2011   2010   2009    2008   2007   2006	BETON BR.85  DANAS, Utorak 1. decembar 2009.   Piše: Ljiljana Đurđić CRVENKAPICA IZA OTVORENIH VRATA   Vida Ognjenović: Nasuprot proročanstvu, Arhipelag, 2009.     Moram priznati da nikad nisam bila u stanju da dovršim čitanje nijedne prozne knjige Vide Ognjenović (u daljem tekstu gospođa O., zbog štednje karaktera). Počela bih i stala. Bilo mi je nekako mučno i zagušljivo. Nešto nije bilo u redu. Onda sam shvatila, i to ne po prvi put, da su načitani ljubitelji književnosti najčešće loši ili osrednji pisci budući da po pravilu proizvode falsifikate dela svojih literarnih uzora. Njihovoj literaturi uvek nedostaje onaj preko potrebni metafizički naboj koji se ni uz najveći napor ne može „skinuti“ – on je kao i stil neponovljiv. Rezultat toga je praznoslovlje čiji je krajnji učinak dosada. Prozno delo gospođe O. ponajviše podseća na srednjoškolski rad odlične učenice Karlovačke gimnazije, u kojoj je lepo pisanje bilo jedan od obaveznih predmeta. UMETI I MOĆI Poslednja knjiga tzv. eseja gospođe O. najnoviji je primer ove tvrdnje. I premda će neko reći da ova knjiga nije reprezentativna u odnosu na autorkin veliki opus, moje mišljenje je da nije potrebno pročitati sve što je dotični pisac napisao, rukopis pravog pisca se svuda prepoznaje pa makar on pisao i bedekere kao što je to činio Miloš Crnjanski. Gospođa O., koja se s toliko uspeha snalazi u političkim vodama, u književnim se davi u sopstvenom štivu. Niko je odatle ne može izbaviti: ni pozitivne kritike, ni politički potkupljeni izdavači, ni delioci nagrada pa ni čitaoci koji se uglavnom jate oko loše literature. Hélas, cela ujdurma je davno smišljena u glavi jedne za književnost, budimo iskreni, prilično netalentovane osobe koja se iz rediteljskih sfera vinula u književna nebesa, a preko otvorenih vrata Narodnog pozorišta u politiku. Gospođa Ognjenović je bila direktor Narodnog pozorišta u Beogradu u vreme Slobodana Miloševića, što svi zaboravljaju. Ona je na to mesto dovedena kao Miloševićev kadar i to je nepobitna činjenica. Otvaranje vrata demonstrantima na čelu sa Vukom Draškovićem 1991. je post festum film. Da li je procenila da bi demonstranti ionako razvalili vrata ili je to bila trenutna, mudra politička odluka, ja to ne znam. Sklonija sam da poverujem u prvu varijantu. Vešto balansirajući između nacionalnog i tzv. mundijalističkog, ona je provrtela sebi rupu kroz koju se domogla pozicija na kojima se sada nalazi: vrh Demokratske stranke, dvostruko ambasadorstvo u dve najuređenije zemlje Evrope, PEN i slično. Sve same ozbiljne insitucije koje, uzgred budi rečeno, donose i ne malu finansijsku dobit. Cela stvar me uopšte ne bi zanimala (ovakvih primera u politici ima dosta) da se gospođa O. nije uhvatila književnosti kao pijan plota, te smatra sebe pre svega književnicom. Tako ni eventualno zabijanje nosa gospođe O. (u figurativnom smislu reči, naravno) u sopstveni kitnjasti, visokoparni i nadasve zagušljivi stil (Otrovno mleko maslačka), koji do komičnosti oponaša srednjoevropsku prozu s početka prošlog veka (Bruno Šulc&co.), ne bi dokazalo dotičnoj gospođi da nije velika književnica, ona zna šta zna. Neumešnost gospođe O. plod je jezive osrednjosti i imitativnosti. Nevešto uspostavljeni red reči u rečenici – opšti utisak je da mnogim rečenicama nedostaje glagol – često dovodi do zabune ili nerazumevanja teksta, pa se tako čini da Pekić gleda sa Njegoševog portreta umesto sa prozora („Imena cveća“), a Šereš Reže je đipio kroz prozor, da bi zatim srknuo malo vina („Put u Novi Sad“). No, za gospođu O. književnost je sasvim sigurno umetnost najvišeg reda te prema tome ne možemo sumnjati u njene početne, dobre namere. Nevolja je samo u tome da postoje ljudi koji apsolutno nisu pozvani da jezik upotrebe kao instrument za sopstveno stvaralaštvo, tu im ne pomažu ni istorija, ni ideje, ni umešno/neumešni zapleti, i s ma koliko se truda gurali i kucali na vrata književne umetnosti, vrata ostaju zatvorena. SEĆAŠ LI SE KAKO SU ME VOLELI U uvodnom tekstu „Odbrana poezije“ autorka prezentira svoje ogromno poznavanje svetske poezije, tako da se on na kraju može preimenovati u „Odrana poezija“. Da je poezija tako bliska gospođi O. to bi se dalo videti i u njenoj prozi, ovako proza nakrcana Rozental porculanom, paunima i paunicama, čipkanim kragnicama i preljubnicima i „odrana“ od uspešnih alegorija, poređenja i metafora, verbalno iscrpljuje i najdobronamernijeg čitaoca. „Imena cveća“, opet, treba da nam daju do znanja da je dotična gospođa bila prijatelj velikog Pekića (ona se družila samo sa velikanima!), te da je vrsni poznavalac botanike. Može se uporediti sa paradnim uvodnim tekstom u kojem autorka nabrajanjem pesnika koje poznaje veliča svoje „renesansno“ znanje. Govor prilikom dodele „Andrićeve nagrade“ je primer lične nesamerljivosti u kojem su kritičari ovdašnji „kavaljerski naklonjeni mom (njenom) pisanju“, a ona sama se ne libi izjave da njen stil podseća na Andrićev. Toliko o skromnosti! Tekst „Erupcija priče“ posvećen „eruptivnom pripovedaču“ Mihajlu Pantiću – njenom velikom pokloniku – i njegovom „kovitlacu energije retko viđene u našoj prozi“, degutantno je udvaranje jednom književnom kritičaru koji je sam sebe proglasio za pisca. Tekst o voljenom Miki Pantiću čija je proza pisana u „šubertovskim ritamskim pasažima“, spada u red najgorih jer jednog očigledno slabog pisca – ali odnekud veoma uticajnog u književnim salonima – promoviše u pisca koji raspolaže „sumantim nabojem energije“ (neverovatno ali istinito!). Ne treba ni napomenuti da se Pantić odmah odužio gospođi O. pišući pogovor za novo izdanje njene, već spomenute, nemušte knjige priča Otrovno mleko maslačka u kojem ističe izuzetnu duhovitost gospođe O. (Sve, sve, ali duhovitost?) „Put u Novi Sad” je neviđeno, malograđansko koketiranje u kojem su Kiš (Danilo, na jednom mestu frajer) i Kovač (Mirko, na nekoliko mesta Mirelja) sa svojim nadimcima od milja koje gospođa O. tako dobro pamti, bili tek materijal za autorkino velebno sećanje. Tekst o Kišu i Kovaču je uvreda za obojicu. Tolika količina nadobudnosti (smešno skrivena lažiranom stidljivošču) i želja da se sopstvena ličnost učini najvažnijom u evociranju jednog nevažnog događaja, te očigledni kičeraj u opisu vremena i mesta događanja, govore u prilog tome da je velika književnica još na samom početku svoje književne karijere pokazivala sve znake svog kasnijeg stvaralaštva. U okviru ovog teksta je odeljak o bulkama koji najbolje svedoči o stilskim odlikama književnog rukopisa gospođe O.: „Ja sam rekla (Kišu) da meni te bulke u travi izgledaju kao neki veliki slet Crvenkapica (slet Crvenkapica – ne mogu da verujem!) kojima neko objašnjava da ne idu u šumu, kad pođu sa ponudama baki, nego da se drže ravnice, pa tako nikad neće sresti vuka.“ U stvarnosnom nastavku ove više nego sladunjave sličice – a „nasuprot proročanstvu“ stare poslovice o „vuku na vratima“ – na ulazu u Narodno pozorište, u pravom istorijskom trenutku, pojavila se Crvenkapica u ulozi portira i otvorila vrata. * Svi tekstovi u ovoj knjizi su čisto i bestidno samoreklamerstvo, a neki od njh zasenjuju svojim poltronstvom. I to me je zapanjilo. Možda je u tome kvaka 22: kako neko može biti istovremeno i poltron i samoreklamer? Ili je to jedno te isto? U svakom slučaju za mene je to nedostižna veština kojom izgleda raspolažu samo odabrani. Pa neka im bude  BETON BR.84  DANAS, Utorak 17. novembar 2009.   Piše: Ivana Perica UNUTRAŠNJA STRANA MAFIJE             Roberto Saviano, Gomorra. Viaggio nell’impero economico e nel sogno di dominio della camorra, Mandadori, Milano 2006. i Gomorra, redatelj Matteo Garrone, Italija/Francuska, 2008.     Riječima Tonyja Montane, slavnog Scarfacea iz istoimenog filma, počinje knjiga Gomorra (2006), koja je svojemu autoru prije dvije godine svakako priskrbila neskroman, ali ne i bezopasan imidž borca za civilna prava. Riječ – to „jedino sredstvo koje je imalo moć da mijenja stvari” i koje „ništa nije moglo prešutjeti” – „skrivila” je 1992. smrt sudaca Falconea i Borsellina, koji su krajem osamdesetih na optuženičku klupu doveli stotine mafijaša; godine 2005. na listu za odstrel smjestila je Leolucu Orlanda, gradonačelnika Palerma i kasnijeg zastupnika u Europskom parlamentu, koji je u svojim knjigama progovorio o sicilijanskoj mafiji. Na isti je popis prije dvije godine dospjelo i Savianovo ime. Roberto Saviano, koji kao novinar piše za časopis L’Espresso i za dnevnik La Repubblica, pod cjelodnevnom je policijskom zaštitom i priznaje da nekad zaželi da Gomorra nikad nije ni objavljena. POJEDINCI KAO ZUPČANICI Gomorra je autobiografski roman i kriminalistička studija u jednom, i u njoj nema izmišljenih likova ni romansirane radnje. Jedanaest poglavlja raspoređenih u dva dijela sasvim jednostavno nižu činjenice posložene onako kako ih pripovjedač, Savianovo autobiografsko ja, priča iz perspektive čovjeka koji je odrastao u okruženju u kojem „sistem” – što je popularan lokalni naziv za napuljsku mafiju drugdje znanu kao Camorra – drži sve konce u rukama: od osiguravanja poslovne i privatne egzistencije lokalnom pekaru do zamršenih mehanizama svjetskog haute couturea. Sistem je to u kojem se u kriznim vremenima, ponajprije u vrijeme „rata” (primjer je slavna „guerra di Secondigliano”, rat između klanova Di Lauro i tzv. secesionista, scissionisti), ne obračunava riječima, nego oružjem. I sam je autor odavno razočarana oca naučio da je muškarac s pištoljem a bez sveučilišne diplome samo šupak s pištoljem, isto kao što muškarac s diplomom a bez pištolja nije ništa nego tek šupak s diplomom. Da bi bio čovjek, Saviano je morao steći oboje – i pištolj i diplomu. Gomorra je ispripovijedana jednostavno, pregledno, što je svakako odraz Savianova novinarskog pera. Mada isprva nije lako pratiti golemu količinu imena, klanova i toponima, pred očima čitatelja oblikuje se kompleksna slika svijeta koji čak nije ni sistem – prije neki „aparat” u kojem su „pojedinci kao zupčanici”. Pripovjedne epizode utemeljene na zapisima sa suđenja, novinskim člancima i sličnim izvorima autor ne propušta duboko protkati vlastitim iskustvom, koje obiluje materijalom „usmene predaje”, i koje je stečeno životom predodređenim za „sistem”. U tom sistemu pojedincu ili „ništici”, kako pripovjedač sama sebe naziva, ne preostaje nego zauzeti doznačeno mjesto. Svoju poziciju Saviano ponajbolje opisuje kad govori o dilerskoj sceni: na ulici policajci, karabinjeri i pritajeni pripadnici suparničkih klanova svakako zauzimaju negativno polje, a pozitivno pripada kupcima. Svi ostali su neutralni, beskorisni, ne postoje. Progovoriti o onom dijelu Napulja i Italije koji je, zahvaljujući gotovo „opsesivnoj pozornosti” javnosti uperenoj u sicilijansko podneblje, u mogućnosti nesmetano obavljati legalne i ilegalne operacije svjetskih razmjera, znači odbiti mjesto nepostojećeg neutralca i svjesno postati „negativac”. Tim individualnim buntom, tj. posve privatno motiviranom mržnjom koja stoji iza „objektivnih” činjenica kojima denuncira moćnike što vuku konce svijeta u kojem živi, Saviano odabire mjesto negativca kako bi barem anulirao vlastiti status nule. Po postupnu odricanju od nezainteresirana odmaka i zbog posvemašnje utopljenosti u groznu temu svog interesa, Gomorra se izuzima iz uobičajene literature o ovakvoj temi. Balkanska mafija novinara Norberta Mappesa-Niedieka, primjerice, i Gomorra novinara Roberta Saviana dva su žanra: prvi objektivan i obavijestan, drugi individualan i poučan. Jer Savianova zasluga ne leži samo u neuvijenu iznošenju imena i brojeva, nego u hazarderskom demistificiranju jedne tajne i razotkrivanju mehanizama trgovine, građevinskog poduzetništva i odurnih „ekologijskih” rješenja poznatih tvrtki i cijelih regija. KLANOVI BRUTALNIH GOSPODARSTVENIKA Poslovi klanova Camorre sežu od sitnih pritisaka na male obrtnike, preko deponiranja teškog otpada sa sjevera Italije do sveobuhvatne trgovine drogom. Droga uistinu predstavlja bolji i brži izvor novca od bilo kojeg zajma, sustav jednostavniji i daleko pouzdaniji od burze, pa je prosječnu studentu, zahvaljujući dobroj organizaciji camorrista i brzoj prilagodbi potrebama tržišta, čak moguće financirati studij iz sredstava uloženih u preprodaju droge. Camorra raspolaže i paralelnim mirovinskim i socijalnim sustavom. Njezina velika fleksibilnost i mogućnost da manji igrači obrnu novac, mada nisu dio klana, famiglie – pojam koji camorristi inače ne poznaju – te posvemašnja liberalizacija i automatizacija uvoza i izvoza omogućuju gotovo legalne malverzacije. Tako pojedinci s donje, ilegalne, strane gospodarstva lakše isplivaju na gornju, legalnu: „Gospodarstvo ima svoju gornju i donju stranu. Mi smo ušli s donje strane, a izlazimo na gornju.” Izvrstan primjer jest prenamjena poljoprivrednog zemljišta u građevinsko, priča poznata i na našim otocima, preko koje se vrlo lako prešlo i zaboravilo je. Riječ je o spretnosti upućenih i njihovih najbližih da zgrnu milijune prema poslovnom načelu „Kupio sam za deset, prodao za tristo”. Domaćem je čitatelju knjiga stoga zanimljiva ne samo zato jer u Gomorri saznaje novo nego i jer prepoznaje staro: poglavlje Kalašnjikov poentirano je pričom o balkanskom divu Željku Ražnatoviću, tigru Arkanu, koji je zahvaljujući dobrim poslovnim odnosima s jednim drugim tigrom, bossom iz Casalesije Sandokanom Schiavoneom, pod krinkom humanitarne pomoći financirane novcem srpske vlade, glatko zaobišao embargo i uvezao 85 milijuna dolara teško oružje. Nekoliko stranica kasnije još jedna divna podudarnost: riječ „poduzetnik”, toliko disperzirane upotrebe da odavno već gubi značenje, u Caserti se koristi kao eufemizam za „klan brutalnih gospodarstvenika, krvožednih menadžera, građevinskih poduzetnika i zemljoposjednika. Svaki sa svojom vlastitom naoružanom bandom, međusobno povezani ekonomskim interesima u svim gospodarskim branšama”. No vratimo se sad Tonyju Montani. Istina, Saviano naglašava da Camorra izvorno ne odgovara predodžbama o mafiji kakve prosječan građanin obično ima. Riječ je o složenu, teško shvatljivu aparatu koji izvrsno funkcionira u globalnom kapitalizmu, a ne o ekscentričnoj sceni o kojoj su generacije učile iz filmova The Godfather, Scarface, Goodfellas, Donnie Brasco ili Mi manda Picone. Ipak, camorristi su preuzeli imidž mafiosa stvoren tim medijem i Saviano izvrsno prati promjene u odijevanju, životnom stilu te čak rodne inovacije uvođene od osamdesetih naovamo. Tako se u razgovorima camorrista mogu uhvatiti čitavi ulomci iz Piconea ili Scarfacea, jedan se boss čak slikao s isturenom donjom čeljusti (kao Marlon Brando u Kumu), a ni pištoljima se više ne barata precizno, nego se vitla po zraku, što iziskuje znatno više buke i streljiva, ali i neprecizno zadane boli... Anna Mazza, takozvana Crna udovica (sjetimo se mladenke Black Mamba!), iskoristila je prvotnu rodnu zaostalost kamorskih bossova pa je osamdesetih i devedesetih takoreći slobodno poslovala, bez straha da bi joj kao ženi netko naudio. Danas, međutim, moderna camorristica više nije nedodirljiva supruga i majka, nego samosvjesna menadžerica i, već prema prilici, sasvim opravdana meta. Jedna od Mazzinih obiteljskih prijateljica ide u kupnju u pratnji dviju tjelohraniteljica, koje ju slijede u žutu smartu. Samosvjesno, u žutu skaju, sa žutim sunčanim naočalama na nosu, izgledaju kao da su upravo ispale iz Kill Billa. TALIJANSKI KANDIDAT ZA OSCARA 2009. Odjevni idoli i uzori životnog stila preuzeti iz filmskog medija svakako čine priču o Camorri simpatičnom, gdjegdje i šaljivom. Tog se elementa dijelom drži i ovogodišnji film Gomorra redatelja Mattea Garronea. Riječ je, dakako, o ekranizaciji Savianove knjige, koja usporedno niže pet fabularnih tokova. Dok se u romanu u ulogu Tonyja Montane uživio jedan mafijaški boss pa je dao sagraditi kuću na dlaku identičnu vili iz Miamija, u filmu pak Montanijev promukli glas i hirovitu hrabrost oponaša klinac s ulice, niska stasa i bez strpljivosti da korak po korak uđe u kamorski sistem. On, kao i njegov kompanjon Piselli („grašak”), mršav dugonja idealistički zanesen snovima o bogatstvu i moći, nose šaljivi element filma, ali svakako ne prolaze nekažnjeno. Završni kadar, u kojem se izrešetana tijela „Tonyja Montane” i naivna Pisellija odvoze u viljušci bagera, uz banalan šum motora, simbolički pokazuje koliko su tamošnje građevno poduzetništvo – jedna od glavnih meta Savianovih osuda – i likvidacija nevinih srodni. Dok roman šokira statistikom (npr. 3600 ubijenih od 1979, godine Savianova rođenja), film guši reduciranim dijalozima, krupnim planovima, tjeskobnim zamračenim interijerima, prašnjavim, opustjelim eksterijerima i slikama betonskih nastambi u predgrađu, koje više nalikuju kavezima nego stanovima. Brutalna je nasilja u filmu znatno manje nego u romanu, koji rado analizira različite „potpise” pojedinih klanova. Tako je vjerojatno najšokantniji potpis onaj alla mondragonese – što znači leševe baciti u bunar i za njima hitnuti bombu, tako da mogu proći godine dok netko slučajno ne otkrije posmrtne ostatke izmiješane s kamenjem i šutom. Svježa nominacija Gomorre za najbolji strani film pohvala je redateljske kvalitete koliko i vrijednosti scenarijskog predloška te, povrh svega, potvrda da ono pasolinijevsko „ja znam”, koje Saviano u romanu zloguko priziva, ima svoj odjek u široj javnosti, o čemu svjedoči i niz nagrada koje je ovaj „roman, a ne fikcija” dobio. Svakako su ta priznanja žestoka podrška urliku kojim roman završava: „Maledetti bastardi, sono ancora vivo!”  BETON BR.83  DANAS, Utorak 03. novembar 2009.   Piše: Goran Cvetković KULISE ZA NESREĆNOG PIRANDELA             Luiđi Pirandelo: Šest lica traži pisca, adaptacija i režija Zlatko Paković, premijera u Malom pozorištu Duško Radović     Sećam se da je u jednoj improvizovanoj biblioteci, u kući u kojoj sam odrastao, među par stotina knjiga različitih opredeljenja, stajao i roman Pokojni Marija Paskal, Luiđija Pirandela. Gledao sam Ljubu Tadića kako igra Henrika IV, pa sam taj komad gledao i u Ateljeu 212, u jednom baš lošem izdanju. Znam da je Mađeli radio Divove sa planine, gde je valjda poslednju ulogu na sceni odigrala Mira Stupica, davnih osamdesetih godina prošlog veka. Gledao sam jednu verziju Večeras improvizujemo u Sloveniji. I to je ceo moj kontakt sa ovim autorom - Pirandelom. Svaki put kad pokušam da se udubim u njegovo pisanje, dođem do istog utiska - da me to uopšte ne interesuje. To kako on zamišlja život, šta očekuje od umetnosti, kako traži estetiku u raznim odsjajima raznih prepričavanja... Sve mi to izgleda kao takvo gubljenje vremena, takvo prepričavanje prepričanog, da me prosto odgurne od sebe i ja tu literaturu odbacujem kao nepotrebnu. Jednom me je jedna beogradska rediteljka, posle negativne kritike njene predstave, prozivala da pišem kritike samo i isključivo po svom vidjenju i iskustvu, a da - zaboga, na pratim savremene teorijske domete pozorišnih stručnjaka, koji, biva, određuju šta se ima kako primati i u čemu se sme i može uživati, a šta se ima odbaciti. Priznajem i ovog puta - ne čitam savremene teoretičare, ni drame ni pozorišta. Tačno je - pišem isključivo po sopstvenom poznavanju pozorišta i po sopstvenom utisku i opisujem ono što sam i lično iskusio na predstavi, a sve to stavljam u kontekst društva i pozorišta, kako ga ja lično vidim i poznajem. Verujem da delim mišljenje mnogih, i u publici i među stvaraocima, da u pozorištu treba da se prikazuju one predstave koje će publika, makar ona to i ne znala unapred, prihvatiti i gledati rado. Breht, za koga neki kažu da pravi suvoparno pozorište, opterećeno teorijom i podučavanjem, što niko ne voli, Breht kaže da umetnost mora da bude privlačna! Stoga smatram da je bitno da se privlačno prikazuju predstave, ali smatram i da predstave treba da se tiču društva i trenutka i da odgovaraju na postojeća i važna društvena pitanja, na pitanja koja lebde u vazduhu i mnogi ih prepoznaju i mnoge ta pitanja tište i na njih neuspešno traže odgovor. Uzeti danas nesrećnog Pirandela, sa jednim tako oveštalim komadom, koji je u Beogradu pedesetih ili šezdesetih godina prošlog veka mogao izazivati pažnju razbijanjem mita o jednoj istini, pa ga igrati u sklopu njegovih aktuelnih primedaba na sukob života i umetnosti - to mi se čini potpuno nedgovorno, što se repertoara tiče. Kada uzmete Šest lica... i neki nepostojeći komad koji sprema neka nepostojeća trupa, ubacite neku potpuno proizvoljnu porodicu, koja treba da predstavlja lica sa ulice i lica sa problemom koja traže da pisac odgovori na njena egzistencijalna pitanja - vi se neodgovorno igrate pozorišta. Za Pirandela je pitanje sukoba jednog formalizovanog pozorišta i presnog života, stvar traženja neke nove istine. Zato on, kao stari ljubitelj i poznavalac melodrame, poseže za nekom problematičnom porodicom iz svog okruženja i svog vremena. Tako vidimo jednu recimo malograđansku porodicu, koja se bavi za nas danas potpuno nerazumljivim pitanjima neke vrste vernosti i nekog nakardnog iskustva. Ta porodica, već jako teatralizovana, traži od pisca, odnosno reditelja/rediteljke, da njih uzme u razmatranje, kao tobože životne, a da odbaci one neke izanđale karaktere, koji tobože u nekoj stilskoj odeći hoće da probaju, valjda, Hamleta. Tu nastaje pravi haos, jer jedna nerealnost hoće da se ubaci i da zameni drugu nerealnost. To je i izeneveravanje pozorišta i izneveravanje i tog jadnog pisca, jer mu se stavlja u usta tekst i na scenu se stavljaju njegove ideje, koje su potpuno lažno protumačene. To se zove falsifikat, a sve prateći doslovnost njegove dramaturgije. Šta je tu adaptirao reditelj Zlatko Paković i zašto je to adaptirao u pogrešnom pravcu, suprotno od ideje pisca da presan i stvarni život sadašnjeg trenutka treba da uđe na scenu i da zameni, već ispražnjeno od sadržaja, pozorište? Pa zar nema danas stvarnih porodica sa stvarnim problemima koje bi tražile da se stave na scenu i da se na njihova stvarna pitanja odgovori? Zar nema izbeglica iz drugih država bivše Jugoslavije, koje dovoljno pate da zasluže da se njima bavi naše pozorište danas? A da ne govorimo o onim, recimo romskim, porodicama koje žive na ulici od skupljanja i prodaje đubreta? Pa penzionerski parovi koji se ubijaju, da skrate muke gladovanja i bede. Pa učesnici u ratu u kome niko nije učestvovao. Pa studenti koji rade po beogradskim kafićima za mizerne ili nikakve plate. Pa seoska domaćinstva i porodice radnika - kako oni žive i šta je sa njihovim problemima? Ja razumem ideju reditelja da se pozabavi vezom pozorišta i života, ali onda očekujem da vidim bar pozorište i bar život, koji se sukobljavaju. Ovako je to bila jedna dosadna igrarija, sama sebi svrha. Stvorio se jedan zatvoren sistem znakova koji nije pozivao na komunikaciju, ni publiku, ni glumce, pa su se jadni snalazili kako je ko znao i umeo, a sve je bilo toliko dosadno i nekomunikativno, da su glumci izgleda rešili da ne izađu na poklon. Tako su valjda pokazali da se stide onoga što su uradili. Baš mi ih je bilo žao. Ali jedna stvar je bila odlična u ovom nekomunikativnom i pogrešno postavljenom delu - scenografija Igora Vasiljeva! Zidovi koji su se pretvarli u sobe i u biblioteke, svetla iz lampi koje su nikle niotkuda, novi prolazi i prelazi iz prostora u prostor - sve je bilo fascinantno, na toj inače premaloj sceni pozorišta Radović. I sve lako izvodljivo i svrsishodno, potpuno razumljivo i potrebno. Sve suprotno od predstave Šest lica traže pisca po Pirandelu, u režiji Zlatka Pakovića  BETON BR.81  DANAS, Utorak 06. oktobar 2009.   Piše: Saša Ćirić JOVOVA POEMA O SAMOĆI                 Nova književna razglednica iz Požege Borivoje Adašević: Čovek iz kuće na bregu, Stubovi kulture (2009)     Zašto je narator kratkog Adaševićevog romana postao samoizolovani „čovek iz kuće na bregu“? Za razliku od glavnog lika romana Auschwitz Café Dragana Radulovića, Seamusa, koji se odriče sveta ljudi i menja spoljašnje obeležje svog identiteta, ime i prezime, zbog ratnog zločina koji su počinili i ćutljivo apsorbovali njegovi sunarodnici (slučaj Štrpci iz 1993. godine), za Adaševićevog naratora, Leona Rota, nema drastičnog događaja ni jasnog prelomnog momenta; tu je tek konglomerat regularnih motiva: otac je umro, brat emigrirao, Leon prekinuo školovanje i vratio se u provinciju. Sadašnjost ovog lika data je u gustom sfumatu lamenta nad samim sobom. Leon sećanjem okuplja fragmente iščezlog porodičnog života i posmatra napuštene alatke i derutno zdanje kuće, koja se dodatno kruni pred njegovim ravnodušnim i inertnim pogledom. Ta atmosfera nepomičnosti u truljenju, književni lik koji je daleko od zalaska svojih životnih snaga ali je dobrovoljni izgnanik čiji opskurni egzil indicira krivicu ne otkrivajući je, odsustvo iz sveta čiji se damari živo osećaju u zvucima i bojama prirode, sve to nas vraća na epohu ranog i međuratnog modernizma, na figure „suvišnih ljudi“ i na kamijevski pojam apsurda koji je obelodanio trajnu ontološku pukotinu između čoveka i sveta. Na bledunjavog Petra Rajića, na egzistencijalni poraz tankoćutnih senzibiliteta koji ne mogu da pojme vreme „koje je izašlo iz svog zgloba“ a ne žele, niti su sposobni, da ga promene ili da mu se prilagode. Otuda je i postupak za koji se Borivoje Adaševič opredelio sasvim logičan, a zapravo neobičan za našu prozu. Naime, on je o našoj savremenosti progovorio stilskim sredstvima jedne davno minule epohe, dakle, progovorio o savremenom dobu priklonivši se jednoj vrsti travestije. Otuda retro „graždanski“ frak za stil i sintaksu naracije ove novele i srebrni pladanj, povremeno, za arhaična leksička rešenja. Nažalost, učinak ovakvog postupka je kontraindikativan: preko pozornice savremene političke istorije prevučena je teška i jedva providna zavesa solipsističke, starostavne retorike koja ne oskudeva u emfatičnim izrazima i repetitivnim frazama teškog samosažaljenja, dok je savremenost uronila u veštačku maglu iz koje nemušto izbijaju referencijalni impulsi. Narator rođen 1970. godine, oslobođen vojske zbog krhke i bolešljive građe, ne zna koje to vojske prolaze ispod njegovog otuđeničkog brega, kao što je Foto: Vera Vujošević   karnevalski metež koji ga na kraju knjige dočekuje u drugom gradu, kada iskorači iz izopšteništva, više dekor Leonovog psihološkog preobražaja a manje aluzija na oktobarski krah jedne autokratije u Srbiji. Upisivanje u književnu tradiciju individualne nemoći nadvladalo je etički angažman i etnološke problematizacije koji su ostali u natruhama nepovezanih i neiskorišćenih pripovednih motiva. Čemu je trebalo da posluži srpsko-jevrejski spoj upisan u poreklo Adaševićevog naratora ili sasvim određena lektira (Kiš, Kovač, Bora Ćosić; Babelj, Sartr, Singer...) kojom se propali slikar opijao u svojoj neveseloj dokolici na bregu? Lirska kristalizacija samoće plačevno je opterećena čestim klasicističkim zazivanjem nebesa i tužne kobi. Dobrovoljno socijalno utrnuće na bregu uznemireno je evokacijom „milih časa“, očeve oficirske strogosti i majčine hladne, distancirane lepote, dok su nagoveštaji nesrećne ljubavi, umetničkog neuspeha u prestonici i nepravde zaparloženosti u provinciji Adaševićevu novelu vratili u notorne okvire omladinske proze. Uopšte, prenaglašenost tužbalica kojima se ne zna jasan i opravdan uzrok, neflotirana smesa konvencionalne motivacije za samootuđenje stilski postupak navlačenja obrazine minule epohe fizionomiji sadašnjosti, baca u drugi plan Adaševićev brušeni iskaz blizak poetskom i profaniše ovu narativnu poemu o samoći. I taj prečesti dijalog sa umecima iz Albaharijeve proze unosi sentimentalnost u tautološku metafiziku odsutnog i neiskazivog smisla. Neke stvari nikada nećemo doznati, i pretpostavljam da se u tome krije smisao našeg postojanja, paradoksalno poentira Albahari u navodu Adaševićevog naratora. Albahari je bio kafkijanski ciničan, pseudomistik – a šta ako je Adaševićev lik jednostavno hteo da kaže da mu je teško u svetu u kome mu ništa nije blisko niti donosi razlog da se nastavi sa ispraznim životom, osuđenim na jalovo sećanje? Ako je to tako, za ovu naraciju bio bi prikladniji neoromantički lelek Tina Ujevića od vedrog pelivanskog hoda Davida Albaharija po verbalnom užetu nad ništavilom o kome ne znamo ništa, niti išta pouzdano možemo znati. Borivoje Adašević je možda jedini od savremenih, još uvek nekako mladih, srpskih pisaca kome književna tradicija nije materijal za persiflažu već prisni prostor dosluha i nadahnuća. Adašević nije okrenuo leđa aktuelnom već ga je podredio uzusima književne imaginacije, onako kako je on shvata, kao samosvojan i autentičan diskurs koji vidno odudara od drugih upotreba jezika. Ipak, magnet inicijalne teskobe nije dozvolio da se njegova imaginacija odlepi. Čovek iz kuće na bregu mora sići u urbani metež, svejedno kao prorok ili kao les, hroničar ili vavilonski bibliotekar: neopozivo je minulo vreme eteričnih psalama  BETON BR.80  DANAS, Utorak 22. septembar 2009.   Piše: Aleksandar Novaković NJUJORŠKI BEOGRAD               Tamo i ovde, režija Darko Lungulov     Čuli ste sigurno stotinu puta posle bioskopske projekcije domaćeg filma sledeći lament: „Ovi, bre, naši filmovi, to samo neki rat, kriza, nasilje, dižu se u vazduh, ubijaju, kolju, te ovaj rat te onaj rat, jedan nenormalan, drugi siluje! Daj bre da jednom vidimo neki normalan film!“ Ako ste bili na projekciji srpsko- američkog „Tamo i ovde“ takvih komentara nije bilo, samo nežnog ćućorenja zagrljenih parova srednjih godina ili diskretno opuštene mlađe generacije. Nazovimo to što se u vazduhu dvorane može osetiti nekom kontrakatarzom, naivnim verovanjem da u svetu ima mnogo više dobrih nego loših ljudi i da uteha mora da postoji. Ovaj film skromnog budžeta, spektakularnim prizorima je, uz fin odjek u američkoj filmofilskoj javnosti (onoj koja naginje nezavisnim filmovima, naravno) prikazao jednu u nizu dvosmernih emigrantskih priča. Tačnije, propali američki džez-saksofonista Robert pristaje da oženi devojku njegovog špeditera iz Srbije, Branka, i otpravi mu je nazad kao novopečenu Američanku za, naravno, pristojnu nadoknadu. Fiktivni brakovi u filmovima, naročito od uspeha „Zelene karte“, nisu neka naročita novina, ali šta ako se Robert zaljubi u Brankovu majku i na neki neobičan način veže za zemlju o kojoj jedino zna „da se tamo ratuje“? „NJUCA“ JE BITANGA... ...štono reče naš poznati slikar za „Veliku Jabuku“. Ovakav stav očit je iz uvodnih kadrova filma. Dekintirani Robert napušta stan u kojem i bubašvabe odbijaju da se nasele i useljava se, ko Saša Belopoljanski iz „Tajvanske kanaste“, kod svoje bivše ljubavi (epizodica Sindi Loper), a onda mu, kao i tolikim isluženim muzičarima pre njega, ostaje poslednja tezga – Srbija! Ima u toj oskudnoj mimici glavnog junaka i sugerisanju velikog životnog tereta svih aktera, kao i u često statičnim kadrovima, nešto i od džarmušovštine, dok se kroz obične, svakodnevne radnje sugeriše dokumentarnost. Žanr-scene iz života svih odbačenih u Americi (susret depresivnog Roberta i njegovog uglađenog drugara-advokata, otimačina kombija u opasnoj četvrti, prozivanje za neplaćenu stanarinu itd.) funkcionišu mnogo bolje u odnosu na deo snimljen u Srbiji. Naime, scene snimljene u Srbiji, ako izuzmemo neke nelogičnosti u faktografiji (neki tramvaji i autobusi vas ne mogu dobaciti do ulice Kralja Petra sve i ako je to na filmu, stan u gradskom jezgru, ako vam treba novac, možete uvek prodati za doobre pare, mnogo veće no što ćete ih zaraditi u Americi kao špediter koji se, iako emigrant, tako lako izvlači iz zatvora posle tuče Čekamo vas i dalje!   sa „lokalcem“) izgledaju pre kao da ih je snimao američki reditelj nego neko poreklom iz „ovih krajeva“. Da li smo zaista takvi ili se lokalni kolorit mora pojačati da bi bio dovoljno zanimljiv strancima? Tako dolazimo do zanimljivih podataka: svi Srbi tečno govore engleski, čak i u trafikama, grad je ružan ali ima dušu u odnosu na glazuru „bitange Njuce“, nekadašnji svetski putnici sa crvenim pasošem i sobama prepunim zastavica država koje su obišli i, očekuje se, dozom šlifa, deluju kao neki nesrećnici alergični na slaganje boja koji čuvaju pivo u sanducima za sladoled. Nasrtljivijeg, uslužnijeg i otvorenijeg naroda nema na planeti Zemlji, taksisti su esencija od koje je, straobalnim genetskim inženjeringom, sklepan Vojislav Šešelj and so on and so forth. Sa mnogim od ovih stvari bi se mnogi i složili, ali, pobogu, ljudi, ako je ovaj grad takav, što bi iko, a pogotovu Robert, rekao na kraju filma da Njujork ipak nije kao Beograd i (pretpostavljamo da je tako) vratio se nazad? Okej, možda to i nije tako loše za nonšalantnog pušača koji voli da potegne džabalesku i pritom nađe inspiraciju za muziciranje ali... ...TRAŽITE ŽENU... ...i dobićete odgovor. U početku razmimoilaženje na nivou kulturoloških razlika, odnos između Roberta i Brankove majke prerasta u romansu i to se dešava prilično brzo, ali dobro, razumem, kad ste prošli mnogo toga sami emotivni radari ferceraju brže. I pomaganje Branku mi je donekle jasno kao i ceo rasplet situacije. To je jasna, precizna priča koja se lako prati i ne ostavlja mnogo prostora za razglabanje. Glumačka podela je takođe kvalitetna kao i sklop priče, opšti ton je human, ima nekoliko duhovitih pasaža, ali vas, iako je reč o zanatski dobro napravljenom filmu kojem sam, eto, prvo naveo mane a tek na kraju prednosti, opseda osećaj da tu nešto nedostaje. Biću iskren pa neka me i pogrešno shvate: ne volim kad film, čak i kad je dobar (što je ovde definitivno slučaj) ima „sve za svakoga“. Ako želite da zadovoljite svakoga, uputite se u neki shopping mall, nemojte praviti film. Ovako ispada da treba da budemo jer se predstavljamo svetu nečim što nije vezano za krvoliptanje, a i videli ste, mi smo ljudine, bre (možda malo lucnuti, ali Bože moj), a ne smušeni i hladni kao oni Jenkiji, pa videli ste sami – Njujork je rupa ko i Beograd, svejedno je tamo ili ovde, ceo svet je isti! I artizmu naklonjeni Amerikanci imaju razloga za veselje – vidite, Amerikanac kad ode u neku daleku zemlju, on dobije inspiraciju, u najmanju ruku postane bolji, ako već ne uspe da postane junak koji spašava milione domorodaca. A i ta Srbija, ta neobična muzika, trubači na ulici, ekscentrični karakteri, to je jedan pravi spektakl koji je tako inspirativan, gorka uteha skrajnutih, a ako vam dosadi, uvek ga možete napustiti. I tako su lažnom slikom onih drugih zadovoljni svi, tamo i ovde  BETON BR.79  DANAS, Utorak 8. septembar 2009.   Piše: Goran Cvetković NA BEDEMIMA KULTURE                   Letnje pozorišno putovanje (Rijeka, Brioni, Smederevo)     BELEF, ŠTA TO BEŠE? Pre mnogo godina u Londonu, začudilo me što nema letnje pauze u pozorištu. Mislio sam da je to svuda isto kao i u Beogradu: kako počnu julske, ili čak i junske vrućine, glumci na more ili u planinu a pozorište ključ u bravu. Kasnije sam i u Beogradu video kako se sezona produžava, ili se organizuju i prave letnje pozornice na otvorenom – setite se „Pozorišta igrališta“, Rasovog pozorišta u dvorištu Filozofskog fakulteta koje je kasnije postalo slavno po studentskoj i opštoj društvenoj pobuni u Beogradu 1968. Radomir Stević Ras nekoliko godina je inicirao provokativne fešte u tom senovitom dvorištu, sa obaveznom dodelom Kolajne „za umno korišćenje slobodnog vremena“, koju je, uz poljubac, poklanjala Eva Ras. BELEF je trebalo da bude nastavak tog projekta, i bio je neko vreme kvalitetan i veseo, ali i angažovan letnji festival. Ovogodišnji BELEF se nije ni primetio. Neki kažu da je nekoliko prikazanja i održano, ali niko ne svedoči o tome. POVRATAK U TVORNICE Već treću godinu za redom lučki i turistički grad Rijeka organizuje „Riječke ljetnje večeri“, jedan belefovski događaj od dvadesetak dana, sa pozorišnim i muzičkim predstavama. „Večeri“ uživaju ogromnu podršku grada i, pre svega, gradonačelnika Vojka Obersnela. Predstave, koncerti i performansi su pažljivo birani i postavljeni u nekoliko gradskih prostora, od kojih je najzanimljiviji Trsatska Gradina – lepa tvrđava na vrhu brda iznad samog centra grada. Ali, osvajaju se postepeno i drugi ambijenti, recimo hale i zgrade nekad velikih fabrika po kojima je Rijeka dugo bila poznata: „Hartera“, fabrika odličnog cigaret-papira, „3. maj“, jedno od najvećih brodogradilišta u bivšoj SFRJ i „Torpedo“, nekad najznačajnija fabrika torpeda i brodskih motora. Svi ovi prostori su privredno mrtvi, sem donekle brodogradilišta, koje se upravo prodaje za jednu kunu. Predstave koje se izvode nikako nisu iz sfere populističkog ukusa i interesa. Kuriozitet je Mirisi, zlato i tamjan, predstava HNK Rijeka koja se izvodi unazad sedam godina, po pet puta svakog leta. Opera Toska izvedena je u jednoj neobičnoj celodnevnoj verziji na Trsatskoj Gradini, sa promenom nekoliko ambijenata i sa obaveznom pauzom za ručak. Jedna neobična internacionalna trupa izvela je u „Harteri“ avangardni performans kakav se teško vidi i na već jako komercijalizovanom BITEF-u. A u gizdavoj baroknoj zgradi Hrvatskog narodnog kazališta, u velikoj dvorani, pred prepunim gledalištem, poznati srpsko-mađarsko-francuski umetnik i performer, pesnik i muzičar, koreograf i dramaturg – Jožef Nađ, izveo je svoju najnoviju predstavu Šo-bo-gen-zo i oduševio publiku. U toj igračkoj predstavi učestvuje sam Nađ, sa jednom odličnom francuskom igračicom, uz kreativnu asistenciju dvoje odličnih muzičara, koji na licu mesta prave neobičnu muziku punu provokativnih asocijacija. Nađeva predstava je, kao i obično, veoma duhovita rasprava o položaju žene u muškom društvu, ali i položaju muškarca u ženinim očima i srcu. HARPAGON NA MORU I GOLA LUCIJA Ipak, glavni događaj Festivala u Rijeci, bio je svakako Molijerov Tvrdica (Škrtac) u režiji već šire poznatog mladog reditelja Olivera Frljića. Ovo je njegov drugi rad u riječkom HNK; prvi je bio Turbofolk, sa kojim je nastupio i na Sterijinom pozorju prošlog juna. Njegovo prvo značajno delo bio je nastup na „Splitskom ljetu“, gde je izazvao skandal predstavom Bahantkinje ili Bakhe, po Eshilu, u izvođenju Festivalskog ansambla. Direktor Štrljić mu je predstavu zabranio, pa pustio tek na intervenciju tadašnjeg hrvatskog premijera Sanadera. U toj predstavi se Oliver Frljić na sasvim antički način, ali i u stilu najpotresnijih predstava Living Teatra, bavio zločinom hrvatske policije nad zarobljenim srpskim civilima i vojnicima u Ratnoj luci Lora, za vreme rata u Hrvatskoj. Frljić je direktno ukazao na pogubnu vezu podaničke umetnosti i politike zla. On je koristeći autentične citate direktno prozvao najuglednije kulturne radnike za povlađivanje politici Franje Tuđmana, tako da je to postala kultna predstava o potrebi moralnog preispitivanja društava nastalih iz građanskog rata. Turbofolk se takođe na vrlo eksplicitan način bavio problemima rata i krivice, rata za koji optužuje duh turbofolka kao poslednju instancu estetike lakirovske uvertire u nasilje. Tvrdica je zaigrao u dvorištu ispred velike hale riječkog brodogradilišta. Sadržaj Molijerove dramske satire je kabaretski prebačen u aktuelnu sarkastičnu skasku, uz zadržavanje stila baroka. Predstava je skoro pornografski šou o savremenom političkom gang bangu i o perverziji odnosa vlast – građani, gde je sladostrasna vlast ta koja uporno propagira zaštitu. Pored ovog hrabrog i pametnog Festivala u Rijeci, iskoristio sam letovanje u blizini i otišao sam na Brione, na predstavu pozorišta „Ulisis“ da gledam još jednog Molijera, Don Žuana, u režiji zvezde hrvatskog i slovenačkog savremenog pozorišta, koji povremeno gostuje i u Beogradu, Paola Mađelija. Od predstave smo i ja i drugi mnogo očekivali, ali, nažalost, slavni reditelj ništa nije smislio pa se tekst i komad vukao iz scene u scenu uz proizvoljna rešenja, i glumačka i rediteljska. Sve je to praćeno nezaobilaznim skidanjem glavne glumice, Lucije Šerbedžije, u jednom bazenčiću od plastike, gde Don Žuan posle vatrene predigre pokuša da je zadavi, ali mu ne pođe za rukom. Videli smo jednog tradicionalnog Don Žuana, sa mnogo dernjave a malo smišljenih novih rešenja. No, svejedno. Ta fascinantna tvrđava, koja je trebalo da odbrani austrougarsku monarhiju, a nikad nije bila u upotrebi jer je sagrađena prekasno, ta tvrđava je tako inspirativna da publika hrli na svaki pozorišni susret, da bi se obrela u zidinama ove lepotice koja stremi u letnje nebo Mediterana. VAVILON KOD BRANKOVIĆA Početkom avgusta, u mom selu kod Crikvenice, seo sam u auto i do predveče stigao u Beograd, da bih uveče krenuo na otvaranje novog „Tvrđava teatar festivala“ u Smederevu. Jurio sam da vidim kako se pravi novi Festival, za koji sam već čuo jer pripreme traju nekoliko godina, a hteo sam da vidim i fascinantnu trupu ogromnih tehničkih performansi, „Titanik“, koja je prikazivala komad Odiseja. Ovaj komad je postao i glavni događaj Festivala i imao je podnaslov: Odisej se vraća kući. Predstava je zaista bila velika po dimenzijama samog scenskog tehničkog zahvata: duvaju vetrovi, pomeraju se prostranstva, ljudi skaču i vitlaju okolo, bore se za opstanak... Tu je bio jedan ogroman šleper na rasklapanje, koji je zapravo složena i moćna pozornica, a u visinu od 30 metara diže se originalni kran ovog monster-kamiona. Ceo prostor gori, poliva se vodom, menja se i preoblikuje tehnički i dramaturški, kao da ste u nekom uskomešanom Vavilonu. To je velika predstava i po sadržaju, jer se govori, s jedne strane ironično, o istoriji evropskog klanja kao naličju nastanka Evrope iz duha antičke Helade, a sa druge strane o krajnjim rezultatima te istorije: o propasti pojedinca koji je egzistencijalno prinuđen da se bori protiv te metaforične mašinerije. Veliki i pametan spektakl koji se retko viđa, a trupa „Titanik“ upotpunila nam je sliku svog rada koji smo upoznali pre desetak godina na predstavi Titanik, koja nas je fascinirala na jednom BITEF-u na Tašmajdanu. „Tvrđava teatar festival“ u Smederevu, ostvario se u lepom ambijentu srednjevekovne tvrđave koja je trebalo da brani srpsko carstvo, ali ga nije odbranila, kao ni ona na Brionima što nije odbranila austrougarsko. Bilo je još nekoliko predstava koje nisu dosegle nivo „Titanika“. Na kraju je prikazano još jedno interesantno ulično zbitije, na atraktivnom centralnom gradskom trgu. Videli smo lebdeće-leteći performans zanimljive trupe iz Australije. Oni su, njih šestoro plesača i veštih žonglera, pola sata leteli nebu pod oblake, na nekim vrlo savitljivim i visokim šipkama i tamo negde, visoko na letnjem nebu, pokretima kazivali o ljubavi, nostalgiji, o traženju i nalaženju i o gubljenju kontakata  BETON BR.78  DANAS, Utorak 25. avgust 2009.   Piše: Vladimir Arsenić ZLOĆUDNI POVRATAK U MANASTIR   Ljiljana Dugalić, Crtež na dlanu, Stubovi kulture, 2009.     Prošlogodišnja dobitnica Andrićeve nagrade za knjigu priča Akt (autorsko izdanje, odnosno čuvena izdavačka kuća samplatio pa klatio i nagradu u’vatio) obradovala je svoje verno i brojno čitateljstvo novom knjigom, Crtež na dlanu, ovoga puta u izdanju Stubova kulture. Štono kažu, kakva kultura takvi i stubovi, ali Andrić je Andrić, pa makar postavljen naglavačke u večnoj kući. Elem, našao sam se ponovo zapanjen pred narativima koji vrve od nelogičnosti i nereda, ali i pritajene potencijalno opasne ideologije. BOGOUGODNA HABJANOVIĆEVSKA APOTEOZA Knjiga je, u stvari, organizovana oko centralne novele imenom Dečak sa plaže, dok su ostali narativni prilepci samo crteži na dlanu jedne nevešte ruke, naivno ženske i dečje, odevene u jeftine pravoslavne apoteoze kojima bi se mogla podičiti i perjanica novokomponovane bogougodne literature Ljiljana Habjanović Đurović. I teme su porodično pravoslavno pravoverne: prodaja organa i raspad porodice (Lovac), abortus (Irod), odnos prema deci (Dečak sa plaže), razvod (Haljina i pribor za brijanje), spoznaja Boga (Duelisti). Sve to ne bi bilo strašno, odnosno tematika bi bila sasvim prihvatljiva, kao i bilo koja druga, da se u pričama ona problematizuje, a ne da se posmatra sa jasno ideološki obojenog stanovišta koje ne dopušta ni zrno drugačijeg mišljenja, ni zrno različitosti. Pripovetka Lovac odiše verom da se od svega može napraviti priča i to bi trebalo da ohrabri sve one koji žele da krenu stazama posutim lovorikama kojima suvereno stupa i Ljiljana Habjanović Dugalić (nepotrebno precrtati). Lepo sedneš u kafanu, pričaš o književnosti, a misliš na život (str. 5), prisluškuješ i eto priče. Sama ti se kaže, otvori ti se kao školjka puna bisera. Savet mladom piscu/ spistaljici koji Dugalićka tako neštedimice daje može da dovede samo do preranog alkoholizma, ako konzumirate alkohol, ili do čira na želucu, ako ste skloni kafi. Drugim rečima, ne pokušavajte tu vrstu auditivnog voajerizma jer vam se može dogoditi da vam se obrate kao muškarcu, a da misle na ženu, ili obrnuto (13). Ovaj zagonetni kraj u kome dolazi do iznenađujućeg mešanja rodnih uloga i seksualnih fantazija ostavlja čitaoca u neverici, a autorki pruža iluziju da je zbunila sve one koji su se već zabunili i uzeli ovo štivo u ruke. AKUŠER IROD I HRISTIJANSKI POKRET OBNOVE No, to nije ništa. Na scenu stupa biblijski koljač, ubica prvorođenih, Irod. Nisam do kraja shvatio zbog čega je ginekolog akušer, iz čije je perspektive ispričana pripovetka, poistovećen sa kraljem Judeje jer, koliko se sećam, potonji je naredio ubijanje prvorođene a ne nerođene (muške) dece. Ipak, abortus jeste tema broj jedan u teološkim krugovima pa je red da joj bogougodna spisateljica posveti nekoliko stranica. Jeftina patetika na kraju pripovetke kada pomenuti lekar krene da se izvinjava čistim porodiljama i čistoj novorođenčadi zbog svih kiretaža koje je izvršio, može samo da dovede samo do povećanja bele kuge jer će iz straha da im se ne dogodi neželjena trudnoća, mladi sami od sebe prestati da vode ljubav. Zamislite situaciju u kojoj se devojci posle izvršene kiretaže, lekar izvinjava. Ili, kako je to naša spisateljica zamislila, da se lekar izvinjava porodiljama zbog toga što je sprečio da se rodi čitav jedan (čist) grad. Nisam siguran da bi ga žene koje drže decu u naručju gledale sa velikim poverenjem. Ja sigurno ne bih. Središnja priča, Dečak sa plaže, predstavlja pravi dragulj kiča. Pripovetka počinje dolaskom u primorski grad u kome se Foto: FoNet vrše neka arheološka iskopavanja. Šta naša pripovedačica odmah primećuje? Naravno dva monaha, jednog mladog i jednog starijeg kojeg ne prepoznaje pa odmah zaključuje da je u pitanju strani episkop, jer ona sve domaće zna likom i (ne)delom. U početku nije najjasnije kakve veze imaju popovi sa bilo čim, ali onda stvari izlaze na videlo. Tokom svog odmora naratorka postaje susptrat majka jednom dečaku koga roditelji zapostavljaju. Komponente za rađanje majčinskog instinkta su tu: usamljeni dečak, a ona na putu ka usedelištvu. Njeno srce pravoslavno je veliko te u njemu ima mesta za svu decu koju, bez obzira na to što su im roditelji živi i zdravi, nema ko da voli. Međutim, to nije sve. Sedmogodišnji dečak ne samo što je sladak, on ima i umetničkih sklonosti koje ona primećuje. Njihova veza se razvija i kada, na kraju, dečak pogine u saobraćajnoj nesreći, shvatamo da se nije radilo o običnom, već o Hristolikom detetu, što našu naratorku stavlja ni manje ni više nego u poziciju Bogorodice. Sad već biva jasnije zbog čega oni popovi na početku priče i zbog čega je važno naglasiti obnavljanje manastira u primorskom gradu u kome su „uklonjeni tragovi nasilja, rušenja i rata“ (68). Pitanje za autorku ovog bogougodnog teksta glasi: u kom su primorskom gradu poharane pravoslavne kuće i srušeni pravoslavni hramovi u ratnim dejstvima? Bitno je da je jasan odgovor ko je sve to porušio, ali i ko će sve to popraviti: Onaj koji je umro/poginuo za nas. Banalizacija ideje žrtve i njena nasilna hristijanizacija (kao da je to jedini okvir u kome se može i mora razgovarati o žrtvovanju) premašuju pojam kiča i prevode ovaj tekst na nivo perverznog uživanja u bolu i patnji. Veličanstveno! DEUS ABSCONDITUS – VUČJI BOG IZ ČESTARA Pripovetka Haljina i pribor za brijanje ispričana iz perspektive dečaka koji se nalazi u procepu između razvedenih roditelja odudara od ostalih, jer je uspela. Majka, opsesivno uvučena u sopstveni očaj zbog razvoda, i sin koji pokušava da nađe ravnotežu između oca i nje, stvaraju dinamiku odnosa koji svoj simbolički prikaz nalaze u predmetima iz naslova. Ipak, Dugalićkino insistiranje na tradicionalnom pripovedanju i simbolici utapaju se u opšti ton knjige i umanjuju potencijal ove pripovetke. Da je napisana pre pedeset godina ona bi možda mogla da ima neki značaj za savremenog čitaoca/čitateljku. Ovako, miris naftalina pomešanog sa tamjanom stvara otužnu kombinaciju teško svarljivu za današnje konzumente književnosti. Duelisti su posvećeni otkrivanju Boga. Opet je tu osetljivi dečak koji mnogo čita, poznaje svaku travku i žbun u šumi pored koje živi i pored koje se nalazi isposnica Rastka Nemanjića. Susret sa Bogom/ Svetim Savom koji se dečaku prikazuje u obliku vuka, u šumi, u praskozorje, trebalo bi da predstavlja jasan odgovor na pitanje ima li ga ili ne. Ne liči mi da je autorka namerno napravila ironičan otklon, ali na kraju priče, kada dečak upornim pogledom gleda u životinju, ova se samo okrene i pobegne u čestar. Drugim rečima, i ako ga ima on nam je odavno rekao: „Pustite me na miru, bre!“ Ton i tok pripovetke u kojoj se susreću monah i dečak i divane o postojanju Boga i implicirani smisao na kraju, leže u potpunoj suprotnosti. Da li se Ljiljana Dugalić sebi nasmejala u brk ili je prosto previdela tako jasno čitanje, ne mogu da znam, ali mi se čini da je, u skladu sa ostalim tekstovima u knjizi, nastavila sa nelogičnostima i ostala autorski ignorantna. * Crtež na dlanu je knjiga koja ne bi zavređivala ama baš nikakvu pažnju u sređenom društvu u kome književnost ima svoje jasno mesto u sistemu. Međutim, u Srbiji, u jednom izuzetno osetljivom istorijskom trenutku, u kome se opet lome koplja kuda i kako dalje, ove priče nose jasno ideološko značenje čiju moć ne treba prenebregnuti. Jašući na talasu jeftinih emocija i religioznog kiča ona jasno pokazuje put kojim, po njenom mišljenju, treba ići. Mislim da je vreme da joj kažemo: „Ne, hvala“  BETON BR.77  DANAS, Utorak 11. avgust 2009.   karaoke obračun Mihajlo Spasojević, Noge Jarmile Kratofilove, Profil, Beograd 2008. Muzička podloga: Lou Reed, New York   Peva: Saša Ilić   Peva: Saša Ćirić BARTON FINK ILI RVANJE SA SAMIM SOBOM   TERAPIJA DOSADOM   U momentu te je spopala tuga, neka čudna melanholija.   Taj film smo gledali kod Mihajlove bivše devojke. Bili smo studenti i trebalo je negde provesti veče, uz to bez para i boljih ideja. Ona je rekla da ima Bartona Finka na VHS-u i tako smo završili u njenom stanu. Onda sam shvatio da pored kasete ima i veliki poster Džona Tortura u ulozi pisca sa Istočne obale, koji proviruje odnekud, zbunjeno trepćući iza okruglih naočara, kao da nas pita, šta to, do vraga, tražimo od njega. KAO HRČAK U KAVEZU Knjiga priča ili roman, ova dilema nije trivijalna doskočica koja pripada krugu novinarskih pitanja postavljenih u iznudici. Noge Jarmile Kratofilove plodonosnije je videti kao specifičnu novelističku sintezu. Ta sinteza počiva na principu varijacija dok joj jedinstvo priskrbljuje identičan pripovedni senzibilitet, ponekad i istovetna sceničnost priča. Sem jedne, ostalih 7 priča za naratora Mnogo godina posle, ne smem ni da izbrojim koliko je prošlo od te studentske zgubidanske večeri, Mihajlo mi je poslao rukopis svoje druge knjige iz Amerike. Nestrpljivo sam otvorio fajl i prelistao najpre čitav rukopis, a potom počeo da čitam. To nije bio Mihajlo iz Asprilje, niti onaj koga sam sretao davnih dana. Nešto se u međuvremenu dogodilo. Njegov ton se promenio. Pripovedao je distancirano, u drugom licu, kao da se njegov pripovedač odmakao od tela i doživeo raspolućenje. Postao je prilično statičan, dok je oko njega jedan preteški svet počeo da oživljava i pokreće se. Nisam mogao da pročitam rukopis upravo zbog tog otkrića. Izbegavao sam da mu pišem, ali je zato pisao on, a ja sam   Iz Deretićeve zaostavštine: Presa za štampanje biometrijskih pasoša   imaju sredovečnog muškarca izolovanog u kamernom ambijentu stana. Narator odbija da se upeca na udicu profesionalne karijere i kredita. On je neostvareni pisac i zgađeni iščekivač nedefinisane budućnosti koja svejedno nije u stanju da se probije prema njemu kroz barikade izgubljenog vremena. Ali, ono što se činilo kao decentrirano preplitanje priča bez čvrstih granica, do kraja knjige kristalisaće se kao nemoć ponavljanja istog. DOSADA MELANHOLIČNIH BRADAVICA Uz atmosferu i profil naratora, i hronotop je faktor koji priče čas međusobno približava a čas čini zasebnim. Piščev odlazak „preko bare“ i precizni toponimi učinili su da ih doživimo kao njujorške priče. mu odgovarao da ne stižem da pročitam rukopis. Izvlačio sam se na sve moguće načine a onda je i on zaćutao. Sledeći susret s „njim“ dogodio se na Sajmu knijiga prošle jeseni. Neko mi je u prolazu rekao: Hej, jesi li video novog Mihajla? A onda sam na štandu Profila zaista našao tog novog Mihajla. Bio je zamaskiran nekim maglovitim vojvođanskim pejsažem na koricama. Kupio sam knjigu i nastavio da bazam unaokolo. Slučaj je hteo da naletim na našeg zajedničkog profesora s fakulteta i nekolicinu kolega koje su mu ostale verne. Pozvali su me da popijem piće s njima u improvizovanoj kafanici, uglavljenoj između štandova, i kao što je običaj kod bivših studenata književnosti, da pokažem šta sam pazario. Pokazao sam im novog Mihajla. Profa je pitao, pa zar taj još uvek piše, dok su kolege vrtele glavama kao da su videle vanzemnaljca. – Ovo je drugačije od Asprilje, rekao sam. – Kog Asprilje? pitala je jedna koleginica. – Žali bože što sam o njemu ikada pisao... Lepo je moja prijateljica sa svetske napisala da su to u stvari, kako se ono izrazila, neke fiziološke crtice. – Ma vama to nikad nije bilo jasno, rekao sam. – Sve je meni jasno, prekinuo me je Profa, eksirajući svoju koka-kolu. Hor za spojenim stolovima je samo klimao glavama. I njima je sve bilo jasno. Pokupio sam se i otišao. Tek kasnije sam video da je Mihajlo na poleđini svoje knjige objavio upravo odlomak o „fiziološkim crticama“ kojim ga je darivala kritičarka, inače ekspertkinja za Flobera i Prusta, koji sa fiziologijom, dakako, nikada nisu imali veze. Međutim, pošto je Mihajlo otišao u Ameriku, povremeno bih čuo glasove u prolazu da je Asprilja zapravo odlična knjiga, ali da, eto, nije naišla na lep prijem. Pa ovde su, pomišljao sam, jedino knjige sa naslovima koji rabe ključne reči poput rečnika, atlasa, Tesle, Semolja, deoba, izdajnika, ukopa, vaznesenja i testamenta mogle da naiđu na topao prijem. Ostale bi morale da sačekaju „upokojenje“ autora. Sada je iz Amerike, na kritičarske stolove stigao rukopis potpuno drugačiji od očekivanog. Ta slika me je podsetila na Bartona Finka i njegove nevolje sa pisanjem scenarija u Holivudu, gde mu je jedan producent naručio tekst za borilački film. I sada kritičari u Srbiji očekuju tekst o rvanju, pucanju, mokrenju, razornom seksu, o ratovima, o borbama koje ne prestaju, uglavnom nešto sa mnogo fiziologije... Međutim, ova književna pošiljka ponudila je nešto drugo. Na tom horizontu iznevereneog očekivanje ispripovedana je Jarmila Kratofilova. Sa prvog i trećeg lica se prešlo na drugo (tek povremeno prvo, ali u ženskom rodu). Na osnovu signala u naslovima Mihajlovih zbirki moglo bi se zaključiti da je došlo do pomeranja sa muškog „tvrdog“ diskursa na „fluidni“ ženski; od Asprilje do Jarmile se dogodilo nešto vrlo ozbiljno u tom pripovednom svetu, bar u onoj meri koja je potrebna da bi se sa praćenja fudbala prešlo na žensku atletiku. Ali u Jarmili nije bilo fizioloških pasaža koje bi sada kritičari, pošto je toliko godina prošlo od Asprilje, vrlo rado pozdravili. Junaci ovih priča, bili oni muškarci ili žene, ili negde na sredokraći između polova što je možda mnogo preciznije, reprezentovali su ostatke osujećenih svetova koji su se zatekli u epicentru Novog sveta. Otuda i neverovatna pripovedna senzibilnost za ostatke hrane, komade odeće, izgužvane fragmente gradskog života, za pojavu svakovrsnog otpada, rasturenog ili još češće u kesama, plastičnim crnim kesama koje nahrupljuju sa svih strana i ne daju mira pripovedaču, kao što Bartona Finka iritira onaj tapet koji se neprestano odlepljuje, nastojeći da otkrije potisnutu sliku stvarnosti. Sećam se da smo se one večeri kod Mihajlove bivše devojke smejali tim scenama. Podsećale su nas na Gustava (ali ko se danas uopšte seća tog crtanog filma). Međutim, ovaj lajtmotiv crnih plastičnih kesa ne deluje nimalo humorno, naprotiv, samo pobuđuje neizvesnost i strepnju pred pitanjem koje se (neizgovoreno) kotrlja tokom čitave knjige: A šta je, do vraga, u tim silnim kesama? Odgovor, naravno, dolazi na kraju knjige, u priči „Džordže Džordževič“, svakako najboljoj koja je kod nas napisana poslednjih godina, i koja neće zaslužiti nikakvu pažnju silnih žirija za kolajne koje se dele iz dana u dan za razne tiskane gadosti. Dakle, u toj priči, sledi odgovor. U kesama se nalaze utvare mrtvih. One, zapravo, čine neraskidivu mučnu vezu sa starim svetom. U tim kesama se nalazi odgovor na raspolućenost u samom naratoru, koji se izmakao od tela svoje proze, kao što se od svoje prošlosti izmakao Džoe Džonston, tj. Džorže Džorževič, zločinac sa novim identitetom i militarizovanom domovinom. Te večeri, nakon projekcije kod Mihajlove bivše devojke, još neko vreme smo tumarali po Banovom brdu, a onda smo lutajućim noćnim autobusima otišli svako na svoju stranu. Svako u svoju studentsku rupu. Možda baš u noći u kojoj je pomenuti Đ. Đ. porodici Jurčević ponudio SMB paket pod sloganom „mnogo manje od života“   Međutim, neizvesnost je ostala – zatočenost u sobi/stanu i čekanje da život zaista počne vezuju Stari i Novi svet, gazdaricu sa brkatim bučnim ljubavnikom u susednoj sobi i ples starca u lepršavom mantilu i kožnim rukavicama u stanu iznad, viršle sa dodacima koji daju ukus bezukusnom i tanjir sa ostacima hrane kraj kreveta... Kao da ni odlaska nema, jer nema suštinske promene. Leksika naracije povremeno poseže za arhaizmima: dveri, slovesnost, blagorodnost i vranjanska izreka, natopljeni nemoćnom ironijom. Najveći problem Spasojevićeve knjige nije u dosadi koju predočava već u dosadi koju kod čitaoca izaziva. Mora li se o dosadi i praznini pisati dosadno? Čemu dvocifreno brojanje u tekstu ili ponovljeni pasusi sastavljeni od mantre da je život lep, sem da se potvrdi uronjenost teksta u živo blato izražajne jalovosti, jer autor ne nalazi floberovsku snagu da pisanje ni o čemu postane pisanje umesto ničega. I u solipsističkim pričama rasut je niz neiskorišćenih mogućnosti: odradekovski zagonetni zvuk iz stana iznad tek je trupkanje starca koji neznano kako pleše, prljavi tanjir i kese napunjene odećom poslužiće, sem da pokažu zapuštenost i socijalno autsajderstvo stanara, za jedan cartoon-efekat („Dupe je uletelo u tanjir pored kreveta, sav klizav od majoneza... i samo hop! poskočilo dalje, uz malo efea, kao žabica na vodi, da bi se zaustavilo dva koraka dalje“ i prouzrokovalo odron naslaganih kesa koje će pasti na dupe i njegovog nosioca). Narator sanja da je ženska sa „baš velikim sisama, i velikim, rumenim bradavicama“, u drugoj priči muške bradavice štrče kao antene, u trećoj gotovo da oseća dodir nabreklih bradavica ushićenog prodavca mobilnih telefona, ali svi ti homoerotski i transeksualni impulsi ostaju natuknice ili neflotirana građa. DA JE OVO BIO FILM, dodaje rečenici narator kao reditelj koji kadrira scenu i razmišlja o jačini zvuka i opsegu kadra. „Tematski otklon ka filmu“, kako je to pre devet godina definisao priređivač „Psećeg veka“ (ovde u ulozi apologete), kod Spasojevića je ostao ne manir ili opsesija već nikad utuljena želja koja ume da mine na mah, kao Hičkok u svom filmu. Sklonost prema A. Petroviću nije snažna kao nekad, u opticaju su sada žanrovski prosedei, snimanje ručnom kamerom, intimizam bez masovki, brutalnost samoće mimo usuda istorije. No, čak i da se od ovih priča načini filmski scenario, njihova vrednost bi ostala ista. Natruhe tek postupaka i sižea, nepoverenje u stil, repetitivni motivi koji indiciraju psihološko žarište iza teksta. Naslovna priča refleks je povesti o Vasi Ladačkom. Narator se, istina, nije oženio zbog miraza i socijalne sigurnosti, ali prava ljubav vreba van bračnih okova, u omami sećanja ili kad dlanom dodirneš meki obraz neznanke, jer nas, uči druga priča, jedino „kontakt sa bezimenim, bujnim bićem može osloboditi, oljuditi“. Prava ljubav je obrijana i mršava prolaznica kojoj senka pokriva lice („Sladoled“) ili je beloputa komšinica, malih stopala u japankama, u gradu čiji stanovnici nose „brojčanik izgubljenih snova na svojim bledim i ispijenim licima“. Ali takvog kontakta, koji oslobađa i oljuđuje, nema. Životni milje je bračna istrošenost i nerazumevanje. Jedino iznenađenje donosi kontakt sa nepoznatom koja se bavi „poslovima iz domena bezbednosti“. Ona će nesrećnog ratnog zločinca koji se promenjenog identiteta krije u novom svetu, pozvati da novoj domovini da svoj ekspertski doprinos u borbi protiv terorizma („Džordže Džordževič“). Nažalost, kao što je Njujork tek dekor za priču o ličnoj izgubljenosti, tako su ratni zločini iz devedesetih uneti nevešto i na silu. Priča o Džordžu je strano telo u ovoj knjizi, inače žanrovski koncipirana kao nedovršena epizoda nekog sitkoma o tajnim službama. U priči „Sladoled“ pomen ubistva poslastičarevog sina, 16 uboda nožem i ogrlica od ljudskih ušiju veštački su nakalemljeni na fabulu o gubitku posla i bezvoljnosti da se participira u američkoj psihozi profita. OD HISPANO DO RUSKOG MODELA Knjiga Mihajla Spasojevića nije tako loša. Ona jedino ne pruža zadovoljstvo a može vas gdekad ubiti u pojam. Kao uspele valja izdvojiti epizodu iscrpljujućeg ekstatičnog čekanja za TV risiver („Noge Jarmile Kratofilove“), supkulturnu tipologiju jedne njujorške ulice („Grad koji nikad ne spava“), te priče: „Mi neprekidno radimo za vas“, suptilnu grotesku o grozničavosti prodaje i advertajzing metafizici i „Love was everything“. To je najuspelija priča koja je data iz ženske perspektive. Iako je i naratorka inficirana virusom sociofobne distance, ova priča nije presvlačenje postojećih narativa. Ona je naličje i dopuna naslovne priče jer daje pogled na isti odnos iz ženskog ugla. To je zaokružena povest o nesposobnosti da se neuspešna veza prekine koja se dotiče patnje bezimenih ljudi i straha od komunikacije u javnom prostoru kao odlika američke svakodnevice. Mihajlo Spasojević nastavlja da krije svoje naslovne junake. Kao što nismo videli Faustina Asprilju u akciji, tako u jednoj rečenici tek detektujemo Jarmilu Kratofilovu kroz pomisao na njene noge, simbole da gamba neiskorišćenog a neizvesnog obećanja pune erotske ostvarenosti i emocionalne harmonije. Spasojevićeva nova proza donela je stišanost ali i rezignaciju, veliki svet u domenu označenog ali i autizam književne imaginacije, nepoverenje u priču koja treba da transcendira iskustvo učaurenosti. Ako je dobar tekst „sekira za zaleđeno more u nama“ (Kafka), Spasojevićeve priče su šaka soli na ledu, da se ne okliznemo i ne prenemo se iz obamrlosti  BETON BR.76  DANAS, Utorak 28. jul 2009.   Piše: Saša Ćirić SVET JE MLAD                                           Aleksandar Zograf: Polovni svet, Službeni glasnik, 2009.     Knjiga Polovni svet sadrži izbor iz stripa koji na dve stranice Aleksandar Zograf objavljuje u nedeljniku Vreme od 2003. godine. Kažemo izbor iako ne primećujemo nikakav hronološki ili tematski raspored, nikakvu koncepcijsku osmišljenost koja bi težila knjizi kao organizovanoj celini. Što ima svojih draži jer knjigu prepušta slučajnostima čitalačkih impulsa. Takođe, ovom za naše prilike luksuznom i dobro dizajniranom knjigom, jedan alternativni strip autor dobio je zasluženi blagoslov državnog mejn-strima, što treba pozdraviti. ODBAČENI I SVET PONOVO NAĐEN Naslov knjige Zografovih grafičkih dvotabli nije najsrećnije rešen. Naslov je tehnički precizan ali je jednodimenzionalan. On korespondira sa Zografovom konceptualno-voajerskom i arheološko-kupoprodajnom manijom koja „genij mesta“ kroz koja ovaj umetnik putuje, traži na buvljim pijacama a ne u muzejima, odajući se bizarnoj navici da za striktno male pare otkupljuje tuđa intimna dokumenta kakve su stare fotografije i pisma, te polovne knjige i artefakte kič kulture. Polovni svet je ime za đubrište pijace u kojima su se ovi predmeti našli, izmešteni iz svog logičnog ambijenta, porodičnih foto-albuma i polica biblioteka. Ali sâm svet o kome ti predmeti svedoče kao svojevrsni materijalni depoi enciklopedije mrtvih i primeri masovnog ukusa, nije polovan. On nije primarno ni „poslovni“ ni „plovni“, ni „ponovni“, mada počesto jeste „olovni“ svet, čega je i Zograf kao arhivar minule svakodnevice bio svestan. Buvljak je mesto vavilonske dezintegracije, ovlaš raspoređena anarhija otpada, mesto na kome je svaka stvar izgubila svoju nekadašnju vrednost, kupleraj odbačenih invalida i nerecikliranih zombija, predmeta isturenih na uvid onom istom svetu koji ih se jednom odrekao ne bi li uspeli da isprosjače još malo pažnje i sitniša i time pokriju golotinju svoje obescenjenosti. Na takvom čistilišnom mestu koje vri od neupokojene banalnosti i tehnološke odbačenosti, od privida i tužnih aveti, radoznali rovokopač iz Pančeva, trans-urbani crtač po svežem malteru novinskog papira traži put do sveta koji će zauvek ostati fraktalan i virtuelan, kao što prošlost i sećanje uvek jesu. STRIP KOJI SE ČITA Polovni svet Aleksandra Zografa teško možemo doživeti kao strip album, grafičku novelu ili knjigu stripa, mada poslednja sintagma zbog svoje neutralnosti može da posluži u nedostatku boljeg određenja. Nedoumica o prirodi knjige proističe iz nedoumice o prirodi stripa odštampanog na dve strane beogradskog nedeljnika. Nezavisno od dominacije likovnih elemenata, Zografove dvotable možemo odrediti uz pomoć žurnalističkih termina. Njihov karakter je nešto između reportaže i tematske kolumne, što korespondira sa odsustvom klasične fikcionalne fabule umesto koje stoji autobiografski narativ. Kao i u pravom stripu A. Zografa, njegov pseudonim prati karakteristična figura izduženog crnokosog junaka koji se javlja u ulozi naratora ili sagovornika realnih ličnosti čije stavove i iskustva prenosi. Putopisne dvotable predočavaju sekvence autorovih putovanja po gradovima Evrope (najčešće putuje po Mediteranu i Srednjoj Evropi), bivše Jugoslavije (Zagreb, Ljubljana) i Srbije (gde često boravi u Gamzigradu i manjim mestima Istočne Srbije). Upravo verbalno-likovni izveštaji A. Zografa o boravku u megapolisima turističke invazije, čiji su eksterijeri davno postali deo filmskih dekora, internet prezentacija ili privatnih digitalnih foldera, pokazuju ne samo da zanimljivi urbani toponimi postoje van ponude prospekata i vodiča, već da je kvalitet percepcije rezultat koji pre svega zavisi od senzibiliteta i sklonosti posmatrača. Samim tim stoji i zaključak da uprkos GPS sistemima, Google Earth-u i CCTV-zaciji skoro svakog pedlja javnog prostora u naseljenim mestima, putopis nije potrošen žanr – već su bitno redefinisana naša očekivanja koja pred njega postavljamo. Cilj govora o mestu ili zemlji kroz koju se putuje nije da predočava njihove bazične podatke, što ostaje zabava obrazovnog sistema, već da prenosi tzv. doživljaj koji služi kao tlocrt unutrašnje transformacije putnika i da govori o empirijskim iskliznućima iz očekivanog i poznatog. Drugim rečima, da suštinski konstituiše naše znanje uvećavanjem našeg kulturološkog i imagološkog kapaciteta. Očekivano, Zograf pokazuje sklonosti ka alternativnoj sceni: u Lisabonu razgovara sa američkim crtačem Rickom Veitchom, u Minhenu sreće učesnike Festivala stripa, dok se u Bolonji seti njegovog žitelja Roberta Raviole, poznatijeg kao Magnus, koautora „Alana Forda“. Kao pronicljiv posmatrač Zograf fiksira ono neobično: u Atini čovek noću izlazi iz svog „komfornog automobila“ i hrani mačke lutalice; u Minhenu je groblje iz 18. veka pretvoreno u gradski park i oslanja se na stambene zgrade. I ono obično može sugerisati iskorak: na koncertu u Firenci gužvom oduševljena devojčica „bez prestanka trči u krug oko svojih roditelja“, u Parizu, na aveniji République „gde ne postoji mnogo reprezentativnih građevina, ni turista“ Zograf je kao šetač osetio „neku vrstu harmonije“. CITATI Zografov grafički zapis teži naročitom tipu dokumentarnosti do koga dolazi reprodukovanjem tuđih fotografija, crteža, reklama, naslovnih stranica časopisa i knjiga, novogodišnjih čestitki. Sa druge strane, kao građu za svoj strip koristi tuđa ljubavna pisma, nađena na ulici ili otkupljena na buvljaku, pisma čitalaca iz nekadašnjih časopisa, tekstove nekad popularnih šlagera i novinske ankete poput one o „savršenoj ženi“ iz 1925., sprovedene u ilustrovanom listu „Žena i svet“. Zograf ilustruje tekstove iz knjiga u širokom rasponu od antičkog satiričara Lukijana i biografa Plutarha do naših savremenika: tekst o nabijanju na kolac etnologa Tihomira R. Đorđevića ili sećanje novinara Predraga Milojevića na dobošara koji u Beogradu objavljuje početak Prvog svetskog rata. Zografova inspiracija su neobični i donekle zaboravljeni ljudi poput Jovana Andrejevića Jolesa, novosadskog publiciste i naučnika koji se polovinom 19. veka divi izumu fotografije ili Branka Ve Poljanskog, konfliktnog zenitističkog pesnika čiji se tekst obrušava na izveštačenost gradskog života. Sklonost prema bizarnom Zografu donosi nalaženje autora poput Davida A. Noebela (čiji pamflet iz 1965. otkriva vezu između Bitlsa i „strategija“ komunističke hipnoze), javnog tužioca iz Drezdena Ericha Wulfena, autora Psihologija hohštaplera, profesora gimnazije Miloša S. Anđelkovića, koji u Nišu 1909. godine objavljuje utopiju Putničke beleške iz 2349. godine ili Boška Blagojevića, autora dečjeg SF-romana iz 1950.: Napred u grad budućnost. * Mimo razuđenosti intelektualnih interesovanja A. Zografa, tako komplementarne nesmirenosti „svetskog putnika“ i tako strane mlađim piscima u Srbiji kojima je čitanje tuđih knjiga zamka za talenat, Zografov strip svedoči o izvorno „infantilnom“ doživljaju stvarnosti koja se prima nepomućeno kao poligon radosnih i neobičnih otkrića. Otvoren i radoznao pogled bez predrasuda i sentimentalnosti i heurističko čuđenje kod Zografa se nameću kao najproduktivniji odnos prema svetu čiju trajnu mladost nisu ni načele horde kartografa i arheologa  BETON BR.75  DANAS, Utorak 14. jul 2009.   Piše: Marjan Čakarević ISPOVESTI UŽIVAOCA PRAVDE   Zdravko Krstanović, Pesme o nakazama, Srpsko kulturno društvo „Zora”, Beograd, 2009.     Da nije zapevao, očigledno po nekom višem pozivu, o Armagedonu koji se približava srpskoj naciji i civilizaciji, Zdravko Krstanović bi ostao sasvim daleko od očiju književne javnosti. U ovome bi svakako bilo više pesničke pravde, budući da je otužni prosek srpske poezije snažnim centripetalnim silama privlačio najveći deo Krstanovićevih stihova. U sređenijim kulturnim prilikama možda bi neki prilježni čitalac uspeo da po koju Krstanovićevu pesmu izvuče iz tavorenja u fusnotici šireg pregleda srpske posleratne poezije, kao što bi, kao nesumnjivo važan, bio primećen i njegov rad na objavljivanju sabranih pesama Pavla Solarića. Nažalost, u datim nacionalno-istorijskim okolnostima Krstanović je morao da pribegne drugačijim poetsko-psihološkim zahvatima kako bi svoje ime iščupao iz izmaglice napomena uz tekst. Tako je nastala, u nedostatku boljeg termina za ovaj paranormalni fenomen – knjiga Pesme o nakazama, koja je postavila potpuno nove standarde na srpskoj intelektualno-umetničkoj sceni u napadima na sve što srpski- pravoslavno ne misli i ne diše, ostavivši daleko iza sebe čak i takvu perjanicu ovog veselog žanra kakva je sam Vojislav Šešelj. Naime, dok je Šešelj uglavnom forsirao poetiku hedlajnova, dočim je u knjigama isporučivao mahom pres-kliping svojih tema, dotle je Krstanović jednim metafizičko-simboličkim zamahom uspeo da desetine vojvodinih dela svede na pesničku esenciju. Taj postupak je vidljiv već od prvih stihova; pošto je devizom iz Getea („Budi učtiv!“ – Učtiv prema smeću? /Gete) sebe situirao unutar pesničke tradicije, Krstanović je u pesmi Nakaza Bil Klinton otvoreno zapevao: „Mnogo je đubreta u njegovoj priči./ Voleo je muškarčiće, kad beše na pravu,/ A sad mu Monika Levinski puši gornju glavu,/ Koja na plastični kurac liči.// U glavi šuškaju dolari,/ Daju mu ih Satanini bankari.// Zbog kurcolikog, zbog felacija,/ Uzbudila se cela od Amera nacija,/ I dobar deo planete,/ O jadni svete!“ Lična i nacionalna patnja se u brojnim Krstanovićevim pesmama uzdiže na razinu svetskog bola. Međutim, ovde postoji otklon od romantičarske poetike utoliko što su krivci za svetski bol pesničkog subjekta sasvim konkretno imenovani. Prvi ciklus pesama tako je posvećen svetskim moćnicima: osim Klintona tu su Vesli Klark, Zvijer Solana, Holbruk, Ahtisari, Karla Del Ponte, američki ambasadori u Beogradu. Od domaćih nakaza čast da uđu u prvi ciklus dostigle su samo „nakaza Serko na čelu Odbora za ljudska prava“ i „nakaza Njonja Niht“. Korišćenje neapdejtovanih informacija o američkoj administraciji jedna je osnovnih odlika pesničkog postupka: ne samo što se zamrzava istorijski fokus, nego se ideološko-psihološki ostaje u periodu do 2000. godine, što je od suštinske važnosti za razumevanje Krstanovićeve poetike. Ovaj uradak se u celini i može čitati kao ustihovani mlađi brat konferencija za štampu Gorana Matića, Ivana Markovića i srodnih duša iz njihovog zlatnog perioda 1999 - 5.10.2000. Spisak izdajnika je suštinski isti: pored pomenutih dama tu su, u centralnom, domaćem ciklusu Besna Lešić, bivši gradonačelnici Gadan Gadanović i Živogad komunista liberalče), advokat Grđa Zlopopović, Drljub (Dragoljub Mićunović), Gadan Blatić, Sran Satanović (Goran Svilanović) pisac Mirko Trovač, Nakaza Kandžić itd. Ovom, kanonskom spisku izdajnika pridružen je, u vidu trećeg ciklusa, poluapokrifni spisak na kojem su pisci i intelektualci. Zanimljivo je da se na njemu nalazi pesnik Ljubomir Simović (pesma Ljubožbir Brljsimović piše baladu o braći Karić), akademik kojeg bi malo koji Antonić targetirao kao drugosrbijanca. Pesma London jeste mali iskorak u odnosu na ostatak zbirke, u njoj se sa ličnosti prelazi na grad: „U Londonu ljudi se boje Osame/ Bin Ladena./ Zaudara nafta iz Adena,/ Grad u vlasti Satanine tame.// Londonu se bliži kraj,/ Još samo koji tren/ I nestaće Big Ben./ Vreme je za: baj, baj!“ Ovo malo remek delo inventivnosti u rimovanju i korišćenju opkoračenja, kao i pripitomljavanje engleskog jezika srpskom pravopisu divno je uobličenje zanosa romantičara sa radija Fokus, srbstvujuščih novinara Pravde i Pečata i sličnih slobodoljubivih mislilaca.U tom kontekstu i završni stihovi iz odjavne pesme Pederi vode zemlje i gradove mogu zazvučati kao proročki: „Gde na vlasti nisu pederi – biće./ A onda, s viškom pedera, manjkom ljubavi,/ Otićeš u kurac, svete ubavi!“ Krstanović se njima, uprkos slaboj pismenosti ili upravo zbog nje, kandidovao za čuvara velikosrpske plaže u postmoderno-liberalnom periodu, preuzimajući na pleća svog nejakog talenta teret koji su mu ostavili gorostasi poput Ćosića, Bećkovića ili Kapora. Jedna od karakteristika nove Krstanovićeve poezije ipak baca drugačije svetlo na ovo preuzimanje štafete, a to je narečje. Njegov prelazak sa ijekavice na ekavicu, uprkos ponosu i borbenosti koji pokušava u stihovima da uobliči, moguće je iščitati kao težak lični i nacionalni poraz. U doba velikog nacionalističkog zanosa s kraja osamdesetih i početka devedesetih ijekavica je zvučala junačkije, nacionalnije, srpskije od ekavice, da bi danas, posle nacionalnih poraza i presabiranja, njen status bio itekako uzdrman, ona sada predstavlja nečistu srpsku savest koja ječi iz devedesetih. Ovo napuštanje ijekavice može se pratiti ne samo kod Krstanovića, ono je još upečatljivije recimo kod Noga ili prozaista Vuksanovića i Radulovića. Reklo bi se da nije u pitanju puki prelazak sa jedne na drugu od jednakih mogućnosti srpskog jezika, nego da ovo fino i neupadljivo apgrejdovanje znači tihu defanzivu srpske ideje, kao da se opraštanjem od ijekavice dešava opraštanje od prostora na kojima su nekada živeli Srbi ijekavskog narečja. Nacionalni porazi i mentalna pometnja izazvana višedecenijskim medijskim trovanjem odjeknuli su kroz Krstanovićeve stihove u punom zamahu svoje bede, neprikriveno i bolno, kao ni kod jednog novijeg srpskog pesnika. U svojoj opskurnosti i mukama sa rimovanjem, Pesme o nakazama teško da mogu koga da ostave ravnodušnim, malo koga da nasmeju, a nikoga da uplaše. One su tužna činjenica srpske poezije  BETON BR.74  DANAS, Utorak 30. jun 2009.   Piše: Aleksandar Novaković MUK BEZ KRIKA                               Filmsko suočavanje sa istinom o ratovima devedesetih Obični ljudi, 2008, režija Vladimir Perišić     U ovom po autentičnosti zbivanja gotovo dokumentarnom ostvarenju, siromašnom po replikama i svedenog izraza, okrenutog pre svega mimici koju očitavaju lica protagonista, pratimo sudbinu vojnika Džonija, „guštera“ koji započinje još jedan jednolični dan u kasarni „kockanjem“ kreveta i tankom „marendom“. Mirna atmosfera u vojničkoj kantini prekida se pozivom na pokret i Džonijeva jedinica odlazi u autobus, naoružana bojevom municijom. Ne zna se gde ni zbog čega idu, ali se oseća napetost u sceni u kojoj Džoni dobija zadatak da skloni konja sa puta. Zadatak izvršava oprezno, u strahu od strelca koji možda vreba u žbunju pored druma. I tu oficir objašnjava koje je zaduženje jedinice: treba pucati uhvaćenom „neprijatelju“ u leđa. Prestrašeni Džonijev otpor, samo verbalan, u rečenici „ja ne mogu“, biva skršen ponovljenom oficirskom naredbom. Brojni zarobljenici bivaju dovučeni na gubilište i Džoni postaje jedan od ubica bespomoćnih žrtava. On puca, isprva oklevajući i čak pokušava da spasi jednog od osuđenih. U tome ne uspeva, a onda prestrašen, zgađen sobom i sluđen optužujućim pogledima žrtava, ubija kundakom čoveka koji ne želi da klečeći čeka smrt. RASKLOPLJENI MEHANIZAM Pogubljenja su prikazana u maniru filmova Mikloša Janča (najjača paralela je sa Jančovim filmom Muk i krik), kao precizni mehanizmi strave, ogoljeni do svoje srži: ne postoji više nijedna parola ili nacionalistička floskula iza koje vojnici mogu da se sklone. Tu su samo oni, isključene savesti i njihove preplašene žrtve. Ljudskost im više ne znači ništa jer su prihvatili, po inerciji, da se priključe vojsci, baš kao i Džoni, i pokore njenim brutalnim pravilima. Rediteljska veština Vladimira Perišića vidi se u radu sa glumcima, mahom naturščicima (osim Borisa Isakovića u ulozi oficira), koji igraju ono što je najteže, „obične ljude“ u ekstremnoj situaciji koja se po svemu sudeći odvija na Kosovu, ali mogla bi lako biti, ako je suditi po uniformama bez oznaka, i na nekom od drugih balkanskih ili svetskih ratišta. Naime, reditelj je povezao iskustva naturščika sa iskustvima likova u filmu i postepeno ih je uvodio u priču filma pa se vojnici hvataju za deliće prethodnih, neokrvavljenih života što je očito u sceni u kojoj Džoni i njegov drugar Ivan pričaju o pecanju na koje su išli sa svojim očevima. U njima se javlja refleks normalnosti: oni izbegavaju poglede svojih žrtava, fokusiraju se na sporedne detalje da bi skrenuli pažnju s pokolja, dok Džonija docnije, kao simbol počinjenog zločina, opseda žulj na šaci koji je dobio od repetiranja puške. Menadžment smrti nije sasvim siguran u njihovu efikasnost i zato pristižu flaše rakije namenjene umrtvljivanju njihove svesti. Jedini otpor koji njih dvojica pružaju svom oficiru je objašnjenje da su umorni kada se od njih traži da, predveče, u neimenovanoj palanci, likvidiraju još jednu grupu koja se nalazi u Domu kulture. Ove nezgrapne zgrade često su pretvarane u sve: od izbegličkih centara i bolnica do zatvora i Berlin li je, Niš li je? gubilišta. „Gest umora“ je uzaludan; drugi dželati će obaviti posao umesto njih. Dok Džoni sedi u provincijskoj kafani a na pedeset metara od njega odjekuju hici, postaje svestan da će kao i ostali u jedinici morati da bude deo „zavere ćutanja“, koja je ostala na snazi do danas. POSLE ZAVERE Film Obični ljudi odiše univerzalnom atmosferom, koju prikazuje škrtim i jasnim sredstvima: polumrak spavaonice na početku i tmuša koja guta kasabu na kraju filma, devastirane zgrade kao kontrast idiličnom, pitomom krajoliku, hladnoća kasarne i nakaradni plastični stolovi kafane, sve to sugeriše svet koji je po svom nehumanom, otrovnom uređenju, nužno izrodio opisani zločin. Sistem briše sećanja na civilni život, ili ga ostavlja u bledunjavim tragovima, dok ljude svodi na poslušne automate, čineći da budu kivni na sve oko sebe, na nedostupne neprijatelje jednako kao i na nemoćno civilno stanovništvo. Mogućnost da se čini zlo leži u činjenici da je u glave vojnika usađeno objašnjenje da ne ubijaju ljude već životinje u ljudskom obličju. Srodan istorijski primer je praksa pripadnika streljačkih vodova SS koji su u Poljskoj za vreme Drugog svetskog rata hladnokrvno i bez otpora ubijali Jevreje, dok je kod pogubljenja Poljaka dolazilo do oklevanja, nervnih slomova, pokušaja samoubistva, čak i negodovanja jer su ih doživljavali kao slične sebi. Generalno, u filmu je izbegnuto mučiteljsko iživljavanje nad žrtvom koje je često u slučajevima kad žrtva i zlikovac pripadaju srodnim narodima i prikazana je distancirana egzekucija. * Prošlo je deset godina od poslednjeg balkanskog rata i nema više opravdanja za pozivanje na još veću istorijsku distancu. Horor zločina mora se osuditi na filmskom platnu, jasno i nedvosmisleno, bez samosažaljive i relativizujuće dimne zavese. Obični ljudi je film koji ne predstavlja samo ideološku ili tematsku prekretnicu već i delo osobene, na ovim prostorima netipične poetike. To je delo koje je izbeglo dnevnopolitičke komentare i pamfletizam, zamenilo teatralnu ekspresiju u korist filmične mimike i postalo snažan reper prema kojem će se ubuduće određivati filmovi sa ovom tematikom  BETON BR.73  DANAS, Utorak 16. jun 2009.   Piše: Saša Ćirić KAKO OPRAVDATI SEBE U 26 SLIKA             Jovan Radulović: Od Ognjene do Blage Marije, Evro-Giunti, 2008     Neopravdano zapostavljen u Betonu (eh, sačekali smo da bude detronizovan sa mesta upravnika Biblioteke grada Beograda), Jovan Radulović je i „u egzilu“ marljivo „gradio svoje svetove“ čiji vidikovac nikad nije gubio vizualni kontakt sa jamama i „vekovnim mržnjama“. „Vernost sebi“ potvrđuje i njegov novi roman Od Ognjene do Blage Marije, koji ima svega dva problema: kao književni tekst je slab a kao publicističko štivo tendenciozan. GODIŠNJICA BEZ DOKUMENTARCA ILI PILATOVSKA SAPUNICA Roman je zamišljen kao neka vrsta scenarija za TV-dramu povodom operacija hrvatske vojske „Bljesak“ i „Oluja“ izvedenih početkom avgusta 1995. godine. Većina poglavlja oblikovana je kao idiolekatski monolog nekog od nekoliko glavnih likova. Sam kasting je socio-psihološki predvidljiv, ali i staleški zasnovan: jedan lik je seljak, drugi istoričar&političar, treći sveštenik, četvrti vojnik (strani oficir), peti vojnik (pripadnik srpskih specijalnih jedinica). Kao i u svakoj dobroj slaninici, monolog treba prošarati dijalogom a individualni ispovedni ton obogatiti masovkama nepristrasno snimljenim širokim objektivom kamere. Otuda prizori bežanije i rasula u srpskoj komandi, zločina hrvatske vojske, a tu je i jedna scena herojske pogibije krajiškog vojnika dostojna Bulajevićevog filmskog rukopisa (samoubistvo kašikarom uz pogrdne povike upućene ustašama). U skladu sa svojim obrazovnim kompetencijama i profesionalnim statusom nastupaju i govore Radulovićevi junaci: seljak Kuzman brine o sudbini svoje porodice i stanju traktorske prikolice – hoće li izdržati prinudni put do Srbije; kanadski pukovnik Lesli, budući kulturološki drugi, dakle, objektivna instanca po sebi, izvodi uopštavajuće zaključke o podneblju, narodu i ratu; kaluđer Nikodim brine i o duši, i o narodu, i o svom magarcu Sandokanu. Posebno su zanimljivi likovi Markana, profesora istorije i ministra prosvete u Vladi RSK i lik označen imenom Šmrk (nickname?), nihilistički egocentrik, ratni zločinac i profiter koji je nekada službovao u legiji stranaca. Gotovo se samo po sebi nameće da je lik Markana alter ego samog autora, Jovana Radulovića, pisca (profesora književnosti?) i ministra inostranih poslova u „krajiškoj vladi“. Osnovne odlike kojim je obdaren ovaj lik osnažuju vezu sa autorom romana: Markan se u vlasti obreo silom prilika, politikom se bavi iz opšteg, nacionalnog a ne ličnog interesa, kao političar je nekorumpiran i iskreno pati zbog tragedije svog naroda, u migraciju kreće potpuno nepripremljen, bez službenog vozila i crkavice za crne dane, peške kao deo izbegličke kolone. Zbog predanosti jalovom poslu zaštite narodnih interesa i okruženosti sumnjivim saradnicima i Kuzman će ga prekoriti: Markane, Markane, brate rođeni, dokle ćeš svakom govnu biti stožina? (72). (Treba li možda u ovim rečima prepoznati samokritičku sumu Radulovićevog javnog učinka u Krajini?) BITKA ZA SMISAO ISTORIJE SE NASTAVLJA Kada se jedan pisac odluči da piše o „padu Krajine“, tj. o završnim operacijama hrvatske vojske kojima je rat u Hrvatskoj okončan a Foto: Vera Vujošević Black power   Zagreb povratio kontrolu nad RSK, praćenim ratnim zločinima i velikom migracijom srpskog stanovništva (većina se ni do danas nije vratila u svoje kuće), očekivano je da knjiga bude nabijena patosom jednog traumatičnog mementa. Ali kada se pisac fokusira na kraj rata i duge kolone srpskih izbeglica a „zaboravi“ da pomene proterivanje hrvatskog stanovništva u Krajini ili raketiranje hrvatskih gradova tokom rata; i posebno kada je pisac kao ministar direktno učestvovao u definisanju i sprovođenju ratne politike krajiških Srba (zbog koje je u Hrvatskoj pravosnažno osuđen u odsustvu), onda je njegovo pisanje izraz nečasnosti i licemerja. Radulović piše onu vrstu proze uronjenu u velike naracije, nastojeći da objasni uzroke vojnog poraza i nacionalnog debakla. U završnici romana, razočarani Markan poentira: Hrvati su nas nadjačali, Srbija izdala i prodala, Ujedinjene nacije ne vide i ne čuju... (146) Uzrok vojnog poraza intrigira i pukovnika Leslija, koji se pita zašto se branioci Knina nisu bolje utvrdili i iskoristili prirodne prednosti terena: Ludost i samo ludost je mogla držati ovakav grad nebranjenim (27). Ipak, uzroci poraza leže i u nekvalitetu ljudskog materijala, posebno liderskog kadra: Da smo bolje ljude od ovih što su nas vodili imali, danas bi kapu nakrivili i veselo vino pili (41). Paradoksalno, ovo opet poentira Markan, ne osećajući ni dram lične odgovornosti za „nedobro“ vođstvo, nijednom rečju ne dovodeći u pitanje apsurd saoizacije teritorije Hrvatske. Još paradoksalnije, ispostavlja se da pravi adresat Radulovićeve kritike nije hrvatska već srpska strana, jednako ona koja je započela, podržavala pa napustila hegemoni projekat utvrđivanja „zapadnih srpskih granica“ kao i Miloševićevi maskirni misionari. Eto otkuda lik Šmrka (alias Legije) na čija pleća treba svaliti sve zločine, pljačke i nasilja koje je počinila srpska vojska i time moralno delegitimizovala pravednu borbu za SAO. Radulovićevo pismo sklono je etno-psihološkim generalizacijama, te tako pukovinik Lesli uviđa: Tada nisam znao ono što ću veoma brzo saznati: da je narod koji je stalno udaran i bijen pun slepe mržnje i retko dobro razmisli pre nego što će nešto učiniti (50). Pošto je zločin natovaren u ruksak JSO-a, nasilje domicilnog stanovništva opravdano povesnim zakonom akcije i reakcije, autoru je preostalo da instalira Kusturičinu viziju iz Andergraunda: Markan sanja da Krajinu, sa svim onim po čemu su nas pamtili (85), naseli na nekom ostrvu, daleko od verolomne braće i zlikovačkih suseda. ČIST KAO PAMPERS Roman Od Ognjene do Blage Marije pisala je ispisana ruka etno-regionalnog pisca, ali ga je pisala brzo, nedorađeno uz neopravdana ponavljanja motiva i neiskorišćen materijal koji je ovu prozu mogao voditi ka mirotvornim tipovima poetika. Ali ruka ministra u egzilu, direktno odgovornog za besmisao balvan-revolucije i njeno nasilje prema drugima, umesto u patosu estetike utehu je potražila u retorici falsifikata i providnog samoopravdavanja. Na neki način, nova Radulovićeva proza iscrtava jednu od završnih tački onog ideološkog kruga koji je u srpskoj literaturi počeo da opisuje Danko Popović. Njegov Milutin je tražio istorijski revanš, dok Radulovićevi junaci infantilno beže pred svojom savešću autoviktimizacijom i svaljivanjem krivice na sve druge: na one od kojih su poraženi, na one koji su ih „izdali“, na nas, potomke, koji svu tu nemirisnu smesu moramo da gutamo bez ikakvog otpora  BETON BR.72  DANAS, Utorak 2. jun 2009.   Piše: Nataša Govedić ŠPEK I LUK                                                   Balade Petrice Kerempuha u režiji Radeta Šerbedžije i Darka Rundeka.     Igrati Balade Petrice Kerempuha kao lako štivo, što je pak odluka redateljskog para u sastavu Radeta Šerbedžije i Darka Rundeka (bez suradnje s ikakvim dramaturzima i dramaturginjama – o čemu bi se moglo posebno govoriti), uznemirilo bi svakoga tko je pročitao Krležin tekst ili bar ovlaš zamijetio njegovu tragičnost. Izgovarati tekst „Nigdar ni tak bilo...“ i pri tom dijeliti publici špek i luk s izrazom prejedene, dokone, kapriciozne mačke (Šerbedžijin glumački izbor) također je svojevrsni skandal površnosti, jer domaći životni standard nije na tome da svi u svakom slučaju imaju što jesti, a „drugo“ će se valjda nekako pregrmjeti. Mi nismo bogato, pa čak ni ekonomski „namireno“ ili stabilno društvo. Koja je uopće politička poruka ovog u se, na se i poda se zabavišta, pod čije bi se autorstvo komotno mogao potpisati i Zlatko Vitez? Jer tipičan Vitezov „redateljski“ postupak rabio je i Rade Šerbedžija: u ovoj „školi“, predstava nastaje kad histrione na scenu dovezete pokretnim kolima (po mogućnosti prekritima slamom), onda ih pustite da malo pjevaju i plešu, pa zatim odvezete dalje. Tralala, tralali, bumo već nekaj i odglumili. Živili! Za početak, poruka predstave Balade Petrice Kerempuha vezana je za „derevolucioniranje“ naslovnog lika. U tu je svrhu angažiran „pravi“ socijalni potepuh, imenom Vilim Matula, ali njegova je politički nepripitomljena osobnost izbrisana u korist ruha legendarnog Krležina (i pučkog) junaka te stihova koji tek megleno podsjećaju na aktualne prilike (magla je inače glavni element scenografije Željka Zorice). Na taj je način isključena mogućnost da će se s „kerempuhovske“ pozornice progovoriti i o čemu drugome osim o davnim danima. To je posebno promašeni, otužni pristup u tjednu u kojem je prestao izlaziti Feral Tribune, dakle u trenutku u kojem čitava zajednica bridi od revolta što se Petričinu feralovsku liru još jednom politički razbija. Vratimo se predstavi: glazba Darka Rundeka ne razumije Balade, ne poštuje njihovu jezičnu unikatnost, već ih neprestano „utapa“ u trivijalnim orkestracijama općepoznatih glazbenih ritmova i napjeva. Red pjevanja, red recitiranja u konačnici stvara „mjuzikl“ kavanskog tipa, u kojem mnogi glumci (uključujući i Matulu) igraju kajkavski s tolikom afektacijom da ih se akustički teško razabire – premda je riječ o dijalektu koji je u Zagrebu (Zaboku, Varaždinu itd.) još uvijek prilično korišten i razumljiv. Iznimka je Mladen Vasary, Nestao je Feral, ostale su magle povijesne zbiljnosti najbolji glumac ovog uprizorenja, svaki put apotekarski precizan i u dikciji i u glumačkom gegu. Upečatljiva je i Vasaryjeva točka igranja pretilog grofa s alkoholnom bočicom na dudu u ustima te geganje pozornicom dok njegovu zavaljenost natraške pridržava glumački partner. Dojmljiv je i način na koji Vili Matula vadi iz svog scenskog trbuha gomilu crijeva/špageta i zatim ih nastavlja konzumirati, poput gusjenice koja konzumira vlastito tijelo, kao i njegov ledeni ton kojim se obraća publici nakon što su mu za kaznu zbog motanja oko grofovskog stola „počupali zube“. Šteta što su Vasaryjevi i Matulini glumački komentari (posebno istraživanja osi servilnost/okrutnost) tako malobrojni, odnosno šteta što cijela predstava nije nastajala iz glumca, kao i iz stvarne ideologijske situacije u kojoj je izvođena, a ne iz „ilustiranja“ teksta glazbom. Opet vidimo da je glavnim receptom za privlačenje publike proglašeno koncertiranje uživo, s time da dodatni adut predstave čini i zvonak, melodiozan glas mlade glumice Maje Posavec, jedine ženske izvođačice unutar Šerbedžijine i Rundekove predstave. UTISKIVANJE POLJUBACA Maja Posavec gurnuta je u ulogu zavodnice i kokete, premda njezino ozbiljno lice i odbijanje da na pozornici flertuje s raspjevanim Šerbedžijom svjedoči da je riječ o umjetnici teatra koja točno zna u kakav je rodni i scenski klišej postavljena. Iako Maja Posavec tijekom izvedbe izbjegava Šerbedžijin nametljiv pogled, te uporno gleda u publiku pjevajući u isti mikrofon sa slavnim glumcem, Šerbedžija prvo nastoji njezino lice okrenuti prema sebi rukom, a pred kraj predstave joj doslovce „utiskuje“ poljubac na usne. Ovaj manevar neugodan je na više razina. Što se tiče same predstave, ispada da „kerempuhima“ ženski likovi trebaju samo kao ukras, čiju je ljubav moguće uzeti na silu. Govoreći, pak, o tome kakav je odnos muškog ansambla prema ženskom liku, porazno je da se ostatak izvođača ponaša kao da curi a priori pripada mahanje kratkom suknjicom, dok njima pripada parodiranje socijalnih tipova. Rezultat je predstava koja ne mijenja ni jedan parametar sveprisutnih diskriminacija (iako svira i pjeva o njima); dapače – već i samom podjelom uloga puno govori o tome što radi jedna glumačka zvijezda (recitira Krležu uz glazbenu pratnju, ali bez ikakve političke oštrine), a što radi jedna mlada glumica (maše stražnjicom i „lijepo pjeva“). Porazna hijerarhija. Po sve koji u njoj sudjeluju. A i o tom bi se „sudjelovanju“ moglo primjetiti da se glumci doslovce „motaju“ po pozornici Balada dok traju pojedine glazbene numere, nemajući pojma što bi činili sa sobom dok netko drugi nešto pjeva ili recitira. Riječima Stevena Berkoffa, jedan od kriterija lošeg kazališta uvijek je redateljski tretman izvođača koji nisu u prvom planu. Ako se, kao u Baladama, ponašaju kao da nešto „čekaju“, ako škicaju jedni prema drugima u nadi da će „netko“ pokrenuti lavinu žive interakcije, onda sigurno nećemo dočekati moćnu izvedbu. Jer u glumačkoj bi personi na sceni, bez obzira igra li „glavnu“ ili „sporednu“ ulogu, trebalo biti mnogo više od „promatranja“ tuđe igre i očekivanja da „netko drugi“ zapali krijes scenskog intenziteta. A baš te samostalne stvaralačke odgovornosti svakog izvođača za predstavu u kojoj nastupa apsolutno nedostaje. Mnogo je točnije reći da se svi zajedno trude dekoncentrirati publiku od mračnih pitanja koje zadaje Miroslav Krleža (odlomak iz teksta A sada: „smijeh, glazba“ i praznina) Piše: Nataša Petrinjak ROMAN KOJI MORAMO NAUČITI NAPAMET Daša Drndić: Sonnenschein, Fraktura, Zaprešić, 2007.     Knjigu Sonnenschein treba naučiti napamet. Točnije – mora se naučiti napamet. Treba naučiti svih 478 stranica, znati ih kao tablicu množenja, kao abecedu bez koje je nemoguće završiti osnovno školovanje. To je jedino pristojno. To je najmanje što bi trebalo napraviti. Najprije zauvijek zapamtiti podatke, činjenice; da su u logoru Treblinka svakoga dana ubijali između deset i dvanaest tisuća ljudi, prvo u tri, pa kasnije u deset plinskih komora; da je tim logorom rukovodio Kurt Franz pored kojeg je uvijek šetao pas Barry, velik kao tele, posebno dresiran da napada ljude u predjelu genitalija. Potom treba zapamtiti da je dr. Schumann izumitelj metode masovne sterilizacije muškaraca i žena koju je testirao na logorašima, od koje nitko nije preživio, a što ga nije spriječilo da poživi sve do 1983. godine, do svoje 77. godine. Treba naučiti da je Christian Wirth, stolar, građevinski radnik, pa potom policajac, krajem 1939. godine u Bradenburg an der Havel nadgledao pokuse ubijanja plinom. I oduševljeno prihvatio zamisao Philippa Boulhera o plinskim komorama kao velikim kupaonicama s tuševima. Zatim, treba zapamtiti svjedočanstva, čudom i slučajem preživjelih, svjedočanstva niže i više rangiranih SS-službenika, onih koji su mrtve ljude u transportima nazivali “die Figuren”, ljude u logorima – kargo. Koji su rekli da su ubijali stotine, tisuće ljudi tijekom jednoga dana i potom bili proglašeni nevinima. Treba znati o programu nadzirane, vrhunski organizirane prostitucije, lanaca bordela u kojima su se njemački vojnici trebali i mogli olakšati, izbaciti frustraciju teškog junačkog pohoda. O kampanji izrade lutaka na napuhavanje s istom namjenom, za slučajeve kada iz bilo kog razloga žive žene nisu dostupne. I još mnogo, mnogo takvih podataka. Treba naučiti napamet i fikcionalnu, retrospektivnu priču o Hayi Tedeschi iz Gorizije kojoj su ukrali sedmomjesečnog sina da bi ga uvrstili u monstruozan Lebensborn program. Program stvaranje arijevske rase, po unaprijed domišljenim idealnim proporcijama i bojama. Program za čiju su se realizaciju otimale, silovale, nagrađivale žene-rodilice savršene djece nadnaroda, krala su se tuđa djeca i poklanjala superarijevskim obiteljima da budu odgajana u nacističkom redu; ona koja su se pokazala kao “roba s greškom” odbacivana su u domove za siročad, davana obiteljima koje Radnička klasa odlazi u raj su ih mrzile, tukle, silovale… Danas, tek oko pedeset tisuća njih zna da su „Hitlerova djeca“, tek nekolicina ih je progovorila u javnosti, tek se nedavno pojavilo pitanje kada će se otvoriti arhivi Katoličke crkve i arhiv u Bad Arlosenu u kojima se nalaze priče svih ubijenih – njih 17 milijuna, svih unakaženih, svih ukradenih. SVATKO TREBA ZNATI Treba još i znati da je sve to, knjigu što je treba znati napamet, napisala Daša Drndić. Živi u Rijeci, nakon što je živjela u Zagrebu, Beogradu, Carbondaleu, Clevelandu, a prije nego ode živjeti u Rovinj. Sonnenschein je njezina jedanaesta knjiga, pored iznimnog broja radio-drama, ogleda, eseja, analiza, rada sa studentima na fakultetu. E to valja znati jer Sonnenschien je, ni s čim usporediv, postomoderni pathchwork fikcionalne osobne obiteljske drame i dokaznog materijala bijede ideja i ideologija u kojima su ljudi kargo, stado, masa za formiranje povijesti s velikim P, a ne čovjek s imenom iza kojeg stoji priča. Život. Sav satkan od karakterističnih nabrajajućih i rečenica s pomaknutim pomoćnim glagolima, sasvim nježnih, duhovitih, ciničnih, strogih, ljutitih misli, taj roman zavodi, otima pažnju, izaziva bijes, plač, gađenje, osmijeh. Majstorski komponirajući dijelove, djeliće priča zločinaca, žrtava, bystandera Daša Drndić ispisuje strukturu genoma zla, preplićući ono što se dogodilo i ono što mi, današnji, (ne)činimo. Nepretenciozne, jasne rečenice vode balskom omamljenošću, ali Sonnenschein nije relaksacija, nije rekreacija, nego zahtijeva pažnju, predanost, stanke, odlaganje čitanja, jer izvlači odgovore na pitanja – gdje ste bili kada je u Rižarni u San Sabbi sagrađena nova krematorijska peć, što radite 26. svibnja kada “nepoznati” posjetitelji polažu cvijeće na grob 716 i desnicom salutiraju nacistički pozdrav, koji svoj happy day živite kada nabildani američki kongresmen kaže: moj je otac bio običan vojnik. O šutnji i protiv šutnje je Sonnenschein, o neetičnosti neobaziranja, gluhoće, sljepila, nijemosti na nikada banalno zlo, kao i u prijašnjim svojim knjigama. No, ovaj put, sigurnije nego ikada prije, poput kakve šamanke ovim djelom Daša Drndić predaje odluku čitatelju, svakom čitatelju – svatko mora znati. TREBA RAZREZATI STRANICE Hrabar autorski čin prepuštanja istine, jer ovako piše Daša Drndić: “Inače, naci-plan za osvajanje svijeta sazdan je sav od tajnosti, od skrivenih institucija, od povjerljivih dokumenata, od mračnih eksperimenata, od opskurnih ratnih planova, od mističnih fantazama, od okultnih snova, od skrivenih tvornica, od kamufliranih logora, lažnih bolnica i kriptičnih konferencija, od dubiozne industrije i ezoterične proizvodnje, od zakučastih bitaka i dvosmislenih osvajačkih pohoda. A središnja točka, os oko koje ta trula kozmička vizija buja, postajući sve više nalik na gigantsku čahuru kakve nakazne bube, jesu spolni organi, pička i kurac, njihova upotrebna i tržišna vrijednost, njihova mesijanska zadaća, njihov borbeni poklič, to jest jebačina, coitus vulgaris, koji ima stvoriti novog čovjeka i novo vrijeme. The cunt makes a difference, the cock defines the difference. Kastracija, sterilizacija, kontrolirana prokreacija, fornikacija i prostitucija najmoćnija su oružja Reicha, kao uostalom i Crkve”. U tom iznimnom djelu autoricu je uspješno pratio urednik Seid Serdarević i nakladnik Fraktura; razmještajem fotografija, uvučenim dijelovima teksta, nerazrezanim stranicama koje ne ostavljaju prostor za uzmak – da bi ih se pročitalo, da bi se pročitale istine o užasima nacista treba uzeti oštar predmet, nož ili škare i zariti ih u samo tijelo knjige, potom perforiranim stranicama s popisom od 9000 imena Židova deportiranih iz Italije ili ubijenih u Italiji i zemljama koje je okupirala između 1943. i 1945. godine – mogu se istrgnuti, mogu se baciti, uzeti, otkinuti poput karata. Tko god kaže ne znam, nisam znao – nije nevin  BETON BR.70  DANAS, Utorak 5. maj 2009.   Piše: Aleksandar Novaković ANARHIJA NA TOČKOVIMA             Beogradski fantom (2008), Režija: Jovan B. Todorović     Urbana legenda o beogradskom Fantomu, alijas Vladi Opelu Vasiljeviću, konačno je zaživela u kolažnoj dokumentarno-igranoj formi. Iako inspirativna i zahvalna za obradu, ona je morala da čeka čitavih trideset godina, što nije čudno s obzirom da mnogi podaci iz naše znamenite istorije i dalje čekaju „svog reditelja“. Čovek koji je deset letnjih noći 1979. godine, u vreme Titove posete Samitu nesvrstanih u Havani, svojim bravurama izazivao ovacije Beograđana okupljenih na Slaviji, pre Todorovićevog filma spomenut je samo jednom i to kratko, u kultnom Davitelju protiv davitelja kao jedan od ekskluzivnih predstavnika kriminalnog miljea prestonice. No, u ovom ostvarenju je priča o Fantomu podignuta na nivo koji nadilazi sukob dobra i zla ili glorifikacije bilo policajaca bilo prestupnika. MISTERIJA FANTOM Uvodeći nas u film kroz Titov govor o „čvrstoj ruci“ SKJ koja treba da usmerava narod, za kojim je usledio dokumentarac o dočeku Maršala, sa sve patetičnom „Zemljo moja“ grupe „Ambasadori“ u pozadini, reditelj je od prvog kadra postavio okvir za „širu priču“, političku i ideološku, koja se preplitala sa ličnim „tripom“ Fantoma, ali i na neki način najavio razgovore sa učesnicima događaja koji su „filovali“ igranu strukturu. To je bio mudar potez jer bi potpuno igrani film (Fantom „u totalu“ ima 82 minuta) morao da sadrži dodatna objašnjenja o Vasiljeviću, njegovom životu, prijateljima, njegovu predistoriju dečka skromnog imovinskog stanja, „pozajmljivača“ kola koji je sa svog Banjičkog venca često odlazio na komšijsko Dedinje, obijao kola bogatih, vozio ih jedan dan a onda ostavljao ili čak vraćao nazad. Naravno, ovakav pristup je zahtevao i izvesnu stilizaciju glavnih aktera. Tako je Fantom Milutina Miloševića povučen, enigmatičan momak koji bez volana izgleda pomalo nesiguran na asfaltu, ali i dovoljno neupadljiv da može da ukrade policijski toki-voki i nestane u gomili. Zanimljivo je da Todorovićev glavni junak ne izgovara ni jednu jedinu reč u toku filma što mu dodaje na tajnovitosti. Jedino što znamo o njemu je da je ukrao jedini „porše“ u gradu (vlasništvo tenisera Ivana Plećevića) i da, bravurozno vozeći, izaziva policiju u plavim Foto: Dušan Đorđević Ćosić ovo nikada nije radio „stojadinima“ a svoje egzibicije redovno najavljuje novinarima radija Studio B. Ah, da, nimalo slučajno, na zidu Fantomove sobe je poster Stiva MekKvina iz filma Le Man u kojem je igrao automobilistu koji vozi, pogodili ste, „porše“. S druge strane su policajci, „chain smoker“ starog kova. Glavni inspektor (Radoslav Milenković), stvoren je po uzoru na policajce iz američkih filmova baš kao i nekonvencionalni mladi kolega, u „zvoncare“ spakovani Dušan Živković Fanđo (Marko Živić) za volanom „ford granade“. Glavnom junaku niko ne može da izađe na „crtu“, ni neadekvatno opremljena policija, ni sam Fanđo koji u trenutku nemoći pred superiornijim vozačem puca na „porše“. Samo zahvaljujući potkazivaču policija uspeva da uhvati Vasiljevića, a ako svemu dodamo i „devojku iz kraja“ koja je „izdaleka“ zaljubljena u glavnog junaka, shvatamo da je u skladu sa stilizacijom neminovno i korišćenje filmskih stereotipa. Sa čvrsto određenim kalupima i jasnom dramaturgijom nekog većeg negativnog iskakanja među glumcima nije moglo biti jer igrani deo Fantoma je upravo to: policijska jurnjava kolima sa blagim ukusom politike. Scene jurnjave po pustim beogradskim ulicama snimljene su snažno i precizno, bez sagrešenja o tehničko umeće i odlično se uklapaju u stilizaciju, mada se pokatkad mogu videti neki neizbežni i neuklonjivi znaci današnjice kao što su zeleni tramvaji uvezeni iz inostranstva, „parčence“ McDonaldsa na Slaviji ili žuti znak menjačnice kod hotela „Slavija“. No, ove omaške ne mogu bitno uticati na konačan utisak o igranom delu filma. NOVA ISTINA? Razgovor sa učesnicima, posmatračima, inspektorima u suštini predstavlja samo još jedan začin celoj priči ali je nimalo ne rasvetljava. Naime, ako se izuzmu iskazi Dušana Živkovića Fanđe i Plećevića, opšti utisak je da su svi ostali učesnici (čak i policajci) fascinirani Vasiljevićem i da ga vide gotovo kao mitsku ličnost. Naravno, prijatelji iz komšiluka govore o njemu u superlativima, ali to ne razrešava ono što gledaoce sve vreme opseda: zašto je Vlada Opel, na pragu svoje tridesete, pozajmio jedinog „poršea“ u gradu i začikavao policiju? Objašnjenje za poduhvat osuđen na neuspeh najjednostavnije je tražiti u obesti ili psihičkom poremećaju. Ipak, upravo simbolika ovakvog dela koje se može čitati kao akt individualnog anarhizma, šamar sistemu SFRJ ili ismevanje bogatih čija je kola tokom svog kratkog života konstantno obijao, jeste ono što je privuklo Todorovića. Ovakva teza je u filmu potkrepljena kako činjenicom da je Fantom privlačio simpatije građana koji su mu jednom pomogli da pobegne od policije i ugrozi ego onog koga je trebalo da „volimo više od mame i tate“, tako i boravkom Vasiljevića u istoj ćeliji sa Momčilom Selićem, u to vreme političkim zatvorenikom, ali i još nerazjašnjenom smrću u saobraćajnoj nesreći nedugo izlasku iz zatvora, 1982. godine. Reditelj je ovu tezu ponovio i u igranom delu u kojem neimenovani visoki funkcioner zahteva da se jurnjava završi što pre, t.j. pre nego što Tito dođe iz Havane. U Fantomu, profesionalno snimljenom ostvarenju atipične forme, „oduzeta je nevinost“ jednom vremenu koje i danas mnogi smatraju za idilično, vremenu u kojem su svi koji iole štrče, prestupnici ili ne, neminovno bivali uvučeni u svet političkih intriga koji ih je surovo kažnjavao. Sa tezom autora se možete ili ne morate složiti, ali film sasvim sigurno treba pogledati  BETON BR.69  DANAS, Utorak 21. april 2009.   Piše: Dragoljub Stanković KAME(R)NA USPAVANKA   Srpska pesnička scena, vesti sa teleksa     Krenimo od mlađeg kamenog doba. Bojan Samson kreće u kritičarske vode ali neslavnim početkom, rušenjem NEOLIT-a, uzdrmavši njegov najjači stub, Sinišu Tucića, koji je ovim postao samo jači i zabavlja se proznim izrazom sa tehno-Ravijojlama u novosadskoj kafanici Moja domovina. U istom lokalu, najprpošnija, pak, elektro-vila Ravijojla, Maja Solar, izlaže svoj novi video rad Gola Maja koji se temelji na narodnom predanju o omaji. U pravljenju pomenutog dela pomogao joj je Dušan Pržulj jer on poeziju ispisuje svojim tijelom od 18. godine. Patrik Kovalski je, takođe, u ovoj opasnoj igri iz koje je svojevoljno ispala jedna pesnikinja u pelenama i otišla da radi za Vučelu&Vulina, dobivši time Pečat koji je izgleda oduvek želela. Treba pomenuti i Sergeja Stankovića koji nažalost ne može da poludi kao neki od pomenutih i pošto smo čuli da je umrla svinja koja ga je sprečavala da objavi novu zbirku pesama, s nestrpljenjem očekujemo tu strašno slobodnu knjigu. Iz novosadske uvale treba pomenuti i školjku Tihanu Janjić koja je i dalje tiha i o sopstvenoj poeziji ne govori, Niku Dušanova koji za ručak krcka krilca anđela, Branimira Bojića koji je počeo da prevodi sa korporativnog navaho jezika, kao i Vesnu Vujić koja još uvek traži poentu. Drugi jaki, ženski stub mlađe scene, Dragana Mladenović, posvetivši se materinstvu, obećala je da ovaj put neće objaviti genijalnu knjigu poezije, opet za godinu dana, što je kod nje postao opasan i za čitaoce zamoran manir. Miloš Živanović rekao je da će uskoro pustiti svoje lirske pse i da će to biti naša kolektivna noćna mora. Biljana Stajić završila je svoj ručak za sto dindži i sada piše dramu o čika Miki. Sonja Jankov naslikala je svog dragog i ostala impresionirana. Ljiljana Jovanović je najzad odrasla i postala mama, svrgnuvši sa trona urbanu tehno mamu Dubravku Đurić. Za titulu mame poezije prijavile su se i neke Deve: Maja Mirković, Ljiljana Rajić i Jana Aleksić. I njima je važnija književnost od tehnologije. Kad smo kod komunikacije treba reći da je Vladislava Vojnović najzad junački ulovila grinju, a da je Vladimir Kopicl shvatio da je promašio život ali se zbog toga nije mnogo uzbudio. Zadržao je unutrašnji mir. Oto Horvat, zaverenik ljubavi, otputovao je u Olmo da nađe svoj lik na jednoj Botičelijevoj slici. Šta rade klasici? Vujica Rešin Tucić rešio je da ponovo ode na pecanje, da zaćuti i u narednih dvadesetak godina, pa šta bude. Ibrahim Hadžić doživeo je satori ugledavši jednu otrovnu gljivu i sada razume jezik noćnih leptira i sveg zverinja. Nadajmo se da će uspeti da verbalizuje tu epifaniju i za nas. Danica Vukićević, kojoj su poznate šamanske tehnike pomoću kojih je i prešla u drugu vrstu, s onu stranu, može mu pomoći u tome. Dejan Ilić se izjasnio kao italijanski pesnik, rekavši da je ovde samo na vikendu. Vojislav Karanović se pretvorio u naše nebo u naletu svetlosti. Raša Kominac Radoslav naručio je još jedan label 5 u kolonijalnoj radnji na rubu pameti, a koju, inače, drži izvesni Petar Miloradović, melanholik i prustovac. Radoman Kanjevac otputovao je na galiji u nove magle. Milan Đorđević kupio je pomorandže. Boško Tomašević je rekao da ima još samo pet neobjavljenih knjiga u fioci dok je u šestoj, kraćoj, stigao tek do 540. strane. Alek Vukadinović je nestao u tamnom tamu, dok je Novica Tadić izgoreo, spontano se samospalivši na uglu Zmaj Jovine i Knez Mihajlove. Aleksandar Belčević počistio je sto po kome se ispovraćao Duško Novaković. Nenad Jovanović i Dejana Nikolić stupili su u kontakt na neobjašnjiv način jer on radi uglavnom belom dok ona pretežno koristi crnu boju. Treći trg je postao slepa ulica. Radmila Lazić postala je Doroti Parker nacionale. Kad smo već kod nacionalnih gromada, kojima kao građani plaćamo penziju, Hoćko Moćko Galimatijas i Nedremana Noga mirno počivaju u rđavoj beskonačnosti dok Milosav Tešić u tesnoj koži kuje rimu za novu srpsku bibliju. Ipak, da se vratimo malim stvarima, utopijama, utopijicama, kako to poučava Milen Alempijević. Tu svakako spada Milan Vučićević, koji jedva vidljivo ali sigurno probleskuje na rubu celog ovog teško sagledivog društvanceta. Kako smo krenuli s mladima koji se osećaju staro, preko starih koji misle da su večni, i onih koje još niko nije obavestio da su nestali, završimo sa još mlađima, u duhu pravim bebama. Tu, naravno, ne mislimo na najvećeg DJ-a devedesetih po mišljenju srpske književne kritike, Crnog Gavrana, što poput Žike Obretkovića mnogo voli slatke male devojčice, nego mislimo na one koji se obračunavaju u već rutinskom obredu, spektaklu zvanom Pesničenje. Pratite njihov veseli karavan i možda i vas pogodi po koja pesnica ili najnoviji pesnik-besnik, kako je to i bilo nedavno na Svetski dan poezije, jer poezija je ili svetska ili je nema Pročitajte Integralnu verziju teksta u rubrici Štemovanje  BETON BR.68  DANAS, Utorak 7. april 2009.   Piše: Dejan Ognjanović U ZEMLJI MRTVIH ZOMBI JE PREDSEDNIK   Zona mrtvih, režija: Milan Konjević i Milan Todorović     Srbija, bliska budućnost. Naša vojska izvodi zajedničke vežbe sa NATO-om. Bivši CIA agenti pomažu našoj policiji (i vole da jedu sarmu). Predsednik zemlje je duboko zabrinut za pravdu i istinu - dakle, pozitivac. Gde to ima? Na filmu, naravno. Prvom srpskom zombi filmu. Neke stvari, ipak, ni filmska fikcija ne može da izmeni: Pančevo je i dalje (tako bar kažu) najzagađeniji grad u Evropi, Zastavin „Jugo“ je idealan horor-auto da otkaže kad je najpotrebniji, a Srbija je još uvek zemlja zombija i mutnih špekulacija u vrhu vlasti. Srbija - Zona mrtvih. Tako bar sledi iz naslova koji potpisuju Milan Konjević i Milan Todorović. Istina, Srbija je jedna od retkih zemalja u svetu u kojima bi na najprestižnijem međunarodnom filmskom festivalu kakav je FEST premijeru moglo da ima nešto što bi svuda drugde išlo direktno na DVD. Moguće je samo jedno objašnjenje: isplati se praviti film koji ide niz dlaku establišmentu. Dok su nominalni uzori na koje se autori u intervjuima stalno pozivaju, a pre svih John Carpenter i George Romero, bili žestoki autsajderi i buntovnici u čijim su delima predstavnici autoriteta po pravilu karikirani i satirično obrađeni, dva Milana snimaju film u kome je predsednik države najčistiji i najmoralniji od svih. U prokazanoj tradiciji američkih prorežimskih filmova, eventualne spletke u vrhu delo su „mangupa u našim redovima“, dakle pojedinaca, koje će drug Predsednik, čim za njih dozna, da rasplete i izbriše. Znači: sistem je dobar, zli su samo pojedinci koji sebi procrvljaju put u njegov vrh. Neki radikalni elementi u našoj kritici mogli bi Zonu mrtvih čak proglasiti „izdajničkim“ produktom, budući da se on otvoreno zalaže za Evro-Atlantske integracije (u jednom momentu, bez trunke ironije, NATO zvaničnici u vestima čestitaju srpskoj vojsci na kompetenciji!), rasnu jednakost (heroj je „Afro-Amerikanac“) i rodnu jednakost (jedan od glavnih likova je žena, policajka). Dok su baćuške Rusi pokazani u negativnom svetlu (kroz dijalog se eksplicitno tvrdi da je incident u Černobilu zapravo bio pokušaj zataškavanja zombi-najezde u tom kraju koja je okončana nuklearnim putem), nekadašnji CIA agent je glavni junak, pozitivac za koga niko ne pita šta je tražio u Beogradu. Štaviše, Zona mrtvih promoviše Srbiju u kojoj svi, od omladine na žurkama, preko policajaca pa do samog Predsednika, govore na (lošem) engleskom. Tako imamo prividni paradoks, da je „prvi srpski zombi film“ zapravo čitav - titlovan na srpski (za onu manjinu koja još natuca jezik Svetskog Policajca). Ipak, na stranu takve eventualne zamerke, gotovo je neshvatljivo izbegavanje scenarista da se bave temama koje su sami pokrenuli. Recimo, svuda u promo-materijalu se naglašava lokalitet Pančeva kao strašno važan za „ekološku“ dimenziju i angažman: a onda u filmu vidimo da su zombi nastali ne kao nusproizvod Petrohemije, nego glupog incidenta kada jedan jedini metak probuši cisternu sa nezgodnom materijom parkiranu na jednom koloseku koji je mogao da bude i u Niškoj Banji s istovetnim posledicama, Ko se boji zombija još: Prepoznajte predsednika dakle, bez veze s Pančevom. Kasnije se ispostavi da su naši mangupi tu materiju proizveli još početkom 1980-ih, i onda je izvozili na strana ratišta, čime se nagoveštava aktuelno pitanje stvarnog srpskog izvoza oružja na tuđa zaraćena područja: međutim, u nabrajanju ratišta na kojima je domaća zombovača korišćena kukavički se izbegavaju ona najlogičnija, iz najbližeg okruženja. Ili možda ono što je, prema ovom filmu, bilo dobro za Somaliju nije bilo upotrebljivo za Bosnu ili Kosovo? To pitanje ostaje da visi u vazduhu, jer autori nemaju smelosti da do kraja dovedu ono što su započeli. Ali zašto su onda uopšte započinjali? U zemlji u kojoj je prevlast kulta mrtvih tako očigledna i gde je većina stanovništva već zombifikovana ekonomskom i političkom situacijom, napraviti film o zombijima, i ne upotrebiti, čak ni uzgred, nekakvu satiričnu žaoku (kako su to činili zombi-filmovi George A. Romera) krajnje je neozbiljno traćenje realnih resursa. Nesvesni subverzivnih žanrovskih potencijala horora, ili barem nezainteresovani za njih, dva Milana iz horora preuzimaju samo najpovršnije atrakcije i najotrcanije klišee, počev od karikaturalno tipskih „likova“ pa do izlizanih „dramskih situacija“. Takvim pristupom još jednom pokazuju lice Srbije kao zemlje u debelom zaostatku za svetom, u kojoj se pravi velika halabuka oko toga što je neko u 2008-oj snimio jeftini omaž trećerazrednim niskobudžetskim filmovima kakvi su se pravili početkom 1980-ih, a koji su već po sebi bili razvodnjeni derivati žestokih i originalnih dela Romera i Carpentera. Da, to znači upravo to: Zona mrtvih je beslovesni omaž uzorima koji su već i sami bili eksploatatorske reciklaže, recimo „ekološki“ italijansko-filipinski hororčić kakav je Zombi 3. Možda bi kukavičluk i nesposobnost da se bave sopstvenim zapletom i njegovim idejnim implikacijama bili bar donekle opravdani da su autori bar bili u stanju da postignu čistu adrenalinsku akciju u kojoj nema vremena ni mesta za „filozofiranje“ bilo koje vrste. Avaj, akcije ima vrlo malo, a uslikana je i režirana sa slabim osećajem za kadriranje, tajming i saspens, te skoro potpuno upropašćena besomučnim poskakivanjem kamere kad god se pojave živi mrtvaci. Ovo je prava šteta jer sada gledaoci mogu da uživaju u dobrim maskama Miroslava Lakobrije samo preko fotografija na internetu, a ne i u samom filmu, gde se kamera trese sve u šesnaest dok i najtvrđi u publici ne dobiju morsku bolest. Između tih nekoliko scena zemljotresne kamere nalaze se preduge „dramske“ scene koje služe kao savršen povod za prvo sporadično, a onda sve glasnije smejanje publike u neverici šta gleda i sluša. Neplanirani smeh najgora je kletva bilo kog filma, a horora naročito; Zona mrtvih je najsmešnija upravo u trenucima u kojima to nije nameravala da bude. Čekajte samo da čujete tužnu životnu priču o tome kako je crni CIA agent (Ken Fori, „zvezda“ desetina ultra-jeftinih hororčića) izgubio ženu... koja je jednog dana tako išla... i okliznula se... i pala na šine... Ili da vidite nelagodno tragikomičnu scenu u kojoj Miki Krstović postaje zombi i mumla molbe da mu pucaju u glavu... Zbog ovakvih, i niza drugih nenamerno smešnih scena, Zona mrtvih nije previše dosadna, iako je smeh koji izaziva prilično gorak, jer pre svega podseća na jednu veliku protraćenu šansu, ne samo da se potentna domaća tema adekvatno realizuje, nego i da se na širem planu, distribucijom u inostranstvu, pokažu realni potencijali ovdašnje žanrovske proizvodnje. Iako će ova koprodukcija sa Španijom i Italijom imati određenu distribuciju u tim zemljama, teško je zamisliti da će produkt ovako traljav čak i na elementarnom zanatskom i žanrovskom nivou nekoga tamo zainteresovati da još koji put pogleda srpski horor. U poređenju sa ovim, čak i horor tipa Ljubav i drugi zločini deluje polu-svarljivo. Eto, dobili smo prvi srpski zombi film. Ostaje nam da se pitamo još koliko ćemo čekati do pojave prvog dobrog srpskog zombi filma, i da li će - nakon Zone mrtvih - tom eventualnom pokušaju iko ponovo dati šansu. Jer, koga je zombi-zmija ujela  BETON BR.67  DANAS, Utorak 24. mart 2009.   Piše: Nemanja Mitrović KAKO UKLONITI KOGNITIVNI BLOK           Dejan Ilić, Osam i po ogleda iz razumevanja, Fabrika knjiga, Beograd, 2008     Povod za pisanje o Osam i po ogleda iz razumevanja je dvostruk. Sa jedne strane se svakako nalazi samo delo, sa druge je jedan prikaz objavljen na http://www.booksa.hr/ vijesti/hot-spot/1282. Ne slažem se sa metodologijom koju je autor prikaza Aleksandar Pavlović koristio, niti sa zaključcima do kojih je došao i, upravo iz tih razloga, ne želim da sa njim (neposredno) polemišem, već ću pokušati da pokažem zašto knjigu Dejana Ilića smatram ne samo dobrom, nego i veoma značajnom za našu sredinu. Prva tri teksta „Granice tumačenja“, „Granice identiteta“ i „Pripovedanje kao konstituisanje subjekta“ jasno ukazuju na jedan formalni princip kojim se Ilić rukovodio u pisanju. Na prvi pogled oni izgledaju nesređeni, ali ta tzv. nesistematičnost zapravo otkriva Ilićevo insistiranje na mnoštvu glasova koji zadržavaju svoju samostalnost tako da se čuju naporedo sa autorovim zapažanjima. Na primer, Ilić se u „Granicama tumačenja“ saglašava sa Ejbramsovim stavom da možemo odrediti da je jedno tumačenje ispravno, odnosno prihvatljivo, ukoliko je zasnovano na istinitim interpretativnim iskazima i iz njih dosledno izvedeno (Osam i po ogleda iz razumevanja, str. 44). Na sreću, ovom rečenicom Ilić završava, ali ne zatvara tekst. Zbog polifonijskog principa građenja autorov glas stoji naporedo sa glasovima Hilisa Milera i Ejbramsa, a njegov tekst se najpre može shvatiti kao poziv na dijalog i na razmišljanje o jednom bitnom problemu. U tekstu „O jednoj dobroj knjizi i jednom lošem prevodu“ (Mostovi, br. 111), koji nije ušao u Osam i po ogleda iz razumevanja Ilić objašnjava zašto je knjiga Linde Hačn Poetika postmodernizma važna za našu sredinu. Prvo, zato što ona polemiše sa shvatanjem postmodernizma koje je ovde postalo uobičajeno i prema kome je postmodernizam aistorijski, nekomunikativan i nezainteresovan za svet u kome nastaje. Drugo, zato što bi solidan prevod ove knjige mogao da otvori preispitivanje postmodernističkog kanona srpske književnosti. Ilić smatra da se dela Pekića, Kiša, Basare, kao i novija proza Davida Albaharija, ukoliko ih tumačimo u skladu sa shvatanjima Linde Hačn, pokazuju kao nedvosmisleno postmodernistička. Nažalost, naša sredina je najvećim delom ostala gluva i nema na ove Ilićeve predloge, ali je on na osnovu njih koncipirao tekstove „Histerija u hermeneutičkom krugu“ i „Iskustvo praznine i svetog u prozi Svetislava Basare“. U tekstu o Basari Ilić piše: „Tako se umesto jedinstvenog narativnog glasa, svojstvenog na primer realističkim romanima u Leti, leti... Vojnik postmodernističkom romanu javlja ili više različitih glasova koji svi pripadaju jednom pripovedačkom ja, ili više glasova koji pripadaju različitim naratorima i ravnopravno učestvuju u pripovedanju iako njihove pripovesti protivreče jedna drugoj“ (Osam i po ogleda iz razumevanja, str. 178). U ovim metatekstualnim komentarima Ilić ističe kako Basara bira teme koje su predmet dugotrajnih javnih rasprava, a njegova dela pisana su kao svojevrsne književne provokacije koje pozivaju na raspravu i preispitivanje. Poput Basarine proze, Ilićevi tekstovi duboko su polemični i navode čitaoce na stalno preispitivanje kako dominantnih tako i alternativnih, kako vlastitih tako i tuđih predstava o svetu... (str. 198) Ukoliko pozivanje na Lindu Hačn i tekst o Basari to nisu učinili, „Zaboravljeni crnac“ će jasno ukazati da Ilić stoji na stanovištu prema kome različite reprezentacije koje bismo mogli nazvati književnim zaslužuju kritičko čitanje koje ih neće izolovati od istorije i politike. Konstruisanje identiteta počinje od jezika i zato je književnost sposobna da ostavi trajne posledice po njegovo oblikovanje. Književnost predstavlja vrstu institucionalnog znanja sa određenim normama, načelima i identitetskim obrascima i tu na scenu stupa književna kritika. Pisci mogu da pišu šta im se prohte, ali od čitalaca sa institucionalnom moći, tj. književnih kritičara, očekuje se da kompetentno sude o književnim delima i da eksplicitno ukazuju na ono što smatraju problematičnim ili neprihvatljivim. U tekstu „Turska i Toskana“ Ilić ističe kako je srpska književna kritika, kada je sudila o vrednosti književnih dela mahom posezala za merilom nacionalnih interesa (str. 212). Lako je pokazati da su Semolj zemlja ili Testament loši romani, ali ono što Ilića prvenstveno zanima jeste uloga književne kritike i njen pokušaj da, preko svojih tipičnih predstavnika Ljubiše Jeremića i Mihajla Pantića, određeni ideološki obrazac prikaže estetski vrednim. Pretposlednji tekst u knjizi, „Jugoslovenska komisija za istinu i pomirenje, 2001-?“, može se posmatrati kao okvir za razumevanje ostalih tekstova. On se bavi kontekstom u kome živimo i tu Ilić postavlja nekoliko bitnih pitanja: Šta učiniti kada ljudi nisu voljni da prihvate činjenice, niti da promene mišljenje kada se suoče sa činjenicama koje mu protivreče? Ima li načina da se ukloni kognitivni blok? (str. 264) Pod „kognitivnim blokom“ podrazumeva se nemogućnost suočavanja sa stvarnošću, nesposobnost da se reše konkretni problemi i on ukazuje na postojanu nespremnost političara u Srbiji, kao i velikog broja građana Srbije, da prihvate činjenice u vezi sa raspadom Jugoslavije i događajima koji su posle toga usledili, kao i svoju odgovornost za njih (str. 260). Ilićeva knjiga pokušava da odgovori na ova pitanja, ali to ni u jednom trenutku ne čini na principu konačnog rešenja, već tako što ukazuje na čvorišne tačke i probleme o kojima treba na dijaloški način razmišljati. Osam i po ogleda iz razumevanja, kao i čitav Ilićev dosadašnji rad svedoči o konstantnoj borbi i pokušajima da se pomenuti kognitivni blok ukloni kako bi ozbiljno razmatranje suštinskih problema konačno moglo da otpočne  BETON BR.66  DANAS, Utorak 10. mart 2009.   Piše: Goran Cvetković SVA MINISTARKINA LICA                              Branislav Nušić: Gospođa ministarka, reditelj Dušan Jovanović Slovensko narodno gledališče Nova Gorica i Gledališče Koper       Kad sam saznao da će selektorski tim Sterijinog Pozorja ići da gleda Nušića u režiji slavnog Dušana Jovanovića u Portorož, na slovenačkom primorju, sve sam uradio da me uključe u svoj tim da bih i ja gledao tu predstavu. Slovensko narodno gledališče iz Nove Gorice je prvo pozorište koje je posle raspada SFRJ došlo sa nekoliko predstava u Atelje 212 i u JDP i od tada u Beogradu gostuje skoro svake sezone. Od malog provincijskog pozorišta za desetak godina postalo je pravo evropsko pozorište - po repertoaru, po stilu igre, po ukusu koji se pažljivo neguje i po sve boljoj glumačkoj igri ansambla, stasalom u projektima koje je umetnički direktor, inače Beograđanin, Primož Bebler, vešto birao, od Atlantika do Petrograda. U tom pozorištu režirao je Dejan Mijač Maratonce Dušana Kovačevića i predstava je igrana na Sterijinom Pozorju pre par godina, gde smo takođe upoznali i druge reditelje, Januša Kicu, Vita Taufera, Mateju Koležnik, Diega Di Breu. I kako onda da ne odem na Ministarku u režiji jednog Dušana Jovanovića koji od šezdesetih godina prošlog veka piše pozorišno i politički atraktivne komade i režira svuda po SFRJ, a u Sloveniji važi za nekrunisanog kralja pozorišta sigurno već dvadesetak godina. U Beogradu je režirao i Hamleta u JDP i Boru Ćosića u Ateljeu 212, ali je najbolje prošao sa Molijerom slavnog ruskog autora Bulgakova. Njegov politički i sarkastični pozorišni nerv u tom komadu je proradio da kraja. A i Nušićeva Ministarka imala je sve predznake, u sezoni sa jasnim i metaforičnim naslovom „Odjuga“, gde će se igrati i Ljubomir Simović i Goran Stefanovski, da omogući Dušanu Jovanoviću da napravi pozorišni halo! KRIZA I POSRTANJA Utoliko je razočarenje bilo veće kad sam video tu ispraznu i potpuno diletantsku predsatavu koju nisam očekivao. Sem nešto jeftinih gegova i nekoliko šala koje duguje Nušiću i njegovom spisateljskom daru, Dušan Jovanović je mirno mogao i da ne dolazi na probe ovog komada. Verujem da bi glumci sami bolje izrežirali predstavu po tekstu Branislava Nušića, a ne bi igrali ovaj katastrofalni galimatijas nemuštog i haotičnog scenskog „inferiorizma“, ako smem tako da nazovem ovaj stil igre koji nam je Dušan Jovanović prodao pod firmom pozorišne predstave. Kao da je hteo da pokaže kako se Nušić ne sme igrati. Njegovi glumci pravili su svoje likove kako je kome palo napamet: od sasvim realističkih, zeta Čede, trezvenog Radoša Bolčine, preko odlučnog da zadrži realitet male uloge i pozorišta, Iva Barišića, koji se borio za lik svoga Mileta iz Protokola, do potpuno ludačkog performera iz nekog nakaznog Monti Pajtonovskog cirkusa, Ujka Vase, mlađahnog i drčnog Gorazda Žilavca. Saša Pavček, gošća iz Ljubljane, kao Živka Ministarka igrala je bar deset likova, ako ne i dobrih dvadesetak. Kako koja scena ili kako koja situacija, eto ti nje u drugom stilu - od heroine do služinčeta, potištena - ponižena, ljutita - nadmena, herojski razobadana, kao Besni Orlando, pa zmijski ponizna i spremna za ujed. Vidi se da glumica ima dara i mogla bi da odigra i Živku Ministarku kako valja, da je samo bilo reditelja na sceni. Nesrećni Dušan Jovanović nije ni pomislio da razreši Nušića. Bavio se, naročito u poznatim scenam grupne posete porodice, što se smatra gogoljevskim uzletom beogradskog komediografa, samo rasporedom ulazaka glumaca u salon gospođe Ministarke. Tu su se neki kilavi likovi sitno-realističkog prosedea motali po pozornici, pa nema ni metafore, ni ironije, ni komentara ili kritike društva, srbijanskog ili slovenačkog (evropskog). Ranije sam mislio da se Jovanović zapetljao sa Hamletom u Jugoslovenskom dramskom, da prosto nije imao vremena da smisli koncept pa je ređao Šekspirov tekst kao što je to nekad najdosadniji reditelj u Beogradu, profesor Hugo Klajn radio sa Ričardom Trećim i Mijom Aleksićem u Narodnom Pozorištu, ali vidim da Jovanović nikako da se sastane sa koncepcijom i stilom ni u Nušićevoj komediji. Teško je bilo gledati glumce koje znam iz mnogo, mnogo boljih predstava goriškog pozorišta, kako se batrgaju po sceni u Portorožu i izmamljuju pokoji osmeh jeftinim gegovima koje ni jagodinski diletanti više ne prodaju kao Nušićev humor. Ovo je bilo jedno žalosno pozorje gde smo se sreli sa jednom umornom veličinom slovenačkog pozorišta, znamenitim Dušanom Jovanovićem, kome više ništa ne polazi za rukom. Vreme je da se trgne i razmisli o svemu. Ovako više ne ide  BETON BR.64  DANAS, Utorak 10. februar 2009.   Piše: Igor Đorđević PETLJANJE                 Književnost je velika tajna     Kada si pisac od imena i minulog rada, nemaš ti vremena da se zamajavaš sporednim stvarima, ti pišeš i nudiš čitaocima dela. Traže se knjige sa tvojim imenom na koricama i ti moraš da zadovoljiš i našu i inostranu publiku, zato joj na radost šalješ stranice i stranice svog teksta. Nemaš ti vremena da razvlačiš pisanje, da pokušaš da daš vremena knjizi da sazri. I u pravu si, nije knjiga koral pa da treba da stoji u pacu devet i po godina, da bi se od njega moglo gotoviti jelo. Ko još u našem vremenu ima devet ili devet i po godina, da bi mu rukopis stajao u fioci i osluškivao sud vremena i sud piščevih mena. Književnost nije za idealizam amatera, ona je arena za profesionalce koji će žestokim pisanjem obradovati čitaoce, čujem kako viču renomirana imena srpske književnosti i srpske tekuće književne kritike. Samo zatrpavanjem tržišta novim uradcima i pisanijama, dolazi se do smisla književnog posla. U takvom smislenom poslu došli smo do situacije da se krajem kalendarske godine malo toga pamti od književnog rada u njoj, ili još preciznije rečeno: na kraju jednog godišnjeg doba ne spominje se šta je objavljeno na njegovom početku. Tome u prilog ide knjiga koja počinje na numerisanoj stranici broj 13, a završava se na numerisanoj stranici 314. Sve vreme čitanja ima se utisak da je sve napisano između pomenutih stranica napisano samo da bi se ispunila belina hartije. Nijednog trenutka ne gubi se osećaj da se čita gomila stilskih vežbi koje su radili polaznici kursa kreativnog pisanja kojima je predavač zadao temu i nakon toga pokušao sve dobijene radove da uklopi u jednu šemu. Početni zadatak bio je napisati priču o dvoje ljudi koji se nalaze u tmini na nekom definisanom mestu i razgovaraju, u šta se utkaju fantastički i fantazmagorički elementi, predvidljivi u svojoj potrošivosti i istrošenosti. Tome vrhuni glavni motiv razgovora sa Bogom, koji je poenta i objedinjavajući catch svake pričice. Pri tom je sve sećanje na sećanje, koje se uklapa u priču treće osobe koja je skrivena u mraku i koja se ne oglašava. Dvojka koja razgovara ne zna za nju i kasnije se oglašava zbunjena zbivanjem. I u sve to se uvede bakica u zelenom koja pripoveda o samoubistvima, samoumorstvima i pokušajima samoubistva, o neuspesima i uspesima u tim aktima samouništenja, da bi sve to bilo utopljeno i utupljeno u trećem delu knjige u kome timovi i ekipe i klanovi i klubovi i odredi i ko zna šta još onih koji su defilovali u prethodnim poglavljima knjige bivaju mirni i predstavljeni još jednom da bi čitalac bio konačno sluđen i primoran da uništi samog sebe, odnosno izvrši atak na svoje biće i počini samoumorstvo. Na celu tu muku na scenu ušetaju bakica u zelenom i dekica u belom koji ponude nekima od likova da u kovčeg koji vuku sa sobom ostave ponešto. Odloženi predmet je vrhovna tajna koja se šapuće na uho. U tome je i prelomni momenat muke za čitaoca koji ne doznaje tu vrhovnu tajnu knjige. Ona ostaje skrivena za čitaoca, da bi i on čamio u tmini bunila u kojoj čami veliki broj likova knjige. I ko se živ iskobeljao iz prethodnog osvrta na knjigu, malo sluđen i kivan što je gubio vreme na čitanje ovih reči, misliće šta li ovaj petlja i petlja i petlja u ovim redovima. E pa zamislite da neko nešto slično petlja i petlja i petlja na nekih tristotinjak stranica živog teksta. Taj će kada ih ispiše morati da na prvu stranu stavi odrednicu roman, da bi to tekstotvorenije predstavio svetu. Jer ne vredi da toliko stranica petljanja bude imenovano kao nešto drugo. Nakon čitanja ovih petljanja mnogi će čitalac poželeti da digne ruku na sebe zbog uludo protraćenog vremena i muke probijanja kroz množinu stranica bestidno dosadnog teksta. Mnogi će svetski izdavači ponoviti uspeh prevoda najprevođenijeg pisca iz Srbije. I sve će biti u redu. Književni posao će se obavljati u predviđenom roku (što je i najvažnije u delatnosti pisanja) i sve će biti lepo i krasno. Za kraj malo upozorenje: pazite se knjige Z. Živkovića Esherove petlje (Geopoetika). O njoj i beše reč. Nakon nje bi mutavost... onemelost... kraj  BETON BR.63  DANAS, Utorak 27. januar 2009.   Piše: Dragoljub Stanković MELANHOLIJA GALIJE I NJENA DECA   Radoman Kanjevac, Putujem; Narodna knjiga, 2007     Knjiga pesama Radomana Kanjevca Putujem dobila je takvu medijsku podršku i promovisalo je toliko kritičara da su to dovoljni razlozi da se zapitamo čime je ona zaslužila toliku pažnju? Odgovor je vidljiv posle prvog čitanja i on glasi: melanholija. Kakva je, pak, vrsta splina u pitanju, probaćemo da dokučimo. Ovde, naime, imamo posla ne toliko sa zahtevnom poetikom koliko sa providnom retorikom, o kojoj se može reći da je zatvorena, okrenuta sebi samoj, konstruisana u samosažaljivom tonu, puna želje da se ispadne pametan – umesto da se komunicira sa čitaocem. Ove pesme pre svega su deklamatorske, lako ih izvode autor ili glumci, dok na papiru izgledaju plošno, jer nema ničeg spektakularnog da ih podrži. Kao da čitate stihove nekog šlagera. Izgleda da je zato Kanjevac i sklon javnom izvođenju svojih stihova. Oni su više Reči za pevanje kako se i zove prva knjiga ovog autora, inače pisca tekstova za poznatu grupu Galija, čiju poetiku takođe krasi sladunjava i patetična luzerska nota (Na palubi). Prigodna, deklarativna, melanholična poezija, uz pseudo-samokritiku (Osmeh), ustvari samodopadljiva, nesubverzivna i pomiriteljska u smislu da zamagljuje oštrinu stavova (Oktobar) – zar to nije idealno štivo za naš književni establišment? Nije onda čudno u ovom slučaju, da se želi biti i poučitelan (Kad sam najviše sam), iako navedene osobine mogu da krase samo onu poeziju koja svoju površnost skriva ispod tzv. konzervativnih shvatanja. Ta su shvatanja kod Kanjevca eksplicitno iskazana (Koža). Ideje ne postoje bez ljudi, živih i aktuelnih, ovde i sada, one su mrtvo slovo u knjigama. Ipak, pesnikova se sujeta zavarava da se kreće u nekakvom svetu ideja koji joj je važniji od savremenog sveta i da tu nalazi nekakvu utehu (Groblje ideja). To je, međutim, upravo beg od tih istih ideja (Koža: Sve bolje se osećam u prošlosti). Pored toga što su samodopadljive (Kraj poezije), poente su nategnute i previše racionalne, negde i napadno konstruisane (Libro verde: Kao kad usvojeno dete prođe pokraj zamišljenog oca). Pozicija lirskog subjekta često je neuverljiva i smešna, dok autor verovatno misli da je duhovito poentirao (Jesen u Smederevu, Spisak putnika/ Mnogo mrtvih pesnika).Kod Kanjevca se svi smeše u prolazu, vekovi lete i malter opada, sve je sentimentalno do granice čitaočeve izdržljivosti. Sve se vuče, tone u letargiju i beznađe. Literatura bi trebalo da oslobađa, makar i zle ako ne dobre duhove, da otvara novi prostor u imaginaciji i nije mali broj pesnika čija nas je tuga oslobađala za nešto, otvarala nam vrata za koja nismo znali da postoje (Dis, Crnjanski). Nameštena ili ne, melanholija Kanjevca zatvara naša vrata percepcije i pruža samo očaj. Njegova tuga liči na sebično samosažaljenje, žal za mladošću, za još moći i uživanja bez odgovornosti prema sebi i drugima, epohi. U pesmi Perfect day to je opelo/ Našim najboljim, zauvek izgubljenim godinama. Zato se i dopao našoj eliti koja ne želi da se suoči sa sobom, u svetskim razmerama. I ona je otužna. Autor, dakle, sebi jedino važan, putuje, prohodi i obilazi, deklamuje i daje nam opise, štimunge i atmosfere, ne i pesme sa poentom koja bi bila zarađena na poetski način. Ako je nešto nedorečeno, nerazumljivo kao slutnja, ne znači i da je pametno ili tajanstveno. Dokaz tome je što pesme ne traže da ih ponovo pročitamo i produbimo, već posle čitanja ne ostaje ništa kao da i nisu bile pisane da se čitaju, za nas, nego da se negde odrecituju i zaborave. Kao što se kaže već u prvoj pesmi, Jutro: Sve je bilo kao da se nije dogodilo... Možda se rodio pesnik... Možda se rodila pesma a možda i nije. U drugoj pesmi, Zvuk, opet ruralni opis i poenta da nervozni bikovi mukom/ Predosećaju budućnost... i tri tačkice ponovo. U trećoj pesmi, Kukurek, autor već ima veću slobodu i kaže da Visoravan je ravna, bregovi su blago opuštajući, snegovi su fluorescentni, sve je sladunjavo stondirano, i šta, Budi se jedan mali kukurek. Sledeća pesma, Slava, patriotski je duhovita, dok je naredna, Raška, patetično patriotska. Kanjevčeva šlager-poza je u tome što mu je vrlo stalo do publike, populistički joj je okrenut u želji da se dopadne, da se intimizira, dok s druge strane propoveda samotnost i otuđenost od ljudi, kao da samo u nekom svom svetu ideja bludi (Molitva). Potreba da se bude deo književne istorije, dovođenje sebe u blizinu (velikih) pesnika, bez pravog razloga, autorova je aspiracija (U spomen sobi). Vidimo da svi, pa i Njegoš (Golub) i J. S. Bah (Note), mogu biti obrađeni u šemi šlagera, lake pesme. Zato su najuspelije pesme u knjizi one sa ljubavnom tematikom (Susret, Sve mi je ostalo s tobom). Tu imamo autentičnog pisca stihova za pevanje, opravdano patetičnog, ali ne i modernog pesnika. Knjiga se završava u velikom stilu, patriotskom i književno-odustajućem, što je ton cele knjige, sa tri puta ponovljenom sentencom, u istoimenoj pesmi, koja glasi: Večnaja pamjat. Autor je još jednom patetično zavapio da ga se svi sećamo. Može, ali pre svega kao pesnika lakih ljubavnih nota  BETON BR.62  DANAS, Utorak 13. januar 2009.   Piše: Goran Cvetković O(D)GOVARANJE LJUBIŠE   Ogovaranje, reditelj: Ljubiša Ristić, Atelje 212, koprodukcija Grada teatra Budva i Narodnog pozorišta Sombor     Priznajem da sam se dugo dvoumio i pitao da li je korisno za moj lični moralni integritet da gledam predstavu koja znači povratak Ljubiše Ristića na pozorišnu scenu posle godina koje je proveo na čelu stranke JUL, jer sam lično bio uporan borac protiv te grupe, i vratio sam se na posao posle sedam godina prinudnog odmora tek pošto je ta grupa propala. Njegova aktivnost u tom periodu, u vreme nakaznih političkih aktivnosti u kojima je baš taj JUL dominirao, iako nije izlazio na izbore, još nije podvrgnuta bespoštednoj analizi ili lustraciji, a on se vraća na velika ili mala vrata, svejedno, pod svetla pozornice. Dvoumio sam se i dvoumio, ali sam ipak, posle konsultacija sa mnogim kolegama i prijateljima, odlučio da gledam predstavu koju je Ristić režirao za Budvanski letnji festival i da o njoj pišem. Time nisam obrisao sećanje na njegove političke aktivnosti i nezakonite koristi koje je od tih aktivnosti zadobio, o kojima se još ništa zaista ne priča: vlasništvo i poreklo KPGT-a na primer, svrha i namena tog prostora, način prikupljanja sredstava za izgradnju i slično. Mislim da je nemoguće govoriti danas o predstavi koju je režirao Ljubiša Ristić a ne setiti se svih onih događaja u kojima smo svi učestvovali - ali svako na svojoj strani. Kao što rekoh, gledao sam tu predstavu izvedenu u Budvi, za turiste i dokone šetače po plažama. Izgledala je onako kako sam verovao da će izgledati, puna spoljnih atrakcija: modnih detalja, lepih mladih ženskih tela koja se razgolićena šetkaju gore-dole po sceni, glumačkih uprizorenja dirljive intime jednog osrednjeg glumca iz kratke istorije srpskog pozorišta... Sećam se da sam jednom ušao u kuću jednog bivšeg policajca koji je imao samo jednu sliku na zidu. Na slici je bila violina pored jednog svećnjaka sa poluizgorelom svećom a sve je obmotavala crvena mračna draperija od somota. Taj stepen kiča se retko ponavlja u sećanju, ali mi je ta draperija sa violinom i svećnjakom bila pred očima sve vreme predstave. I tada sam shvatio kako je moguće da iskusan reditelj kakav je Ljubiša Ristić potpadne pod uticaj jedne takve osobe kao što je Mirjana Marković. Njih dvoje, namah mi je postalo očigledno, pored svega ostalog povezuje i duboka vera u kič kao način komunikacije. Zato je Ljubiša Ristić, koji će rediteljski ostati upamćen po nekoliko predstava koje je uglavnom radio u Sloveniji, Misa u A-molu po Kišovoj prozi, na primer, i po najigranijem vodvilju u istoriji beogradskog popozorišta, Buba u uhu (igra se od 1971. neprekidno), mogao da postane kućni prijatelj i partijski drug jedne tako opskurne porodice i da na taj način zasluži svoj deo moralne i političke krivice. Jadni Nebojša Romčević je u ovom pozorišnom projektu izvukao najdeblji kraj. Njegov komad Ogovaranje potpuno je prekrojen u surovoj adapaciji: dodati su ogromni delovi iz Šekspirovih komada, koje glavni lik Rucović (koga sasvim odgovarajuće predstavi, dakle kičerski, tumači Miodrag Krivokapić) igra na pozadini dotične plišane draperije, ili na jastucima od svile na proscenijumu, pored radnog stola ili mrtvačkog sanduka, u kič scenografiji Miodraga Tabačkog. U Romčevićevom odličnom komadu o stanju srpskog društva i pozorišta ondašnjeg, ali i današnjeg vremena, koji se zove Ogovaranje, lik Rucovića je formiran kroz ogovaranje njegovih kolega i ostalih zainteresovanih (Rucović se lično ne pojavljuje). Tako je izbegnuta sentimentalnost koja se nameće kad se evocira nečija sudbina, mnogo godina posle njegove smrti. Naprotiv, Ljubiša Ristić je, kao da mu opet diktira Mirjana Marković sa svojim cvetnim klišeima, postavio sve odnose na temelj teškog plišanog sentimenta. To razgegano čudovište ove ogromne predstave o ničemu, rasprostrlo se po celoj sali Ateljea 212 - i po sedištima publike na balkonu i u parteru, po sceni, proscenijumu... Čak je bila i jedna pauza, kada su pametniji gledaoci mirno otišli. Mislim da je ova predstava bila tek jedan politički spektakl, u kome je tekst Nebojše Romčevića završio kao kolateralna šteta. Spektakl je bio jalov, a politički poeni će tek da se pokupe. Drago mi je što sam ipak gledao ovo prikazanije i što sam prisustvovao ovom novom padu Ljubiše Ristića, sada kao reditelja. Jer ta sila veštine koja je utrošena u proizvodnju ovolike količine zamazivanja očiju publici može da se meri samo onom količinom energije koju je organizacija Mirjane Marković ulagala u zamazivanje očiju građanima Srbije i svetu. Za sve bi bilo bolje da Ljubiša Ristić pošteno prođe kroz pravednu lustraciju, a ne da se ovako, kao neznatni miš, vraća da pojede ono mali slanine što je posle mučnih aktivnosti njegove partijske drugarice ostalo