvim ugodnih, naseljivih i svijetlih kućica. Lirska 2011. bila je, u tom kontekstu, kvantitativno i kvalitativno vjerojatno najsiromašnija u posljednjoj petoljetki. Što se kvantitete tiče – posljedice najgore krize u izdavaštvu od ratnih godina (o onoj sistemskoj koja je uokviruje sve je već poznato) evidentne su, i bilo je očekivano da će, uzimajući u obzir njezin tržišni potencijal, pjesnička produkcija biti prva na popisu za odstrjel. Naknadno se pokazalo i to da će, što se kvalitete tiče, ona pasti šutke i šaptom, bez ikakvoga: „pucajte u grudi!“. Za početak, svi su veliki i srednji izdavači koji u svojem programu imaju pjesničke biblioteke značajno smanjili broj naslova. Tako Algoritam, umjesto očekivanog barem jednoga kola godišnje, štampa tek jednu knjigu (britku Kuda sestro Damira Avdića koja, ipak, teško funkcionira bez vlastite performativne popudbine). V.B.Z., koji je znao imati i više od desetak pjesničkih naslova, zadržava se na dvije (još jednom manje-više nepotrebnom uknjiženju Mile Stojića, te novom stihovanom svesku novinara i televizijskog voditelja Aleksandra Stankovića, koji uporno i beznadno inzistira na vlastitoj „pjesničkoj“ karijeri), jednako kao i Fraktura (jedna sasvim prosječna i jedna kojoj ću se kasnije vratiti). Inače pjesništvu izrazito posvećeni Meandar prilaže tek tri naslova (dva oveća debakla – knjige Anđelka Vuletića i Marinele – i jedan potencijalno važan koji, jer se upravo pojavio, još nisam uspio uzeti u ruke – Zapise iz mrtvog jezika Branka Čegeca), a Disput „Cesarićem“ nagrađenu Trebalo bi srušiti zidove Kreše Bagića. Najmasovnija je, očekivano, bila produkcija u okvirima državnim budžetom izravno financiranih institucija: dvaju društava pisaca te bezbrojnih ogranaka Matice Hrvatske, zavičajnih društava, klubova ovih-i-onih, lovno-ribolovno-poljoprivrednih udruga i saveza te ostalih „standardnih sumnjivaca“. Apostrofirana je produkcija uglavnom, s nekoliko važnih iznimaka, pjesnički irelevantna. „Slučajna“ iznimka koju valja posebno istaknuti (eksplicirat ću je nešto kasnije), krije se u Maloj knjižnici Društva hrvatskih književnika, inače najvećim dijelom pasatističkom, ognjištarskom, poetički i politički reakcionarnom nizu. Sistemsku iznimku predstavlja nedavno uspostavljena biblioteka Hrvatskog društva pisaca i časopisa Poezija, koja donekle održava kvalitativnu razinu te zastupa neke od zanimljivijih pjesnika različitih generacija, od Branka Maleša, preko Damira Šodana do   Dorte Jagić. Ovogodišnje, treće (doduše vjerojatno do sada najslabije), kolo donosi nove naslove Slavka Jendrićka, Dinka Telećana, Kristine Kegljen, Lane Derkać i spomenute Jagić (Kauč na trgu) kojeg je, čini se, izdvojiti kao najzanimljivijeg u ovoj rundi. Dok smo još na brojevima i nizovima: ovaj drastično reducirani broj godišnjih pjesničkih uknjiženja doima se zapravo mnogo realnijim – već nekoliko godina suočavamo se s nekritičkom hiperprodukcijom istih, a evidentno je da je čak i ovaj potkresani izdavački program teško napuniti relevantnim naslovima. Usporedimo li je s prošlom godinom, kada su se, da spomenem samo neke, pojavile i sjajne knjige poput Maleševog Vertiga ili Oblučarevih Pucketanja, a i čitav niz sasvim solidnih naslova, od Stojevića, preko Đurđevića do Gordane Benić, ove godine – ako nisam napravio neki ozbiljniji propust – nismo imali zadovoljstvo čitati nešto slično. Pažnje vrijednih debija također nije bilo, a zamro je i antologičarski evaluacijsko/tipološki trend – prošle godine dobili smo, na primjer, Šodanovu „stvarnosnu“ antologiju i Maleševu Poetsku čitanku suvremenog hrvatskog pjesništva, dok 2011. takvi projekti (ako zanemarimo interpretativno usmjerene Davora Šalata i nižepotpisanog), izostaju. Što se časopisne scene tiče, očekivano, nema novih projekata, ali ni jedan se časopis s pjesništvu posvećenim prostorom, usprkos poslovično poremećenim periodama, nije posve ugasio. Posljednje godište jedinog ekskluzivno poeziji usmjerenog časopisa, Poezije, reprezentira, opet očekivano, iste trendove kao i godišnja knjiška produkcija – njezin domaćoj književnoj praksi posvećeni dio iz broja u broj je sve slabiji. Retrospektivne nagrade za godišnju produkciju uglavnom još nisu dodijeljene, ali je ugodno iznenađenje donio žiri najuglednije hrvatske „nagrade za ukupan doprinos pjesničkoj umjetnosti“, Goranovog vijenca. Nakon petoljetke uglavnom ćoraka, Vijenac je dodijeljen Delimiru Rešickom. Hoćemo li, dakle, po nečemu, osim po onoj kalendarskoj praznini, ipak pamtiti ovu pjesničku godinu? Odgovor leži u dva naslova kojima sam se obećao vratiti, i u oba slučaja se radi o – prijevodima. Također, što je svakako hvalevrijedno i potrebno u domaćem (ne samo pjesničkom izdavaštvu) – o prijevodima iz nesrpskohrvatskih jugoslavenskih književnosti – slovenske i makedonske. Prvi je knjiga Krijumčari Aleša Debeljaka, u prijevodu Ede Fićora, a drugi su Izabrane pjesme velikog makedonskoga modernog pjesnika Bogomila Đuzela, u prijevodu Slavka Mihalića i Borislava Pavlovskog. Spomenuti su naslovi ovogodišnji prilog polaganoj književnoj reintegraciji nasilno i krvavo raspačanog zajedničkog političkog i kulturnog prostora, i u oba slučaja riječ je o dobro pogođenom izboru; moćnim pjesnicima i dobrim knjigama. Sve drugo svodi se mane ili više na pobrojavanje lakuna, propusta i izostanaka. Na primjer, ni ove godine Danijel Dragojević nije objavio novu pjesničku knjigu. Niti za ljubav toj samoj, pjesnički, a i „onako“ uglavnom jalovoj godini Piše: Saša Ćirić KOMUNIZAM ZA PONETI                     Slavenka Drakulić: Basne o komunizmu (Rende, 2011.; Profil, 2010.)     Nekoliko je problematičnih stvari u knjizi Slavenke Drakulić (Rijeka, 1949.) Basne o komunizmu: tajming, analitički uvid i izbor žanra. Pisati o komunizmu danas, kada se i u najmnogoljudnijoj zemlji na svetu komunizam već godinama uspešno ukršta sa elementima kapitalizma, deluje, blago rečeno, demode, ili bar zagonetno. Pisati posle dve decenije o komunizmu, čin je koji podrazumeva ili dobar povod (npr. nove činjenice ili novu metodologiju tumačenja) ili atipičan literarni učinak. Ništa od toga Basne o komunizmu ne sadrže – autorka operiše notornim podacima o životu iza Gvozdene zavese, vezujući se za ne manje notorne događaje i fenomene poput bežanja preko ili ispod Berlinskog zida, Praškog proleća 1968. ili zavođenja vojne dikature u Poljskoj 1981. godine. Zanimljivo je da za celovit mozaik istočnoevropskog sveta u ovoj knjizi „nedostaju“ novele o Mađarskoj, Bugarskoj i Sovjetskom Savezu, mada se pominje fenomen perestrojke i paradoks njenog kreatora koji se na Zapadu slavi kao dobrovoljni grobar komunizma, iako je on nastojao da ga usavrši kroz reformu a time i učini dugovečnijim, dok je u svojoj zemlji pod stigmom što se odrekao čvrste ruke i sunovratio imperiju. ŽIVOTINJSKO CARSTVO Knjiga Slavenke Drakulić spaja ležernu esejističku analitičnost i strategije proznog pripovedanja. Novinu u njenom pristupu predstavlja izbor životinja za naratore – otuda „basne“ u naslovu knjige. Ipak, i ovo rešenje je prividno neobično, budući da se naslanja na dugu evropsku tradiciju poučne, satirične i alegorijske proze u kojoj su glavni likovi bile životinje. Mimo klasične basne i njenih naravoučenija, stoji primer Orvelove Životinjske farme, koji i Drakulić citira. Orvel piše alegorijski pamflet i satiričnu antiutopiju sa ciljem da pokaže regresiju revolucionarnog procesa sa besklasnog društva, ostvarenog pobunom životinja na farmi, na obnovljeni klasni poredak. Ovaj proces praćen je zastrašivanjem i bezočnom propagandnom manipulacijom koja načela jednakosti i samu činjeničnu istinu oblikuje shodno trenutnim interesima vladajuće klike. Zanimljivu   upotrebu životinja donosi Maus, strip američkog crtača Arta Špigelmana o holokaustu, koji rasističku teoriju nacista koristi kao podlogu da životinjske vrste poveže sa nacionalnim kolektivima. Tako su Jevreju prikazani kao glodari, nacisti kao besne mačke, Poljaci kao svinje, Francuzi žabe, Amerikanci psi. Kod Slavenke Drakulić izbor životinja je više fakultativan. Uistinu, neke od izabranih životinja, poput mačke, domaćeg ljubimca generala Jeruzelskog ili Titovog papagaja sa Briona, Kokija, u položaju su povlašćenih pripovedača jer su zbog bliskosti sa vladarima u stanju da čuju i vide stvari koje su nedostupne drugima. Ali miš u ormanu Muzeja komunizma u Pragu, najstariji pas u Bukureštu, istočnonemačka krtica ili albanski gavran, svedok samoubistva premijera u Albaniji Envera Hodže, nisu ništa više od narativnog kurioziteta i udovoljavanja žanrovskom imperativu knjige. OŽILJCI OD BOLJE PROŠLOSTI Iako u svakoj od šest novela autorka varira njenu formu (predavanje, vodič kroz muzej, intervju, pismo, dnevnik, sećanje), u samoj naraciji dominira monolog, što knjigu čini monotonom. Basne o komunizmu zapravo su priče o komunističkim diktatorima, njihovim odevnim i prehrambenim navikama, lepšem polu, karakternim crtama, mondenim sklonostima. Takvo rešenje ima smisla s obzirom na faraonsku dužinu vladavine, ovlašćenja i uspostavljeni kult ličnosti ovih vladara, mada je time u drugi plan potisnuta istorija privatnog života u socijalizmu. Povodom suđenja generalu Jeruzelskom, koji je 1981. proglasio vanredno stanje i zaveo vojni režim u Poljskoj, autorka postavlja pitanje smisla takvog zakasnelog suđenja, želi li se time postići simbolička pravda ili izvršiti osveta bivših podanika, ostavljajući da odgovor lebdi između ponuđenih opcija. Sličnu dilemu izneo je 1992. Džulijan Barns u svom romanu Bodljikavo prase, pitajući u kojoj meri je suđenje svrgnutom diktatoru moralno diskreditovano ako ga sprovode oni koji su dugo bili deo tog režima i kako suditi predstavniku jednog sistema sa pravno-političkih i civilizacijskih pretpostavki druge ideologije. Uprkos notornosti svoje tematike i fakultativnosti basne kao diskurzivnog okvira, Basne o komunizmu Slavenke Drakulić su pitko štivo i zgodan priručni podsetnik na minulu epohu levog totalitarizma. Podsetnik za one koji tada nisu bili rođeni, kao i za one kojima su horor ratova i naturalizam tranzicije dalju prošlost učinili bajkolikom  BETON BR.117  DANAS, Utorak 15. novembar 2011.   Piše: Saša Ćirić VAKUUM PUMPICA                          David Albahari: Kontrolni punkt (Stubovi kulture, 2011)     Na mojoj kritičarskoj majici piše: I ♥ Albahari. Korisno je, ipak, i relaksirajuće, s vremena na vreme posegnuti za ritualnom metodom: kill your idols. Ako ni zbog čega drugog, da bismo otresli pozlatu idola s naših prstiju. LAVIRINT TAUTOLOGIJE Sada je vidljivo da poslednjih nekoliko romana-novela Davida Albaharija (Ludvig, Brat i Ćerka, uz Kontrolni punkt) obrazuju nov prozni ciklus. Odlika ovih kompaktnih narativnih svitaka (roman kao jedan pasus) jeste njihova nepredvidljivost, ili tematsko osvajanje novih područja borbe. Mnoge je iznenadila, mnoge i obradovala kritičarska žestina sa kojom se narator u Ludvigu obrušio na palanački mentalitet Beograda, zaboravljajući, avaj, da tu kritiku saopštava jedan krajnje nepouzdan narator, salijerijevski ljubomoran i inferioran, što njegove bernhardovske pamflete čini upitnim. Druge je još više iznenadila travestija u Bratu, kada se u drugoj polovini romana, kao u filmu Od sumraka do svitanja, tipični postmoderni diskurs neočekivano preobličio u džender pripovest u kojoj brat-transvestit dobija batine u delu Beograda čiji je počasni građanin odnedavno postao veseli ambasador Konuzin. Ili eksplicitan pornografski narativ o kopulaciji vremešnog univerzitetskog profesora sa ćerkom svog kolege i teorijskog neistomišljenika u romanu Ćerka, gde je drugi deo romana posvećen profesorskom dvoboju močugama u beogradskom Studentskom parku. Ne čudi, otuda, da i Kontrolni punkt nastavlja neofitsku tradiciju neočekivanih bizarnosti i žanrovskog melanža koji ukršta groteskno i tragično. Ovoga puta, saobrazno naslovu romana, Albahari postaje Hemingvej, ili Remark, ili Orvel sa uspomenama iz Katalonije, dakle, eksplicitni ratni hroničar koji uz akcione masovke ne preza ni od opisa silovanih i preklanih civila, scena masovnih orgija i kaznenih pohoda, niti od završnog, pekinpoovskog masakra u kome ginu svi preostali likovi, sem jednog. Albaharijevo ratno pismo, uprkos obilju istorijske građe koje mu je stajalo na raspolaganju, rađa se na tlu neodređenosti i apsurda. Vojnici stradaju od drvenih strela kao i od granata, postepeno ali neumoljivo, kao u Deset malih crnaca Agate Kristi, samo što u četi ima 37 vojnika te ponekad stradaju i grupno. Svejedno, mimo masovnosti usmrćivanja, pozadina ubistava ostaje nerazjašnjena do kraja štiva. I inače, logika zbivanja u Kontrolnom punktu je halucinantno iščašena kao u krvoločnom dadaističkom dramoletu. Tako i čitav roman ostaje zaglavljen između postupaka tragičke lakrdije i groteskne novele za decu i (ne)osetljive. LAKU NOĆ, DECO Ima, zapravo, nečeg „blasfemičnog“ u Albaharijevom ukrštanju tragičnog i grotesknog Adela Jušić: Kome treba drnč?, video rad, 5' 40", 2008, foto: Semra Kikić   u Kontrolnom punktu. Čitav roman i ne predstavlja ništa drugo do niz prizora ili scena nasilne smrti: stradanja u borbi, ratnih zločina, vojničkih suicida, opisanih sažeto i sugestivno. S druge strane, postoji kontekst nedefinisanosti i apsurdnih sugestija: ne zna se ko je neprijatelj, koliko neprijateljskih strana učestvuje u ratnim dejstvima (u jednom trenutku pominje se i treća zaraćena strana); čak ni kojoj istorijskoj epohi ili geografskom području pripada neprijatelj koji koristi drvene strele kao oružje. Likovi većine vojnika su anonimni i sem komandanta neindividualizovani. Štaviše, vojnici kao da predstavljaju jedan neizdiferenciran kolektivni lik; svi imaju identične reakcije (recimo, kada komandant kaže da nisu došli na kontrolni punkt da bi čuvali ovce, svi vojnici se okreću oko sebe ne bi li videli gde se nalaze te ovce). Ipak, jedan vojnik je imenovan kao Mladen Sova, drugi Dragan Pile, što naizgled baca svetlo o čijoj vojsci je ovde reč. Ali kontrolni punkt nipošto nije aluzija na Brnjak ili Jarinje, mada je više nego zanimljiva koincidencija (stvarnost mu tako dođe kao posredna reklama za roman). Jezik koji radista čuje u slušalicama nije samo nepoznat već je i (ono)stran, da bi komandant kasnije čuo češki jezik. Pred konačni okršaj, komandant u neprijateljskom vojniku prepoznaje „jednog od Dejanovića“, što košmarnost zapleta povećava za još jedan imaginativni okretaj zavrtnja. Posle „Indijanaca“ koji usmrćuju strelama, nekakvih „vojaka Švejka“ koji su se ratoborno zaputili u naše (?) krajeve, ispada da se na stranicama Albaharijeve proze obistinilo i jedno davno predosećanje građanskog rata. Ako ovom galimatijasu, koji se ne razjašnjava već permanentno komplikuje, dodamo nelogično ponašanje likova (vojnici samoinicijativno odlaze na kuvani kupus koji priprema izbeglička kolona; obnoć sa znatiželjnim djevama i podnapitim udovama započinju masovne orgije, da bi pošto je u postkopulativnom krkljancu nastradao jedan vojnik, učestvovali u kaznenoj odmazdi prema toj istoj grupi izbeglica), infantilni humor (recimo, narator se pita da li je zasađeni kaktus na grobu jednog vojnika znak da je on bio Meksikanac) i metatekstualna iskliznuća (naratorove reči iz off-a direktno utiču na ponašanje likova), dobijamo crtani film ili postmodernu ratnu bojanku. Tom zaključku ide u prilog narativni tretman prostora: krajnje nemotivisano, iznebuha, po jednom i nikad više pominje se zrelo voće u blizini punkta ili grozdovi osa koje vise sa kriški hleba. Iako potpuno odsečeni od ostatka sveta, vojnicima ipak stiže pošta ali ne i obaveštenje s kim su u ratu i da li rat i dalje traje, a usred meteža bitke telegrafista, shodno Pravilu službe, bez problema dobija 4 do 7 dana odsustva zbog smrtnog slučaja u porodici. POSTMODERNA UMIRE DVAPUT Literarni učinak ove čudne smese je, blago rečeno, otužan: ratni užas je banalizovan cartoon efektima, apsurdna logika fabule potire i poslednje tragove uznemirujućeg i jezovitog u romanu, krvoločnost prikazanog čini se da je sama sebi svrha. Kao da se uputstvo za razumevanje ovog romana krije u citatu sa 143. strane: „Nikada se neće doznati da li je to bilo zbog bensedina ili zbog uspešnog delovanja komandantovog imunog sistema, ali tako je to sa mnogim stvarima: nema tu nikakvog raspravljanja i prenemaganja, ili ih uzimate takve kakve su ili ih uopšte ne uzimate.“ Dakle, take it or leave it, šta si shvatio, shvatio si. No, za razliku od prethodnih romana, za prelazak preko Kontrolnog punkta ne pomaže ni antidepresiv ni imuni sistem naklonjenih mu čitalaca  BETON BR.116  DANAS, Utorak 18. oktobar 2011.   Piše: Dragoljub Stanković IZGUBLJENI ALHEMIČAR MIROPOJSTVA   Zoran Bognar: Lavirint kruga (Book, 2010)     U prvoj pesmi pod nazivom Utopljenik iz 1984., u knjizi izabranih i novih pesama Zorana Bognara, Lavirint kruga, lirsko ja se legitimiše kao žrtva nekakvog potopa, pominje se i rat, ali mi ne znamo da li se lirsko ja spaslo ili je sve samo varka. Taj manir da se ostane nedorečen autor shvata kao poetičan, često ga koristi ali umesto da otvori mogućnosti i poentira višesmislenošću, njegova nedorečenost snižava napon pesme i poništava njenu moguću snagu. U sledećoj pesmi, Igra senki, lirsko ja je ponovo u opsadnom stanju, ali ovaj put zbog rugobe i nesklada sveta. Obraćajući se bogovima, deklarativno izjavljuje da ta ružna igra senki nema više mesta u svetu. MILJENIK DEVEDESETIH Zoran Bognar govori o sebi kao o žrtvi vukovarske apokalipse. Smatra da ju je proročki predvideo u svojim ranijim pesmama i da je to trajni pečat njegove poetike, ali nam nikad ne kaže ko je ruinirao njegov Vukovar i zašto. Bognarova blistava karijera počinje ipak u Beogradu. Postaje saradnik nacionalističke Politike, glasila mržnje koja je razorila Vukovar. U Politici je proglašen za mladog pisca koji je obeležio 1993. godinu. Postaje član UNS i UKS, saradnik književnih časopisa i urednik. Dobija nagrade sa svih strana, postaje sekretar Odbora za ljudska prava UKS, objavljuje poeziju, biva prevođen na više jezika..., i sve to u roku od nekoliko godina. O njemu pišu: Jovan Ćirilov, Jelena Marinkov, Draško Ređep, Saša Radojčić, Ljiljana Šop, Mileta Aćimović Ivkov, Nenad Milošević, Tihomir Brajović, Ivan V. Lalić, Divna Vuksanović, Bojana Stojanović Pantović, Jovan Zivlak, Vladislav Bajac, Gojko Božović, Zoran Gluščević, Radivoj Šajtinac i mnogi drugi. Omiljen je gost na mnogim međunarodnim pesničkim susretima kao predstavnik Srbije i počasni član Društva pisaca Bosne i Hercegovine. Posebno mu je draga nagrada iz 1999. godine za najboljeg mladog pesnika Istočne Evrope, na osnovu čega je kasnije bio stipendista u Vili Valdberta. I da ima tri života, kaže Bognar u intervjuu za Politiku, ne može se odužiti Handkeu. U svojoj poeziji on, međutim, na par mesta eksplicitno kritikuje poltronstvo, ali govori i o strahovitoj želji lirskog ja da uđe u elitu. ZLOČINI NEPOZNATOG NETKOG Bognar se predstavlja kao žrtva jedne apokalipse, a baš sa kreatorima te iste apokalipse doživljava svoje zvezdane trenutke. Nedavno se pojavila njegova, avaj, još jedna, najnovija kompilacija pesama, ovoga puta vezanih baš za rodni Vukovar (Vukovarske elegije, BKG), za koju kaže da ju je posvetio snazi i izdržljivosti grada i građana Vukovara povodom 20 godina od Svetske Sramote koja se nikada nije smela dogoditi... U pesmi Suton, tužni, usamljeni lirski junak je istovetan s Bogom,/ daleko od istine, daleko od laži... Eto idealne pozicije za srpsku elitu devedesetih, s onu stranu istine i laži, pozicija čiste neprozirnosti. Posle mladalačkog bunta, u pesmama koje su odjek vukovarske   strahote još uvek ima trenja između stvarnosti i poezije. U pesmi Noć avetinjske volje čitamo: Na toj zemlji oduvek su živeli Ljudi Čistog/ Srca. Grad je vekovima bezbrižno spavao ispod/ otvorenih prozora. Nije bilo sirena paranoje. ... Ali, jedne večeri, ... je... bila Noć Avetinjske Volje, ... Oni su stigli... rušili su i palili sve pred sobom:/ majke, očeve, braću, sestre, prijatelje, kuće,/ fabrike, škole, biblioteke... I ne rekavši ko su ti koji sve to rade i zašto, pesnik samo želi da probudi Novog Patrijarha Dobre Volje. Rat je, dakle, bio nekakav fatum, koji nije mogao biti izbegnut. Krivci za stradanje se nepoznati krvoločni došljaci, koji dolaze pod demonskim plaštom „avetinjske volje“. Žrtve su svi „na toj zemlji“, bez razlike, jer svi su „Ljudi Čistog Srca“. Budući da su počinioci nepoznati, nema ni odgovornosti, jer nema se od koga tražiti. Ostaje samo žal i nemoć. Kako se to lepo poklapa sa stavom beogradske elite. Krivica je svačija i ničija a Sramota je Svetska. Šta je bilo bilo je, da se nikad ne ponovi, ma šta se desilo. U pesmama „Mrtvi su jedini svedoci“ i „Ako se mrtvi jednog dana vrate“ relativizacija zločina daje se iz pozicije mrtvih: Možda su njihovi noževi bili oštriji, možda su/ naši bili brojniji. Antiratni karakter ove poezije je konfuzan, mlak, nedorečen, infantilan. Čini se da tek posle ove tzv. vukovarske faze u pevanju autor dobija krila. Može sada da bude štagod hoće; odsustvo odgovornosti prema pevanju povlači svaku drugu neodgovornost. Glumac je u sopstvenom teatru pseudo-samospasenja: Svejedno mi je da li ću biti u mantiji/ ponoćnog monaha s pratnjom lascivnih/ mažoretkinja ili u kostimu raznosača/ mleka... (Strelac). Ukinuta je istorija, svet je nestao, ne postoji više ništa, ni moral ni čast, ni zločin ni greh. Ali ovoliko koketiranje s ništavilom ipak traži jako i, rekao bih, banalno uzemljenje. Posle prethodnih verujem-neverujem stavova, u pesmi iz 2001. godine, Oglas, čitamo samooglašavanje, definitivnu pristupnicu beogradskoj naci eliti: Verujem u porodicu, Boga, kralja i otadžbinu. Niže dalje Bognar svoje mudrosti kao žalopojna opšta mesta (Oduvek sam ljubio poetiku izvrnute rukavice,/ taj volšebni jezik paradoksa) i savetuje Bardolfa, Maestra i koga sve ne, važno je samo da taj neko ima egzotično ime. HOMO APOCALIPTIKUS Kako Bognar zamišlja poeziju? Ona treba da bude teško čitljiva, nerazumljiva, da se bavi večnim temama života i smrti, Boga i Đavola, Sudbine, da ima što rogobatnije metafore i spojeve reči, mora da bude pompezna do krajnjih granica, uz obavezno velika početna slova za neke reči (Čovek, Ništavilo, Put... ), takorekući vrisak uma koji je upravo otkrio poslednju istinu, pardon, Poslednju Istinu, dakle, Otkrovenje Novoga Potopa, Novo raspeće Čoveka, Alhemije, Albeda, albina, Albinonija... i, naravno, Lavirinta kruga. Dakle, nisu problem loši pesnici, njih ima svuda i uvek, problem je kada tzv. književna elita odabere nekog oskudno talentovanog autora i proglasi ga za jednog od najboljih na sceni. To se desilo i sa provincijalno opskurnim Draganom Jovanovićem Danilovim. To je slučaj i sa njegovim poetskim bratom blizancem, koji je takođe intervenisao na svom prezimenu, Zoranom Bognarom (Ćalićem do polovine 90-ih). Bognar je samo još jedan Špengler iz našeg sokaka, karikaturalni epigon patetike uma jednog drugog, pravog pesnika, onog koji je takođe izašao iz rata ali je pevao ispred svoga vremena. Stihovi Zorana Bognara, ako uspete da ih iščitate, nateruju suze na oči koliko su urnebesno smešni dok, međutim, oni žele biti vrhunsko umovanje. Vatra i ništa, rekao bi Predrag Čudić  BETON BR.114  DANAS, Utorak 16. avgust 2011.   Piše: Saša Ćirić DVE PESNIČKE KNJIGE       Kako Beton nije, ili nije još uvek, književni časopis, u armiranom delu četvorolista nema prostora za potpuniju analizu aktuelne pesničke scene u Srbiji. Ali, daleko je od beskorisnog posvetiti se uporednom čitanju dve domaće knjige poezije objavljenih ove i prošle godine. Nasmejane ribe i razigrani miševi (Dragoljub Stanković: Barka tela, KOV, 2010) Ovu knjigu možemo čitati na dva načina. Prvi način nalagala bi nominalna logika mitskih referenci teksta; drugi način čitanja bi ignorisao ove reference vezujući se za „autohtono“ značenje pesničkog teksta. Prvo od četiri ciklusa knjige Barka tela nosi naziv „Za surovu boginju Tiamat“, dok četvrto igrom reči u naslovu „Piti ja“, kasnije i eksplicitnim pominjanjem, upućuje na čuvenu proročicu iz Delfa. U vavilonskom mitu o nastanku sveta „Enuma Eliš“, Tiamat je boginja slanih voda koju savladava Marduk, bog zaštitinik Vavilona. Od trupla boginje stvorio je nebo i zemlju, dok je život nastao iz krvi Kingua, usmrćenog boga koji se oženio sa Tiamat. Tiamat ima oblik ogromnog, nadutog ženskog zmaja, pramati je svega, pa i samog haosa. Ako se svega sedam pesama prvog ciklusa čita iz ovog mitološkog konteksta, treba ih shvatiti kao neku vrstu približavanja „surovoj boginji“, odnosno onome što ova figura simbolički oličava. Ipak, identitet onoga ko se približava i svrha njegovog poduhvata ostaju nejasni. Središnji ciklusi knjige značenje odvajaju od početne mito-poetske matrice, da bi se Pitija na kraju javila kao relativno jednostavna metafora za nerazjašnjenu zagonetku. Otuda izbor ostaje na čitaocu, hoće li celinu knjige nastojati da razume kao deo obnovljene epske potrage, potrage koja dominantno postavlja pitanja o ljudskom telu i identitetu, o sili erosa i dinamici evolucije, ili će konstatovati razobručeno mnoštvo implikacija i prepustiti se senzacijama koje nude pojedinačne pesme. Uopšte, iskazivačka sažetost svih pesama, svedenih na nekoliko kratkih stihova, udružila je narativnu eliptičnost i pojmovnu ekstatičnost. To je poezija telesnih metafora, zategnute i razapete kože, pazuha boginje i bioskopa uma; poezija gde se tkivo obnavlja, udovi vrte a koža i zemlja paraju, ispisane „brazdama nevidljivog rala“, dok je telo i „granica između nas i beskraja“ i proteza i „groznica/ vinograda rodnih“ i more. To je takođe poezija, prustovski rečeno, devojaka u cvatu, gde „pupe grane/ mlade ženske/ voćke sok curi/ semenje narasta“ i gde „prska prezrelo“. Zapravo, za sve dženderofilne čitaoce, posebno je zanimljiva zamena rodnih uloga kroz pokušaj pesnika da oseti i istraži svoju feminin sajd („Prepoznajem sebe u telu/ polunage žene s ulice“). Ovaj crossover treba razumeti kao pokušaj savremenog Tiresije da obuhvati celinu erotskih potencijala tela i opštim senzibilitetom prevaziđe rodne zadatosti; možda i kao promenu perspektive gde protagonist nije više onaj ko se približava boginji Tijamat, već boginja sama kao ženski arheprincip. Naslovna metafora je slabašna, retke metafizičke implikacije („kako doći do celog“) nerazrađene su. Kao da je pesnik verovao u samorazumljivu snagu saopštenog, rado odustavši od kontrole značenja pesama ili je poklekao pred ijonovskom prisilom nerazgovetnog prenošenja spoznaje. Grad mrtvih ili nekromenologija (Goran Korunović: Gostoprimstva, Treći trg, 2011) Za razliku od Barke tela, Gostoprimstva počivaju na konceptu. Taj koncept možemo nazvati nekom vrstom bizarne hronike grada u kome žive mrtvi. Upravo oksimoron „život mrtvih“ predstavlja inteligentno osmišljenu podlogu i poentu knjige. Postoji život posle smrti, uverava nas Korunović i taj je život       sasvim nalik našoj svakodnevici, životu živih ili, kako pesnik beleži, neumrlih ljudi. To je život uistinu, u onom okruženju i s onim navikama kakve poseduju i živi, sa stambenim zgradama, uređenim ulicama, javnim prevozom i institucijama. Sličnost je tolika da ih je teško razlučiti, posebno što je Stiks isušen a prolaz između dva sveta, htonskog i ovdašnjeg, trajno otvoren. Ipak, Korunovićev grad mrtvih poništiće mnoge od predstava i očekivanja koje imamo. Bol ne prestaje u smrti, smrt se živima samo pričinjava kao spokoj ili odsustvo boli, mada ljubav, koju mrtvi jednako osećaju, postaje potpuna, budući da je trajna. Mrtvi se razmnožavaju na jednak način kao i živi, strepe iako je nejasno ima li smrti u gradu mrtvih. Među mrtvima ima i neljudi, kao i tuđinaca žigosanih etničkim, verskim i rasnim predrasudama. Ono čega nema među mrtvima jeste ono što standardno očekujemo da postoji: osvetoljubivih povratnika i demona; nema vampira, zombija ni zastrašujućih aveti. Invalidnost stečena za života ostaje i u smrti, a Korunoviću je poznat i fenomen kanibalizma među mrtvima. Ni „dole“ nisu popularna pitanja o bogu, čija je pisana objava u radikalnom raskoraku sa ljudskom prirodom („što se već predugo ispostavlja kao priča/ osmišljena od stranaca koji nas/ nikada nisu poznavali“). Naizgled ničeg utešnog u ovom gradu mrtvih, ni opravdane kazne ni zaslužene nagrade. Ali, nije sasvim tako. Mrtvi su obzirni jer ne uteruju živima strah u kosti,   donose važne vesti, javljajući se kao stari poznanici ili rođaci koje davno nismo posetili. Ova pesnička knjiga zapravo ima strukturu ciklusa novela, sugerišući motiv putovanja i lik naratora. Ipak, personalno putovanje i odisejevski susret sa poznatim pokojnicima ubrzo biva napušten za račun slikanja naravi i običaja mrtvih. Grad mrtvih čija konfiguracija neodoljivo podseća na Beograd, oblast kraj Kalemegdana, sa ušćem, tramvajima i prostranim parkom jeste privid nastao u stvarnom Beogradu koji preuzima ulogu ne samo replike već i proscenijuma ka svetu mrtvih. Autor vešto balansira između teškog prtljaga posthumnog diskursa i relaksirajuće strategije izneverenih očekivanja, između jeze i straha na jednoj i ironije i bizarnog na drugoj strani. Suptilno dozirane aluzije poseduju polemički ton. Crnjanski i njegov školski već devastiran citat: „seoba ima, smrti nema“ duhovito i doslovno je potvrđen. Nema smrti jer mrtvi žive, ali i zato što i u smrti podele opstaju. Takođe, „nema ničeg umirujućeg/ ni u buđenju/ u samoj smrti“, te je smrt u snu strašnije od života u siromaštvu, neizlečivih bolesti i koncentracionih logora, jer je najveća zebnja mrtvih (zapravo umirućih), „da neće uskoro uslediti ništa/ drugačije od svega/ što im je već poznato“. Kavafijevski retoričan, inovativan u konceptu i intelektualno podsticajan, Goran Korunović knjigom Gostoprimstva konkuriše za najbolju knjigu ove pesničke sezone  BETON BR.113  DANAS, Utorak 19. jul 2011.   Piše: Jasna Dimitrijević O BROTHER, WHERE ART THOU?   Vladimir Kosorić: Što se ne javiš bratu (Stubovi kulture, 2010)     Jugoslavija, rat i emigracija prostori su po kojima se savremena regionalna književnost kreće. Ona bolja, življa i komunikativnija. Postjugoslovenska književnost, posmatrana kao korpus rukopisa koji u paralelnoj montaži sadrže bar dva od ova tri elementa, može se tretirati skoro kao žanrovska a ne istorijska odrednica. Pisci i čitaoci ovakve literature najčešće su odrastali duž prvog vektora, sazrevali u drugom, a neki od njih sada žive treći. Detinjstvo smešteno u doba SFRJ zgodna je podudarnost koja pruža bezbroj dobro motivisanih asocijacija, bilo da se toj neuspešnoj zemlji pripisuje naivnost ili surovost deteta. Uglavnom, sentimentalna ironija lepak je koji povezuje delove mozaika kome često pristupamo kao dokumentarnom a ne književnom tekstu, te smo lako skloni da previdimo manjkavosti umetničkog rukopisa. Naime, čitamo ga kao vest iz prošlosti, ponekad kao sopstvenu biografiju, a od njega najčešće očekujemo samo minimum – zajedničko sećanje ili ličniji uvid u ono što nismo proživeli. Roman Vladana Kosorića Što se ne javiš bratu (Stubovi kulture, 2010) obavezan je naslov na listi takvih štiva, ali, nažalost, jedan od onih koji su mogli da budu daleko bolje napisani. Pošto postjugoslovensku književnost gutamo kao stari Grci adaptacije poznatih mitova, budimo dosledni u sličnosti i zahtevajmo da nas poznata priča, ispričana na nov način, zaista i ubedi. ZA SADA BEZ DOBRE MOTIVACIJE Kosorićev stil je uredan, ponekad do granice nepodnošljivosti. Čista rečenica koja retko iznenadi (a brzo se zaboravlja) ide u susret horizontu očekivanja, ali ga retko kad prelazi. Postoji niz ćorsokaka na mestima gde bih očekivala više pripovedačke mašte, više priče i motivisane lične istorije, a manje stereotipnih rešenja, kakvo je, za početak, prezime Bosnić, prikopčano sa Sarajevo sredinom osamdesetih Bijelim dugmetom. Ima problema i u epizodama, recimo onoj sa školskim drugarom Mirsadom. Reklo bi se da je ovaj autsajder, slab učenik i povučeno dete sa sela sprženih glasnih žica usled nezgode sa esencijom sirćetne kiseline, prvi književni junak (izvan okvira osnovnoškolske lektire) koji je stavio naočare sa velikom dioptrijom i postao prihvaćen u društvu. Tu je zahtev za motivacijom ustuknuo pred sentimentalnošću i rezultirao razblaženom parabolom sa tužnim krajem. Roman je najviše zatajio upravo na zadatom bolnom mestu, razlazu sa bratom i pitanju nepristajanja na identifikaciju sa krvnim srodnicima kada se oni zalažu za pogrešnu stvar. Neven, Zlatanov Stariji Brat, ostaje kroki portret koji na glavi nosi hiperrealističnu beretku sa kokardom, slabije definisan čak i od nekih epizodnih likova, na primer njegovog nastradalog oca Dušana, oficira-zavodnika čijim će profesionalnim stopama Neven krenuti i ostati lojalan svojoj službi do kraja rata i mirnog života u Beogradu, nepoljuljanog ubeđenja u svoju ispravnost. Nedovoljno za jednog Starijeg Brata, figuru koja zavređuje opširniju interpretaciju Mlađeg. Jasno nam je da među njima nema bliskosti (utoliko je sumnjivija postavka koja se temelji na razočarenju) i da rezoner, usled odvojenog odrastanja, ne može puno da nam kaže o   Nevenu. Izvan sećanja na vreme kada je Mlađi Brat bio tek davež koga je Stariji u ranim pubertetskim godinama morao da vuče sa sobom i priče o prvoj ozbiljnijoj svađi sa očuhom, Neven ostaje nedefinisan. Nedostaje, zapravo, intimna projekcija Mlađeg Brata koji u Starijem želi da vidi ono čega, saznaće, nema; niti je priča vođena gorkim otuđenjem usled različitog etničkog porekla očeva ove braće po materi, koje bi nam u drugom ključu obezbedili dobru i motivisanu priču. Njihov odnos pluta u nezainteresovanosti i nepoznavanju, a nakon kratke i plitke anksioznosti lako prelazi u olakšanje. Dobar deo romana strpljivo čekamo da izroni anegdota koja bi otežala Zlatanovu odluku da se bratu više ne javlja, ali problem palog heroja postavljen je mlako, tačnije – propuštena je prilika da se on valjano postavi. Izostanak analize te potencijalne dileme osporava romanu pravo na naslov koji nam je najavio pucanje po šavovima države i porodice. GDE JE NESTAO KAPETAN BOLI Jedno od jačih mesta na sreću je deo kulminacione petlje ratne naracije. Mlađi Brat sreće Starijeg na periferiji fronta u trenutku kada, podmićujući sve ratne strane do poslednjih 220 KM, crnim kanalima pokušava da pobegne iz bosanskog kotla. Dok kroz prozor bivše škole, sada u funkciji baze JNA, dopiru prljave popevke pijane vojske, razgovor Starijeg i Mlađeg vodi se pred geografskom kartom, prepravljenom oštrim potezima flomastera. Dok Stariji, poslušan vojnik na dužnosti, ostaje čvrst u fabrikovanom mišljenju da se rat vodi „zbog onih koji hoće da cepaju državu“, Mlađi izgovara jedno tiho: „Rat se vodi zbog mojih dvjesto dvadeset maraka“ i naracija ostvaruje taj trzaj koji smo čekali čitav roman. Ali, opet, nema opasnog kolebanja prouzrokovanog nevericom; nema transfera od ubeđenja da krivac ne može biti iz naše kuće, do otrežnjenja da to ipak jeste slučaj; nema upečatljivog sukoba, naročito ga Stariji Brat nije svestan. Mlađi se od tog susreta oporavlja kao od malo jače vrtoglavice, kao da je sve vreme bio spreman na takav ishod, a svedoci smo da u ranim godinama „događanja naroda“ nije propustio kroz svest Nevenovu fascinaciju Slobodanom Miloševićem u čijoj je pojavi, kao jedan od mnogih, prepoznao novog Tita. S druge strane, emigrantska poglavlja imaju brži krvotok i jači imunitet na kliše. Neretko su obeležena (auto)ironijom, ljutim začinom koji nedostaje prezašećerenim poglavljima o odrastanju. Ali taj registar nedefisano stoji u praznom prostoru, nepovezan sa glavnom tezom, jer Brat kroz njega prolazi ređe nego onaj motorciklista kroz Amarkord. Kanadska priča (u linearnom pripovedanju) dolazi nakon njihovog poslednjeg susreta, pa takva postavka samo doprinosi utisku da je Zlatan iz „bratske“ priče izašao relativno neokrznut, a Nevenova figura dobija na beznačajnosti. Sve u svemu, da je Zlatan mogao da ustane od stola u onoj napuštenoj školi i ode bestraga iz Bosne i romana uz Kejvove stihove let me tell you once again, I am the captain of my pain iz pesme „Brother My Cup Is Empty“, imali bismo drugačiji roman. Ovako ga je na tom putu, nažalost, ipak pratilo samo neko bezlično ne naginji se kroz prozor sa izlizane TDK kasete  BETON BR.110  DANAS, Utorak 19. april 2011.   Piše: Saša Ćirić ZA KIM ZVONE ZVONA?                   Zoran Malkoč: Groblje manjih careva (Profil, 2010)     Grubo skicirajući malu tipologiju savremene postjugoslovenske ratne proze, na jednoj strani bila bi savremena bosanska i hrvatska književnost. Ove književnosti sadrže znatan broj knjiga o ratu koje osvetljavaju različite aspekte rata. Neki primarni nivo činila bi proza bliska dokumentarnom svedočanstvu i ličnom sećanju učesnika rata, poput fragmentarne proze Faruka Šehića ili romana Kad magle stanu Josipa Mlakića. Na drugom nivou nalazila bi se dela koja u pripovedanje interpoliraju kritičke i komičke moduse. Kao satirička travestija, takav bi bio roman Jebo sad hiljadu dinara Borisa Dežulovića ili Planinski zrak Viktora Ivančića, nedovršeni roman koji prikazuje vojni stroj iznutra i prinudnu regrutaciju kao kaznu namenjenu antiratno nastrojenim intelektualcima. Poseban tip ratne proze predstavljale bi tzv. paralele i sinteze, prisutne u romanima Aleksandra Hemona, Igora Štiksa ili Miljenka Jergovića. Ovi autori ukrštaju iskustva više epoha a opisana zbivanja se odvijaju u više sredina (kod Hemona i na više kontinenata). Podvrstu ovog tipa činili bi romani poput Cirkus Columbia Ivice Đikića ili Treće poluvrijeme Emira Imamovića Pirkea, koji izbijanje i tok rata prate na primeru jedne izolovane sredine, bosanske provincije, oslikavajući njene patološke promene u ratu. Na zasebnoj ravni bili bi romani koji intenzivno osvetljavaju jedan aspekt ratne stvarnosti; recimo bildungs narativ o odrastanju u izbegličkom naselju, u romanu Hotel Zagorje Ivane Simić Bodrožić ili više tranzicionih povesti o psihotraumatskim poremećajima učesnika rata i samoubistvu, u romanu Rod avetnjaka Slađane Bukovac. Drugu stranu tipologije postjugoslovenske proze čini proza o ratu koja je nastala u Srbiji i Crnoj Gori. Najbolja je ona etički inspirisana i polemički uperena protiv dominantne ideološke matrice vlastite sredine. Takvoj prozi pripadaju romani Auschwitz café Dragana Radulovića, Berlinsko okno Saše Ilića i Kuvarove kletve i druge gadosti Srđana V. Tešina. Različitog opsega i žanrovskih sastojaka, svi ovi romani govore o kolektivnoj odgovornosti vlastitih društava za podršku, prećutnu ili eksplicitnu, politici rata za teritorije i velikodržavne projekte. Na istoj inspiraciji i etičko-polemičkoj paradigmi nastaje „ciklusna“ poezija Dragane Mladenović (posebno knjiga Rodbina). Na istoj ravni, ali sa suprotnim ideološkim predznakom javljaju se romani Od Ognjene do Blage Marije Jovana Radulovića ili Top je bio vreo Vladimira Kecmanovića. Oni selektivno govore o patnji pripadnika vlastite nacije, skidajući sa sebe i svojih sunarodnika odgovornost za zločine i razaranja u ratu (Radulović) ili izjednačavajući nedela onih koji su više od tri godine granatirali Sarajevo i njegovih uniformisanih branilaca (Kecmanović). Zaseban tip romana bili bi oni bliski Šehiću i Mlakiću, po pravilu smešteni na Kosovo u vreme NATO intervencije 1999. godine i sukoba srpske vojske i policije sa albanskim pobunjenicima iz OVK. Ispripovedani su iz saznajno i kritički ograničene perspektive rezervista i ne bave se moralnom odgovornošću za rat. Takvi su roman Var Saše Stojanovića i Tri slike pobede, treći deo trilogije „Dnevnik dezertera“ Zvonka Karanovića.   MORBIDNA GROTESKA Priče Zorana Malkoča (1967., Nova Gradiška) pripadaju prvom i drugom tipu ratne proze. Narativno predočeno lično iskustvo dobrovoljca hrvatske vojske na području Slavonije podređeno je poetici groteske koja na mesto intimnog dokumentarizma stavlja bizarne fabularne konstrukcije. U 26 priča u knjizi, Malkočeva novina dolazi iz postupka distorzije mimetičkog prikazivanja. Niz fantazmagoričnih fabula uvezuju u jedno klupko morbidnu književnu imaginaciju, crni humor, karnevalizaciju nasilja i zločina, PTSP sindrom i život na urbanoj margini sa grupom zakletih autsajdera: alkoholičara, navijača, sitnih lopova, preprodavaca, siledžija... Ipak, radikalizacija užasnog i bizarnog dovodi pre do recepcijske ridikulizacije prikazanog nego do efekata straha, zgroženosti i mučnine. Recimo, priča „Oči vadimo“, nad kojom bi mogao da se zamisli rani Tarantino ili Roberto Rodrigez. Za vreme istorijskog polufinala na SP 1998., koje Hrvatska gubi od Francuske, odvija se ulični rat na neimenovanoj periferiji. Kukac je od Cigana oteo golu desetogodišnju devojčicu, smeštenu u pokriven kavez poput kanarinca, dozvao Bosanca i Keru da pod punom ratnom opremom saučestvuju u odbrani plena koji je bio namenjen za izvoz, „u Dojčland“. I pre dolaska „plemena“ tamnoputih švercera, „tri ratna druga“ su se međusobno poubijala, što iz patološke ljubomore što iz trenutno inicirane mržnje. Tu su svi sastojci Malkočevog proznog recepta: neverodostojna motivacija, zakrvljene a dobro naoružane grupe, permanentno ludilo likova, ubilački porivi koji izbiju očas posla, bizarnost – gola devojčica kao povod za pedofilnu otmicu i revanšističku brutalnost. Ali to nije sve; mala Romkinja je miljama daleko od roda ljupkih Nabokovljevih nimfeta. Ona je animalna i zastrašujuća; na njenom licu očitava se „grozna i nakazna tupost“. NA TRAGU UKLETIH AUTORA Uopšte, svaki čitalac Malkočeve knjige priča može za sebe sastaviti top ten bizarnosti. Drugi, upečatljiv primer koji ostaje u sećanju, jeste ponašanje Dragane iz priče „Ahilej iz Poljana“. Dragana je lik mlađe žene iz srpskog sela koje osvaja hrvatska vojska. Ona uporno provocira uspaljene mužjake da je siluju i dobrovoljno pristaje da bude „vojnička uteha“ i ljubavnica pankera po imenu Ludi Konj koji je otima iz štapskog ljubavnog gnezda. Malkoč se ne libi da kriminalizuje tzv. Domovinski rat, tj. da ratnike predstavi kao egzekutore, silovatelje i trajno oštećene osobe. Međutim, granica koju ne prelazi jeste vitalizam i latentni trijumfalizam ratnih pobednika, što je izraz mačo senzibiliteta koji dominira u knjizi Groblje manjih careva. U jednoj priči, na korzou umesto pravoslavne crkve niklo je divlje rastinje. Narator se sarkastično priseća „proročanskih riječi pokojnoga Munje“: „Baš vam lipa ta crkva. Samo ste joj zaboravili ugradit točkove!“. U drugoj, narator pominje da je jedan lik imao „nekoliko neoprostivih mana za ovaj deo Slavonije“: bio je čudan, Srbin i bogat svojom zaslugom. U trećoj polupijani narator besedi čoporu pasa priznajući da im je gazde pobacao u Savu. Ova politička nekorektnost efektno kroji posleratnu atmosferu zatrovanosti i produžene međuetničke mržnje, ali ne ide za tim da je žigoše, ospori ili ukine. Malkočev svet je svet surovih i dezorijentisanih ali iskrenih bitangi. Ako je krv slobodno i poželjno prosuti, tu za laž nema mesta. Kao ni za licemerje sentimentalnog humanizma. Jedini dopušteni oblik sentimentalnosti je eutanazija. U priči „Kad sam bio bako Pila, mrtva, a u najboljim godinama“ bogatoj alkoholizmom, transeksualizmom, homoerotizmom, narator – akviziter knjiga, obučen u odeću pokojne bake tokom plesa guši njenog vremešnog supruga. Time mu „čini uslugu“, jer ga lišava saznanja da je ostao sam na svetu i polaže ga na krevet kraj baka Pile. U Malkočevima pričama dešava se da ni mrtvi nisu mrtvi, ni ljudi ni kućni ljubimci, već se preobražavaju u iritantne ali drage kućne duhove ili „beštije“. U priči: „O mentodama ubijanja beštija“, beštije su drage jer prave društvo i odagnavaju samoću, ali ih svejedno valja upokojiti. I kod Malkoča htonski svet, ma koliko bio simpatičan i žilav, često i superioran, treba držati na kratkoj uzici i vratiti duboko pod zemlju. Malkočeva proza je autentična, morbidna i brutalna; ponegde prelazi u manir i žanr, u nekoliko priča ostvaruje zavidan uspeh. Uspeh po sebi je uspeti transformisati jedan dosta determinisan oblik kakav je ratna proza u narativ koji izaziva mučninu i smeh, nelagodu i efekat neobičnog. Ali ova proza izaziva i otpor – otpor zbog samosvrhovitog produkovanja bizarnosti, kao i zbog ponavljanja proznih rešenja. Uspeh je i dodati nov kamenčić u mozaik savremene (po)ratne proze, ne dopustivši da diskurs ratnog trijumfalizma nadvlada cinizam oslikavanja čovekovog posrnuća pod zlom  BETON BR.107  DANAS, Utorak 18. januar 2011.   Piše: Saša Ćirić KINO PSORIJAZA                                      Goran Petrović: Ispod tavanice koja se ljuspa (Kompanija Novosti, 2010)     Grešna mi duša, nikada nisam pisao o Goranu Petroviću. Kosmos mi je svedok da ne bih ni sada, posebno ne o ovom naslovu s koga otpada šut, da NIN-ov žiri nije povukao crtu svojim najužim izborom. PROZA U BAŠČI Struktura romana Gorana Petrovića podseća na glavicu kupusa. U jezgru je priča objavljena u knjizi priča Razlike (2006), knjizi-rodonačelnici invazije narodnjačke literature na kioske. Protokom vremena oko jezgra zaglavinjali su i drugi listovi knjige: šta je bilo pre događaja opisanog u priči, šta je bilo posle tog događaja, šta se zbilo sa likovima do današnjih dana, šta je bilo mnogo pre opisanog a zapravo u suštastvenoj svezi sa pričom, te, finally, ko me sve zvao i prevodio i u kojim sam gradovima boravio. Elem, Ginter Gras se zatamnjenog dela svoje vermaht-biografije prisetio ljušteći luk, NINovom žiriju zapalo je, eto, da brsti kupus. Što me instant asocira na kralja trgova i srpske reči i njegovu elektoralnu dilemu da li učestvovati na izborima gde koza čuva kupus. Uprkos činjenici da u NIN-ovom žiriju sede dvojica dugogodišnjih urednika Narodne knjige, većina srpskih romanopisaca takvu dilemu nije imala. Izuzimajući epistolarne apstinente, Sašu Ilića i Sretena Ugričića, ostalim spisateljima srbijanskim, hvala kolega Arseniću, van narodnjačkog kola, nije smetao taj suštinski sukob interesa, da im knjige procenjuju oni koji su godinama radili na opremi i promociji drugih knjiga čiji se autori i ove godine nalaze u konkurenciji, a nije im zasmetao ni taj konzervativno-desničarski ideološko-izdavačko-interesni miks Pečata, Srpske reči i počivše Narodne knjige. Čudi li, otuda, nekoga što u tzv. najužem izboru imamo poker dugogodišnjih autora Narodne knjige, dok u tzv. najširem izboru od 30 naslova svoje mesto nisu našli ni Neznanom junaku (koje su žiriratori ipak skrupulozno pročitali i odgovorno kaširali, jer pismo ne beše još stiglo na svoju adresu) ni Vođa Aleksandra Novakovića? Čudi li, na kraju, izbor Gordane Ćirjanić – tu kladionicu bi zatvorili pre one sa parovima iz bugarskog fudbala. Vratimo se glavici romana Gorana Petrovića. Eto prvog problema: znamo ne samo šta je ponukalo, već i ko je nabedio autora da posadi priču i krene da je zaliva, đubri, prska itd, ne bi li izrasla u veliki i lepi (pijačni) roman, za na tezgu i za kantar. Istina, lako je najvećima, o njih se uvek otimaju najveći. Bekove Večernje novosti ponudile su tezgu a u NIN-u plaknuli kantar, sastrugavši malo tegove. To sve znamo i ne smeta nam, para ide na paru i ko ima daće mu se. Ali ne znamo čemu. Čemu od jedne pričice natezati roman; prozne tvorevine koja će uprkos steroidima i implantima, protetici i medijskoj pompi ostati ne više od frankeštajn-novele? Uzgred, ta navada da se sve što se objavi a ne zauzima ceo red ili ne popunjava celu stranicu proglasi romanom, u slučaju knjige Ultramarin Milete Prodanovića dobila je svoje karikaturalne razmere. Biografija o ocu, sećanje na zajednička putovanja po Italiji, spoj likovne kritike i ličnih impresija o slikama, freskama i pejzažima, dokumentarni zapisi o jednom ateljeu i jednoj   epohi, može postati roman samo u kulturi pogubljenih merila čije geslo je davno definisala televizija Pink: „sve može, a što ne bi moglo“. Ne sumnjam da bi ovaj sastav NIN-ovog žirija za roman proglasio i knjigu Besede i intervjui Milička Mijovića i uopšte nemam dilemu da bi ova knjiga zbog uzbudljive elokvencije besednika doterala bar do šireg izbora. KISELO I SLATKO Jezgro jezgra priče Gorana Petrovića bio je jedan zamrznuti kadar – posetioci projekcije u kraljevačkom bioskopu „Sutjeska“ u trenutku saopštavanja da je J. B. Tito umro i ideja da se po rasporedu sedenja i profilu gledalaca napravi dubinski presek jedne provincijske sredine. Ideja k’o ideja, nije nezanimljiva, ali su se već u priči ispoljile maligne boljke koje su u skoro pa istoimenom romanu hipertrofirale. Imaginacijom Gorana Petrovića dominiraju predvidljivost i banalnost. Povrh toga, u ovoj priči&midget romanu, autor je nastojao da bude duhovit i satiričan, što je proizvelo zastrašujuć efekat na granici stomačnog virusa i posete deci ometenoj u razvoju, dakle, efekat jednog mučnog saosećanja i gnjecave sentimentalnosti. Na stranu benigna i neodređena satira à la Ošišani jež iz 90-ih ili u stvarnosnoj prozi toliko puta elaborirana provincijska tipologija u kojoj se zapravo najveća pažnja poklanja onima koji štrče, isključenima ili obeleženima: pijancima i beskućnicima, Romima, gradskim mangupima..., nekako mi je najteže pala duhovitost Gorana Petrovića. Recimo, lik partijca druga Avramovića. Njemu je ukočena ruka od silnog glasanja, po staroj partijskoj navici stalno sedi u prvom redu, pa i u bioskopu, ruka mu se podiže i pri projekciji filma, posle krštenja deteta se kod kuće žali da nije bilo rasprave o dnevnom redu i da niko nije vodio zapisnik. Ili, lik nabeđenog umetnika Erakovića koji misli da u bioskopu čuje anđeoske glasove a zapravo mu to dobacuju lokalni mangupi Ž. i Z. I tako u nedogled. Taj spoj naivnosti i infantilne humoreske, provincijalne galantnosti i žalosnog nedostatka smisla za humor, prate dva tipa socijalne kritike. Jedan „raskrinkava“ zajedljivost, zavist i zlobu koju palanka izliva na one koji uspeju svojim zaslugama. Tako su nagrđeni likovi obućara Laze Jovanovića koji je imetak stekao kupivši na licitaciji vagone rasparenih vojnih cipela i uložio ga u osnivanje najluksuznijeg hotela u Kraljevu i lik razvodnika bioskopa, Simonovića, koji ceo život provodi u 8 kvadrata i bez ikakve nadoknade uređuje prostran vrt oko bioskopa. Dakle, proza Gorana Petrovića voli dobre duše koje stradaju od nerazumevanja i pakosti okoline. Druga vrsta kritike je usmerena ka nosiocima istorijskog nasilja, nacistima kao i komunistima: i jedni i drugi masovno streljaju bez suda. Štaviše, i 90-te su našle svoje mesto u ovoj noveli, pa se pominje lik poslastičara Ibrahima koji je oteran iz grada iako se „uporno držao naše ćirilice“. Cigani se politički korektno nazivaju Romima, neki likovi stradaju i kao dobrovoljci na ratištu i kao ratni profiteri i od NATO kasetnih bombi (eto, za svakog ponešto). U preseku sentimentalizma i humoreskizma, palanačke hronike po ukusu Milovana Vitezovića i Siniše Pavića i neutralne tematske nivelacije, nalazi se i jedna metafora (Petrovićev omaž nekadašnjem Hazaru u sebi). To je metafora o demokratiji, tj. Demokratiji, što je ime papagaja koji je kupljen u Carigradu. Njegovi vlasnici stradaju zbog njegovog imena, pod svim režimima i okupacijama, dvore ga i čuvaju ali papiga ni mukajet. Na kraju, tica ipak progovori: „Demokratija, povoljno“, nastupajući zajedno sa razbaštinjenim Simonovićem kao cirkuska atrakcija. Koliko je tu samo slojeva značenja zapreteno; prof. Jerkov će imati hermeneutičkog posla makar do penzije. POSLANICA Goran Petrović nije autor, on je dijagnoza. Književni velikan po meri male Srbije, blago čedo parohijalne kulture koja se duhom vratila svojim kladencima a svakodnevicom carstvu malograđanštine i tajkunskog gazdaštva. Pod šljivu ili dud, uz kačak kajmaka i staklenjak mučenice, seli smo na prag kuće na drumu. I malter na kući se ljuspa, put je izlokan. Sedimo na pragu, mezimo i sitno pljuckamo preda se. Nebo visoko a lepo, beli svet daleko, neka ga potamo, nikad nam ništa dobro nije doneo. Pokoji namernik promine uz pomaže bog, mučenica greje i uznosi. Rano se smrkava, zrikavci zriču, rata nema još uvek, krpi se i pazi, namiruje se božije i carevo, čuva crkeno i mrtveno. Daće bog da bude i kad osvane. Žena je mirna i vredna, deca su poslušna i zdrava; sve je dobro. Na spasenije i dogodine