B E T O N :: CEMENT 2010

2011 2010 2009
2008 2007 2006

BETON BR.106

DANAS, Utorak 21. decembar 2010.

Piše: Milica Jovanović

FAMA O TRICIKLISTIMA

Peti novembar, istorijska publikacija (grupe P70), Via Print, Beograd 2010,
darežljivošću JP „Službeni glasnik“

Istorija se ne ponavlja, ali se rimuje
Mark Tven

Svodeći književnoistorijske račune za deceniju na izdisaju, zainteresovani čitalac mogao bi se bez mnogo muke složiti sa profesorom Aleksandrom Jerkovim, prema čijem je sudu ključni događaj u književnosti Srba i onih koji se tako osećaju, pojava grupe P70 - Proza na putu. Konačno su se stekli uslovi za dugoočekivanu generacijsku smenu koja bi mogla imati značajnije posledice, smatra Jerkov, od onog poslednjeg pokušaja pisaca iz osamdesetih, korumpiranog i obesmišljenog iznenadnom i neočekivanom pojavom devedesetih. Munjevit uspeh grupe, okupljene pre nešto više od godinu dana, izvanredna medijska i institucionalna pažnja, ocenjuje Jerkov, upravo je stvar vidljivog i nevidljivog književnog kvaliteta, te besprekornosti namera. I tako je P70, petočlana grupa pisaca i kritičara mlađe generacije dobila priliku da svoj prvi rođendan proslavi izdanjem zbornika „Peti novembar“ (Via Print i JP Službeni glasnik, 2010). Omeđen deklaracijskom preambulom i pogovorom (A. Jerkov), Zbornik je, sa svojih dvestotinak strana, bez sumnje jedan od najlepših primeraka praznog mesta za koje je smisleno reći da nešto predstavlja – dokument o događaju koji je postao ključan i pre nego što se desio i kvalitetu nevidljivom za procenu, ali vidljivom za politički uticaj i njemu sklone sledbenike. Ujedno, zbornik „Peti novembar“ predstavlja i dokument posledica devedesetih u Srbiji, čija pojava, jezikom performansa, i danas insistira na sopstvenom događanju. Zbornik otvara pseudo manifest grupe, treća, prečišćena interpretacija puta kojim se češće ide u Srbiji. Žanrovskom raznovrsnošću Okupljeni će dokazati da umeju da poštuju razlike, štaviše, da u različitosti temelje svoju motivaciju, dok će banalnim kontradikcijama (srodnost nije namerna ni slučajna, uspeli smo u nemogućem) i mistifikacijom stvarnog razloga za okupljanje osvojiti sublimno mesto organskog jedinstva rascepljenih strana srbijanske književne scene, nad kojima u mudrosti brinu. Sličan diskurs iz najboljih ratnohuškačkih epizoda Politike i Večernjih novosti devedesetih, u kojem se igra paternalistička uloga pomiritelja posvađanih Srba dok se u istom dahu jedna od „rascepljenih“ strana poništava kao otpadnička, sramna, bezumna – na sličnom mestu i poentira: viktimizacijom sopstvene pozicije osuđene na mističan uspeh, silama mraka i haosa uprkos. „Svesni smo da Put kojim smo krenuli deluje kao nemoguća misija, i to nas dodatno motiviše da na njemu istrajemo“, zaključuje kolektivni autor u uvodnom tekstu Umesto manifesta. Šta zaista čini misiju ovog Puta i kakve su prepreke zbog kojih ona deluje nemoguće, autori ne otkrivaju - da li je to rekonstrukcija raspalih „sistema vrednosti“ nad kojima lamentira P70, ekonomski prosperitet teško osiromašenog društva, ili makar onog njegovog dela zaduženog za umetnost, „sferu prividno najmanje neophodnu za puko preživljavanje“, konačno, nije ni važno. Najviše pažnje – ne samo u ovom pseudo manifestu, već i u najvećem broju javnih istupa članova – P70 posvećuje onoj prepreci koju su autori nazvali „rascepljenost književnosti“, odnosno „književnost podeljena na neprijateljske tabore“. Teorijski uvod u osvajanje tog mesta sublimacije razlika, samo opažanje sukoba i rascepljenosti kao nečeg inherentno lošeg po književnost, scenu, društvo u celini itd. – postavljen je interpretacijom rascepa kao posledice dva različita motiva protagonista: jedni, naime, trče za dotacijama a drugi za čitaocima. P70 se ne pridružuju ni jednoj strani, čime dokazuju svoju neutralnost, već pokušavaju da ispune svoju misiju čuvajući „stvaralački dignitet“, odnosno navodeći dotacije i čitaoce da trče za njima. Po svemu sudeći, to im je već i pre Velikog

	Okupljanja pošlo za rukom. Umesto neprijateljskih, stranih dotacija, odnosno, kako ih autori P70 označavaju, ideološki motivisanih dotacija, Mala braća srpskih triciklista uživaju politički nevine dotacije državnih institucija koje prepoznaju njihov kvalitet. A za kvalitetom, naravno, stižu i čitaoci. Znatno oprezniji, pa time i opširniji interpretativni zahvat nalazi se na kraju zbornika i, mada je nominalno posvećen grupi P70, zapravo više govori o samom autoru pogovora, profesoru Filološkog fakulteta u Beogradu, Aleksandru Jerkovu. Ovim tekstom Jerkov opravdava svoj grafološki pristup analizi narativa P70, u pokušaju da unapred definiše okvir istorije koja se još nije desila ali se nužno mora desiti. Ispod naslaga nejasnih, za poređenje sasvim neprimerenih detalja iz istorije srpske književnosti te zlovoljnih ekskursa o nasilnom političkom/ideološkom mešanju u razgovor o književnosti, nepažljivi čitalac neće naći mnogo više od gotovo homoerotskog hvalospeva, naivnog u sopstvenoj samorazumljivosti. Politička pozicija profesora i mladića koje promoviše, međutim, nije naivna, iako neartikulisane fraze i nevinost opštih mesta mogu zvučati u najmanju ruku nevešto. Jerkov tako primećuje da se Okupljanje grupe P70 odigralo „usred društvenih poremećaja koji ne prestaju od početka devedesetih“, ignorišući okupljanja koja su upravo i poremetila društvo još s kraja osamdesetih, kada su udareni teorijski temelji progonu nesrpskog, izdajničkog, stranoplaćeničkog i kada je polupismeni patriotluk u puzećem državnom udaru počeo da preuzima institucije kulture, univerzitete i arhive, krojeći novu stvarnost i lepšu i stariju prošlost savremene Srbije. Jerkovljev politički motiv pravdanja estetski naizgled neupitnih vrednosti Okupljenih u P70, nespretno je suspregnut u površan književnoteorijski psalm delima koja su već uočena, jer su objavljena, ali i onima kojima se obećava uočenost čim iz „zagonetnosti“ pređu u napisanost i objavljenost i tako „dopuste sebi da budu ono što jesu“. Ovaj poziv za izlazak iz ormara upućen je Marku Krstiću, pokretaču grupe i piscu „o kojem se još ne može pisati kao o piscu“, Politikinom kritičaru poezije i izvršnom uredniku Službenog glasnika, skrojenom po modelu savremenog srpskog „mladolidera“ koji je, kako Jerkov nevoljno ali ispravno uočava, najslabija karika P70 – Krstić se, naime, u svojim istupanjima ukazuje kao čisto politička figura, katalizator Okupljanja i oficir za vezu sa državnom infrastrukturom. „Tumač Dobrice Ćosića“, prema rečima Jerkova, preuzeo je „oksimoronsku“ ulogu nepisanja, žrtvujući neotkriveni talenat snu o promenama o kojima, doduše, sanja cela grupa, mada ne tako intenzivno. Ipak, Marko Krstić, „osmeh sa šeširićem i ešarpom oko vrata“, ujedno je i „čovek novog vremena“, koga „uspeh projekta upisuje po skraćenom postupku u književno trajanje“.	Nastojeći da dokaže kako je ideologija nekakva demonska sila kojoj P70 uspešno odoleva, Jerkov vozi neverovatan slalom između neimenovanih autora Betona (arhi-neprijatelja P70 a time i svega što je dobro, lepo, pravedno i srpsko), takođe neimenovanog Kusturice, narodnog supermena u borbi protiv zlog svetskog poretka, globalizacije i „neokapitalističke propagande“ i, konačno - Svetislava Basare (!?). Sećanje na starog druga i sve ono što je moglo biti da ga drug nije prezreo (Jerkov, ab iratio: „To mora biti napisano štogod Basara pisao o meni. Jednom će se postideti ili ražalostiti jer se zlom na dobro ne uzvraća“), do te mere je uzburkalo profesorove emocije da je zapostavio osnovni motiv Pogovora, pretvarajući ga u ličnu prepisku sa, danas otuđenim, drugarima s faksa. Između ova dva političko teorijska graničnika ukazala se zjapeća praznina, pa su u nju urednici/članovi grupe P70 natrpali kritike, obrazloženja priznanja, stare i nove autorske tekstove samih članova ili nepridruženih prijatelja, pojačavajući legitimitet kroz Dimitrija Vojnova, Milenu Marković, Ajlu Terzić, Slađanu Ilić, Gorana Petrovića i druge. Označeni kao „prijatelji“ i smešteni u poglavlje nazvano „Herceg Novi“, ovi autori verovatno su ustupili svoja autorska prava kružoku P70. Međutim, tekstovi onih koje će diskurzivna pozicija P70 označiti kao „neprijatelje“, smeštene u poglavlje „Subotica“, uzeti su bez pitanja ili, kako to naš narod ume da kaže, ukradeni su. Gotovo polovinu zbornika čini nekoliko polemika koje su članovi grupe, ničim izazvani, vodili sa svojim, odnosno ideološkim neprijateljima Dobrice Ćosića, pater patriae. Polemika vođena na stranama Politikinog Kulturnog dodatka uzoran je primer toka „misije P70“ koja se, pod viktimizacijskim geslom, odvija u izuzetno naklonjenom ambijentu mainstream medija; polemika o jeziku koju je inicirao Marko Krstić (Danas/Beton) primer je karakteristične neobrazovanosti i neupućenosti najglasnijih „branitelja“ srpskog jezika. Konačno, rasprava vođena na stranama nacional-socijalističkog tabloida Pečat, u kom je čitav temat posvećen lažnoj tvrdnji da Narodna biblioteka Srbije sprovodi „kulturni genocid nad Srbima“ odstranjujući iz korpusa srpske književnosti srpske pisce izvan Srbije, predstavlja onaj simbolički čin koji će P70 zapravo i stvarno odrediti u istoriji – ne onoj koja se „još nije desila“, već onoj čiji je refren već tako dobro poznat a rimuje se sa brbljanjem profesora i akademika o ideološkoj nevinosti militantnih regruta. Baš kao i njihovi prethodnici, i nova generacija autora zauzela je mesta u državnim jaslicama, gde se književnici i kritičari proizvode kao već tiražni i uticajni. Opojna moć Večernjih novosti, Politike, Službenog glasnika, neprozirnih subvencija i poreskih olakšica, družba slavnih i huk kličuće mase. Ko bi umeo tome da se odupre

BETON BR.105

DANAS, Utorak 16. novembar 2010.

Piše: Goran Cvetković

MOCARTOVA LAKIROVKA

Kokoška, režija: Jagoš Markovića, JDP (po tekstu Nikolaja Koljade)

U vreme kad je ova predstava rađena i izvedena, 1999. godine, nisam išao u pozorište iz protesta protiv okupacione vladavine Slobodana Miloševića, pa tako nisam gledao ni premijeru u Budvi na poznatom letnjem, umetničko-turističkom festivalu. Nisam je gledao ni kasnije kad se našla na repertoaru Ateljea 212, pa ni još kasnije, kad je došla u JDP. Desilo se da sam nedavno imao slobodno veče i nekako sam hteo da se odužim ovoj predstavi, ponajviše zbog pisca i teksta, čiju sam postavku video u jednom provincijskom izvođenju u Vršcu prošle godine. Nikolaj Koljada u naše je pozorište ušao predstavom Murlin Munro u režiji Raleta Milenkovića. Za ulazak svetski poznatog pisca nove ruske dramaturgije, kao i njegovog učenika Sigarjeva i još nekolikih savremenih ruskih pisaca, na velika vrata srpskog pozorišta, zaslužan je i Novica Antić, prevodilac desetak drama objavljenih u knjizi Gvozdeni vek, uz primeren uvod Jovana Ćirilova. RUSKA DUŠA NA TACNI U svakom slučaju, radi se o egzotičnim ambijentima i o egzotičnim ljudima, kojima se dešavaju bizarne stvari, a oni, tako neobični kakvi jesu – reaguju pozorišno atraktivno i burno. Tako se dobija potvrda one mitologeme o ruskoj duši, punoj strasti i patnje, punoj nerazumnog razumevanja za druge i punoj ljubavi bez razloga, kao i punoj dosade i neverovatne energije maštanja za nečim drugim, koje im se čini bolje. Toga ima, naravno i kod Čehova i kod Gorkog, pa se i Koljada s razlogom vratio tim obrascima dobro skrojenog ruskog komada. Priče o ljudskim sudbinama na dalekim ostrvima, ili u nepreglednim pustinjama, ili u napuštenim rudnicima, ili bivšim poljoprivrednim gigantima i slično, naravno, deluju jako atraktivno i imaju vrlo mnogo poklonika i u pozorištu i u publici. Tako je i moguće da se ovi Novi Rusi pokažu kao jako dobra investicija, tako reći kasa-štih pozorišta koja ih igraju. Tako je i sa ovom predstavom, Kokoška, koja se igra jedanest godina. Velika sala Jugoslovenskog dramskog je puna, a aplauzi na kraju su kao na fudbalskoj utakmici, snažni i dugi. Povodom rediteljske umetnosti Jagoša Markovića imao sam sukobe sa kolegama, od njegovih prvih režija u Beogradu. Nazivali su ga Mocartom scene, zbog navodne slobode u postavkama i zbog lakoće u komunikaciji sa glumcima, zbog izvikane superiornosti reditelja-početnika nad delima klasika i savremenika. Ta dela je menjao, prepravljao, prilagođavao svojim shvatanjima pozorišta,

	za koja sam ja oduvek tvrdio da su sušti amaterizam. Tako je izrežirao i Kokošku Nikolaja Koljade. Budući da sam se lično, poprilično, mnogi smatraju i previše – naradio u amaterskom pozorištu, bavio se pedagogijom u raznim školskim i studentskim trupama, čini mi se da imam pravo da povučem tu magičnu liniju između ova dva shvatanja pozorišta – amaterskog i profesionalnog. Amater reditelj brine pre svega o atrakcijama, jer ne veruje u strukturu dela koje režira. Amater gleda spoljašnje znake komunikacije i bavi se vickastim replikama, šokantnim obrtima koji su sami sebi svrha, neverovatnim slikama koje se ne odražavaju na radnju dela. Reditelj amater se ne brine ni o stilu igre glumaca, nego ga povuče detalj, pa se dešava redovno da se svaka scena u komadu igra u drugom stilu, a glumci, kako ko može, izvlače za sebe poene i čekaju aplauz. Profesionalac se bori za strukturu i smisao dela koje režira, brine se o kontekstu, uspostavlja dublje odnose likova na sceni i otvara mogućnost da pozorište, po složenosti, konkuriše životu umesto da ga ismeva ili komentariše. SELEBRITI VODVILJ DRAMATURGIJA Predstava Kokoška se igrala pred prilično mladom i novom publikom, koja prati TV zvezde i došla je da NJIH gleda, jer u predstavi igraju Anita Mančić, Jelisaveta Seka Sablić, Voja Brajović i Goran Šušljik. Da napravite predstavu po telefonskom imeniku, publika će doći i pratiće njhove duhovite igre i igrice sa scene, pa taman da, kao reditelj, apsolutno ništa i ne izrežirate. Još kad vam scenogarfiju radi iskusni scenograf Miodrag Tabački, treba samo da pustite Koljadin tekst da	sam sobom raspravlja „krive drine“ jednog glumačkog provincijskog vodvilja i nemate čega da se plašite. Ali publika, prilično izoštrenog ukusa, nije skoro nikako reagovala na lažnu ironiju, razne gegove i viceve sa scene. Reditelj Jagoš Marković se s pravom uplašio te mehanike melodrame u ovom komadu, ali je onda odlučio da pobegne od svakog sadržaja i da se posveti glumačkim žongliranjima i eskivažama. Tako je od moguće studije ruske provincije i tužnih gubitnika, ispalih na usputnim stanicama prelaska iz socijalizma u kapitalizam, Jagoš Marković napravio kozeriju i vodvilj. U ovoj predstavi sve je fejk: od likovno zanimljivog prostora, u kome se, kao u nekoj kotlarnici (zašto, nije jasno) igra komad. U kotlarnicu se ulazi kroz atraktivnu pukotinu na zidu. Unutra se nalaze bračni krevet, naopako postavljeni prozori i razne cevi koje vode svukuda, samo ne u pravom i smislenom pravcu. Glumci koriste ofucane štosove sa zaboravljenih predstava, pa još očekuju da ih publika prati i da reaguje – smehom, aplauzom na otvorenoj sceni, čega je bilo posprdno malo, jedva po neki smešak. Nije publika baš tako naivna, kako misli samoljubivi Jagoš Marković, pa hoće da dokaže onu starostavnu amatersku tvrdnju provincijskih reditelja – publika je ovca. Nije, a to se videlo i u ovom ko-zna-kojem izvođenju Kokoške. Iako su na kraju svi glumci dobili ogromne aplauze, čak i mlada Vanja Milačić koja igra tu nesrećnu glumičicu, Kokošku. Teško je zaboraviti ovu lekciju iz amaterizma na najvažnijoj sceni u Beogradu. Još je teže objasniti zašto se to tako radi. Ali, najzad, zašto bi pa pozorište bilo profesionalnije i ozbiljnije od sveopšteg diletantizma u našem društvu

BETON BR.103

DANAS, Utorak 21. septembar 2010.

Piše: Dragoljub Stanković

PRIJAVI RODBINU RADI UBISTVA

Dragana Mladenović: Rodbina, Fabrika knjiga, 2010

ime: dragana prezime: mladenović predmet: nova knjiga: da naziv: rodbina njena: ne čija: svačija naša ko na primer: deda stanko šta s njim: lud kako: starački psiho hičkok: ima i te jeze pojasnite: problem identiteta bliže: ratni kompleks krivica podsvest nacionalizam deda postaje baba dakle rodni problem: na neki način govori o muškarcima sa ovih prostora koji u završnoj fazi života postaju babe jer su pre toga prazne lutke nakazne ideologije verovatno važi i suprotan proces da žene postaju dede gde se još to vidi: otac lazar kako: takođe gubitak identiteta kao u basarinim pričama u nestajanju gde otac fizički smanjen do patuljka sedi u fotelji i drži zastavicu na kojoj piše ja sam otac ko još od muških: stric voja nije valjda: da nacionalizam kao paranoja jer autorka piše stric voja ima preku narav njegova opsednutost zemljom i herojstvom ide dotle da oštri sve tupe predmete spremajući se za veliki boj šta stric voja radi: dovodi tiodora dođavola jel i on neki rođak: možda i više ne razumem: bogoslov zločinac general silovatelj ništarija begunac otac valjda nema više ludaka: ima ali benignih jurodivi ujak griška sakupljač postapokaliptičnog smeća i graditelj drugostepenih modelativnih sistema šta je sa lirskim subjektom sve ovo vreme: ona visi o kuki na plafonu i u igri sa ujakom viče nešto smešno o tužnom odelu bez kravate znači i ona je: bolesna pije: lekove možda je: šizofrena udvaja se razlog: vidi rodbinu i društvo kao deo zla ima li tu šta dobro: dobar eho bore ćosića i uloge moje porodice u svetskoj revoluciji hm: udvojenost i naivna nesigurna perspektiva odlično razlaže drugostepene modelativne sisteme naše bliže i

	dalje ideološki zacementirane stvarnosti razlaganje militarizovanog ega i porodičnog ludila: da to pozitivno deluje na čitaoca kao terapija jer: svi dolazimo iz gnezda paranoje šta je u drugom delu knjige: bliski susret sudar savesti i države koja ubija ko dobija: država koja ubija jer savest je nežna i retka biljka koju treba uzgajati kao kulturu saosećanja i koja se očigledno ne nalazi u rodbini nego izvan nje znači: rodbina je zakazala savest je za državu ludilo i obratno u trećem: o ujni jasmini bošnjakinji koja dolazi kod ženskog lirskog subjekta u amsterdam o pokušaju života posle života posle smrti muža i sina abida i omera koji su odvedeni i nestali u ratu o životu posle silovanja i rađanja deteta zločincu tiodoru generalu o tom neživotu o kamenu o crnici o mučenju o nama koji okrećemo glavu od tolikog bola neshvatljivog o pokušaju da se o tome govori da se to zabašuri o nečemu nemogućem što nas gleda u oči i u srce i o čemu moramo govoriti ako želimo sebe nazivati ljudima šta kaže ujna: kaže od oca zlotvor od	majke žrtva o kako sita sam suočavanja poricanja ratova i mirenja gledam mapu koliko još kilometara njujork sumatra kina pobeći dalje koliko još prati me kakvi vam se to konci priviđaju: nevidljivi konci savesti i duha istorije i utopije oni koji povezuju sve nas rodbinski i društveno hteli mi to ili ne i koje je diskretno uspela da raširi i poveže dragana mladenović i time pokazala da još uvek ne ume da napiše slabu knjigu zašto ste ironični: zbog toga što ova autorka iz knjige u knjigu fascinirajuće dosledno razvija svoju poetiku koja nije postala dosadna i neduhovita naprotiv iako se ciljano i osvešćeno bavi najstrašnijim stvarima koje su nam se svima dešavale i koje se još uvek dešavaju i zbog toga su njene knjige najbolje ironično razobličavanje zla pokušaj da se o tome govori i peva čime se mogu pohvaliti retki na našoj još uvek ratnoj književnoj sceni da li rodbina delom prelazi u dramski rod: više nego u ranijim knjigama ali ova pesnikinja je od početka bila uspešna u artikulaciji najrazličitijih glasova i perspektiva muških ženskih ludih očuđenih namerno nedovršenih opšti utisak: uspešno savladana težina teme poziv svakoga od nas na lično prespitivanje i na građansku odgovornost

BETON BR.102

DANAS, Utorak 17. avgust 2010.

Piše: Saša Ćirić

IZ TOKIJA S LJUBAVLJU

Rade Jarak: Japanski dnevnik (VBZ, 2010.)
Wakamono (Knjigomat, 2010.)

Polugodišnja likovna stipendija (osnovati P-70 u Zagrebu, pod hitno!) odvela je Rad(et)a Jarka (1968., Dubrovnik), slikara akademskog bekgraunda i pisca već respektabilnog opusa (2 knjige poezije, 7 romana, 2 knjige priča i 1 knjiga eseja) na rezidencijalni program u gradić Kunugiyama i rezultirala (za sada) knjigom dnevničko-putopisnih beleški, akcionim romanom noir i portretima tri pisca: Franca Kafke, Tomasa Bernharda i Danila Kiša. Portreti nisu samo likovni omaž omiljenim autorima, dotirani omaž koji dvodimenzionalnost platna remeti unošenjem korišćenih predmeta: jedan ključić i dugme završiće posred Kafkinog lica, jedno crno gavranovo pero sa tokijske ulice biće ušiveno crvenim koncem na drugi portret. Kafka je, kako ga vidi Jarak, ključ (bez brave) za razumevanje Tokija, donekle i japanskog mentaliteta. Kiš je uzor i podstrek, ali u prethodnim knjigama (recimo u romanu Pustinje, koji je svesno pisan u stilsko-pripovednom zagrljaju Ranih jada i novele Bašta, pepeo). Nejasna nam je portretna inspiracija za Bernharda, ali zato su tu Mišel Turnije i Mišima, nekad omiljeni autor romana Ispovest maske, pritajeni homoseksualac i sadista, ritualni samoubica. OKO DNEVNIKA Čemu dnevnik? Ovo pitanje Jarak sebi ne postavlja. Dnevnik se mora ispisati, jednako kao što se portreti moraju naslikati. Naglasak nije na preuzetim obavezama niti na ekstazi paralelnog rada. Ipak, ima nečeg paradoksalnog u Jarkovom porivu ka dnevničkom pisanju. Ono dolazi kao posledica putovanja. „Identitet kretanja, identitet promjene mi je bitan. Alternativa. Bijeg. To me smiruje“, zapisuje Jarak. Putovati radi putovanja, promene mesta, nemir nestišljivosti, apologija nemiru, „kinetika kao poetika kretnja“, beg u nepoznato, mir koji donosi bežanje..., lako je prepoznati krhotine romantičarskog i avangardnog senzibiliteta. Putovati ne da bi se upoznavalo, podučavalo, misionarilo; ne ni sa pritajenim uverenjem da je drugde bolje (jer svuda je bolje gde još uvek nisi) i željom da se negde skrasi; to je negacija začaurenosti i konačnosti, privid lakoće, kratkotrajni zanos promene. Postmoderna, počivala u miru, trajno je uzela junfer umetnosti, ili bar potvrdila da umetnik nije nevin, niti je ikad bio, da nije asocijalni i apolitični slavuj na grani već mehanička igračka u vlasti svojih nagona, svog egomanskog libida, pregažen silnicama svoje epohe. Stvar je samo u tome hoće li pristati da glumi uškopljenog iluzionistu ili će izvrnuti rukavicu na naličje, razrezati poklopac sa mehanizma i gledati u svoje mehaničko srce dok pumpa toner i isijava blagu radijaciju. Može se biti i melanholični begunac, poput Jarka, dobrovoljac za „tetovažu“ u Kafkinoj „Kažnjeničkoj koloniji“, jer bol izoštrava percepciju i donosi nasladu sećanja, nagoni da se pisanjem svakodnevno ispunjava bezdan vlastite praznine. Usamljenost se pretvara u vrlinu, preimućstvo destilisano od čežnje za zanemarenom porodicom ili za pokrovom puti. Beži se da bi nam bilo gore a drugačije, usud kretanja proizveo je otrovni ritam u krvi. Otuda je dnevnik uvek otvoren i neizvestan jer se obraća nepotrošenom horizontu sadašnjosti, „avantura bez jasnog ishoda“. Uz to i „fikcija“, jer je i jezik, smatra Jarak, fikcija, „dubinsko fantazmatski medij“:
	Foto: FoNet
	uobrazilju i predubeđenja govornika čini nerazmrsivim delom vlastite supstance. Složio bih se sa autorom samo utoliko što žanr lirskog dnevnika, kome i Jarkovo pisanje pripada, isto kao kod Crnjanskog i Rastka Petrovića, recimo, selekciju prizora, izbor detalja, oblikovanje retorskih i stilskih figura, osluškivanje glasova u rečima, disciplinivanje iskaznog ritma rečenica..., čini da ono o čemu se piše, tu označenu geografiju, Hiperboreju, Afriku i Japan, potisnemo u drugi plan. Jezik dnevničkih zapisa poslušno prati zadati takt, prenoseći teskobu ili ushit, rasterećenost ili požudu, kako kad, kao da to progovara literarni junak a ne čovek, možda poznanik, koji se ogoljeno izlaže na tržnici teksta. ETNO-FLEŠ Knjiga Radeta Jarka pati od nefunkcionalnih ponavljanja (nekoliko puta sa istom svrhom pominje da sledi godina tigra ili poredi svoj trenutni položaj sa pričom „The kitchen“ Banane Jašimoto) – kao da su lektor ili autor malo zadremali, pati od najpre digresivnih pa predvidljivih obraćanja čitaocu ili poentiranih iskliznuća u sentimentalnost (melanholija i nostalgija se i inače jednom svojom stranom oslanjaju na patetiku, otuda uzde pisanja moraju biti stalno čvrsto zategnute). Japanski dnevnik jednim svojim delom doslovno pripada žanru dnevnika dajući prostor recepcijski redundantnim utiscima ili konkretnim osobama i aktuelnim odnosima, što ima ukus indiskrecije. Uočljive su psihološke oscilacije kod autora i one idu od dvojake fasciniranosti Japanom (najlepša zemlja i fantazmagorična drugost) do zebnje hoće li se psihički zdrav vratiti kući, nekako nisu logično motivisani niti porističu iz teksta dnevnika, štrče kao impulsivni grebeni svodećeg zaključka. Takođe, ne može se tvrditi da Japanski dnevnik sadrži obilje podsticajnih etno-kulturoloških opservacija ili suptilnu introspekciju. Vrednost ove knjige leži u lirskoj pikturalnosti stila, osetljivosti za atipičnosti svakodnevice, za fine dijagrame svetla i klime. U tekstu osećamo stešnjenost i brzinu japanskog načina života, podozrivu ravnodušnost i poneko gostprimstvo, blagu erotsku nadraženost u predočavanju	tinejdžerske i ženske figuralnosti u tekstu. Tekst sadrži nekoliko intuitivnih uvida o japanskom mentalitetu koji Jarak vidi kao spoj duboko zatomljene strasti i kolketivno potčinjavanje strogoj formi propisa i uniformi, konzervativne nepoverljivosti prema strancima i odsutne melanholične submisivnosti u javnom prostoru. Japanska administracija je izuzetno spora a nepoznavanje engleskog jezika je široko rasprostranjeno (gotovo potpuno van Tokija i velikih gradova). Uputstva u javnom prevozu i deklaracije na prehrambenim proizvodima isključivo su na japanskom jeziku. SCENARIO ZA STRIP Wakamono je kratka novela, knjižica malog formata od 80-ak stranica, ispisana i prelomljena kao Tango, prethodni Jarkov roman čija je radnja smeštena u Argentinu u doba vojne hunte. „Narativne lestve“ (Mirko Kovač), kratke rečenice nanizane kao stihovi, zanjihale su se sada na drugom kraju sveta. Radnja Wakamona većinom je smeštena u Tokijo, grad od 13 miliona stanovnika, ni sa čim uporediv megapolis koji izgleda onako kao da ga je Kafka sanjao, piše Jarak u svom Japanskom dnevniku. Ova novela sva je kao scenario za mange, taj japanski produkt planetarno popularne filmsko-izdavačke industrije. Mada mange predstavljaju i oblik demokratizacije stripa – svako se može okušati u crtanju svoje priče i traženju izdavača. Romanopiscu nije pala kruna s glave okušavši se u žanru akcionog trilera koji operiše sa nekoliko zanimljivih momenata: bizarni likovi japanskih plaćenih ubica (svako ima ozbiljan mentalni ili telesni defekt) i narator kao sadistički nastrojeni kriminalac (omaž Mišimi). Jarkovljevski motivi su neizbežni: začini lirske deskripcije, muška erotska opsesivnost i kratkotrajni kontakt naratora i žene-ubice koju će likvidirati umesto da joj plati za uspešno obavljen posao. „Stilska vežba“? Možda, barem u onoj meri u kojoj je to i Pekićevo Besnilo, samo neuporedivo komprimovanije. Poslastica pisanja bez estetskih pretenzija, kretanje rubnim područjima sve prisutnije žanrovske literature, relaksiran odmak od mejn strima vlastitog „opusa“

BETON BR.101

DANAS, Utorak 27. jul 2010.

Piše: Jasna Dimitrijević

LEPOSAVA S DRUGE STRANE ŠAHTA

5. oktobar
A zatim, nekako nemam poverenja u leve partije u bivšim socijalističkim zemljama. Nisu baš sve stvarno leve, mnoge su prilično konzervativne. A opet, neke desne, deluju socijaldemokratski, nisu ni mnogo konzervativne. Mnoge leve se ponašaju kao desne, neke desne se ponašaju kao leve. Biće potrebno vreme da se levo i desno profiliše, odvoji. A moguće je da se u međuvremenu desi nešto novo. Moguće je da partije kao oblik političkog organizovanja društva postanu prevaziđene, moguće je da savremeno društvo nađe neki drugi, neki novi put u traženju i nalaženju progresa, podjednake sreće za sve ljude.

Mira Marković, Duga br.512, 1993.

Kad god pisac posegne za alternativnom istorijom ili futurističkom distopijom, jasno je da zapravo ima problem sa savremenim društvom. Najšire shvaćeno, distopijski orijentisana književnost se može javiti bilo kada i bilo gde, nikada nije bilo veka dovoljno zlatnog da se pojedinac u njemu ne oseti ugroženim, niti prostora i vremena koje to ne bi moglo da razume. Kada je motivisana anksioznostima specifično lokalnim, ispravno čitanje zahteva aparat kojim se i živa realnost služi. Stimulisana strahom od strašnih posledica savremenog ponašanja, ovakva proza bi trebalo da prepozna nosioce represije, u institucijama mapira glavne pogone i artikuliše nagomilano nezadovoljstvo. U suprotnom nije vredno ni pisanja ni čitanja. Ukoliko pisac u tome ne uspe, nema te skladne sintakse niti ubedljivih likova koji bi mogli da izvuku roman. Ukoliko pisac to ne želi, onda već razgovaramo o ličnim motivima. Neknjiževnog roda, svakako.
Budući da ima dovoljno materijala koji bi mogao da se literarno kapitalizuje, poslednjih godina se na domaćoj književnoj sceni pojavilo nekoliko romana koji se drže distopijskog kursa. Ali među njima ima romana toliko različitih, da nije prepoznatljivo da su pisci fabulirali zajedničku stvarnost. Dva takva antipoda su Leposava Pavla Ćosića (Kornet, 2007.) i Šaht Andrije Matića (Stubovi kulture, 2009).

SAPUNICA CIPELARENJA
Leposava je rukopis izrađen po gotovo svim standardima spisateljske discipline. Junakinja i drugari su tipični predstavnici društva koje neupitno pristaje na pravila države, uvereni u ispravnost i dobre namere vlasti. Haksli bi rekao: stanovništvo robova koji se ne moraju primoravati ni na šta, jer vole da služe. Društvo srpske i globalne budućnosti predstavljeno je kao poredak koji građane drži na kratkoj uzici pod izgovorom progresa, bez direktnog terora. Dakle, imamo vrli novi svet, grupu ozloglašenih odmetnika koji odlučuju da žive izvan sistema koji ih ugrožava i junake koji prolaze transformaciju od poslušnih podanika do pobunjenika. Na prvi pogled, Ćosićev roman, postavljen po pouzdanoj žanrovskoj matrici, ne može da omane. U najgorem slučaju može da bude dosadan, ali to ovde nije slučaj, autoru ne nedostaje smisao za humor koji uspešno vodi priču. Međutim, iako kostur romana jeste funkcionalno postavljen, nešto veliko ipak nedostaje. Bilo bi zabavno ali prejednostavno reći da je to kičma.
Preopterećen stereotipima koje neguje većinska Srbija, roman zapravo upire prstom tamo gde se tradicionalno (nekažnjeno) ide đonom i bakljom, a predstavlja ugroženim upravo one institucije čija je pozicija na zavidnom nivou. Ili ih ne konstatuje. Vlast je u Leposavi u rukama Saveza nevladinih organizacija – Nevlade. SPC izdaje nekrštenice kao obavezan dokument za dobijanje viza. Zakon o varanju verenika s pripadnicima istog pola preljubnicima donosi nagradu a „Ravnopravni indoevropski građani jugoistočno-azijskog porekla“ na ime pozitivne diskriminacije lako dobijaju posao u ministarstvima. Na mestu gde se nekad nalazio muzej Dositeja i Vuka grade se kuće za nacionalne manjine. Biljana Srbljanović i Dejan Nebrigić dobijaju ulice u Beogradu, a Sonja Biserko Nobelovu nagradu. A

izvan gradova, naturanti žive na zabranjen, tradicionalan način, ne mare za zakone i političku korektnost, ilegalno gaje voće i povrće, spremaju sarme, rakiju i kajmak, a poseduju i zaštitni omotač za slučaj napada. Ukratko, žive život.
Dok koristi onaj dosadni, banalni scenario po kome je gravitiranje ka EU neizostavni gubitak identiteta, sklonost toleranciji službena moda a Veliki brat na putu da prekine veliku narodnjačku razbibrigu, Ćosić usvaja kompletan registar naopakih panika od Druge Srbije. I redovan izbor etiketa koje nemaju veze sa činjenicama, ali se lako pamte. Jedan svet u kome se iz istorije građanskog pokreta uči da je „prvi Мекдоналдс u srednjoj Evropi otvoren u Beogradu 1988.“ naprosto nema zametke u realnosti kojoj se roman podsmeva. Takve okolnosti postoje samo u lošim vicevima i košmarima Slobodana Antonića. Sa umirujućim, ćiriličnim završetkom, na sigurnoj udaljenosti od nekog futurističkog Fakulteta za političku korektnost na kojem se uči kako: „Novu srpsku fašističku misao treba potpuno ignorisati. To je grupa nacionalističkih i mafijaških apologeta i kvazianalitičara, propalih novinara i intelektualaca u pokušaju.“ NSPM analiza može da odahne, budućnost nije obaveza, poručuje poslednja misao romana. Vreme zabave je prošlo.

ČIST RAČUN SA ZBILJOM
Dok Leposava Crvić postoji u svetu satirične sapunice, onom koji godi većini i ne sarađuje sa istinom, svet Šahta je svet straha. Straha od države, straha od naroda koji u takvoj državi pristaje da živi, konačno, straha od sopstvenih postupaka – u totalitarnoj strukturi pojedinac koji odstupa nikad neće biti prihvaćen, čak i kada odluči da pristane na pravila, radi svoj posao i ćuti. Bojan Radić, profesor zabranjenog engleskog jezika, najpre žonglira između zdravog razuma i nezdravog zakona. Zatim, kako to već biva, prihvata flert sa mračnom stranom (odličan prikaz lakoće uživanja u čoporu!) koja će mu, na koncu, i doći glave. A unutar te jednostavne strukture – jedan svet više nego poznat.
Vladajuća ideologija u Šahtu je kombinacija dveju već oprobanih, komunizma i nacionalizma. Ujedinjene u manipulaciji masama – radnicima, seljacima, siromašnima, neobrazovanima – kao i u kategoričkom neprijateljstvu prema „spoljnjem svetu“, zalažu

se za „zdravu naciju, očišćenu od raznih, tipično zapadnih, društvenih poremećaja kakvi su homoseksualizam ili narkomanija“. Takvi „strani elementi“ likvidiraju se na euforičnim javnim pogubljenjima uz klicanje naroda i prisustvo državnog vrha i zaslužnih građana: „Svečana loža. Ista je kao i uvek. Svi su tu. I sveštenici i političari i vojnici i biznismeni. Eno ga onaj fudbaler. I oni su počeli da dolaze. A evo i narodnog pesnika. Nije se mnogo promenio. Kakav socijalni sklad...“ Dve suštinske razlike, odnos prema religiji i privatnoj svojini, prevaziđene su uključenjem Crkve u politički život i selektivnom dozvolom privatnog posedovanja. Uz Narodnu televiziju, Narodnu policiju, Narodne domove omladine, Vlada narodnog jedinstva brine o narodu, dok se deca političara školuju na neprijateljskom zapadu a popovi neometano siluju dečake. I uspešno neutrališe nemire.
Pisac Šahta ni ne pokušava da pronađe razrešenje konflikta, niti nâs, čitaoce distopije, interesuje kojom će se pripovedačkom veštinom junak spasiti ili propasti. Umesto toga, Šaht ima ono što se u Leposavi nije ni pokušalo da postigne: čist račun sa zbiljom. Snaga romana je u percepciji bistroj kao pogled kroz prozor i jasnom jeziku koji je prenosi: „To je i najgora stvar u ovoj grotesknoj zemlji. Vlast nije savršena. Ona neprestano pravi greške, čime vas navodi na pomisao da je možete pobediti uz minimalan logički napor. Zbog toga svaki vaš neuspeh izgleda kao posledica nedovoljne logičke discipline. I to vas prisiljava da stalno pokušavate nešto novo. Da uvek imate nadu. Vlast ovde nije kao u onoj glupoj Orvelovoj knjizi, gde svemoć totalitarnog društva izaziva strahopoštovanje. Ovde je sve traljavo, jadno, pogrešno, a opet, iz nekog nepoznatog razloga, uvek ste poraženi.“ Ipak se ovaj svet jeste dovoljno prozlio da mu ne treba previše fabulirati.

* * *

Jer, problem takvog političkog aktivizma, problem našeg političkog aktivizma – onog kog sam slobodno nazvao estetskim – problem političkog aktivizma koji, dakle, mene zanima, ako se izvrgne na tu stranu (žrtveničku), nije samo, nikako nije samo, patrijarhat. Koreni su u nečemu drugom. Bojim se u – fanatizmu. I, valjda, u – utopiji.
Dejan Nebrigić, Lavirintski rečnik Paris – New York

BETON BR.100

DANAS, Utorak 13. jul 2010.

Piše: Milica Jovanović

LOŠA KNJIGA LOŠIH LJUDI

Antimemorandum-dum (V.B.Z. Beograd 2009)

Još je srpski velikan, mučki ubijen hrvatskom rukom (ali tako da izgleda kao da je sam sebe ubio, što je, kako će se pokazati, postala uobičajena praksa, da nas ubijaju tako da izgleda kao da sami sebe ubijamo, podmuklim podsticanjem autošovinizma) rekao: Ubi me prejaka reč. Nikada namere hrvatske kulturne – ali i globalne! - politike nisu bile tako ogoljene u svom antisrpstvu, kao u trenutku kada se u Srbiji pojavila jedna prejaka knjiga, opasna po život svih Srba, gde god da su, u matici ili rasejanju, u izbegličkim kampovima ili u bolnicama, u kojma leče rane iz poslednjih (ali ne i poslednjih!) progona i srbocida. Ta latinična rafalna paljba po Srbima naziva se Antimemorandum-dum, a objavio ju je prošle godine hrvatski izdavač u Srbiji (eto, i to postoji u ova smutna vremena!). Nišan ove knjige uperen je u srce najmudrijih srpskih glava – od onih koji su postavili temelje srpstva u bezvremenosti neprolaza, do onih koji su se u poslednjim godinama suprotstavili katoličkom globalizmu i islamskim naftnim korporacijama, zbog čega su bačeni u kazamate takozvane međunarodne pravde u Hagu. Knjiga već svojim naslovom otkriva prave namere njenih autora, uglavnom u narodu nepoznatih, malotiražnih književnih i paraknjiževnih mrsomuda, i njihovih nalogodavaca, atakujući na takozvani Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti, koji su navodno pisali neki naši ponajbolji akademici. Čak i da su ga pisali, što nikada nije niti će biti utvrđeno, taj takozvani memorandum začet je u savestima koje nisu mogle mirno da gledaju stradanje srpskog naroda na Kosovu, u Sloveniji i širom titoističke Jugoslavije. Tako će se pokazati da je Antimemorandum-dum istovremeno i knjiga oružane odbrane najgorih hrvatokomunističkih progona protiv slobode koji su Srbi ikada u svojoj istoriji doživeli. Ako se uzme u obzir da je titoistička Jugoslavija bila uperena protiv svih srpskih interesa, kao produžena ruka hrvatske politike - logika zla postaje neumoljivo očigledna. Ovom knjigom promovišu se upravo oni pisci koje Zagreb, kao nametnuti staratelj srpske kulture, prepoznaje kao najbolje. Nisu više Ivo Andrić, Meša Selimović – koji će ovih dana dobiti i spomen-ploču u Beogradu, pod pokroviteljstvom našeg najtiražnijeg narodnog lista – ili Njegoš ono najbolje što je srpska kultura ikada porodila na ćirilici, nego Tomislav Marković i Saša Ilić, osvedočeni mrzitelji Srbije i srpskih interesa, kako u književnosti tako i u kulturi. Već pune četiri

	godine u Danasovom, ili „Danasovom“ podlistku (ili, bolje reći u podlistku koji izlazi u Danasu), oni – uz još dvojicu, Miloša Živanovića i Sašu Ćirića – diriguju betoniranjem najsvetijih srpskih pisaca, kako Dobrice Ćosića tako i Matije Bećkovića, ali i niza drugih koji neguju spajanje modernog i tradicionalnog u srpskoj književnosti, kao što su D. J. Danilov ili Goran Petrović. Opšte je poznato da se jedan narod može ubiti tek kad mu se ubiju jezik i pisci – tako je i jasenovačko klanje, kao i progoni Srba na Kosovu, u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, pa što da ne i u Makedoniji, ovog puta dobilo svoj konačni, najubistveniji oblik, u vidu progona jezika i pisaca. Novija istorija je, nažalost, donela mnoga iznenađenja za Srbe. Tako im je nedavno i Crna Gora okrenula leđa, po diktatu iste one tzv. međunarodne pravde, a sve pod izgovorom modernizacije i evropejstva. Zavedena ovozemaljskim lažima iz Brisela, Crna Gora neće više da bude država u kojoj „nema drugog naroda osim srpskog niti druge vere osim pravoslavne“, kako je to u svom zakoniku propisao knjaz Danilo još 1858. godine. Izbrisano je istorijsko pamćenje, uništavaju se pravne tradicije, Crnogorci atakuju na Srbe u Betonu a nazovi Srbi izmišljaju nove jezike i police u bibliotekama za njihove knjige. U knjizi za betoniranje Srba, onih koji su preživeli sva klanja i srboseke, objavljuju se liste za odstrel po ključu propisanom u Zagrebu – što bolji pisac, nadahnut verom pradedovskom i aktuelnim problemima u svetu, to veća	opasnost po briselsko-vašingtonske planove. Jer znaju oni da bi jačanje Srba na Balkanu i konačna odbrana Kosova mogli da ugroze čitav svet, jer bi se desilo da Nemci revidiraju svoju popustljivost, kada su dozvolili da se holandski izdvoji kao zaseban jezik na osnovu one varijante narodnog govora koja se po diktatu zločinačkih Natovaca udaljila od nemačkog; Japanci bi se pokajali što su se povukli iz Mandžurije pod pritiskom svetskih sila, Norveška bi bila potpuno ukinuta kao narod i država, dok bi na osnovu istorijskog i moralnocivilizacijskog prava Afrika bila vraćena svojim kolonijalnim carstvima. Moglo bi se desiti i da bude revidirano glasanje kojim je, pukom slučajnošću, za zvaničan jezik Amerike izabran engleski a ne nemački, u skladu sa totalitarnim interesima velikih sila. Sprečeno je to na vreme, jer znaju oni da bi se prave patriote u Srbiji danas daleko bolje sporazumele sa Nemcima, i da bi Srbi – da nisu bili porobljeni u titoističkoj Jugoslaviji, ustali protiv cepanja ove stare evropske nacije, i da bi, da nisu bili planski ometani konstantnim ugrožavanjem nacionalnih interesa, prvi krenuli u rušenje Berlinskog zida. Sasvim je moguće da ni rezultat čitavog rata za nezavisnost Amerike ne bi izdržao proveru božanske pravde. Strah od Srbije diktira globalne političke tokove, to je još Bizmark primetio. Imajući sve to u vidu, može se sa sigurnošću reći da je Antimemorandum-dum jedna loša knjiga koju su napisali loši ljudi. Ali jedno je sigurno: Ako Beton preživi - srpska književnost sasvim sigurno neće

BETON BR.99

DANAS, Utorak 29. jun 2010.

Piše: Vladimir Arsenić

PUNK IS DEAD

Goran Milašinović: Trougao, kvadrat (Stubovi kulture, 2009)

U duhu prethodnog iskustva i moje „ljubavi“ prema autorovoj sklonosti ka skladnoj strukturi i jezičkom puritanizmu, moglo bi da se kaže da je Trougao, kvadrat još jedna tipična knjiga Gorana Milašinovića, ali nisu stvari tako jednostavne, naprotiv. Pišući redovno i objavljujući još redovnije, svake dve godine, ovaj pisac je iz knjige u knjigu napredovao i čini se da je u poslednjem romanu dosegao nivo koji bi mogao da ga izdigne iznad sirovog proseka srbijanske proze. Roman Trougao, kvadrat jeste Bildungsroman, ali negativni Bildungsroman, onaj u kojem junak prelazi iz nezrelosti u „nezrelost“, odnosno na koncu shvata da su nemogućnost „obrazovanja“ i mirenje sa sudbinom njegov konačan usud. Narativ sledi perspektivu pripovedača koji je čovek na pola životnog puta (pobogu, dvadeset prvi vek je, pola života jeste 50 godina), kao na početku Danteove Božanstvene komedije ili u Eliotova Četiri kvarteta, i vreme je za svođenje računa. On to i čini vrativši se na kratko u Beograd iz dobrovoljnog egzila u Atini, gde radi kao psihijatar. Odmotavanje životne priče nije ravnomerno i jednolično, odnosno ne kreće se po nekom ustaljenom principu kao što je hronologija. Pre bi se moglo reći da je priča skokovita i da se kreće po osnovi poetske sličnosti i srodnosti. Tri su ključne tačke oko kojih se narativ najviše i zadržava, tri vrha trougla ili tri kompleksa sila koje će najviše uticati na „obrazovanje“ našeg junaka: ljubav, posao i rat. Ova tri tematska kišobran-pojma pod sobom podrazumevaju niz drugih, pa se tako pod ljubavlju mogu naći i odnos pripovedača prema dvoje najvažnijih ljudi u njegovom životu: Banetu i Marini, odnos prema porodici koja je prilično rasturena, kao i prema onome što se čini veoma važnim za razumevanje knjige – pank muzici. Pank muzika, veoma široko shvaćena kao sve što je pripadalo novom talasu u bivšoj Jugoslaviji, jedan je od ključnih vrednosnih stubova i nosilaca „obrazovanja“ u pripovedačevom životu. Ona je mesto potpune slobode i sredstvo pomoću kojeg se upoznaje i zbližava sa Marinom, dugogodišnjom ljubavnicom i družbenicom, ženom koja pre deluje kao vrsta prirodne sile, nego kao ličnost. Pank se suprotstavlja svemu što je pripovedač kasnije postigao, jer su svi ostali njegovi uspesi i neuspesi proizvod neslobode i stega u koje je upao odlučivši se da zadovolji određene standardne kriterijume odrastanja. Pored toga, on nikada nije smogao snage da ostane panker do kraja, kao što nikada nije uspeo da učini nešto do kraja i to je jedan od njegovih glavnih problema, ali i ono što narativu daje draž i snagu uverljivosti. Detaljna analiza jednog običnog života, to je možda najbolja definicija Milašinovićevog romana.

	Posao je uspeo da poveže naratora sa ljudima koji su mu pomogli da se izvuče iz Beograda i da ga, konačno zgađen nad onim što je doživeo, napusti 1995. godine. Inače, posao je dosada, prostor koji se popunjava da bi se preživelo; u njemu nema slobode, nema ljubavi, nema uzbuđenja. Međutim, preko posla on upoznaje neke veoma važne ljude/sile koje mu pomažu u procesu „obrazovanja“, poput Lin ili Milsa. Ono što je u teoriji Bildungsromana od presudnog značaja jeste promena koju glavni lik doživljava tokom narativa, a na sopstvenom putu ka zrelosti koja jeste konačni cilj. U tom smislu posao psihijatra i analitičara koji narator obavlja u romanu Trougao, kvadrat ima itekakav uticaj na njegovo konačno formiranje i konačan prelaz iz nezrelosti u zrelost-koja-je-nemogućnost-zrelosti. Rođen 1958, kad je nad Beogradom duvao jugo, narator je na početku rata u bivšoj Jugoslaviji imao simboličnih trideset i tri Hristovih godina. Međutim, njegovo ponašanje, za koje ga Lin neprekidno optužuje i koje i sam sebi na neki način prebacuje, nije bilo nimalo nalik bogobojažljivom. Naime, ona mu govori, a on sebi prebacuje da je pristao da ode u rat, doduše ne kao vojnik, već kao lekar i da tamo pomaže ljudima koliko može, ali činjenica je da nije učinio ništa da spreči ubijanje. Njegovo tiho pristajanje na pravila igre dovoljno je za opravdavanje rata. Ova teza koja je jedna od glavnih u stalnoj polemici o ulozi intelektualca u „teškim“ vremenima u Milašinovićevom romanu nije do kraja izvedena, ali to nije samo zbog toga što on ne zna šta bi sa njom, već i zato što se ne uklapa u psihološki portret njegovog lika koji sledi jasno motivisanu logiku odlaganja, preispitivanja, neodlučnosti. Narator	nije posve siguran ko je odgovoran za rat i njegova neodlučnost po tom pitanju, čini mi se, reflektuje i Weltanschauung blizak načinu razmišljanja establišmenta u Srbiji, prema kojem se u romanu ne iskazuju nikakve kritičke ili preteće poruke. Trougao, kvadrat trudio se svim silama da ostane izvan kritike društvenih odnosa koji su doveli do rata. Kritički naboj donekle je sadržan u naratorovom postupku kada je na ratištu sebi nožem na temenu urezao petokraku zvezdu, što se tumači posvetom panku i Satanu Panonskom. Ono što je potpuno tačno u vezi sa ratom i ono što je jedan od najvažnijih zaključaka romana jeste da rat nikako nije prestao i da smo i dalje u njemu. Rat je na Balkanu svojevrsni condition humaine iz koga izlaza nema. Rat koji je započeo pre devetnaest godina još uvek traje, jer je sve nas koji smo ga osetili ili se očešali o njega formirao. U tom smislu, mi smo zauvek-već u njemu. U tom smislu, rat jeste jedan od glavnih formativnih faktora u našem „obrazovanju“ i ispit naše zrelosti, na kome smo unapred osuđeni na neuspeh, ma kako se ponašali. Trougao, kvadrat ogledalo je našeg uzaludnog „obrazovanja“, odnosno odrastanja koje smo prošli od devedesete naovamo, a i mnogo ranije. Roman je posvećen svima onima koji su ostali zarobljeni negde između fiktivne slobode panka i stvarne neslobode represivnog režima u Beogradu tokom devedesetih, a i kasnije. Nije u pitanju politički korektna knjiga, već uverljiv psihološki profil ljudi koji plutaju u limbu između odgovornosti i straha, a najčešće se odlučuju za beg. Milašinovićev roman neće vam oduzeti dah niti ćete mu se diviti kao remek delu od prve stranice, ali se radi o solidnom romanu vrednom pažljivog čitanja

BETON BR.98

DANAS, Utorak 15. jun 2010.

Piše: Irena Javorski

IZVEŠTAJ SREĆNOG ZAMORCA

Viktor Ivančić: Zašto ne pišem i drugi eseji (Fabrika knjiga, 2010)

Nova knjiga, Viktora Ivančića, Zašto ne pišem i drugi eseji, sastavljena od tekstova koji su mahom nastali u godini posle gašenja Ferala – četiri duža eseja, od kojih se tri mogu pronaći u časopisu Reč i desetak novinskih članaka/polu-eseja, koji su objavljivani u bosanskohercegovačkim Danima i samostalnom srpskom tjedniku Novosti, predstavlja čvrstu i ubojitu satiru, kao i stilski savršeno ujednačenu proznu celinu. Tematska okosnica zbirke, a samim tim i svakog teksta u njoj, jeste piščevo otvoreno i potpuno slobodno (sviftovskim jezikom razuzdano) rasvetljavanje mehanizama zla, kao i strategija njegove mimikrije, odnosno otkrivanje osnova na kojima počiva i korodira hrvatsko, posleratno, kvazidemokratsko i kvazikapitalističko društvo “medijalizovane aktuelnosti“ (u sferi Bodrijarovske informacije događaji postaju lišeni smisla, tj. derealizovani, da bi zadobili veštačku težinu poput robe i zahvaljujući toj apstrakciji vrednosti, postali zamenjivi jedni drugima na tržištu informacija), ali i svako drugo društvo u tranziciji, uključujući i naše: „... u tranzicijskim zemljama – karakterističnim po tome što će svaki sustav i svaka institucija već u projektnoj fazi biti zamišljeni kao betonski neboderi na temeljima od kartona – imamo posla sa medijskom proizvodnjom pravne države, što znači da se pravna država, presudni regulator života u zajednici, konzumira uglavnom kao oblik masovno-medijske zabave“ (Zašto ne pišem i drugi eseji, str. 49). Polazeći od analize stanja u sektoru javnog informisanja, kao i stava da pravna država svoju moć realizuje i potvrđuje upravo preko medija insistirajući na apsolutnoj transparentnosti (pravu da svaki građanin sve zna), a posebno Hrvatska kao post-tranziciona država korporativne sprege političara i tajkuna (ratnih profitera i zločinaca), Ivančić iznosi bespoštednu kritiku svih segmenata jednog kvazidemokratskog društva, u (za sada) nepovratnom procesu raslojavanja, koje se u jednom trenutku smene ideologija odlučilo za drugačiju formu represivnog mehanizma, što nam autor sam potvrđuje: „Kapitalizam je u ove prostore ulazio kroz stražnja vrata, poguran nacionalističkom jurišnom silom, da bi danas ostao baštinik iste vrste energije. Politički razbojnici omogućili su uspon istoj takvoj ekonomskoj sorti; vladajući sloj utvrdio se besprijekornom koordinacijom barbara. Hraneći medije redovitim indiskrecijama iz svoga poslovnog i privatnog života, koje su kozmetički obrađene tako da imaju auru hrabrosti i muške vizije, oni su stvarni kreatori službenoga pogleda na svijet“ (str. 142). Zbirku Ivančićevih eseja slobodno možemo okarakterisati kao vrhunsku književnost, u kojoj dolazi do sprege između teorijskog (Ivančić se koristi alatom savremenih filozofskih, kulturoloških, političkih i drugih

	teorija) i novinarskog diskursa (autor opisuje konkretne situacije i događaje sa postojećim ličnostima), iznetoj u formi satire (ravan fikcije). Njegovi tekstovi počivaju na čvrstoj logici i postupnom razlaganju fenomena kojima pristupa, kao i na nizu neočekivanih obrta punih humora, posle kojih sledi poenta. Autor zauzima specifičnu autoironijsku poziciju (naracija teče u prvom licu), koja mu zajedno sa sveprisutnim humorom omogućava da se distancira od moguće pozicije autoriteta. On ne želi da pridikuje i propoveda (iako se u esejima često obraća nekoj ličnosti ili čitaocu), već osvetljavajući fenomene, po njegovim rečima, one koji su poznati svima, a time i najskriveniji, dovodi do uvida u apsurdne istine post-tranzicionog društva.	Analizirajući prirodu medija (centralna tema zbirke Zašto ne pišem i drugi eseji), Ivančić u „završnoj fazi uklanjanja ogledala“, odnosno sfere medijskog polja determinisanog isključivo logikom tržišta, uočava hiperprozirnost odnosa: političar – vlasnik (tajkun) – urednik – novinar, tj. odnosa moći, novca i uređivačke politike, gde se interesnim umnožavanjem željenih informacija dovodi do apsurda i sam čin pisanja za novine. Izvodeći posledice ovog procesa do krajnjih granica, a to su glasila sa sadržajem oslobođenog svakog smisla, idealne novine bi onda bile slikovnice sa reklamnim pamfletima, a u krajnjoj konsekvenci od novina bi ostalo samo ime, impresum i prazne stranice

BETON BR.97

DANAS, Utorak 1. jun 2010.

Piše: Saša Ćirić

ASTRONOMIJA BESPUĆA

Muharem Bazdulj: Tranzit, kometa, pomračenje (Rende, 2009)

Grozan, rogobatan naslov. Ima pamtljivih, inventivnih naslova i loših knjiga. I obratno. Ovo je osrednja knjiga sa rđavim naslovom. Naslov je identitetska tetovaža knjige, konvencija krštenog imena po kojoj knjigu registrujemo na vavilonskom buvljaku. Ipak, ovaj kompozitni naslov je funkcionalan. On upućuje na složenu, trodelnu kompoziciju knjige, sastavljene od tri novele čiji naslovi, hronološki poređani, ravnopravno participiraju u generalnom naslovu (možda replika na konstitutivnost naroda BiH). Ni klasični roman ni ciklus novela, Bazduljeva prozna knjiga je meki postmoderni melanž biografsko-putopisne proze, ljubavno-kriminalističkog sižea i dnevnika nastanka same knjige ovako kabastog naslova.

Osnovna geometrijska slika ove T,k,p knjige (Teorija koja pliva, pomislio bi Miško Šuvaković), jeste krug. Ovaj krug sam smislio, veli u podtekstu Muharem Bazdulj, da bih postigao formu konačnog, perpetuum mobile kretanja iz koga nema izlaza. I kretanje je, naime, trojako. „Tranzit“ je istorijska sličica putovanja Ruđera Boškovića iz Carigrada za Petrograd u društvu britanskog ambasadora u Turskoj i njegove porodice. Njegovo putovanje će se okončati u Poljskoj a putniku pružiti priliku da upozna Bugarsku i Moldaviju. „Kometa“ je savremena skaska o trafikingu koja vezuje Moldaviju (Kahul, Kišnjev), Italiju i hrvatsko primorje. „Pomračenje“ metatekstualno razotkriva povest nastanka prethodne dve novele, tačnije, ukazuje na iskustveni podlogu njihovih centralnih motiva. Ovde postoji istraživačko kretanje po listinama knjiga i unutar cerebralnog lavirinta imaginacije pisca, uronjenog u bosansku tranzicionu stvarnost i profesiju novinara. Dakle, krug T, k, p knjige podeljen je na dva polja: na civilizaciju (imaginarno polje) i zaostalost (realno polje). Na liniji kružnice, uglavnom u realnom polju, markirani su urbani punktovi kojima teče pripovedanje u dva istorijska perioda.

Veza između novela eksplicitno je naglašena lutajućim motivima. Motivi se ponavljaju mehanički, više po nekom shematskom automatizmu nego po unutrašnjoj potrebi same priče. Takav je motiv ogledala, ne samo borhesovski, koji realistično odražava a delirično umnožava stvarnost. Ruđer Bošković ogledalo posmatra kao optički instrument; kao očev poklon, za Moldavku Mariju Aleksandru ono je marker bajke koja ima surovo naličje obmane; za Pisca ogledalo je link ka odbojnoj samospoznaji. Nametnuto i predvidljivo, svi glavni likovi povezani su sa Dubrovnikom: bosanskom piscu igrom slučaja to je mesto rođenja kao i slavnom astronomu o čijem putovanju piše, dok će mlada Moldavka krhotinom od ogledala sebi prerezati vene u kupleraju nadomak Dubrovnika. Štaviše, u sve tri novele umetnut je isti postupak usložnjavanja osnovne naracije: dnevničke beleške Ruđera Boškovića, pismo baki Marije Aleksandre i piščeva beležnica ispunjena citatima. Ponavljanja i paralelizmi u sklopu cele knjige ispoljavaju nepoverenje u čitaočevu moć i deluju redundantno. Istorija se ponavlja isuviše očekivano. U novelama koje tematizuju

putovanja, istorija se, zapravo, ne kreće.

Ako je suditi po „Pomračenju“, zadatak koji je pisac zadao sam sebi jeste da pronađe svoju priču i ispiše je, potvrđujući se i za druge onako kako je sebe oduvek doživljavao, kao „Pisca“. Početno veliko slovo koje Bazdulj koristi da označi naratora, upućuje na ironijski odmak prema pisanju kao prokazanom hobiju, koji se, da parafraziramo Sartra, nalazi između filistarske rutine i revolucionarne pobune, ali i na patos autoidentifikacije koja se nije oslobodila neupitnog poverenja u pisanje i čežnje za statusom pisca. Pisac se vezuje za lik Ruđera Boškovića, ali piščeva priča koju bira da ispiše nije samo rekonstrukcija putovanja dubrovačkog naučnika pod svešteničkom mantijom ili savremena provera njegovih kulturoloških refleksija. Reč je, zapravo, o odnosu Istoka i Zapada ili trajnoj i nepopravljivoj zaostalosti Istoka osuđenog na nesreću i nesređenost. I bez Andrićevih citata, postavljenih u pročelje svake novele, svesni smo andrićevske paradigme Bazduljevog teksta.
Kako se tekst nosi sa teškim teretom velikonarativnog nasleđa koje je sam sebi natovario na leđa? Teško, jer je bolno očigledan raskorak između ozbiljnih priprema koje pisac preduzima tražeći građu o Ruđeru Boškoviću i pripovednog učinka, svedenog na biografski isečak i afirmaciju već poznatih stavova o Istoku. Istok je pun prljavštine i siromaštva, ohole samodovoljnosti u neznanju za bolje i violentne nepoverljivosti prema svemu što ne poznaje. Raskorak je dvostruk jer ni broj stranica koje novela o Ruđeru Boškoviću ima ni predočena epizoda putovanja nemaju kapacitet da litararno osnaže i prodube uvide koje analiza Istoka donosi. Opet, posezanje za istorijskim dekorom nemonovno nosi obeležje epohe iz koje se o prošlosti govori: ublažene su ili se i ne pominju staleške i konfesionalne razlike, konstitutivne za 18. vek. U prvom planu istaknuto je ono što je nasleđe 20. veka i našeg doba: poražavajući učinak komunizma i postkomunističkog

bauljanja u tranziciji. U odnosu na istorijski uvid novele „Tranzit“, novela o Moldavki deluje kao ilustracija zakočenosti istorije. Na istoku vlada istočni usud iz čijih se kandži mogu iskobeljati samo pojedinci, emigracijom. Novela „Kometa“ je ispisana kroz sladunjavi diskurs čistog srca, tinejdžerske zaljubljenosti i tragično izneverenih očekivanja.

„Pomračenje“ je najsadržajniji i najuverljiviji deo Bazduljeve trodelne povesti. Oslanjanje na datum i mesto rođenja kao na prst sudbine koji garantuje Piscu pouzdan izbor vokacije, predstavlja duhovit ironijski autoportret umetnika u nastajanju. Način na koji Pisac selektuje građu iz literature ukazuje na profinjen čitalački duh. Citatni pasusi u noveli mogu se čitati kao neke vrste kataloških eseja, ali i kao parafraze Kišove teze o udelu „čuda i truda“ u nastanku književnog dela. U završnoj noveli saznaćemo i kako je nastala inspiracija za „Kometu“: Pisac je bio vodič stranoj novinarki koja piše o seks trafikingu u Bosni, posetio noćni klub i prisustvovao razgovoru sa vlasnikom. Dok se novela o Moldavki završava u nekom romantičarskom krešendu suicida, u podstreku za tu priču, sasvim realistički, gazdu kluba uopšte ne brine šta će novinarka napisati o njemu. On policiju korumpira ne samo novcem, već i pravom na besplatan seks sa štićenicama kluba (slično kao u filmu Pjera Žalice Gori vatra). U zbiru, život je porazio književnost jer se literarne imaginacije Muharema Bazdulja zadovoljila korišćenjem žanrovskih matrica i redukcijama u dočaravanju epohe 18. veka. Previsoka ambicija i disproporcionalno skroman učinak.

Halajeva kometa, za kojom je Ruđer Bošković jurio po nebu onovremenom Evropom, opiše svoj luk jednom u svakih 76 godina. Halajeva kometa je srećna zvezda pod kojom je nastala ova knjiga Muharema Bazdulja. Na svakih 76 čitalaca postoji šansa da se u potpunosti svidi tek jednom od njih

BETON BR.96

DANAS, Utorak 18. maj 2010.

Piše: Saša Ćirić

IZ POZNATOG U OČEKIVANO

Bekim Sejranović: Nigdje, niotkuda (Profil, 2008)

Dva su razloga zašto se skoro posle dve godine od objavljivanja bavim romanom Bekima Sejranovića (Brčko, 1972.), Nigdje, niotkuda. Prvi leži u činjenici da je ovaj roman prošle godine dobio najznačajniju regionalnu (post-yu) nagradu za prozu, „Meša Selimović“ u Tuzli. Drugi je nedostupnost ove knjige u Beogradu, budući da Profil u beogradskim knjižarama ne forsira knjige savremenih autora iz regiona. Pretpostavljam da je to stoga što „srpska“ cena teško može da se približi „izvornoj“ – koja je odštampana na korici knjige (neustrašivo začikavanje inflacije) – a da pritom bude isplativa. Sejranović se svojim romanom upisuje na dugu listu romanesknog mejn strima, koju predvode Andrić i upravo Meša Selimović, kojom u naše vreme suvereno vlada Miljenko Jergović. Čudno ili ne, pored toga što su i poreklom i tematskim krugovima svoje proze vezani za bosanski kontekst, autori sa ove liste preferiraju epsku voluminoznost pripovedanja, istorijske preseke i paralele, poetiku ispovednog razotkrivanja i/ili psihološkog realizma i jedan razbokoren, zavodljiv ali i arhaičan stil sklon gnomskim iskazima, stil koji je postao kanonski. Tako Sejranovićevu rečenicu: „Od lažne snage i silnog zanosa, kakav samo šljiva pruža, čoveku se napinju prsa i šire zjenice“ (63), možemo podmetnuti kao trik pitanje u nekom testu „Prepoznajte nobelovca“. Ovakav stil dominira u delovima romana gde narator opisuje sudbine svojih predaka, dede Kasima ili, posebno, deda-strica Alije. Zanimljivo je to što se andrićevska stilska paradigma, izvorno podešena da dočara socijalnu, političku i porodičnu panoramu minulih epoha, uglavnom bosanskih kasaba, optimalno uklapa u dočaravanju epohe posle Drugog svetskog rata, pa otomanski teferič i socijalistički piknik na jedan bizaran način postaju jedan isti kuturno-istorijski fenomen. Sejranovićev stil ne sadrži nikakav parodijski odmak niti sugeriše korišćenje postmodernog pastiša. Time se potvrđuje i na stilsko-pripovednoj ravni da „prošlost dugo traje“. Bekim Sejranović u svom romanu ukršta istorijsko vreme druge polovine 20. veka sa savremenim dobom koje počinje 90-im, ustrojavajući svoj roman kao porodičnu sagu, roman o odrastanju i kao narativ o emigraciji i posledicama rata. Takav koncept je donekle pretenciozan i ima konvencionalan ishod. Mesto razlike je figura naratora. Narator je primer negativnog junaka, sklonog laganju i izmišljanju. Sklonost ka laganju redundantno je poistovećena sa veštinom umetničkog pripovedanja. Isprva u funkciji opravdavanja rđave sklonosti ili neispunjene obaveze, laž postaje stvaralački princip i važna crta autobiografskog portreta. Istina je samo lepo sročena laž, laž u koju veruješ, laž zbog koje živiš i zbog koje umireš, poentiraće narator, izjednačavajući na drugom mestu laž sa dobrom pričom jer im je zajednička umešnost u izmišljanju detalja. Ipak, tekst Sejranovićevog pripovedanja odoleo je poetičkom izazovu da bude zasnovan kao ispovest varalice, a samim tim da naratorovi iskazi budu podvrgnuti igri epistemološke problematizacije. Upravo suprotno, tekst naracije mesto je objave naratorove iskrenosti koja ne dovodi samu sebe u pitanje. Narator poneku porodičnu sagu ostavlja dvosmislenom ili nedovršenom jer su izvori informacija presahli ili problematični, ali, kada predočava lično iskustvo, ono nije deformisano. „Laž zbog koje živiš i zbog koje umireš“ jeste ljubav, ljubav kao željeni cilj naratora i stanje koje se ne

	može postići, o čemu svedoče naratorovi neuspešni emocionalno-erotski kontakti. Kao dete razvedenih roditelja, neuklopljen u miljee koje menja tokom odrastanja, sa buntovnom klicom u sebi i relaksiranim pristupom moralu, „osuđen“ je na izbor partnerki i prijatelja srodnog socijalno konfliktnog i kriminogenog profila. Otuda mu ne smeta da ima aferu sa udatom Norvežankom ili da oseti bliskost i oženi se ženom koju je otac seksualno zlostavljao u detinjstvu, koju će prevariti sa svojim studentkinjama. Roman ne patetiše niti poentira; kao da koketira sa autobiografijom i nepotrebno poseže za genealoškim i epohalnim reminescencijama. Pripovedanje je najupečatljivije kad predočava obeskorenjeno tumaranje naratora po urbanim punktovima Brčkog, Rijeke, Osla, norveškog otoka S., Zagreba. Periferni likovi privremenih saputnika i družbenica, poput bivših drugova, trenutnih kolega, izbeglica ili partnerki, nose u sebi notu efektne bizarnosti, ali su pripovedno uglavnom neiskorišćeni. Kompozicija romana Nigdje, niotkuda njegov je najveći problem. Linearnost je rasuta i bespovratno ukinuta, a čini se da bi baš ona roman opskrbila preko potrebnim vezivnim cementom. Roman je proizvoljno disperzivan	i iritantno se vraća na one vremenske tačke sa kojih je pripovedanje više puta počinjalo i nastavljalo se. Tako je naracija postala shufle-karusel: otežava praćenje ne donoseći nikakav nov kvalitet. Poglavlja su izdeljena na naslovljene fragmente među kojima ima efektnih delova, što me navodi na zaključak da bi ovaj roman bio bolji kao novelistički ciklus. Roman Nigdje, niotkuda ispao je od svega pomalo: generacijski tablo, privatni putopis, izbegličke crtice, zbirka rodoslovnih portreta; deda-stric Alija kao enigmatično mesto pripovednog sećanja, priča o ponovljenim odlascima i o nemogućnosti povratka, praznina koja se ničim ne može zavarati ni ispuniti, ljubav kao iluzorni podstrek za oštećene i labilne pojedince... Previše narativnih matrica bez ujedinjujuće razvojne perspektive i previše mehaničkih spojeva u epizodnom nizanju fabule. Biće da je i žiri za Selimovićevu nagradu (Filip David, Mirko Kovač, Irfan Horozović, Julijana Matanović i slavista iz Čikaga Endrju Baruh Vahtel) ostao tronut količinom predočene nesreće u Sejranovićevom romanu ili njegovom andrićevskom paradigmom. Iako bi bila greška tvrditi da je ovaj roman promašaj, Nigdje, niotkuda ipak ide u red osrednjih ostvarenja savremene post-yu književnosti

BETON BR.95

DANAS, Utorak 4. maj 2010.

Piše: Saša Ćirić

KULT SEĆANJA

Daša Drndić: April u Berlinu (Fraktura, 2009)

IME SEĆANJA
„Gdje su imena, gdje su imena?“, uzvikuje naratorka, intuiramo da uzvikuje nemi glas naracije, pošto nam je predočen poduži spisak zemalja iz perioda Drugog svetskog rata i broj Jevreja u njima predviđenih za eksterminaciju. Spisak se završava zbirnim brojem od 11 miliona Jevreja koji će biti „obuhvaćeni konačnim rješenjem europskog židovskog pitanja“. Spisak, dokumentarni eksponat, nalazi se u zastakljenoj vitrini, „u elegantnom staklenom kovčežiću“, u jednoj vili u Vanzeu (Wansee), nadomak Berlina. Vanze je jezero, „veliko kao more bez mirisa“, a u drugoj vili, takođe pored jezera, u programu „Writers in residence“ smeštena je autorka, zajedno sa još nekoliko evropskih pisaca. April u Berlinu, knjiga Daše Drndić ispada tako krajnji rezultat jednomesečnog boravka u spisateljskoj vili, očekivano polaganje računa za jednu dobrotvornu transakciju u slavu literature. Činjenica od primarnog značaja u Srbiji danas gde se grupa P-70 u svom programskom manifestu izjasnila protiv uticaja stranih fondacija, u zemlji koja ne poznaje instituciju stipendije za mlađe pisce (ili bilo koje pisce) i koja na jedvite jade šalje u Lajpcig autorsku delegaciju poznih četrdesetogodišnjaka.
Gde su imena, uzvikuje naratorka suočena sa nepojmljivim brojevima onih koji su nestali u nacističkom genocidu. Brojevi su beživotna apstrakcija, imena su okidači sećanja i primarna oznaka pojedinačnih sudbina. April u Berlinu, otuda, prepun je imena. To je knjiga sećanja, tačnije knjiga umreženih sećanja, intimnih i privatnih, porodičnih i prijateljskih, i podataka iskopanih iz knjiga ili preuzetih, prepisanih sa spomen obeležja sa trotoara ili fasada kuća u Nemačkoj i Austriji. Samim tim, ova knjiga je neka vrsta atipičnog knjiškog spomenika, presek „autobiografije o drugima“, „istorije privatnog života“ poratne Jugoslavije, dnevnika „apatrida“ i dnevnika jezičkih nedoumica, zbirke autopoetičkih refleksija i opsesivnog kriminološkog podsetnika.

IZBRISANI I JEZIK PONOVO ROĐEN
U oba čitanja ove knjige promakao mi je njen naslov. April u Berlinu, pa šta je tu čudno? Ali, zašto nije „Travanj u Berlinu“ ili „Četvrti m(j)esec u Berlinu“ (odnosno, pesnički: „U Berlinu, mjesec četvrti“)? Internacionalni kalendarski termin ne treba odmah uzeti kao vid provokacije upućene vlastitoj sredini ili kao isključivo govorno samoodređenje. I „april“ u naslovu knjige deo je strategije evokativne topografije: ispunjavanje sećanja adekvatnim sadržajem koji svedoči o jezičkom bogatstvu (južnoslovenskom multilingvalizmu) kojeg autorka nije spremna da se odrekne. Retrogradna etnička purifikacija jezika i javnog govora 90-ih u Hrvatskoj doživljena je kao deo izgradnje nacionalne države i odbrane od srpske agresije. Sumnjivo poreklo i pogrešna etnička pripadnost, praćena otporom prema orgiji populizma koji je prethodio srpskoj ratnoj politici teritorijalne ekspanzije, autorku su prinudile na emigraciju.
Daša Drndić je rođena u Zagrebu, tri i po decenije živela je u Beogradu, sada živi u Rijeci. Ipak, povratak (u Beograd) je nemoguć jer bi to bio „posve novi dolazak, dolazak u kapsulu po mnogo čemu ružniju i tešnju“; dok povratak (u Hrvatsku 1992.) „nije bio nikakav povratak, dolazak u staro i poznato, nego doseljenje na mali nervozan prostor, ranjen i mračan“.
Uz dve prinude (da se ode iz „poludjelog“ grada, Beograda 90-ih, i skrasi u Hrvatskoj, jer se drugde ne može) i dva nemoguća povratka, ostao je jezik. On je takođe deo

Foto: Daša Drndić
Stolperstein (Kamen spoticanja), Pečuj

strategije sećanja. Narativni jezik uspomena autorkin je autonomni prtljag slobode. On se pokazuje osetljiv na restrikcije i ohole ispravke, ali je ostao otporan i dovoljan sebi. Ne likuje u sadašnjem prividno relaksiranom vremenu koje je na putu da ubrzano zaboravi ratne traume i oštećene ljude, i, još hitrije, da zaboravi na vinovnike rata, huškače i učene manipulatore. Jer, kako je ustanovio Viktor Klemperer u svom Jeziku Trećeg rajha, „Nacistička upotreba jezika nadživjela je vladavinu nacizma“. Isto važi i za nacionalizam, za njegov jezik, njegove ideološke fantazme i njegov resantiman.

ŠTA JE OVA KNJIGA
Ovo moje nije dnevnik. Nije ni putopis, ni roman. To je nešto između. To je šepavo, sakato skakutanje kroz zgusnuto vrijeme, kroz čestice vremena koje su se od sebe otkačile pa plutaju po pothodnicima sadašnjosti. Skakutanje između.

Citat sadrži autoironičnu identifikaciju teksta i života, načina pripovedanja i hodanja. Dijagnostičkom sekvencom o stanju autorkine kralježnice počinje April u Berlinu. „Šepavost“ i „sakatost“ posledice su tog stanja, ali i vid terapije. Asocijativni, proizvoljni i sasvim intimni hod kroz „zgusnuto vrijeme“ jeste „sakat“ jer je nesistematičan, ali nije neutemeljen ili maliciozan. Na neki način, „sakatost“ je stanje duha vremena koje je osudilo pojedinca koji se seća da se depresivno, zgađeno ili gnevno povija pod teretom koji ne može da nosi. Opet, „šepavost“ usporava hod ali izoštrava percepciju: važne pojedinosti teško da mogu da promaknu.
Poetička samosvest ne preopterećuje ovu hibridnu knjigu. Ona joj dodaje specifičnu notu intertekstualne nostalgije. Pisati između žanrova i narativnih strategija, znači ne pripadati nijednom od njih baštineći njihove forme, znači težiti atipičnom spoju raznorodnosti čija mikstura namerno klizi po ivici neoavangardnog melanža u koji se „može utrpati bilo šta“. Ova knjiga odbija fikcionalnost kao svoj temelj na kome, kao na kakvom obrednom kamenu, svi uneti elementi treba da se preobraze u (čistu) književnost. Eto doslednosti. Autorka koja odbija čistoću jezika i pripadnosti,

ne može stupati, smelo i čvrstim korakom, pod stegom la litterature pure, kojoj bi istorija služila (samo) kao građa a savremenost bila (samo) podsticaj. Ne, Daša Drndić, zlobno poskakuje na svojoj bolesnoj kralježnici, šamanski uplićući predivo zatomljene povesti i prećutane sadašnjosti, izvodeći na scenu pripovedanja realne ličnosti: pisce, intelektualce, zlikovce, pomagače zločina, žrtve.
Na neki način, ovakav melanž jeste poraz izmišljanja u sukobu sa istorijom, jer pojedinačne činjenice i ono što se zaista dogodilo, nasuprot Aristotelovoj tragičkoj umetnosti, postaju ne samo efektnije nego i opštije istine od onoga što se moglo dogoditi po zakonima verovatnosti i nužnosti. Otkrivena istorija je nužnost (mada joj ne znamo smisao) a pisac je tek skakutavo spadalo, istraživač-razobličitelj, demistifikator i evokator.

ROMANESKNA ENCIKLOPEDIJA
Ali, autorka je u pravu. April u Berlinu ima i dimenziju romanesknog. Kao i esejističkog (u čitanju Gombroviča, Klemperera, Bernharda), odnosno antologičarskog (u prenošenju pesama Ruževiča ili radova kolega iz Vanzea). Romaneskno se otkriva u „istražnom postupku“, tj. formi izmišljenog dijaloga kojoj autorka „podvrgava“ realne ličnosti ili „realne“ književne likove.
U tom mnoštvu raznovrsnih nivoa, od književne ontologije do retoričke namere, April u Berlinu ima enciklopedijski karakter etički angažovanog i eruditnog štiva. Promišljena kompozicija prepuštena haosu svoje referencijalne raznorodnosti suspregnuta je stilskom veštinom koja neprimetno prelazi u poeziju, lapidarnu i efektnu.

Ostani u blizini, Witolde. Vrzmaj se uokolo i doleti kad nastupi sitna izbezumljenost.

Naratorka se obraća Gombroviču sa čijim Dnevnicima vodi stalno kritičko sašaptavanje. Kako je citat oživeo ovom intervencijom koja postaje u isto vreme čitalačka strepnja i ljuvena čežnja. Ali i egzistencijalna i stvaralačka bojazan koja bliske knjige zaziva kao odbranu i pomoć pred trenutnim naletom malaksalosti

BETON BR.91

DANAS, Utorak 9. mart 2010.

Piše: Saša Ćirić

DUBOKA HIBERNACIJA

Nikola Živanović: Astapovo, Povelja, Kraljevo, 2009

PESNIK PO SEBI
Astapovo Nikole Živanovića niže kolajnu sve samih pohvala, nudeći se kao pesnički krik sezone. Ipak, uslovna popularnost zasnovana je na instant zaslepljenosti dobronamernih ocenjivača. Živanović je pesnik urbane svakodnevice koji teži efektu paradoksalnih poenti, poet beogradskog miljea sagledanog iz perspektive aporične zatočenosti u betonskim sarkofazima stanova, melički versmaher koji se ne libi da sklizne u patetiku. Iako stihove zaodeva imenima Helderlina, Pitagore ili Spinoze, njegov senzibilitet se kreće u srpskom poker-serklu koji čine Stevan Raičković, Mika Antić, Duško Novaković ili Slobodan Zubanović. Pisati kao da si oduvek bio star, eto gesla srpskih Bendžamina Batona na čelu sa novopečenim biznismenom, „čovek nije ostrvo“ Božovićem, i starmalo glavinjati ponornim jarugama davno već upokojene tradicije. Otuda reanimacija rime u delu pesama Nikole Živanovića nije ljupka atipičnost i stilska vežba, već retrogradna bizarnost i deklaracija vlastite nemoći. „Ljupko“ i „sentimentalno“ postaju „već viđeno“ i „davno apsolvirano“, pri čemu, zanimljivo, rimovane stihove ne prati poštovanje metrike i stroge versifikacijske sheme.

USPUTNA STANICA SMISLA
Rima, ipak, nije glavni problem Astapova. To su banalnost i besmislica, sijamski blizanci značenja većine Živanovićevih pesama u zbirci. U početnoj pesmi zagonetne i jezovite atmosfere, smrt na „Kraju dana“ „ulazi u stanove spavača“ i poput spremačice nalazi zaturene stvari i rasprema neraspremljeno. Ali zašto smrt to čini, zašto bdije nad spavačima i brine se o popunjenosti redovnog sastava šahovskih figura na tabli? Pesnik se zadovoljio da zagolica maštu a onda je ostavlja bolno nadraženu. Nije teško glumiti dovitljivog hermeneutičara i graditi velelepne kule smisla na podlozi plošnih stihova; ali suva drenovina je suva pa suva.
„Kraj dana“ je još i ponajbolja pesma ove vrste. Njoj parira završna pesma zbirke, „Spomenik Vojislavu Iliću“, gde su biste u kalemegdanskom parku upoređene sa šahovskim figurama (aha, eto analogije, površni kritičaru!). Biste drže u šahu „spomenik

crnom kralju“ (Koji je to crni kralj? Pa smrt, neznalico, ta što rinta preko noći kao bedinerka po stanovima spavača. Aha, metafora, razumem. Ali metafora čega, koje to smrtotvorne moći? I kako to ostale figure-spomenici drže smrt u šahu, čime i zašto? Čuj, kritičar, ne tupi, ne uništavaj čar šahovskog nokturna – ovo je poezija).
Sledi cela pesma „Devojke na biciklima“:
Da ih vidi, Pitagora bi bio presrećan,/ mlade i snažne, usklađuju pokrete tela/ sa pravilnim kružnicama točkova i pedala,/ upoređuju geometrije i dokazuju preciznost/ mladosti, rađanja i prirodnih stihija.
Ne znam za Pitagoru, ja nešto ne grcam od sreće. Kako se to usklađuju pokreti tela sa kretanjem točka, sem na jedini mogući način: okretanjem pedala. Istina, kao stari&iskusni nevozač, par puta mi se desilo da mi patika zaleti u točak a ostatak tela automatski završi u „znakovima pored puta“. Ali tada nisam znao za Pitagoru, Živanovića i usklađivanje pokreta tela sa geometrijom točka. „Upoređivati geometrije“ – maestralna sintagma. „Dokazivati preciznost mladosti, rađanja i prirodnih stihija“ – dabl maestralno; semantika se roji kao brojčanik na fliperu. Eto ti šta je poezija, šta se sve može izvući iz običnog pedalanja: mladost, rađanje i prirodne stihije. Ovo ni DJ Danilov nikada nije radio.

BEZRAZLOŽNI ZLOČIN
A sad kvintesenca (užasa): pesma „Aušvic“.
Bilo je potrebno da bude tako,/ bez razloga, bez smisla;/ da ima razloga, to bi bio zločin; ne može se to opravdati razlozima. Bilo je potrebno to uraditi,/ tek da bi bilo urađeno,/ da bismo bili spremni/ za neko mračnije doba, da bismo pouzdano znali/ da čovek, ipak, to može.
Poezija posle Aušvica definitivno nastavlja da postoji. Kao i čovečanstvo. Kao i sećanje, kao i poricanje holokausta, kao i preteća avet nacizma. Pitanje je samo zašto se doticati te teme, ima li se šta novo suvislo reći.
Opsežna studija Danijela Goldhagena Dobrovoljni Hitlerovi dželati pokazala je da ima. Autor tvrdi da je većina građana nacističke Nemačke (ali i okupiranih područja) znala za

holokaust, da ga je i podržavala i aktivno sprovodila u delo, bez ijednog čina masovnog protivljenja ili pobune. On tvrdi da je ideologija antisemitizma vekovima unazad tako duboko prodrla u evropske političke ideologije da je nacizam eksploatisao i radikalizovao nešto što je postalo deo tradicije. Filosemitizam se od antisemitizma razlikovao samo po metodi ali ne i predrasudama, a cilj mu je bio da Jevreji dobrovoljno prihvate punu asimilaciju u nemačko društvo. Goldhagen zaključuje da je antisemitizam u nemačkoj kolektivnoj svesti od Jevreja već proizveo demonsku figuru arhineprijatelja, što je holokaust svelo na tehnologiju deratizacije (nešto neugodno, ali u krajnjoj liniji neizbežno i korisno).
Dakle, „razloga“u smislu motiva ili uzroka holokausta je bilo, kao što razlozi postoje i za ratne zločine 90-ih. Razlog nije opravdanje. Reći da je zločin učinjen „bez razloga“, to znači da je učinjen u afektu ili kao apsurdan čin po nadrealističkom receptu (u Sartrovoj priči, čovek sa pištoljem izlazi na ulicu i počinje da puca nasumice). Ipak, i sam Živanović a posteriori nalazi mračan istoriozofski razlog za holokaust: da bismo pouzdano postali svesni da su ljudi sposobni za zločin takvih razmera. Ali, to smo znali i ranije. Holokaust nije bio prvi genocid u ljudskoj istoriji, a nije ni jedini totalitaristički mega-zločin u 20. veku. Ne znam za kakvo „mračnije doba“ holokaust može da nas učini spremnim. U zbiru, tema je uzeta olako i sterilno. Poezija zahteva promišljenost pre nego oprez, a uz eventualnu provokaciju – odgovornost.

Iz zbirke Astapovo može se odabrati 5-6 solidnih pesama, no nepovoljan sud stoji. Nikola Živanović je u isti mah reprezent i doboroljna žrtva aktuelne srpske pesničke scene sa kojom deli: zakržljalost tematskih horizonata, neotpornost na patetiku, uhvaćenost u stupicu intimnih uskraćenosti i žalosno odsustvo svesti o epohalnim turbulencijama

(Pročitajte Integralnu verziju teksta u rubrici Javni radovi)

BETON BR.90

DANAS, Utorak 23. februar 2010.

Piše: Goran Cvetković

MIZOGINI ROŠTILJ

Branislav Nušić: Ujež, režija Cisana Muirisidze, Narodno pozorište Leskovac

Imao sam za taj petak i poziv za premijeru u Zvezdara Teatru, davali su Sirote male hrčke, ali sam srećno izbegao tu komediju apsurda iz neke zadimljene kancelarije, jednu banalnu skasku dostojnu domaćih TV serija, poznatog pisca istih, Gordana Mihića. Taj kalambur i kad je bio napisan pre dvadesetak godina, nije vredeo ništa. Izbegao sam ga tako što sam se odazvao drugom pozivu i otišao da gledam Nušićev komad Ujež. Znam, gledao sam više puta tu lakrdiju o nadobudnosti ženskog organizovanja u neku, kako bismo danas rekli NGO. Tu se Nušić svojski ispodsmevao savremenim Društvima emancipovanih žena da je verovatno cela tadašnja čaršija beogradska imala materijala za ogovaranja bar dva meseca. Jer komad je ostrašćeno omalovažavao pokušaje ženske emancipacije sa prave palanačke mačističke pozicije, koju je Nušić ovde štedro zastupao.
Iako sam znao i domete i ciljeve tog slabog komada, hteo sam da ga vidim ponovo, ali pre svega zato što je postavljen u Leskovcu i zato što ga je režirala Cisana Murisidze. Ko malo duže pamti, setiće se da se u Leskovcu začelo prvo komunističko pozorište: nisu se naplaćivale karte. To je bio rezultat ideje Dušana Mihajlovića, doktora pozorišnih nauka, koji je kao vrsni šekspirolog u tom pozorištu promovisao ideju umetnosti-bez-para. Uz mnogo protivnika taj koncept je i propao, ali pozorište se održalo (gledao sam jednu njihovu dobru predstavu, Poručnik sa Inišmora, takođe na gostovanju u Beogradu).
Cisane Murisidze se sećam odavno. Kad je došla u Beograd, ja sam još bio student, odmah je počela da radi u Narodnom pozorištu. Bilo mi je čudno i tada i danas: kako i otkud tako iznenada i na velika vrata. A predstave joj nisam gledao, nikad. I tada i kasnije, jako sam birao šta ću gledati, pa me ni njena estetika ni izbor komada nikad nisu privlačili. Ali, ona se proslavila i dobila važne nagrade: predstavom Narodnog pozorišta u Beogradu, Kosovska hronika R. Đurđevića, u dramatizaciji Žarka Komanina. Priznajem, ni tu predstavu nisam gledao, namerno. Ali znam da su je gledali mnogi. To je bila predstava-zastava kojom su mahali svi oni iz kulturnih i umetničkih krugova, političari i borci za prava ugroženih Srba na Kosovu pred samu „Jogurt revoluciju“ i promenu Ustava SFRJ. To je bila predstava srodna Golubnjači Jovana Radulovića, izvedenoj u SNP-u u Novom Sadu, u režiji Dejana Mijača. Od te predstave sam gledao samo prvu polovinu; za drugu nisam imao stomak. U tom komadu otvara se

jedna od prvih jama, a lobanje i kosti iz tih jama su na parastosima po Hercegovini i Lici, nosane i pronošene u nekim zakasnelim molebanima i zlokobnim podsećanjima na zločine ustaša u tom kraju.
Te dve predstave, Kosovska hronika i Golubnjača, uz bogat doprinos mnogih kulturnih radnika, bile su kapisle za paljenje opštih nacionalističkih strasti. I dugo nije bilo Cisane Murisidze, bar ne u Narodnom pozorištu u Beogradu. Mijač je daleko antiratno odmakao od tadašnjih svojih radova: od Rodoljubaca do Nevinosti, Prevođenja, kao i do Bernharda. Pisac Golubnjače, dotični Radulović, nije se ostavio ćorava posla, nego je napisao opet jedan lament (kažu, potresan roman), sada o posledicama onih akcija osvete koje je promovisao u Golubnjači – roman o prisilnom preseljenju Srba iz te nekadašnje Republike Srpske Krajine. Žarko Komanin je zamalo dobio NIN-ovu nagradu za roman godine, a jedan od najvatrenijih potpaljivača bosanske vatre, Karadžićev zdušni podržavalac, Rajko Petrov Nogo, ponovo je dobio veliku pesničku nagradu. Nisam čitao novonagrađene pesme, ali sam mu čitao neke ranije za koje je takođe nagrađivan: to je bio čist luk i voda, ili ako hoćete jeftini nacionalizam i koketiranje sa krvlju i tlom.

Kada sam video predstavu Cisane Murisidze Ujež, stav da je kič zlatna podloga nacionalističke umetnosti sasvim mi se potvrdio. Zašto je neko stavio to na repertoar Narodnog pozorišta Leskovac, to mi i može biti jasno, jer imaju nekoliko važnih glumica koje ne rade dovoljno i šta će: Dom Bernarde Albe im se ne igra, a Ujež je prava stvar! Prazno, dosadno, lažno, kičerski – i još treba da bude smešno. Nažalost, bilo je jadno i frivolno. Ni likova, ni fabule, ni odnosa, ni sukoba, ni drame. Loša scenografija (prava provincijska), loši kostimi (pravi šnajderski); mizanscen – takozvani turski: akteri stoje u polukrugu a glavna glumica sedi u centru i pričaju, pričaju, pričaju, pa čak i zapevaju (loše i banalno).
Ne bih ni pisao o ovoj žalosnoj dogodovštini da se ona nije odigrala u Narodnom pozorištu u Beogradu, na mestu gde je Cisana Muriusidze napravila karijeru u borbi za prava Srba na Kosovu. Nova pojava onih istih aktera nacionalističke euforije sa kraja osamdesetih prošlog veka pokazuje da se i pojave čiji su nosioci oni bili, još jednom bude. Brinem se, jer sam dovoljno star i trezven da znam na šta će to izaći, pogotovo ako i političari ponovo budu zdušno udarali u nekadašnje talambase i budili zaspali narod

BETON BR.89

DANAS, Utorak 9. februar 2010.

karaoke duet

NINOVA NAGRADA KRITIKE ZA ROMAN GODINE?

Peva: Vladimir Arsenić		Peva: Saša Ćirić
CRNA ŠALA		OSVETA MEDIOKRITETA

G(l)asovi u (v)etru krenuli su još krajem prošle godine. Prva informacija koja je do mene stigla glasila je: Vuk sto posto. Hiljadu mi sudija, sto mi noževa, krvavih mi molitvi i ruskih konzula, pomislih, neće valjda. Od sve muke, ako čovek dobije nagradu nećemo ga se otresti sa TV ekrana do naredne dodele i „nove za Srblje karakteristične podele“ (cit. nesuđenog dobitnika). Al’ knjiga lepa, gospodska, u kožu uvezena, verovao sam još kad je ugledah tako svežu u vitrini knjižare mutirane u kožnu galanteriju da je žiri

Treba li zaboraviti na NIN-ovu nagradu? Kada je godina sušna a izbor farsičan, ovakvo pitanje nameće se samo po sebi. Ali, šta nam preostaje za analizu&zabavu ako zaboravimo na NIN-ovu nagradu? I još: ako je odbacimo, to ne znači da će nestati kratkotrajni parohijalni glamur koji ovu nagradu prati, povećani tiraži, unapred rasprodate tribine po lokalnim bibliotekama sa utrostručenom apanažom za laureata/-kinju i izdavača mu/joj, posebno mesto za nagradonosce u medijima kojima je

na ozbiljnim mukama samim artefaktom. U to vreme tek što objaviše onaj famozni predširi izbor, koji je posle toga proširen, e da bi na kraju bio sužen do suza. Drugim rečima, Vuk or bust bila je u to vreme logična teza-zeza a računalo se i na malu pomoć prijatelja u žiriju. Bio je to kec s hendikepom.
Imao sam problem sa osmočlanim užim izborom jer u njem jedva nađoh par imena za koje sam ikada čuo, a kamoli ih čitijah umreti. Rajko The Most Quoted Vasić sa svojim delom remek Prsti ludih očiju u čijem se naslovu sadrži dovoljno smelosti da se ode s one strane prozaičnosti nagrađivanja, odnosno u njemu se kriju sve moguće metafore koje će ikada zbunjivati svaki budući žiri ne samo Ninin, već i Vitalni, Beočug(d)an et cetera. Ko je tu lud, prsti il’ oči i da li prsti imaju oči ili oči imaju prste. A možda je tačno i jedno i drugo. K vragu, dajem oko svog prsta i prst svog oka da je i jedno i drugo potpuna istina. Wanna bet!
Zatim, tu je i Konstantinovo raskršće, srce mi od stra’ dršće, nagrada ga pokondiri, a unutra su... tapiri. Pardon, vampiri. Ipak, respektabilnih 7000 prodatih komada, plus nagradna igra, plus najbolji video spot, plus želje, čestitke i pozdravi. Pored toga, Miloša mi Crnjanskog, čije fondacije predsednik u žiriju sedi i prepodobno i ćirilično gledi, Stojiljković je lako mogao da ponovi uspeh iz novembra kad mu je uručena istoimena nagrada. Možda bi se tako šta i desilo, o silo, samo da nije tako mlađahan i živahan. Sve ostalo je bilo kao pesma za Njihove uši, kao melem za Njihovu dušu, kao sveža, mlada krv za Njihovo undead četovanje/letovanje u decembru i januaru. Ah, ta mladost pusta...
Početkom leta gospodnjega tekućega, u trenucima dok su se koplja lomila u nevidljivoj bici Goga i Magoga za prevlast u majčici našoj crkvi, u drugoj nam majčici sve je jasno, Putin ist Putin; elem, negde u vreme kada je objavljen i na svet donet uži izbor Ninin, moji izvori govorili su Komanin. Rekoh onomad Kome Nin ako ne Komaninu. Međutim, posle čitanja tog remek dela koje stoji rame uz rame sa Tomasom Manom (op. cit. čaršijskih priča) ponadah se da, bez obzira na nomen est omen ufanje gospodina Žarka The Revisionist Zapetljanina, od toga biti ništa neće jer je u pitanju literarno smeće. Što naravno ne sprečava njegovo viskičanstvo žiri da se za isto odluči, al’ mi nešto reče da će da im se smuči. I bi tako, nogekako (cit. Obeliks). Ljetopis vječnosti za vječnost osta na visokom drugom mestu i zahvaljujući lošem testu koje su žiriju za doručak servirali kod Nine, sunce knjizi nikako da sine.
Jedina svetla tačka čitavog izbora užeg i svake godine sve dužeg, beše knjiga Tri slike pobede Zvonka Karanovića. Nažalost, žiri kratko vidi i poput čuvene Brojgelove slike na kojoj slepac vodi slepe, jasno je kuda to vodi – dubokoj vodi. I problem jeste upravo u tome, dabome, što svake godine knjige koje su se jasno pokazale kao bolje od ostalih, ne ulaze u ozbiljna razmatranja za dobijanje nagrade, jer se ona, €urobombona, ne dodeljuje najboljem romanu, već prema političkim i/ili stažnim zaslugama. U to ime, Zvonko Karanović, kao i svaki drugi pisac ili spisateljica, mogu da se nadaju Nini kad mu/joj sledeći roman uđe u uži izbor jer će tek tada imati potreban staž sedenja i čekanja u istom. A to nikakve veze sa kvalitetom prezentovanog teksta nema.
A ako umre pre nego što se probudi Đorđa Pisareva bio je u tri najuža od užih, al’ u ta tri ni glas ne zasluži. Ova knjiga beše jedina koja je mogla da izađe na crtu dosadi i smrtu koji vladaju u eskazeu, debeu i cezeu – poslednje dve firme su kompanije-ćerke SKZ. Bilo bi lepo da je Pisarevljeva knjiga bolja pa da mogu da psujem kol’ko me volja. Ovako, moram da ćutim i da se nadam da će buđenje srbijanske književnosti proteći b(r)ez fatalnih posledica, iako se Nina trudila da upokoji vampira, al’ ne onog s raskršća Justinijanovog, Kaligulinog ili Dioklecijanovog, nego sam misli(j)o na književnost, zar me niste shvatili?
Preskočiću cure dve jer mislim da ne mora čovek da zna sve, a i nema se kamena na bacanje s ramena, odnosno vreme je stići do g(l)asova u vetru olujnome te reći da je to knjiga kojoj ne pripada, ni po babu ni po stričevima, ono što je dobila od Nine. Romančina ova mogla je bit kraća i preciznija, ali da je bilo nekog da tu knjigu uredi, da joj nije sudija izdavač štampar i ruski konzul sedokosi i sedobradi daddy SlobMRak čije je plodonosno zasedanje na mestu predsednika debea-cezea-eskazea bez ekspozea dovelo do iznenađujućeg oporavka ovog izdavača udavača. Ko to plača? Ko plača tog vrača da nam mRača i da okuplja mlade krajprutaše? To bi bilo lepo znati, samo se bojim da je pored sveopšteg veselja sa Milančetom Šarančićem Karašovićem Somskim jedan mali transfer iz UKS u SKZ, zajednički imenitelj K u sredini, a unutar združenog sistema Ministarstva odbrane, Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva vera i krivovera, potpuno nezapažen, almost invisible. Ipak, pored Lagune i eskaze imađaše dva romana u užasnom osmočlanom izboru, a u onom suzi-suzi-pa-izvadi-uzi imao je čak dva. Zašto, o zašto that is the question! A odgovor se u vetru gasa. The answer, my friend, is fartin’ in the wind...
Narav(n)oučenije ove obesne basne, nimalo časne, ali strasne i masne, jeste da treba nešto učinit pre nego sve ugasne. Možda je pravi put, revolucionarni i hrabar, onaj koji podrazumeva da se kolac koji Nina tako slatko drži do pola zarivenog u grudi srbijanske književnosti, sa puno muževnosti otme njojzi iz ruke i da se prekrate toj neukoj dami muke. Dole književnost na ovim prostorima, živela Nina, živeo eskaze!

celokupna oblast kulture uglavnom „deveta rupa na svirali“.

POČETAK NINOLENIJUMA
Ako je za utehu, a moglo bi da bude, u prvoj deceniji trećeg milenijuma NIN-ov žiri je uz prošlogodišnji napravio „svega“ još dva kolosalna promašaja: forsiranje proznog anahronizma Mladena Markova Ukop oca 2002. i jalove i komične imitacije leksikografskog modela romana Mira Vuksanovića Semolj zemlja 2005. Zato su imali dovoljno kuraži da podrže atipična ostvarenja Vladimira Tasića 2004. i imenjaka mu Matijevića, 2003, da prepoznaju vrednost Hoboa (2001), koju će autor dugo&neuspešno pokušavati da ponovi, da isprave nepravdu i nagrade minuli rad Svetislava Basare, 2007. i Vladimira Pištala, 2008. (doduše grubo previdevši komparativne prednosti Koma (Dnevnika druge zime) i Savršenog sećanja na smrt), da se ne ogreše o Ruski prozor 2006, iako su bili na korak od toga.

NAGRADA KRITIKE BEZ KRITIČARA
Ako je neko zaboravio na puni naziv ove nagrade, on glasi „NIN-ova nagrada kritike za najbolji roman godine“. Ima nečeg nesvarljivo poltronskog, gerontofilnog (jedan je Gojko!) i maskulinokratskog u izboru članova NIN-ovog žirija. Po nepisanom pravilu (jer pisanog nema ili ga kriju k’o zmija noge), članovi žirija biraju se iz akademskih sredina, čiji su predstavnici ponekad zaista aktivni kritičari (A. Marčetić, T. Brajović, S. Vladušić), ili su bili nekada davno ili bi to silno želeli da budu ama su uskraćeni za tu neisplativu počast. Katkad se eksperimentiše sa akademcima iz drugih kulturnih miljea (Dušan Marinković, Stevan Tontić), drugih književnih epoha (Milo Lompar, polihistor i zadužbinar, profesionalni žirirator), iz štampanih medija (Teofil Pančić, Milan Vlajčić), ali je baza zacementirana. Muško akademsko bratstvo sa kojim ibermenšom (A. Jerkov, urednik, tribin-treger, savetnik, žiri-žrec...), ali bez ijednog, ili skoro bez ijednog aktivnog kritičara/-ke, koji bi godišnje prorešetao barem 40-ak novih domaćih naslova i podneo svoj ukus na uvid željnom čitateljstvu. Naša sredina je kriminalno nesposobna za smenu generacija koja bi doprinela relaksiranom odnosu prema žanrovskom pismu i njegovim transformacijama, ali i zaustavila šverc ideološkog diskursa iza paravana oportunističke dogme o estetskoj samosvrhovitosti književnog teksta. Pomenuta ideologija u savremenom romanu ima dva lica: ono eksplicitno gde se na jedan gorljiv način diluje plesnivim nekretninama istorijskog revizionizma i ono duboko skriveno koje generiše razumevanje romana kao ušća u koje se ulivaju kolektivna sudbina naroda i kratkovidi narcisoidni mit o vlastitom narodu kao žrtvi istorije... I kad god letina podbaci a među žetvarima zagospodare maliciozni i prevrtljivi „čuvari svetinje“, sav mutan talog etno-stereotipa i zloslutnog lamenta zaspe nas kao stihija povodnja.

PARE NA SUNCE
Da promena vlasništva ne znači ništa više od promene dizajna, najpre nas je poučila u Politici Ljiljana Smajlović. Kompanija Blic, tačnije švajcarska medijska grupe Ringier, samo kliže utabanim stazama. Nekako posle proleća, leti, kada vetrovi još nisu krenuli, obično se čuje šušmuš po čaršiji da je u NIN-ovom žiriju došlo do hokejaških izmena. Les misérable journalistes dožive „fras u šupi“: kako će ti nadljudi stići uz svoje regularne profesije da za par meseci korektno iščitaju stotinak romana, koliko im minimalno zapremi pretinac. Potom se danima domišljaju, kao pred Zenonovim aporijama ili Rubikovom kockom bez šrafcigera, iz kog bubnja izvukoše kojeg žiri-delatnika. Brzo im se razjasni da se među ocenjivačkom bratijom kamara romana deli na ravne časti: koga ko zapadne, od toga i treba očekivati da ga u drugi promakne krug (NIN-ostolski žreb). Ali im nikad ne bi saopšteno zašto je opskurni Mladen Šukalo zaseo na mesto Slobodana Vladušića, koji je obukao dres kandidata za nagradu (bivajući na kraju tek vitalo-pomazan), ni zašto je Stevana Tontića, koji je po romanima tražio „lepe metafore“, zamenio pridošlica iz praškog veleposlanstva Aleksandar Ilić. Možda je NIN-u ostao u lepoj uspomeni 2000. kada je forsirao Lep dan za umiranje Mome Kapora. Doslednost će ispoljiti i 10 godina docnije pružajući ruku vojvodi, ali ne Vuku već Komaninu.
Vratimo se Blicu u vreme žege. U švajcarsku korporaciju je utefteren NIN, Reljićeva glava spakovana za Stambol a anonimne patriotske paškvile poslate g. Mihaelu Ringieru lično, na ruke. Mlađahna ali drčna direktorka Blica šalje važan cirkular srpskim izdavačima:

Kogod hteo NIN-u u pohode,
neka prede gaće i košulju,
nek potpiše svesno pri razumu
šta pobednika prvog dana čeka:
tiraž ceo ide na kioske,
u mekome jal tvrdom pakovanju,
pola ide gazdi oda Blica.
Potpisujte, ne šalte se glavom!

Ništa nije bilo od ove pljačke, sinji kukavci od srpskih izdavača ne htedoše tek tako da predaju sekiru namazanu medom (ionako crkavicu stiču od otkupa, nagrada i donacija, sem ako nisu službeno zavedeni, tj. bahati monopolisti kojima se može da javno morališu i zgrću prihode). Poenta je da je novim vlasnicima NIN-a zinula kasa za pare a da im je sasvim svejedno ko će tu kasu napuniti: osvetnik Komanin, Wolfgang u telećoj koži sa zlatotiskom, baka Grozdana ili sedam jarića pripuštenih u tor užeg izbora. Nemoguće je oteti se utisku da, obrni-okreni, po svim domaćim književnim žirijima stoluju „naši“. Otuda u užem izboru niški strip-žanr potrage za „svetom sabljom“ umesto antiutopije koja provocira vizijom pravoslavnog totalitarizma, sterilni Pisarev umesto vrcave Mirjane Đurđević, kao i veliko SKZ-finale koje prepuštam kolegi iz dueta.

2009. u smo već zaboravili. Ova godina najavljuje nekoliko dobrih romana.
Budimo spremni na nova razočaranja

BETON BR.88

DANAS, Utorak 26. januar 2010.

Piše: Edin Salčinović

U RALJAMA IDENTITETA

Bekim Sejranović, Nigdje, niotkuda, Profil International,
Zagreb, veljača 2008.

Identitarna polivalentnost, autsajderska narativna perspektiva, subkulturni bekgraund pripovijesti, složena struktura naracije postali su elementima koji čine skup obilježja književnog modela u teorijskoj praksi južnoslavenske interliterarne zajednice označenog kao kritički mimetizam. Kritički mimetizam ultimativno zahtijeva aktivizam, društvenu osviještenost, tekst zanimljiv za čitanje, tendiranje ka fabulističnosti i bavljenje prezentom. Roman Bekima Sejranovića, Nigdje, niotkud, ima sve potrebno da ispuni takav horizont očekivanja čitaoca: dejstvuje subverzivno na ortodoksne etno-nacionalističke kanone etičkih i estetičkih vrijednosti, profilira se u autsajderskoj poziciji prema toku mejnstrimerskog kiča, narativno je strukturiran u intimistički iskaz dovoljno napete fabule da održi pažnju čitaoca.
Društveni i moralni rasap aktuelnog prezenta postaje inspirativan za tematiziranje pitanja identiteta koje u ovom romanu konfigurira kao dominantna tematska odrednica spremna preispitati svaku identitarnu konstrukciju dovodeći je do osnovnog ontološkog pitanja (Šta je čovjek?). Sagledavajući svoj život sa vremenske distance, što mu omogućava naknadan uvid u događaje, fiktivni narator slaže epizode u jedinstvenu projekciju vlastitog identiteta. Moj se identitet, priznavao sam to sebi ponekad, sastoji od hrpe poluistina i maštovito ispričanih laži, te iskrivljenih i nedorečenih odnosa sa ženama. Ničeg više tu nema, niti bi trebalo biti (str. 131.). Identitarna drama naratorskog ja (čiji osnovni biografski podaci odgovaraju onima aktuelnog autora) otvorit će za čitaoca prostor intimnoga, predočavajući mu osim autobiografskih crtica i čitavu mrežu porodičnih odnosa. Cijela se priča strukturira oko dženaze amidže Alije koja u romanu figurira kao centralni događaj, a sam narator dijeli događaje na prije i poslije dženaze. Dženaza, zbog koje se glavni protagonist vraća kući otvorila je grobnicu sjećanja, pa se opis tog događaja pojavljuje kao neka vrsta preludija svakom poglavlju, a roman započinje i završava scenama sa dženaze pri tome gradeći alegorijsku sliku života (Cijeli je život jedna duga dženaza, str. 183). Računajući sa fragmentarnošću sjećanja Sejranović se vješto poigrava narativnom strategijom uvodeći u naraciju introspekciju, kao i neku vrstu flešbeka, gradeći teksturu narativa kao psihogram narativnog subjekta. Samo sam ja taj koji teglim sjećanja sa sobom, poput vreće rastočenih kostiju (str. 101.). Provodeći čitaoca kroz slike vlastitih sjećanja narator se profilira kao neposredni svjedok kulturnih i društvenih previranja, burnih i često zlokobnih događanja koja su obilježila posljednje decenije dvadesetog stoljeća i ulazak u novi milenij. Svoju naratorsku kameru on pozicionira na marginu sociosa, topos kulturalne mikroprakse generiran energijom pobune protiv ordinarnih konvencija pigmalionske sredine.
U prvim epizodama romana slikom se čitaoca vraća u djetinjstvo u kojem se konstruiše neka vrsta patologiziranog subjekta istraumiranog porodičnim raskolom, skeptičnog spram socijalizacije i uživljenog u svijet stripova i crtanih filmova (Mercedes, Mene zovu Cigo, Dete moje, dete moje..., Miki s rižom). Naknadni uvid u događaje omogućava promišljanje začetka formiranja vlastitog identiteta koji se najednom ukazao s onu stranu odgojne prakse, pedagoškog mehanizma, instanciranog u proces obrazovanja i socijalnu sredinu, koji je odgajao malene pionire i dobre drugove (Suze za Tita, Nesretna učiteljica, Titova dženaza). Iako odgajan u obitelji djeda prvoborca i majke

(bake) koja odražava patrijarhalnu projekciju žene, subjekt ipak usvaja alternativnu identitarnu praksu koja svijest oslobađa ideoloških zapreka indoktriniranih kako bi formirale poslušnog subjekta. Sagledavajući hronološki slijed događaja u romanu, naredno razdoblje je period srednje škole i početak studija. Taj period obilježen je tinejdžerskim buntom oličenim kroz kulturu panka. Subkulturna praksa iz Velike Britanije i SAD-a u socijalistička društva ulazila je prezrena i sa stigmama zapadnjačke kulturne dekadencije. Osamdesete godine u Jugoslaviji obilježene su pluralnošću međusobno sukobljenih kultura. Socijalizam je slabio, a budili su se mržnjom zadojeni partikularistički etno-nacionalizmi prepoznavajući u socijalističkoj državi odraz gospodara zla. Istovremeno, na margini sukoba velikih ideoloških naracija, pojavljivale su se buntovne, beskompromisne, anarhoidne skupine sastavljene od ljudi koji su na svijet gledali kroz intelektualističku prizmu pjesama Boba Dylana i Neila Younga, do onih frajera s irokezama na glavama i zihernadlama na pantalonama koji su svoj svjetonazor filtrirali kroz pjesme The Exploiteda i Misfitsa. Upravo subjekt takvog identiteta dolazi u fokus ovog dijela romana. Za razliku od mejnstrimerskih narativa o drugoj polovini osamdesetih godina dvadesetog stoljeća blagoslovljenim u zvaničnom historiografskom diskursu, roman Nigdje, niotkud prikazuje naličje te zvanične slike fokusirajući marginu na kojoj se pojavljuju sasvim drugačiji, heterogeni i autsajderski identiteti. Ipak, i ovdje je zanemarena moguća progresivna energija takvih pokreta, a priča je (stereo) tipizirana konvencionalnim slikama alternativne prakse (sukobi sa zakonom, opijanje, uživanje droga, etc...), (Paranoya, Problem, bendovi, svirke, Mile Glava).
Devedesete na horizont očekivanja konačno donose migrantskog subjekta. Rat, izbjegavanje vojske, emigracija, prihvatni centar, izbjeglice, Norveška kao zemlja imigranata,

zemlja identitarne multilateralnosti i sve ostalo što ide uz priče o migrantskim i pluralnim identitetima. Kao da je autor u ovom dijelu romana želio odati počast Janku Poliću Kamovu, pa protagonist počinje naličiti na Kamovljevog Arsena Toplaka, a sam roman se transformiše u Isušenu kaljužu kraja dvadesetog i početka dvadesetprvog vijeka. Nije izostao ni Kamovljev avangardizam povremeno naličeći na luzersku patetiku, jer u vremenu internet pornografije rečenica “Mi smo uvijek analno” i ne zvuči preveć avangardno. Tako i njegovo ponašanje u mreži odnosa među likovima u ovom dijelu romana (Lars, Sara, Selma, Marko) naliči na one Arsena Toplaka. Cijelo ovo razdoblje preplavljeno je osjećanjima egzistencijalne praznine, odbačenosti, nepripadnosti, bezdomnosti (Nigdje, niotkuda, Na otoku S., Praznina, Novi milenij, Kao da smo mrtvi).
Zanimljivo je i nekoliko povrataka u domovinu iz tog razdoblja, gdje se narator susreće sa novim slikama, promijenjenim nazivima ulica i javnih ustanova, novim ljudima koje ne poznaje (Domofina). To je razdoblje kada umiru svi likovi iz prošlog života, onog prije emigracije (Alija, Kole, djed, majka). Sve postaje dodatno usložnjeno, razlomljeno, fragmentirano da individua (onaj id) sve više blijedi u takvom svijetu.
Identitarna drama kao jedan od fantoma savremenog svijeta masmedijskih komunikacija, globalnog liberalno-kapitalističkog tržišta, nuklearnog oružja, granica kao virtualnih fronti i mržnje spram različitosti kao polazišta u formiranju identiteta, konačno je ishodište romana Nigdje, niotkud. Paranoja današnjice, brzina življenja, izopačenost etike, gramzivost kapitala, skrivanje postojeće diskriminacije pod krinku multikulturalizma na ontološki horizont izvelo je dislociran subjekt koji se mora zapitati Gdje, kuda. A kako bi odgovor mogao glasiti u vremenu globalnih apokaliptičkih naracija sem Nigdje, niotkuda

BETON BR.87

DANAS, Utorak 12. januar 2010.

Piše: Irena Javorski

STIŽE NOVA GOVEDINA!

Slobodan Vladušić: Forward, Stubovi kulture, 2009.

Da li je roman Slobodana Vladušića Forward krimi priča, paranoidna teorija zavere, naučna fantastika, horor ili politička alegorija, time se neću baviti. Ono što mene zanime jeste Vladušićeva opsednutost fenomenima kapitalističkih društava, posledicama globalizacije, kao i odnosom malih i velikih kultura (vidi njegove eseje i kritike), što prethodi nastanku njegovog prvenca – satire na savremeno društvo u tranziciji, koja u isto vreme treba da ima odlike „krimikomedije“.
Rumunski pejzaž Forward-a nije ni nalik entropičnim pejzažima anglo-saksonskih postmodernista, koji oslikavaju koroziju zapadnih, visokotehnoloških društava (soliteri, autoputevi, mašine) i urušavanje humanog ideala ljudskog postojanja. Ovde ni od sviftovske satire nećete moći da pronađete ništa, jer autor pokušava da poveže nespojivo: probleme postmodernog sveta i njegove tehnologije (Balard, Pinčon, de Lilo...) – na planu forme, sa problemom tranzicionih, eksploatisanih sredina – na planu sadržaja: Nema više porodica koje bi se okupile oko zajedničkog stola. Nema čak ni porodičnih svađa. Nema ni porodičnog darivanja. Ostali su samo nemi dani, kada se od jutra gleda u plafon i čovek se pita šta dalje... (261). Vladušićeva Rumunija/Srbija i centri poput Londona i Njujorka ne mogu imati dodirnih tačaka na onaj način na koji bi to Vladušić želeo. Liotarovski koncept neljudskog, koji poziva na reorganizaciju našeg odnosa prema tehnologiji, autor je pokušao da ostvari u liku jednog od tri pripovedača, tj. kameri (veštačka inteligencija) koja u prvom delu romana zamenjuje svest junaka Bože Govedine.

BAJATA HIPERMODERNA
Nadomešćivanje čoveka tehnologijom teško se može povezati sa fenomenima problematičnih društava sličnih našem, koje pisac svodi isključivo na stereotipe kojima se neduhovito poigrava: žene kao pušousnate devojke ili plavuše sa ogromnim sisama i muškarca čiji je unutrašnji život sveden na hrkanje i drkanje. Hiperrealni svet S.V. sačinjen je od stranaca i bezbrojnih ekipa turista, koji plaćaju da bi se zabavili, odnosno tukli i pucali u reality avanturama (čitaj režirani ratovi), dece i njihovih dresova sa imenima igrača koji ne znaju ni reč Rumunskog, niti će Rumunski ikada znati, hvalisavih očeva čiji su ženski izdanci uspeli da emigriraju i da zajedno sa naučnicima iz ostalih delova sveta rade na alternativnim izvorima energije da bi prestali ratovi, koji se vode zbog nafte (ironija), zatim makljaže po buvljim pijacama Kineza i Roma, pa sve do sukoba pristalica aktivističkog pokreta okupljenog oko NGO Black community i NGO Women power, koje razdvaja policija.
Balard tokom 60.-ih godina 20. veka ispituje povezanost ljudskog tela i mašine, tog orgazmičkog linka koji se stvara između karoserije i teksture kože, organizujući izložbu slupanih automobila 1970. godine u Londonu, a kasnije stvarajući junakinju Gabrijel (roman Sudar, 1973) čiji su delovi tela postale metalne proteze (slično Pinčonovoj junakinji iz romana V, 1963). Na početku trećeg milenijuma jedan kritičar, a potom i pisac pokušavajući da piše na moderan način, biva fasciniran onim što su radili anglo-saksonski postmodernisti postavljajući sebe u nezgodnu poziciju da imitira pripovedni postupak i katalogizuje fenomene savremenog društva: kulture, nauke, filozofije, medija... Neosmišljeno i krajnje dosadno (ako izuzmemo Vladušićevo pretvaranje postkolonijalnih studija u postkoitalne) spominjanje Deride, Lakana, Fukoa, govori mnogo o Vladušićevom razumevanju ovih mislilaca: Informacija je, dakle, sve ono što se

nazove informacijom. Obratno, fikcija je onda sve što se nazove fikcijom. Fikcija može da bude informacija, informacija može da bude fikcija. Eto šta znači uvid u Ferdinanda de Sosira, velikog švajcarskog lingviste, da je priroda jezičkog znaka arbitrarna (97). Stiče se utisak da se Vladušić (kamera/junak) naglas preslišava, a na momente njegova ironija dostiže zaista zanimljive domete: Zanimljivo i glupo u isto vreme. Kao i sve što u ljudskom mozgu vonja po filozofiji (10).

KAKO UPOKOJITI DŽEGERA
Radnja Vladušićevog romana smeštena je u Rumuniju, a ne u Srbiju. Samim tim, postavlja se pitanje da li je uopšte ova priča mogla da se napiše o Srbiji; autor je mogao da stvori knjigu o izmišljenoj zemlji, reprezentantu tranzicionih društava. On koristi ovu zemlju kao poligon za svoju sprdnju sa svetskom teorijom zavere i nerešenim posledicama diktature Čaušeskua. Pisac eksportuje likove iz Srbije, na početku romana, tipizira ih i postavlja u kriminalistički reality show (voditeljka/ sponzoruša, genetski modifikovani i neaktuelizovani košarkaš, a-memorični kamerman Govedina i Petrović, zavisnik od internet pornografije, tonac, a možda i bivši filozof). Pri kraju romana, posle kvazilinčovskog obrta, zatamnjenja, Govedina od primata postaje homo sapiens, tj. dobija jednu od osnovnih osobina čoveka, a to je pamćenje.
Detektivska potraga à la Po ponovo se inicira. Kamera je uništena i Govedina postaje narator umesto kamere. Junak se humanizuje. Međutim, iako dolazi do promene fokalizacije, pripovedački postupak ostaje nepromenjen, a čitalac nije obogaćen ni za jednu novu književnu avanturu. Fantastično preobraženi junak

Govedina ne čini se kompleksnijim i tako pisac propušta mogućnost da preko momenta metamorfoze razvije i poentira ideje koje je izložio u prvom delu. Na kraju ponovljene, samostalne istrage, Petrović postaje vampir, kolje zubima advokata i umire od leukemije, jer nema dovoljno krvi da bi ostao u životu. U kratkom trećem delu Govedina postaje takođe žrtva savremenih vampira, trgovaca krvlju, koja se koristi za produžetak životnog veka povlašćenih grupa. Narator postaje neimenovani lekar koji otkriva zaveru o novom globalnom danku u krvi. Lekar obznanjuje Govedini da je jedan od glavnih konzumenata terapije Mik Džeger, što je banalna referanca na Poovu priču Ukradeno pismo, na koju se pisac više puta poziva u tekstu. U Ukradenom pismu, pismo kao predmet istrage i glavnog zapleta priče ostavljeno je na najvidljivijem mestu, dostupno svima, a opet nedostupno u svojoj otkrivenosti. Džeger kao mega zvezda postaje u svojoj otkrivenosti za Vladušića simbol ukradenog pisma i čovek-monstrum. Iz poslednjeg poglavlja romana može se zaključiti da je postojanje udruženja „sisača krvi“ istinito ali tajno, dok imenovanjem Džegera, ovo udruženje iz fikcije prelazi u stvarnost. Početkom 70-tih 20. veka, članovi grupe Rolling Stones su podvrgnuti tretmanu zamene krvi u Švajcarskoj. Ovaj tretman ponavljali su više puta i, kako autor biografije Stouns-a tvrdi, taj tretman sprečio je gotovo sigurnu smrt Džegera i Ričardsa od posledica uzimanja teških droga. Svi vide, a niko ne zna (sem autora romana Forward), krv će nam bukvalno isisati tajni svetski upravljači. Pošto se krv veštački ne proizvodi, ostali deo zemaljske populacije biće veliki inkubator krvi za ovu šačicu bogatuna. Poslušajmo anticipativni Vladušićev savet i čuvajmo se vampira