poslednji broj    2010   2009    2008   2007   2006	BETON BR.35  DANAS, Utorak 25. decembar 2007.   karaoke obračun Radovan Beli Marković, Ćorava strana, SKZ, Beograd 2007 Muzička podloga: Bluegrass Experiments In Dub, Pol-etno u polovno   Peva: Saša Ilić   Peva: Saša Ćirić (ČOBANOV) ODMOR OD LITERATURE   BELI SIMPOSION NA ĆORAVOJ STRANI ULICE Spleen... O, kako to bedno zvuči u maloj varoši, koju ni starosedeoci ne smatraju svojom.              KRITIČARI NA BELOM Nije kriv Beli. Krivi su oni koji su na njemu pokušali da potvrde nekoliko teza o avangardi i teoriji žanrova. Počev od Oskara Daviča, koji je jednog (po sve nas) kobnog dana, ranih sedamdesetih, zaustavio svoj nadrealistički auto na valjevskoj benzinskoj pumpi, gde je tada radio književni junoša Beli, pa do plejade kritičara koji su se devedesetih godina zakleli da će svaki Srbin biti Radovan (Beli): Mihajlo Pantić, ČUVAJTE SE TRAPAVIH MEĐEDA Ako ga put nanese na prozni tekst Radovana Belog Markovića, savremeni čitalac biva suočen barem sa tri vrste demotivišućih prepreka. Naše iskustvo je palanačko, poentirao je onomad Radomir Ka, ali naša nova autoidentifikacija je urbana. Ni zavičajni pejzaži, ni predgrađa i kasabalijske zabiti, ni zastale u vremenu prestoničke mikro-celine, u našem neposrednom iskustvu kao i u simboličkoj reprezentaciji nisu više pastoralne idile i Radivoje Mikić, Aleksandar Jerkov, Slobodan Vladušić i drugi. Beli je za sve njih, izgleda, oduvek imao raskovnik. Nama preostaje da se zapitamo zbog čega je pesnik „Hane“ bio zadivljen novogovorom mlađanog prodavca banzina. Da li je to bilo uzrokovano sentimentom ili nečim drugim? Možda nadrealističkim načelom po kome će poeziju svi pisati ili naprosto željom da se konačno pronađe dokaz da je automastko pisanje moguće. Sve to, međutim, ostaje u domenu spekulacije. Davičo je rekao svoje i otišao. Ostao je Beli, sam među šljivama koje su rodnih devedesetih počele da daju rekordne prinose. Kad su to naši kritičari prepoznali, uzeli su duge teorijske motke za mlaćenje belih šljiva, pa su mlatili tako, mlatili i omlatili nam mnogo plodova u vidu Živčane japije (1994), Setembrinija u Kolubari (1996), Kneza Miškina u Belom Valjevu (2002) itd. Kao u dobrom kolhozno-propagandnom filmu, sve što je Beli ikada zasejao, sve mu je urodilo plodom. Kao jabuke mičurinke.¹ Jer Beli je zaista bio odličan eksperiment, ali pritom nije on eksperimentisao, već su kritičari poput onog sovjetskog genetičara eksperimentisali sa njim, ukrštajući ga sa bajatim teorijskim floskulama (kosmopolitski jezik, novela bez fabule, nova etapa u morfologiji pripovedanja i sl.). Kako tada, tako i sada.   svakodnevica seoske ekonomije, blato, čatrlje, kaldrma i periferijski zmajevi. Otuda otpor prema prozi koja dolazi iz marginalnog socio-istorijskog ambijenta. Samo mesto priče i njen genius loci nešto je poznato a tuđe, naizgled prevaziđeno ali nije postalo egzotično. Hotimično obilje jezičkih arhaizama, tuđica, regionalizama i „pokvarenih reči“, od čitaoca zahteva dodatni napor i prevodilačku aktivnost: konsultovanje neke varijante istorijskog rečnika srpskog jezika ili domišljanje o osnovnom značenju rečeničnog iskaza. Poseban problem donosi obnavljanje estetičkog afiniteta savremene publike prema tzv. referencijalnom ili mimetičkom pismu a na račun paseizirane postmoderne igre i rizomskog teksta. Dakle, ako prevaziđete Femilijarnu grozu spram seoskog i palanačkog sveta, ako se priviknete na povremenu nerazumljivost i otežano čitanje, i, na kraju, ako ste pelcovani protiv pomodne šikane demodirane postmoderne, spremni ste da uđete u zamak R.B. Markovića. UTEHA LITERATURE Postoje dve vrste čitanja, profesionalno koje često ima oblik interpretacije, i lično, za koje je odabir ili prepoznavanje vlastite „šolje čaja“ primarni cilj. Prvi tip čitanja protežira akribičnu impersonalnost i teži da vodi računa o širem ŠTAFETA ZA DAN STAROSTI Kada su pali svi standardi devedesetih godina, Belog su proizveli u velikana srpskog jezika i viteza Andrićevog reda. Devet belih oblaka se zabelelo kao jubilarna stota knjiga u glasovitoj ediciji „Albatros“, a ove godine mu je životno delo krunisano izborom priča u plavom hard cover izdanju SKZ-a. Lepo. Tako se obrađuje književno dobro, da ne kažem njiva. Dr Radivoje Mikić-Mičurin je za tu priliku napisao tekst koji predstavlja paradigmu kritičarskog eksperimenta in vivo. Doktor je učinio sve kako bi dokazao da je Beli jedan od jahača stvarnosne proze, daleki potomak Sterije iz Romana bez romana, nastavljač Momčila Nastasijevića, i uopšte svega što su ti velikani činili između dva rata, čak pronosilac avangardne štafete. Na osnovu delimičnih uvida u srpski književni eksperiment, teško je utvrditi kuda on vodi, a posebno je teško predvideti kome će taj avangardni trkač predati štafetu. Možemo samo da zamišljamo taj veliki slet, analogno Danu mladosti, samo u nacionalističkom ključu. Dakle, Dan je starosti, tribine pune, bakute u trenerkama izvode ritmičku gimnastiku, ori se pesma koja slavi nerad, kad eto Belog u kratkim čakširama, sa šubarom na glavi i bugar-kabanicom na leđima, trči preko Stadiona JSO, zadihan, jašta no zadihan, a onda se uspinje uz stepenice, visoko, ka mestu gde sede stari akademici i osoba kojoj treba da preda štafetu. Ali ko će biti tajanstveni primalac štafete/poruke, koju su srpski pisci odaslali na svom nemuštom jeziku. Možda bi nam top lista „Avalskog tornja“ mogla ponuditi neke odgovore. No, prepustimo to imaginaciji. S druge strane, tekst koji će tom prilikom biti izgovoren sasvim je izvestan. Možemo ga čitati na bilo kojoj stranici proze Belog Markovića: Čista metafizika, jašta nego čista. ČA-MILOVAN GLIŠIĆ JE TO RADIO BOLJE Proza R. B. Markovića niti je moderna niti postmoderna, niti je literatura. Radi se o odmoru od literature. Ona pripada starijim etnografskim slojevima, koje su narečeni eksperimentatori iskopali u blizini Valjeva. Beli se, naime, u Lajkovcu očigledno načitao knjiga iz srpskog realizma: Lazarevića, Sremca, Matavulja, dohvatio je nešto malo modernijeg Kočića, uzevši ono najgore od njega, podmetnuli su mu potom i Čarobni breg, Idiota i Mrtve duše. Rešio je onda Beli da od svega toga umesi valjevsku pitu, pa je izmislio dva toponima, naselio ih likovima iz praistorije, kao i realijama koje pripadaju predmodernom civilizacijskom krugu (čakšire, belegije, kosišta, mundiri, jekseri, japije itd), a sve to je ispripovedao primordijalnim jezikom, koji nije subverzivan, već izrazito tradicijski, domaćinski, književno mrtav. Njegove skaske se nižu kao usmeno kazivanje čobana, čija stada planduju dok oni koriste priliku da se ispovede jedni drugima. Jedni pričaju o tome kako su u detinjstvu čeznuli za plavom đačkom torbom (plavetnog nebesilja), drugi o tome kako je neko njihov negde video voz, treći o pojavi vampira, četvrti o mučnom životu kosaca i sve tako redom. Ovi pripovedači nemaju svest o tome što su ispripovedali, oni se vrte u krug (trubo)folklornog realizma koji je kod Belog očuđen samo podatkom da ti tekstovi nastaju danas, nedaleko odavde. Međutim, ni to ne bi bio problem. Toliki zavičajni pisci su hodali zemljom, pa nikome ništa. Beli je zahvaljujući svojoj čudovišnoj izdržljivosti na operativnom stolu naših doktora književnosti, i to bez anestezije, postao predsednik Srpskog književnog društva. On sada vodi to društvo u bolju budućnost, u neku svoju Gornju Psaču. Ipak, možda to treba da nas raduje. Možda je Dan starosti sasvim blizu, pa će i predaja štafete uskoro. A potom će srpski književno-agrarni ciklus krenuti iznova. O, da li ćemo živi dočekati taj dan? Samo da lajkovačko čudovište, što reče dr Todorović, ne nastavi sa svojom čarolijom. * Još nešto: Iz zbirke Ćorava strana izdvajam dve prič(k)e: „Tešenje dečaka“ i „Vojena bašta“. Koliko sam uspeo da razumem, jedna govori o pedofiliji a druga o zaostalim minama u obradivoj zemlji. Da su ispripovedane nekim iole razumljivijim jezikom, možda bi mogle da se kandiduju za ozbiljniji književni natječaj. Ovako ostaju na nivou informacijskog šuma i groteske, čiju analogiju u politici danas možemo prepoznati recimo u zalaganju Dragana Markovića Palme za borbu protiv nasilja u porodici ili za građenjenje sigurne kuće u Jagodini ¹ Sovjetski genetičar Ivan Vladimirovič Mičurin (1855-1935) eksperimentisao je na polju selekcije i ukrštanja raznih voćaka, pri čemu je dobio potpuno nove vrste, otporne na oštre klimatske uslove. Tako je uspeo da dobije neke vrste jabuka koje uspevaju u Sibiru. Iako su bile kržljave, Staljin je bio ponosan na uspeh sovjetske nauke, nazvavši ovo voće „hlebom budućnosti“. I naši kritičari danas mašu svojim belim ‘lebom književnosti, kome se, kažu, smeši i Nobel Prize.   književno-istorijskom kontekstu dela koje tumači. Drugu vrstu čitanja baštini vrednosna kritika i ona je impulsivna, uska, ona koja dolazi iz abdomena. Ćorava strana je autorska knjiga izabranih i novih priča i ona pruža uvid u prirodu proze ovog autora u prethodne tri decenije. Prozna poetika R.B.M.-a opisuje evolutivni luk od neonaturalizma kraja 60-ih do osobenog postmodernizma. Prepoznatljiv stilski trade mark ovog autora je leksička mešavina i zakomplikovana sintaksa. Slojevitošću pripovednog jezika evocira se istorijska poetika srpske novele i savremenoj literaturi otvara link za prethodne literarne epohe. Ujedno, time se nastavlja minorna tradicija koju u našoj posleratno literaturi formiraju npr. roman Nišči Vidosava Stevanovića (R. Mikić) ili neki romani Bore Ćosića. Ipak, prvu čitalačku asocijaciju na Belog Markovića inicirali su njegovi romani, izrazito naglašenog baroknog impulsa. (Iz okrilja repetitivne palanačke polilogije izdvaja se roman Devet belih oblaka, sav sastavljen od fusnota knjige izgubljene u štampariji. M. Pavić je zbog ovog romana Belog uporedio sa švedskim piscem Peterom Kornelom.) Ćorava strana pruža drugačiji čitalački doživljaj. Pojednostavljujući, možemo uočiti tri tipa uspelih pripovednih struktura. Tu su „kataloške“ priče poput: „Psačanske dervesa“, „Psačanski mrtvaci“ i „Vampiri“. One demonstriraju duhovitu i bizarnu imaginaciju, dok njihova narativna suma nudi još popis neobičnih smrti koje individualizuju karakter ili tajnu sklonost preminulih, ili oblikuje mali brevijar seoskog života, oruđa i kućevne opreme. Drugi tip čine priče: „Besnilo“ ili „Na putu u Lisabon“ koje počivaju na lirsko-asocijativnom principu kompozicije. Brzim izmenama pripovednog fokusa, u romantičarskom ambijentu osujećenih namera i uzaludne žudnje, odaje se omaž Dnevniku o Čarnojeviću više nego Kišovoj Mansardi, i čitavoj povorci junaka iza Filipa Latinovića, Miloša Kremića i Gavre Đakovića. Poseban tip su naturalističke novele kao „Tanki prsti hromog“, koja sa zaleđem Opre za tri groša i sa junacima na granici poovskih privida i demonskih prestupnika zbog nemaštine, ispoveda sentimentalnu povest u kojoj strada onaj ko je drugima nanosio bol. Priča „Tešenje dečaka“ potencira drugi kraj recepcijskog spektra. Jedna od pet novodopisanih priča, duhovito tretira temu homoseksualnosti i kratkotrajne dodire prosvećenog, pomalo perverznog evropskog sveta i domaćeg, rigidnog i hermetičnog, u kome setnom naratoru preostaje heteroseksualna mimikrija i nostalgija za nečim prisnijim i slobodnijim. Dakle, i kao autentičan primer uspelog poetičkog preobraženika, i kao autor zanimljivog korpusa pripovednih varijetea, Radovan Beli Marković i otvorenom čitaocu, ne samo istreniranom tragaču, ima šta da ponudi. ISTORIJA, PEPEO SA PLAVIČASTOM SENKOM Jedna od retkih priča, uvrštena u izbor Ćorava strana, koja sadrži prepoznatljive reference na srpsku nacionalnu istoriju je „Marija Mančini“. Ovu priču možemo čitati kao parodijski kontrapunkt romanu Knjiga o Milutinu Danka Popovića. Obe prozne tvorevine referišu na presudne događaje u 20. veku, s tim da je vremenski opseg priče Belog Markovića nešto širi - on ide od majskog prevrata 1903. do početka 90-ih i raspada Druge Jugoslavije. Dok Popović tendenciozno oblikuje stereotipne i revizionističke predstave o ideologijama i nacionalnim sudbinama na jugoslovenskom tlu, Radovan Beli Marković nacionalnu istoriju vidi kao proces kojim upravlja što zakonomernost astrologije što suludi slučaj. Njegov književni junak, Bogoljub Tufeković, istinski je autsajder, ne ratni heroj ili paradigmatska žrtva, a njegovo istoriozofsko znanje ili uvid u smisao istorije izražava plavičasti dim cigare, čije ime označava naslov ove priče. Srpska nacionalna istorija predstavlja niz nasilnih obaveza koje donose svetska istorija i domaća vlast. Ljudi su potrošna roba i oni se dele na dve grupe: na većinu koja spremno igra po čudnim pravilima novog doba i na pojedince koji u ketmanskoj mimikriji provedu svoj životni vek. Ispod blage socijalne kritičke note sakrivena je pesimističko viđenje ljudske prirode, sentimentalnost i tuga nemoćnog pojedinca. On nije idealistički pobunjenik jer živi u svetu koji je groblje velikih ideja i parodija niskomimetskih formi palanačkog života.Otuda, ova priča je depo suptilnih ironijskih subverzija, zatvorena za ideološku zlupotrebu, ali i za formiranje bilo kakvog etičkog programa. Na dan sahrane njenog vremešnog glavnog junaka, u trenutku kada Slovenačka izlazi iz zajedničke države, najpre se pretresaju važna pitanja o sudbini države i srpstva, a potom prelazi na vino i kolače. * Doprinos proze R.B. Markovića nije u emitovanju sarkastične gorčine, zaumne i samoodržive fantastike, u oblikovanju čuda ili zagonetke čiji je ključ za razumevanje trajno izgubljen. R.B.M. je pesnik blage iskošenosti sveta, s one strane utehe i podstreka, koji nudi tek privremeni odmor i dodir melanholije  BETON BR.34  DANAS, Utorak 11. decembar 2007.   Piše: Saša Ćirić NI POEZIJE NI SMRTI                                          Nebojša Vasović: Ni ljubavi ni hleba, Povelja, Kraljevo, 2006.     1. Sartr je u svom poznatom eseju iz Modernih vremena „Šta je književnost“ pitanje „Za koga pisati“ stavio u naslov posebnog poglavlja - toliko mu je bio važan čitalac iz 1947. godine. Vasovićeva uvodna pesma „Pišem“ organizovana je kao niz direktnih odgovora na ovo pitanje. Vasovićevi odgovori nose u sebi vrstu socijalne kritike i bunta, oslikavajući internu fizionimiju emigrantskog iskustva. Oni su apsurdni jer predstavljaju anti-odgovore: govore da autor ne piše za one koje navodi kao svoje čitaoce: za izdavače, prijatelje, njihovu i svoju nerođenu decu. Vasovićev svet je svet bazičnih nuždi i isključivih opredeljenja. Izdavači su bezobzirni kapitalisti iz doba prvobitne akumulacije kapitala, čitaoci permanentno ugroženi građani koji ne nalaze izlaz iz kaveza svog straha od egzistencije. Gluvilo ovog sveta uokviruje samoća kao izgnanstvo: prijatelji su egzilanti koji ne znaju da je autor pisac, njihova deca su egzilanti iz maternjeg jezika na kome autor (jedino želi da) piše. Paradoksalna poenta je crnohumorna: Najzad sam postao pisac,/ više ne pišem samo za sebe. Pošto je reč o nepostojećim ili nemogućim čitaocima, ova poenta zapravo glasi: „Najzad sam postao pisac, više ne pišem ni za koga“. To je i Vasovićev odgovor na Sartrovo pitanje. Šta pokriva ovaj odgovor? Njegov autor postaje autor tako što piše ni za koga. Princip ili duh njegovog autorstva, jednako kao i svet o čijem postojanju svedoči njegova poezija, obeležava ništavilo. Ovo pisanje namenjeno je nebiću. Vasovićev autor se rađa u smrti bića. On tu smrt konstatuje i sa te pozicije, koja je početna tačka zbirke Ni ljubavi ni hleba, kreće njegovo nepokretno putešestvije po Parmenidovom biću, kugli savršenog ništa. 2. Vasović prezire Kafku. Istovremno se posredno ruga svima koji u ovom manjinskom (Delez/Gatari) autoru (praški Jevrejin koji je pisao na nemačkom jeziku) vide genijalnog pisca. U svom Dnevniku I (Narodna knjiga, 2004.) Vasović piše: Evo čime je 1915, dok su njegovi vršnjaci ginuli na frontu, bio zaokupljen [introvertni] Kafka. Sledi citat u kome Kafka uzbuđeno premišlja da li i koliko obveznica ratnog zajma da kupi i grozničavo izračunava kamate. (158/159) U pesmi „Za razliku od Kafke“ (11), dve godine kasnije, dokazuje se genijalnost Kafke u odnosu na afričkog slona. Prvi, tj. Kafka, nikad nije imao slobodnog vremena, plašio se svog oca, nije imao dece, nije završio nijedan svoj roman, večito je tragao za svojim identitetom. Drugi, tj. afrički slon, bez tereta genijalnosti, nije bezdetni neurotičar i završi sve što počne. Vasovićev sarkazam nije transparentan ali je malicioznost prema Kafki dosledna. U navedenom citatu iz Dnevnika I Vasović je mitomah. On ukazuje na sitnu dušu prononsirane veličine „magijskog realizma“, bacajući senku osporavanja i na njegovo delo. U pesmi, čudno, Vasović je implicitno zastupnik prirode - roditeljstva, duševnog mira, dovršenih i celovitih literarnih formi, slaganja sa roditeljima, nepodeljenog i stabilnog identiteta, svega, dakle, što nije ni on sam ni njegova poezija. Implementira novi, post-nadrealistički ideal: biti afrički slon. 3. „Jednom pesniku“*         Kažeš, hteo bi da budeš         primljen u Akademiju.         E, pa onda piši ono što oni vole!         „A šta je to što oni vole, šta da pišem?“         E, pa oni ne vole da ti pišeš,         oni vole ono što je već napisano. * neispisana posveta Goranu Petroviću i Mihajlu Pantiću. Samo, da li je baš tako da svi koji nisu (još) primljeni u Akademiju ne pišu onako kako to akademici vole? 4. „Srbi“                         Milione svojih najbližih,/ nestalih u ratu/ i rasejanju,/ brzo su zaboravili.                         Ali, kad je 1971./ umro Luj Armstrong,/ zvani Sačmo,/ svi su plakali.                         Božji narod. Da postoji nacionalni Beton, Nebojša Vasović bi bio njegov glavni urednik. Odlika novog srpskog nacionaliste i dalje je da ga sve rane svoga roda bole, ali to ne pokazuje otvoreno. On sada nastupa sa pozicije sarkastičnog defanzivca. On ne promoviše ono u šta veruje, on grubo ismeva i dekapituje ono što ne može da podnese. Na žalost čitalaca, i stari i novi nacionalista hronično pati od nedostatka rafiniranog smisla za humor. Krutost njegove visokoparne retorike i teret nacionalne brige dopušta njegovom licu tek sardonični kez ili grohot pobednika. Iz defanzive sipe strelice umočene u otrov zlobe, naročito na račun univerzalnih vrednosti. Sve što napušta atar domicilnog (tog šireg utvrđenja lokalnog i feudalnog), budi neutrnuli oprez zatočnika filozofije palanke. Nalik Nabokovljevim ruskim emigrantima ili srpskoj poratnoj emigraciji (koja je sa američkim pasošem u džepu i u svojoj američkoj domovini prozivala pobunjene srpske studente da nepatriotski primaju američku pomoć), Vasović živi tamo gde najviše mrzi. Njegov mazohizam je patriotski čin: on pati umesto drugih, potencijalnih emigranata, razobličavajući svu bedu Zapada davno izloženog svojoj neumitnoj propasti. Ali šta ovde Vasoviću smeta, zašto Srblje proziva? Zato što mrtve svoje zaboraviše ili zato što su plačipičke? Ili i jedno i drugo? Vasovićev problem leži u tome što sposobnost saučestvovanja u patnji drugih, kao i poštovanje smrti popularnog velikana iz druge kulture, zaista predstavlja deo hrišćanskog puta u „carstvo nebesko“. Zašto navodni kolektivni ridaj Srba nad Sačmom Vasović stavlja nasuprot zaboravu svojih nestalih u ratu i rasejanju? Zato što za nacionalistu i u emocionalnom smislu postoji hijerarhija prioriteta: tužiti se mora najpre za rod svoj, a potom, ako suza preostane, na red dolaze drugi. Povrh svega, žal zbog odlaska Luja Armstronga nudi kao komičnu sentimentalnost i sramotan erzac za imperativ tribalne solidarnosti. 5. Ako izuzmemo malicioznost (U pesmi „Nisu svi pisci budale“, navodno se hvali sposobnost za proneveru velikog novca kod pisca koji se uvek posmatrao kao tunjava i introvertna osoba bez smisla za praktične stvari. A u stvari, jedna čaršijska afera o Radoslavu Petkoviću izdiže se u rang filozofskog primera i iznova se potura kao trač i obada) i cinizam ravan zlobi (u pesmi „Nirvana“ jedan budistički pustinjak do stanja uzvišenog beščuvstva ne stiže zahvaljujući svom isposničkom životu i snazi svoje meditacije, već u nirvanu ulazi samo zato što su ćelije buđi na kori krompira pristale da mu ustupe svoje mesto u njoj), ako zanemarimo bizarnost kritike globalizma (U pesmi „Kenijski nacionalizam“ ismeva se engleski autor koji tvrdi da je svet u opasnosti od kenijskog nacionalizma. Time što je kenijski nacionalizam stavljen umesto, recimo, američkog neo-imperijalizma ili globalnog terorizma, kritikuje se licemerje i slepilo intelektualne elite koja od jedne bodlje ne vidi kaktus. Problem je samo u malobrojnosti takvih kenijskih hipokrita. Prejaka kritika za marginalni fenomen zauzima mesto kritici dominantnih problema koje autor nije u stanju da vidi), ostaje nam narativna poezija ispuštene poente, ispraznost opštih mesta iskazana na komplikovan način (ljubav je zgodan način/ da se izgubi ono/ što nikad nismo ni/ imali a i bez ljubavi bismo to/ izgubili) ili primeri neuspešne „mističke poezije“ (pesme „Gnoza“ ili „Uvek ima dovoljno“ iz koje su stihovi: Čovek je najjači kada se/ otvara i kada dopušta/ da ga obmanu) i anahrone alogičnosti (nebeski drum za slepe miševe. Slepi miševi lete nisko, kao i ova sentimentalna parafraza poezije larmoajantnog štimunga). 6. Dobre pesme Nebojše Vasovića su: „Parkdejl“, o gradiću koji odumire; 4. stav „Brazilskih razglednica“: Putevi, misli su/ putevi kamena što puca,/ na dodir starog sunca; „Baba Jela iz San Franciska“, petrijinski skaz o jednoj tragičnoj sudbini; „Gornja Prespa“ o predmetima u napuštenoj kući grnčarskog sela koji godinama/ čekaju svog vlasnika,/ sa mrtvom muvom na dnu/ od dugog čekanja. Dobre pesme se rađaju u okrilju odumiranja, pucanja, kobi, napuštenosti i mrtve muve na dnu. Da je (p)ostao pesnik odumiranja i nebića, sada bismo ga slavili uprkos antisemitskom projektu Lažnog ... Kiša. Ali, angažovanost globalne ksenofobije i ispraznost stihova pojeli su Vasovićev poetski smrtopis, kao buđ nirvanu  BETON BR.33  DANAS, Utorak 27. novembar 2007.   Piše: Nemanja Mitrović OD IZVORA TRI PUTIĆA                                                 Film: Četvrti čovek. Režija: Dejan Zečević Scenario mi je bio izvanredan, a od sina sam čula za visoku reputaciju reditelja i tako prihvatila saradnju. Moj lik je kontrapunkt u opštem mraku, jedna obična, dobra žena. Nije mi važna veličina uloge, već da učestvujem u nečemu dobrom i časnom.              Semka Sokolović Bertok, glumica u Četvrtom čoveku     Savremeni srpski film veoma me podseća na Crvenu zvezdu, jer poslednjih godina redovno odlazim na Marakanu nadajući se plasmanu u Ligu šampiona ili makar jednoj velikoj pobedi. Na moju nesreću, po završetku devedeset minuta i zaustavnog vremena uvek odlazim kući razočaran još jednom katastrofom. Isti slučaj je i sa srpskim filmom. Na Četvrtog čoveka pažnju su mi skrenuli intervjui scenariste Bobana Jevtića i reditelja Dejana Zečevića u kojima se oni (neskromno) pozivaju na Džonija Toa i Čan-vuk Parka. Ako su im oni stvarno uzori, pomislio sam, film bi trebalo da bude makar zanimljiv. Naravno, prevario sam se. Četvrti čovek predstavlja jedno epigonsko ostvarenje koje se oslanja na žanr špijunskog trilera, a očigledni uzori su saga o Džejsonu Bornu, stripovi o XIII i Maks Pejn. Osnovni problem ovog filma sastoji se u razvoju radnje: reditelj se toliko oslanja na konvencije i klišee holivudskog filma tako da je gledaocima, već posle dvadesetak minuta jasno ko je četvrti čovek. Takođe, tanak scenario, uz pomoć vizuelnog momenta i tehničke veštine reditelja, može biti pretvoren u podnošljiv film, npr. Bornov ultimatum, ali to nije slučaj sa Četvrtim čovekom. Pošto je rasplet poznat, a priča se sporo razvija - gledalac se konstantno nalazi u opasnosti od dremeža. Ipak, Dejan Zečević ima jedan adut u rukavu. U poslednjoj četvrtini filma, poput čupavca iz kutije, pred gledaoce iskače politička priča. Glavni lik filma, major Vojno bezbednosne agencije (Nikola Kojo) pronalazi video kasetu koja ga razotkriva kao ratnog zločinca. Tada Četvrti čovek iz špijunskog trilera prelazi u film sa porukom, u politički angažovano delo koje govori o odgovornosti i zločinima naših hrabrih i vrlih boraca tokom ratova na prostoru bivše SFRJ. U savremenom filmu mešanje žanrova je česta pojava i naravno da se dva pomenuta žanra ne moraju međusobno isključivati, ali takva zamisao zahteva kako veštijeg i talentovanijeg reditelja, tako i bolji scenario. Na kraju, major Milorad Ulemek - Legija, pardon, Lazar Stanković, ophrvan krivicom, poput srpskog Edipa, saznaje da je čovek za kojim čitavo vreme traga u stvari on sam i herojski izvršava harakiri. Političke konotacije Četvrtog čoveka su jasne, ali one bivaju problematizovane produkcijom Pink Films Internationala i ulogom Željka Mitrovića. Ukoliko neki srpski reditelj, Zečević ili bilo koji drugi, zaista želi da bude angažovan u smislu pokretanja pitanja o zločinima i krimonogenim elementima u VBA i DB, kao i u pogledu kritičkog preispitivanja onoga što se dešavalo tokom devedesetih (i onoga što se danas dešava) teško će to izvesti¹ ukoliko se koristi uslugama bivšeg člana JUL-a i čoveka na čijoj je televiziji Arkan bio redovan gost. Ono što važi za Dejana Zečevića važi i za Lenku Udovički. Da je ostalo na ovome, Četvrti čovek bi predstavljao samo još jedan pokušaj pranja lika i dela Željka Mitrovića, međutim stvari su znatno iskomplikovane epilogom. Kao što sam već naveo, u izvesnom trenutku Četvrti čovek iz špijunskog trilera prelazi u film sa porukom, ali posle epiloga gledaocu ostaje nejasno šta ovaj film zapravo želi da sugeriše. Posle samoubistva majora Lazara Stankovića saznajemo da je mastermind čitave zavere, Žarković (Dragan Petrović - Pele), ne samo ostao živ, već je posle neodređenog vremenskog perioda uspeo da se domogne i ministarskog mesta. Šta nam to govori? Epilog čini završetak Zečevićevog filma paradoksalnim. Postoje (najmanje) tri moguća rešenja koja se i međusobno isključuju, i mogu se, svako za sebe, uverljivo zastupati. Prvo, „formalno“ rešenje: epilog nema nikakav naročiti značaj i zato ne treba insistirati na njemu. Reditelj i scenarista jednostavno od početka do kraja poštuju holivudsku matricu koja u sebe uključuje nekada verovatno iznenađujući, ali sada izlizani obrt u kome glavni negativac trijumfuje (ovo rešenje koristi se u različitim žanrovima, npr. Usual Suspects, Fallen, Primal Fear) . Drugo, unhappy end je primer demagogije i predstavlja ulagivanje publici. Time što jedan kriminalac i ratni zločinac dolazi do položaja ministra gledaocima se možda sugeriše teza prema kojoj su svi političari, bez obzira kojoj stranci pripadaju, potpuno isti (čitaj kriminalci). Ovu tezu podržava i činjenica da je lik Političara u tumačenju Dragana Nikolića po profesiji zapravo šef mafijaške organizacije. Treće, možemo pretpostaviti kako nam Žarkovićevo ministarsko mesto u stvari poručuje da nismo raskrstili sa politikom devedesetih, da politika zločina ne samo da nije mrtva, već se nalazi u srcu sadašnje vlasti. Opredeljenje za ovu tezu ne znači da prethodno navedene mane filma magično iščezavaju i da Četvrti čovek u momentu zadobija status remek dela srpske kinematografije. Ukoliko se opredelimo za ovo rešenje, onda je Dejan Zečević u isto vreme i loš reditelj i veoma hrabar čovek ¹ To nije neizvodljivo i možda je Zečević, kao što je Žarković nasankao Lazara Stankovića, uspeo isto da uradi Željku Mitroviću.  BETON BR.32  DANAS, Utorak 13. novembar 2007.   Piše: Marjan Čakarević ELEKTRA NACIJE                             Ana Ćosić-Vukić, Stare i nove književne teme,     Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2007.     Raditi u Institutu za književnost i umetnost, jedinoj i najuglednijoj ustanovi koju obveznici plaćaju da proučava književnost, predstavlja čast i privilegiju. To bi trebalo da znači da su tu ako ne svi najbolji, jer najbolji se u Srbiji nekako prečesto zagube, onda bar pojedinci koji značajno nadilaze prosek: oni koji prate aktuelne svetske trendove u humanistici, markiraju i otvaraju nove puteve razumevanja književnog nasleđa. U nekoj idealnoj situaciji, Institut bi trebalo da predstavlja alternativu čitanju tradicije na Filološkom fakultetu i Akademiji nauka, dvema ustanovama sa kojima presudno utiče na uobličavanje književne, a time i šire, kulturne politike u Srbiji. Ana Ćosić-Vukić, ćerka pisca koji u najširoj javnosti slovi za najuglednijeg u srpskoj književnosti, nakon višegodišnjeg rada u Institutu (zaposlena od 1982, objavila do sada svoju doktorsku tezu o Ćopiću) obradovala je srpsku nauku knjižicom u kojoj je sakupljeno njenih 12 ogleda o srpskim piscima - od Dositeja do oca. Već od početka se vidi da je u pitanju autorka koja ne voli mnogo da razmišlja. Bez mnogo pogovora, prihvatila je epski, patrijarhalni svet i njegovu ideologiju, kao svet u kojem se ne postavljaju neprijatna pitanja, svet nedostižnih autoriteta, jasnih vrednosti i iznad svega svet koji ne poznaje ličnosti, niti mari za njihove potrebe i pregnuća, nego jedino vodi računa o funkcijama i o tome da ih svi izvršavaju kako treba. Srbija je oduvek bila pogodna za razvoj takvog veltanšaunga. Ipak, zadivljujući je autorkin napor da napiše 200 strana a da ništa ne kaže. Već prvi tekst pleni svojom infantilnošću: Ćosić-Vukićeva nam otkriva da Dositejevo delo ima epistolarni karakter i da je Dositej u svakom svom tekstu vodio računa o polzi naroda. Na jednom mestu u tekstu citira se Deretić, kaže se da je on najbolji poznavalac Dositejevog dela, pri čemu se uopšte ne navodi Deretićeva ključna studija Poetika Dositeja Obradovića (u drugom, nešto prerađenom izdanju Poetika prosvećenosti). A upravo ta studija obesmišljava tekst Ćosić-Vukićeve, budući da je u njoj detaljno analizirana struktura Dositejevog dela i sve forme kojima se služi, uključujući i epistolarnu. Autorka ne pominje nijedan rad o Dositeju objavljen u poslednjih četrdeset godina, kao ni iz novije produkcije, npr. vrlo važan esej Mila Lompara, objavljen u istom zborniku (2000), u kojem je ovaj tekst Ane Ćosić-Vukić štampan prvi put. Nauka se ovde dodiruje i sa fantastikom, pa tako čitalac može da sazna da postoji prepiska između Dositeja i Njegoša, iako je Dositej umro 1811. godine, a Njegoš rođen 1813. „Sačuvana su (Dositejeva) pisma Petru Petroviću Njegošu (i Njegošev odgovor)...“ str. 17 i 18. Ćosićeva dozvoljava sebi da ne zna osnovne podatke o najvećim piscima ovoga naroda, pa su tako Petar I (sveti Petar Cetinjski) i Petar II Petrović (Njegoš) za nju jedna ličnost. Paradigmatično je i to što za sedam godina, koliko je prošlo od kad je tekst prvi put štampan, do danas niko nije skrenuo pažnju niti Ćosić-Vukićevoj niti javnosti na ovaj detalj! Najambicioznije zamišljen rad u knjizi, o Knjizi o Zmaju Laze Kostića, paradigma je dosadnih tekstova neinventivnih tumača književnosti (u kakvima nikada ne oskudevasmo). Rad predstavlja prepričavanje Kostićeve knjige sa ponekim stidljivim citatom nekog od proverenih tumača. Najvrednije u Kostićevoj knjizi je brižljiva analiza Zmajevog jezika i stila, što je po kritičarki nepotrebno opteretilo knjigu. Verovatno je to razlog zbog kojeg smatra da su gramatička pravila najobičnije trivijalnosti, pa na str. 23. u genitivu množine piše „stvaraoca“, a na strani 53. „Đulića uveoka“. Posebno su trapavi i smešni trenuci kada autorka pokušava da se približi savremenijem teorijskom diskursu. Pored pokušaja teksta o Kostiću, lep je primer i tekst o Ćopićevoj autobiografiji u kojem postoji i ovakva rečenica: „Tim postupkom se vrednosna protivurečnost između prošlosti kao imaginacije i savremenosti kao realnosti iskazuje u univerzalnom svojstvu čovekove egzistencije i sudbine.“ U dva rada Ćosić-Vukićeva nam otkriva nešto što je poznato 80 godina: Srpski književni glasnik ima važno mesto u modernizaciji srpske književnosti, a za to treba da zahvalimo saglasju delovanja Skerlića i Bogdana Popovića. Pored toga, u tekstu koji spada u najobimnije u knjizi saznajemo da je smrt Janka Veselinovića imala veliki odjek u srpskoj kulturnoj javnosti toga doba. Dva teksta su mogla da budu prosečna: o Vasi Pelagiću i Milu Bekutu. Vasa Pelagić je jedna od najživopisnijih figura u srpskoj kulturi 19. veka, njegovo delo je prilično zapostavljeno danas, ali, očekivano, Ćosić-Vukićeva izuzev pukog prepričavanja sa ponekim citatom apsolutno ništa novo ne kaže. Problem drugog teksta je pomalo bizaran. Sudbina Mila Bekuta bila je jeziva, u osamnaestoj godini umro je od tuberkuloze, odbačen i prezren od tadašnjeg društva, on je postao Ćopićev Žak Vaše. Nažalost, to malo pesama što je napisao, uz najbolju volju, mogu da ga svrstaju u osrednje pesnike, ali ga nikako ne čine „značajnim učesnikom istorije srpske književnosti“. Sudbina pesnika, naravno, uvek znači mnogo, ali delo uvek znači više. Poslednja tri teksta koja obuhvataju četvrtinu knjige bave se delom autorkinog oca, Dobrice Ćosića. Način na koji se Ćosić-Vukićeva bavi tekstovima koji su, i po Ćosićevim rečima beznačajni za njegov opus, koji je opus sam po sebi umetnički veoma upitan, u najmanju je ruku interesantan. Da je to napisano u nekoj autobiografsko-esejističkoj formi, sa malo ležernosti, melanholične topline i patetike, kao što bi priličilo odnosu otac-kćer, to bi bilo prihvatljivo i razumljivo, a uz malo književne veštine, uprkos beznačajnosti teme, dopadljivo. Ovako, uprkos korektnoj kritičko-teorijskoj terminologiji u koju je uvijena, praznina ostaje praznina. Iz perspektive poslednjih tekstova brojne rečenice iz prethodnih radova dobijaju sasvim drugu dimenziju i zazvuče kao da ne govore o Dositeju, Lazi Kostiću, Veselinoviću ili Ćopiću, nego da se u celoj knjizi sve vreme zapravo govori o Dobrici Ćosiću. Jedino to može da objasni arhialjkavost i odsustvo bilo kakvog suvislog razloga da se ovako piše  BETON BR.31  DANAS, Utorak 30. oktobar 2007.   Piše: Dragoljub Stanković UROBOROS BLUES                      Marija Knežević, Uličarke; RAD, 2007.     Banalna žalopojka kroz površnu i nepoentiranu liriku, bez svesti da je možda svako kovač i svoje nesreće, glavna je osobenost nove knjige Marije Knežević. Ona se ovde najviše približava estradnom iskazu Radmile Lazić (njoj je i posvećena pesma Pitomice gde možemo videti isti oblik plitkog feminizma), ali i jalovom beznađu u motivu sobe D. J. Danilova („Leto iz moje sobe“). Beznađe može biti povod za ekstazu (Siniša Tucić), a ženska perspektiva stvarno subverzivna (Dragana Mladenović). Sve pogubne posledice pisanja po svaku cenu i to samo iz glave, gornjeg, poučitelnog, tzv. sveznajućeg registra ovde su još uočljivije nego kod R. Lazić koja ima i povremenih spontanih, lucidnih trenutaka. Te posledice su: deklamatorstvo, improvizacija (autorka je „Za bluz improvizacije na licu mesta“), autistični stil krupnih reči (Sobom se hranim, pa kakva ispadnem!...) i poetski neopravdanih uzvika (Mitomanijo raskrinkana, obožavam te!), bezličnost, nepreciznost, usiljenost i smušenost izraza, tautologija (u životu Promašenom ili tebi vrednom/ Zbog nečega), ispraznost i ispovedna patetika (ista sam ostala - / neopredeljena između kmečanja i jauka) zbog koje je, u stvari, sve i počelo i u koju se, nužno, sve vraća, ma koliko se autorka trudila da je sakrije svojim invertovanim uroboroskim mudrim floskulama (O, strasti/ Prema zdravoj hrani izvesnosti!). Ovde se radi o radioničarskim vežbanjima na zadatu temu, retko kad o pevanju. Zato su i najmanje loše pesme - blede („Bez reči o njoj“, „Inka“, „Petra“, „O zvonima zapravo“, „Maja“). Čudna je autsajderska poza ove kolumnistkinje Politike koja objavljuje i po dve knjige godišnje. Ipak, kada si sam sebi glumljena opozicija niko te ne može kritikovati jer postaješ Sve, nekritički Uroboros koji proždire svoj rep (sobom se hranim) i to je jedna od najlagodnijih političkih i književnih pozicija, omiljena u srpskoj palanci. Pesnikinja se odlično uklapa u uredničku politiku plasiranja depresije i beznađa sa javnih servisa. Kako da joj verujemo kada kaže: Unapred sam odustala od scene i pobede? I to je poza, ali malodušnosti i nemoći. Autorka naslovom knjige sugeriše svoju tzv. uličnu poziciju i u njoj opsadno peva o ugroženosti (što je perspektiva palanačke svesti) iz različitih alter ega: kolektivnih, individualnih, neživih, imaginarnih. Međutim, to uživljavanje je neuverljivo i šablonsko. Pomenuta poetika uroborosa, samodovoljnosti, vidi se i na mikroplanu stiha. On je invertovan, kvazifilozofski, samom sebi dovoljan i zveči isprazno: Iskrena je muška ljubav prema ljubavi/ Muškoj kao primer bratstva sa Bogom, ili Posmatrač je sve što o sebi može da zna/ U mrežnjaču zapao posmatrani. U naslovnoj pesmi stav pesnikinje o prostituciji čita se kao nemoguća mešavina cinizma, bizarnog, sažaljenja, obožavanja i tobože nekakvog raskrinkavanja. Ova pesma je ushićenje nečim što je po sebi tegobno. Pobedničko ushićenje, identifikacija, ovde je cerebralna konstrukcija. Slika ovih žena je šablonska: Sa plastičnom torbicom i puknutom čarapom. Mi živimo u vreme opšte prostitucije u svim sferama. To što autorka nije proširila motiv na svoje doba nego ostala u problematičnom pobedničkom registru govori o plošnosti njenog pevanja. Tu su i degutantno pompezni stihovi Čitave Troje/ Ljubavne sluzi! Da li samo zbog autorkine želje za efektom, kraj pesme se potpuno uklapa u vladajući nacionalistički kič: Grešna vam ljubim prečasne skute!/ I za večnu ljubav ištem oprost/ Neukaljane kćeri. Kome stvarno treba oprost, ko je razmažen u poeziji i ko nema pojma? (Razmažena deco/... Vi, braćo po nemanju/ Pojma.) Šta ostane u ustima posle čitanja ovakve (srednjoškolske) poezije? Nikakav određen ukus, samo melanž svaštarenja. Dok R. Lazić ima smešnu masku zločestosti, M. Knežević stavlja masku dobrice. Kao kakav pesnički javni servis, ona progovara iz vizure društveno potlačenih: žena, prostitutki, bivših profesorki, razočaranih majki, starosedelaca (nasuprot agresivnoj bogataškoj deci i stranim investitorima), underground pesnikinja i pesnika kao esnafa, tzv. običnih ljudi, ljubitelja pasa i, plačevno, u svoje lično ime (kao mala, jela je ustajale čokolade, pati u prevozu GSP-a, itd). Međutim, vrednosti koje promoviše njena poezija su: oportunizam, prizemnost, samosažaljenje, nekritičnost, a stav ja sam ok - oni nisu ok dolazi do svog vrhunca u pesmi „Strankinja“. Autorka briše razliku između svojih kolumni, javnih obraćanja i pesama i to na štetu poezije. Žal za izgubljenim privilegijama i neprikosnovenom slikom tzv. pesnika iz socijalističkih vremena čita se u pesmi „Svako dobro“. Jezičke nezgrapnosti i nejasnoće do kojih dolazi zbog intelektualiziranja takođe su njena osobenost: Nežnošću nadgovara/ Zamor uveravanja/ Nezaludna, ... Pravi zanos i strast, koji su ovde takođe odglumljeni, traže spontanost i otvorenost. Međutim, autorkina suvišna nabrajanja (Radnika, policajaca, učiteljica, ili Devojčice, domaćice, babe, službenice, ...), otužno gnomična lirika koja se ispoljava u hiperprodukciji i devalvaciji pesničkog jezika, elementi su kojimaova poezija želi da se dopadne na prvu loptu i - zaboravi  BETON BR.30  DANAS, Utorak 16. oktobar 2007.   Piše: Nemanja Mitrović KAD SMO KOD PUŽEVA...                      Biljana Dojčinović-Nešić, Kartograf modernog sveta, Filološki fakultet, Beograd 2007.                             Forma zadivljuje kada više nemamo snage za razumevanje                snage u njenoj unutrašnjosti. Odnosno za stvaranje. Zato je              književna kritika uvek strukturalistička, esencijom i sudbinom...           Time se objašnjava taj duboki ton, taj melanholični patos koji               se nazire u pobedonosnim kricima tehničke ingenioznosti ili                matematičke suptilnosti... Poput melanholije za Žida, te su                   analize moguće jedino nakon izvesnog poraza snage i kroz               kretanje splasnulog žara.                                                                     Žak Derida, Snaga i značenje               U uvodu Kartografa modernog sveta nalazi se jedan, za koncepciju monografije, bitan iskaz: „Cilj ove knjige nije da pokaže da li Džon Apdajk ima šta da kaže, već kako to kaže i kako se značenje ostvaruje u svakom delu posebno, kao sprega postupka i sadržine.“ (str. 7) Ako se značenje ostvaruje kao sprega postupka i sadržine zašto autorku prvenstveno zanima forma, tj. kako Apdajk nešto kaže? Zašto je knjiga prevashodno usmerena na opisivanje narativnih tehnika i pripovednog postupka koje pisac koristi u svojim romanima? Jednu od glavnih odlika Kartografa modernog sveta predstavlja pokušaj pisanja izvan konteksta, jer Biljanu Dojčinović-Nešić ne zanima da li Džon Apdajk ima nešto da kaže i da li je njegova književnost na neki način relevantna za Srbiju danas. Naravno, kontekst nije nešto od čega se ne može pobeći, ali ovaj pokušaj bekstva smešta Kartografa modernog sveta u akademske konvencije i time ubija predmet istraživanja. Predmet studije je umrtvljen kako bi se njime prividno gospodarilo, ali, putem reverzije, on prodire u knjigu, pa rezultat predstavljaju mrtvi i cirkularni odgovori koji su logičan ishod jednog mrtvog i cirkularnog istraživanja. U praksi to izgleda tako što se od samog početka potencira nabrajanje: „Do kraja te decenije imao je za sobom zbirku priča, zbirku poezije i jedan roman, a do sada više od šezdeset knjiga u nekoliko žanrova: devet zbirki poezije; deset zbirki eseja i kritičkih tekstova o književnosti i slikarstvu; jednu autobiografsku knjigu, dve drame; pet knjiga za decu, deset zbirki priča i dvadeset pet romana.“ (str. 1) Možda bi na ovom mestu trebalo da se pozabavimo simbolikom brojeva 1, 60, 9, 10, 1, 2, 5, 10, 25? Nekoliko rečenica kasnije sledi: „ ... Džejms Šif zaključuje da je Džon Apdajk pisac koji će stati rame uz rame sa velikanima američke književnosti - Natanijelom Hotornom, Voltom Vitmenom, Hermanom Melvilom, Emili Dikinson, Henrijem Džejmsom, Edit Vorton, Vilijamom Foknerom, Frensisom Ficdžeraldom i Vladimirom Nabokovim.“ Početno nabrajanje ubrzo postaje organizacioni princip knjige u stilu:         teoretičar br. 1 tvrdi,         teoretičar br. 2 definiše,         teoretičar br. 3 smatra, i tako dalje, sve do, ako možete da izdržite, 176. strane. Zato izgleda kao da profesorka Dojčinović-Nešić zaboravlja da nabrajanje i prepričavanje nisu istovetni sa close reading praksom. Bitna mana ove knjige je u tome što je za autorku „Apdajk“ i dalje ime pisca, a ne problema, a rezultat ovakve koncepcije je beskorisno ponavljanje. Drugo, pošto autorku ne zanima šta Apdajk ima da kaže iz toga sledi da je njegova književnost nema i onda se čitaocima prepričavaju i opisuju teorijski stavovi Suzan Aphaus, Meri O’Konel, Džeka De Belisa, Džejmsa Plata i drugih. Kako ne bih vreme koje sam proveo čitajući ovu knjigu smatrao potpuno izgubljenim, upitao sam se kako bi trebalo da izgleda zanimljiv teorijski rad? Možda se rešenje nalazi u primeni drugačijeg modela čitanja od onog koji koristi Biljana Dojčinović-Nešić? U Kako delovati rečima Džon L. Ostin uspostavio je razliku između konstativa i performativa. Dugo su filozofi smatrali kako je jedini zadatak iskaza da opiše neko stanje stvari. U skladu sa tim shvatanjem iskazi su prosuđivani kao istiniti ili lažni. Prema Ostinu, ovaj kriterijum se može primeniti samo na jednu vrstu iskaza i to su konstativi. Pored njih postoje i performativi koji ništa ne opisuju, ni o čemu ne izveštavaju i zato nisu istiniti ili lažni i njihovim izricanjem izvodi se neka radnja. Konstativi su informativni i deklarativni (iskazi-deskripcije), dok su performativi delotvorni (iskazi-radnje). Zato bi dobra književna kritika trebalo da bude performativna, a takva može biti jedino ako se interpretator osmeli da krene jednom neispitanom stazom, ako se pozicionira unutar a ne izvan teksta i dopusti da se teorijski pristup i književni tekst međusobno izmeštaju i informišu. U razgovoru sa Derekom Etridžom, Žak Derida kaže kako književna kritika, naravno ona koja je vredna pažnje, implicira čin, književni potpis ili kontrapotpis. Ona predstavlja inventivno iskustvo jezika, tj. upisivanje samog čina čitanja u polje teksta koji je čitan. Zato ću ranije pomenutu rečenicu profesorke Dojčinović-Nešić: „Cilj ove knjige nije da pokaže da li Džon Apdajk ima šta da kaže, već kako to kaže...“ upisati drugačije: „Cilj ovog teksta nije da pokaže kako Biljana Dojčinović-Nešić nešto kaže, već da ona, u stvari, nema šta da kaže...“ Slažem se sa konstatacijom autorke kako su „na našem području Apdajkova dela uglavnom predstavljana u predgovorima i pogovorima prevoda ili u prikazima“ (str. 176), pa je on ostao zanemaren i neistražen pisac. Međutim, prethodno opisane zamerke utiču da planirana popularizacija Apdajka ne samo omane, nego i da traje dugo... dugo... predugo. Ukoliko su pravi ciljevi ove knjige zaista bili podsticanje interesovanja za umetnost Džona Apdajka i iniciranje novih kritičkih čitanja i viđenja, onda ona predstavlja jedan promašaj  BETON BR.29  DANAS, Utorak 2. oktobar 2007.   Piše: Aleksandar Pavlović „SVETA PRIČA“ PETRA KOČIĆA                           Goran Maksimović, Svijet i priča Petra Kočića, Besjeda - Ars Libri, Banjaluka - Beograd, 2005.                                                              Petar Kočić oduvek je imao dobar rejting ili, što bi rekao premijer Koštunica, „koalicioni potencijal“ - u doba Kraljevine bio je heroj koji se borio protiv okupatora, za vreme SFRJ mogao je da prođe kao prvi pisac obespravljenih radničkih i seljačkih masa, a danas zauzima jedno od najznačajnijih mesta u bosansko-srpskoj književnosti, prevashodno zbog reprezentacije austrougarske vladavine kao mračnog kolonijalnog stanja čije su najveće žrtve Srbi. Kao takva, ova slika je sa lakoćom ušla u srpski književni kanon, jer su nacionalistički kritičari u Kočićevom delu prepoznali „vekovima nepromenljivu, tužnu sudbinu srpskog naroda“, koja se, naravno, ciklično ponavlja. Prevrednovanje i reinterpretacija Kočićevog dela, stoga, predstavljaju zahtevan i pažnje vredan poduhvat, pogotovo kada kritičar, poput Gorana Maksimovića (Foča, 1963), profesora Filozofskih fakulteta u Nišu i na Palama, i autora nekoliko kvalitetnih knjiga o komici u srpskoj književnosti, najavi „objektivno čitanje, kritičko tumačenje i vrednovanje Kočićevog djela, utemeljeno na iskustvima savremenih metodoloških škola“. Autor svoj metodološki pristup i ideološku poziciju jasno iskazuje već u prvoj rečenici: „Po snazi rodoljubivog zanosa i veličini nacionalnih i slobodarskih ideja, po bujnosti temperamenta i izvornosti književnog talenta... Petar Kočić predstavlja krupnu i jednu od najoriginalnijih pojava u cjelokupnoj srpskoj književnosti“. Književni talenat Kočićev, dakle, nalazi se na „baksuznom“ četvrtom mestu, a medaljama su okićeni njegov temperament (bronza), veličina [je bitna] nacionalizma (srebro) i rodoljublje (zlato). Štaviše, nije suština u samim osobinama, stvarima, koliko u pridevima, u njihovoj kakvoći - „snazi“, „veličini“, „izvornosti“ i „bujnosti“. Maksimović tako na samom početku jasno pokazuje dve osnovne odlike svog pristupa Kočiću: barokno-patetični stil i romantičarsko-nacionalistički glorifikujući zanos. Pregled života i dela Petra Kočića izveden je u ovoj knjizi tehnikom uokviravanja, pa se u prvom poglavlju „Kočićev put“ legitimiše tema, a u završnom, „Kočićev primjer“, iznosi po(r)uka: „Devet decenija iza Kočićeve smrti njegovo sažeto, ali izrazito bogato književno djelo, te njegov snažni patriotski, politički i tribunski angažman, ne samo da su sačuvali aktuelnost u poetičkom i umjetničkom pogledu, nego su za današnju sudbinu srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, a zatim i za sudbinu srpskog naroda u cijelosti, koja je gotovo podudarna sa nacionalnim tegobama i državnim nevoljama s kraja 19. i iz početnih decenija 20. vijeka, dragocjeniji, vredniji i potrebniji nego ikada ranije.“ (Maksimović 2005: 16, kurziv A. P.) Autor, dakle, ističući aktuelnost Kočićevog dela u „poetičkom i umjetničkom pogledu“, ima u vidu autonomne književne i estetske vrednosti, ali potom naglašava da je suština vrednosti i značaja piščevog opusa u paralelizmu između našeg i piščevog vremena, koji se ogleda u „nacionalnim tegobama“ i „državnim nedaćama“. Iz ovoga proizilaze najmanje dva zaključka, naime: a) da nema ovih nedaća i tegoba, Kočić bi bio manje aktuelan te, dakle, i manje vredan i potreban, i b) slična književna dela uopšte, pisana u romantičarskom, nacionalističkom i oslobodilačkom duhu, u književnostima onih naroda i država koji danas ne pate od sličnih „tegoba“ i „nevolja“ postala su i manje vredna i potrebna. Suština književnosti je, dakle, u tome da nas nacionalno prosvetljuje i osvešćuje i da nam deli istorijske lekcije. Za meru književne vrednosti uzet je njen stepen upotrebljivosti za 1 (i slovima jednu) naciju. Iskusan čitalac, koji zna da i Homer ponekad zadrema i pomisli da se možda prevario u čitanju, biće, međutim, razuveren, jer se u Maksimovićevoj analizi Kočićevo delo najpre svodi na dokument nacionalnog pamćenja, kao da se samo po sebi razume da je suština ovog (ili bilo kog drugog) književnog dela u beleženju nacionalne prošlosti, a zatim se, čak i kao takvo, redukuje na sredstvo očuvanja srpskog naroda u BiH. Potom sledi niz uopštavanja - oduzima se lokalni i regionalni kolorit Zmijanju koje se unapređuje u simbol „stradanja“ i „patnje“ čitavog srpskog naroda, i to od Kočića do danas (pošto je, kako smo videli, ta sudbina tada i sada „gotovo podudarna“). Najavljeno „objektivno“ čitanje i razmatranje estetskih i poetičkih vrednosti Kočićevog dela tako nestaje iz autorovog vidokruga, a knjiga se gradacijski razvija do velikog finala, u kom Maksimović govori o „tragičnoj‚ dejtonskoj sudbini‚ srpskog naroda, te još besprizornijim‚ ponavljanjima istorije‚ kroz razne oblike perfidnih unitarizacija, bošnjakizacija i islamizacija nesrećnog bosanskog i hercegovačkog prostora, kroz ponovno povampirenje teorija o utapanju srpskog nacionalnog imena, identiteta i jezika, u nekakvu komičnu bosansku naciju‚ i još posprdniji bosanski jezik‚ te kroz stvaranje vještačke državne kreature za koju je unaprijed poznato da nema istorije, a zatim je još jasnije da nema sadašnjosti, a najmanje će imati budućnosti.“ (str. 212) Autor, očigledno, ne vidi nikakav problem u tome da radi u državnoj ustanovi i istovremeno zagovara ideje koje su u suprotnosti sa potpisanim međudržavnim sporazumima i zvaničnom politikom Srbije, koja je potpisnik i garant Dejtonskog sporazuma, i da „vještačkom državnom kreaturom“ proglašava međunarodno (i od Srbije) priznatu državu. Najzad, kao osveženje od teme tragičnog usuda, autor se izgleda vraća svojoj matičnoj oblasti, ispisujući poslednje rečenice koje zvuče komično a tiču se Kočićevog boravka u Beču, kao jednom od vodećih evropskih kulturnih i naučnih centara. Otkud sada odjednom Kočić u takvom Beču, koji je do maločas bio politički centar „osovine zla“ i tlačenja srpskog naroda u BiH? Kako pomiriti „velike tokove evropske literature“ sa Evropom kao mrskom „kumicom“ te „vještačke državne kreature“ zvane BiH? I, uopšte, kako se sada Kočićevo delo smešta u evropski kulturni i književni kontekst, kada se prethodno insistira na tome da je njegov angažman i značaj nacionalni? O najavljenim iskustvima savremenih metodoloških škola, dakle, možemo govoriti samo ako savremenost protegnemo na dvesta ili trista godina unazad, pošto se ovakve postavke više ne predaju ni u pačijoj školi, a ne-dao-Bog da ih neko još i zastupa u tekućem teorijskom diskursu. Za susret Kočićevog dela sa savremenim metodološkom školama, od kojih bi svakako najrelevantnije bile novi istorizam, kulturni materijalizam i postkolonijalna kritika, biće potrebni proučavaoci koji čitaju još neko pismo pored Vukove ćirilice i znaju i za autore čija se prezimena ne završavaju na ić  BETON BR.28  DANAS, Utorak 18. septembar 2007.   Piše: Dejan Ognjanović MALI KORAK ZA SF, ALI VELIKI ZA... REČNIK?   Čitanje jedne odrednice Rečnika književnih termina, Tanja Popović & Co, Logos art, Beograd 2007.             Nedavno je iz štampe izašao Rečnik književnih termina, autorke dr Tanje Popović, profesorke Filološkog fakulteta u Beogradu. Više od dve decenije prošlo je od prvog izdanja prethodnog takvog poduhvata (priredio dr Dragoljub Živković), pa se u prvim najavama moglo pročitati da su u novi rečnik uključene „mnogobrojne novine“ vezane za savremene tendencije književne kritike i teorije književnosti. „Mi živimo u sajberepohi,“ rekla je Popovićeva. „Zato je važno što prvi put u jednom ovakvom rečniku imamo termine sa Interneta, jer nam je upravo Internet bio jedan od najvažnijih izvora tokom istraživanja.“ Ako je već tako, ima li bolje odrednice da proverimo ove tvrdnje od one koja govori o - naučnoj fantastici? Na prvi pogled, reklo bi se da novi rečnik donosi krupan korak napred u odnosu na odavno zapostavljeni termin. Naučna fantastika je u domaćim teorijama književnosti po pravilu bila otpisivana kao „trivijalna književnost“, a odrednica u Živkovićevom rečniku, iako ne bez marginalne upotrebljivosti, imala je niz problematičnih tvrdnji (npr. proglašavanje Lukijana iz Samosate, iz 2. veka nove ere, za prvog pisca naučne fantastike). Pored toga, napis u starom rečniku beznadežno je zastareo, jer se okončava pominjanjem autora koji su bili „najaktuelniji“ u vreme detinjstva sastavljača rečnika, odnosno - Žila Verna i H. Dž. Velsa. Da je sredinom osamdesetih postojao Internet, autori odrednice bi možda i doznali da su neki ljudi čak i u XX veku pisali neke vrlo značajne i uticajne SF romane; no, sajberspejs je tada postojao samo u SF romanima, pa od dvadesetovekovnih autora (od Čapeka i Lema preko braće Strugacki i Kurta Vonegata do Ursule Legvin i Vilijema Gibsona) - kod dr Živkovića nema ni pomena. Ako je odrednica iz 1985. zvučala kao da je napisana 1905, pogledajmo da li i koliki napredak donosi nova, iz 2007. Problemi počinju već od same definicije. U prvoj rečenici se, na strani 465, tvrdi da je „NAUČNA FANTASTIKA, pojam doslovno preveden sa engleskog (science fiction, SF)...“ Dovoljno je elementarno poznavanje engleskog, makar i ono koje danas svako pokupi surfujući Internetom, da se vidi netačnost ove tvrdnje. Floskula „science fiction“ doslovno znači „naučna proza“, ili slobodnije, proza koja se bavi naukom i njenim (mogućim i nemogućim) otkrićima. Ima indicija (videti ALEF br. 9, str.3) da je taj izraz u srpski došao iz ruskog, a ne iz engleskog jezika; u svakom slučaju, očigledno je da srpski termin nije ni prevod, ni doslovni, već samo naš ekvivalent izraza „science fiction“. Problemi tu ne prestaju, jer se u nastavku rečenice tvrdi da naučna fantastika „označava hibridan žanr koji kroz spoj nauke i fikcije razrađuje uzbudljivu fabulu.“ Zaboga, koji to žanrovi sačinjavaju ovaj „hibrid“? Žanr nauke i žanr fikcije? Ako takvi žanrovi negde i postoje, oni se ne pominju u šturoj i uopštenoj odrednici o terminu „žanr“ (str. 794), u kojoj se govori o odi, lamentu, rondu i kanconi, ali se ni slovom ne pominju popularni žanrovi (krimić, SF, horor, vestern...), a kamoli „žanrovi“ nauke i fikcije! „Visok naučni nivo, velika količina obrađene građe, kao i stilska i jezička preciznost“ koji su nam obećani u najavama ovog izdanja dovode se u pitanje i tokom ostatka ovog teksta: o kakvoj to „stilskoj i jezičkoj preciznosti“ govorimo kada pročitamo da „u n. f. vreme događanja je budućnost ili neko drugo ne-sadašnje vreme“? Koliko li tih stručno nazvanih „ne-sadašnjih“ vremena, pored budućeg, još uopšte ima? Precizan ili ne, ali Rečnik nam ne objašnjava kako je „naziv sajberpank (cyber-punk), nastao spajanjem kibernetike i panka“. Zar plod tog spoja ne bi trebalo da se zove kiberpank? Moderni čitaoci, a posebno mlađi zaljubljenici u kompjuterske video igre, hvataće se za kosu kada vide da dr Tanja Petrović njihovu omiljenu pasiju čak dva puta u ovom tekstu pejorativno naziva „video igricama“. Problematična je i transkripcija nekih od ključnih imena u svetu SF-a, pa tako čuveni urednik i tvorac kovanice „science fiction“, Hjugo Gernsbek, ovde postade „H. Džernsbek“ a jednog od najvećih (i najpoznatijih!) američkih pisaca fantastike, Reja Bredberija, u novom Rečniku prekrstiše u „Bredburi“. Nikad čuli! Odrednica o SF-u se može pohvaliti i ozbiljnijim, teorijskim problemima. Na primer, Petrovićeva se odriče sumnjive tvrdnje iz starog rečnika o rođenju SF žanra pre osamnaest vekova, ali to čini jednako neubedljivim „argumentom“: „tematska definicija n. f. krije jednu zamku - ako bismo se slepo oslanjali na predloženo određenje, onda bi i Hiljadu i jednu noć, potom delo satiričara Lukijana Istinita istorija, u kome se opisuje putovanje na Mesec, ili Šekspirova Bura spadali u žanr n. f. Zbog toga se u teoriji i istoriji n. f. primenjuje isključivo na dela nastala u XX veku i na poneka ostvarenja iz XIX veka (npr. Ž. Verna ili H. DŽ. Velsa)...“ U jednom ozbiljnom rečniku ovo bi moralo biti daleko bolje obrazloženo. Zbog čega navedena dela nisu naučno-fantastična, a Vernova i Velsova jesu? Koja je uopšte differentia specifica ovog žanra? Na to ključno pitanje nam se ne pruža čak ni nagoveštaj odgovora. Ako definisanje SF-a preko njegove tematike i motiva krije zamke, pa ga se ne smemo slepo držati, gde su onda jasnije ograde i putokazi za zbunjenog teoretičara koji će uzeti ovaj rečnik kao svoj vodič? Dr Petrović ova pitanja krije ispod tepiha u nadi da ih, zasenjeni njenim korišćenjem Vikipedije, nećemo zapaziti. Navedenih dubioza ne bi bilo da su autori preciznije definisali pojam žanra, a naročito da su -u svojoj težnji da načine moderan rečnik za XXI vek - preciznije odredili žanrovsku (popularnu) književnost, kao jedan od ključnih fenomena druge polovine XX veka. Ima li ikakve razlike između kancone, ronda i naučne fantastike? Na šta, zapravo, mislimo kada kažemo ‘žanr’? Koje vrste žanrova postoje? Šta su hibridni žanrovi? Šta su meta-žanrovi? Postoje li još neke kategorije podele? Šta je sa vrstama, modusima, pod-žanrovima? Odrednica o GENEALOGIJI (str. 237-39) papagajski ponavlja davno poznate stvari o Platonu i Aristotelu, ali za nju XX vek i popularni žanrovi kao da se nisu desili. A šta je sa srodnim žanrovima? U novom rečniku ne postoji odrednica o hororu, žanru koji je iznedrio jednog od najčitanijih pisaca XX veka, Stivena Kinga. To je tim apsurdnije jer se horor pominje u odrednici o SF-u kao srodan žanr, ali se nikakav nagoveštaj distinkcije žanrova ne uspostavlja, niti se objašnjava kako i zašto je jedan gotski horor roman (Frankenštajn), zajedno sa Stokerovim Drakulom, svrstan u preteče SF-a. U tom pogledu je ovo izdanje veliki korak nazad u odnosu na Živkovićev rečnik, u kome je postojala odrednica „roman strave“. Dragiša Živković je ispravno „roman strave“ (ono što bi se modernije nazvalo „hororom“) odredio kao širu kategoriju u okviru koje je „gotski roman“ samo manji podskup. Kod Petrovićeve je „roman strave“ samo sinonim za „gotski roman“ (str. 244-45), prema čemu ispada da nakon XIX veka više nije ni postojao. Ovaj značajan teorijski zaokret ničim nije obrazložen, već je kao i većina drugih problema u tretmanu fantastičnog pisma - prožet nenaučnom proizvoljnošću. Šlag na torti od neutemeljenih tvrdnji je i to da je naš „najpoznatiji savremeni pisac u ovom žanru Zoran Živković“. Autorka je nesvesna toga da se naš nagrađivani pisac uporno u intervjuima (s razlogom!) brani od etikete SF-a, jer njegova vrsta fantastike zaista nema nimalo sličnosti sa naučnom fantastikom. Koja ga to konkretna dela čine piscem „u ovom žanru“ - ne navodi se, niti se može navesti, jer SF-a tamo nema! Nije lako odrediti korene ovakvih grešaka jer, za razliku od prethodne verzije rečnika, ova nova nema odabranu bibliografiju ispod svake odrednice, što joj dodatno oduzima na naučnoj težini. Budući da je dr Petrović „upravo Internet bio jedan od najvažnijih izvora tokom istraživanja“, možda je najuputnije ne držati se slepo njenih konfuznih određenja, nego zaroniti u sajberspejs (kiberspejs?) u potrazi za suvislijim odgovorima. Uprkos glazuri „modernosti“ u vidu polusvarenih imena i termina pokupljenih sa Interneta, odrednice novog Rečnika vezane za gotik, fantastiku i SF kasne za svetom bar 30 godina  BETON BR.27  DANAS, Utorak 4. septembar 2007.   Piše: Mirko Đorđević S KALEMEGDANA, POGLED U PRAZNINU                       Vladimir Velmar-Janković, Pogled s Kalemegdana. Režija: Ivana Vujić. Produkcija: Belef-centar, Beton hala Teatar i Univerzitet umetnosti u Beogradu                        U avgustovskoj noći na Kalemegdanu, bez mesečine, sve je bilo jasno. Istorijski greh srpske inteligencije je - kao i 1938. - u okretanju trulom Zapadu. Bilo kako bilo, pisac sasvim običnog esejističkog zapisa kakav je ovaj Velmar-Jankovića, dočekao je svoje vreme - neko svoje beogradsko vreme. I mi s njim i on sa nama.     Vratio se Vladimir Velmar-Janković posle svih ishodanih puteva i stranputica - na Kalemegdan. Možda više nisu važni svi ti putevi i sve stranputice, nekuda preko vatikanskih kanala do Barselone. Ispijena je gorka čaša emigrantskog života. Do dna. Tu, na toj tvrđavi, pisac i njegov „beogradski čovek“ su daleke 1938. prepoznali to mesto kao tačku „na kojoj se presecaju Istok i Zapad“. Sen piščeva kao da i sad prepoznaje tu tačku-odrednicu identiteta. Tu su i čitaoci i glumci i „elita“ jedne Srbije slična onoj kojoj je pripadao. Još za života se znalo da je to banalna feljtonistika, i sve je bilo propraćeno ironičnim komentarima - a on je verovao i tu je „misao“ obrazlagao kao pomoćnik ministra prosvete Velibora Jonića pod okupacijom u obliku ostrašćene ideologije i didaktičkog obrasca kakav je i priličio nedićevskom Prosvetnom pregledu godine 1942. i to pod jasnim naslovom - „Istorijski idealizam srpskog naroda“. I Nedić i Nemci su bili zgazili i ponizili Srbiju. Tu je ova jeftina esejistika i bila potrebna. Stranice i stranice danas valja složiti pažljivo i neće biti jasno da li Velmar-Janković citira Nikolaja žičkog ili on njega, da li zajedno citiraju i sve ono od V. Vujića do D. Ljotića. Dosadno i bezdarno. A tek će ozbiljni istraživač tekstova pokazati - a delom je to i dokazano - da je to ko zna koji po redu calque starih i zaboravljenih slovenofilskih floskula. Kod Justina i Nikolaja postoji antologija takvih preuzimanja, prevođenja i falsifikata. Sve u smeru i smislu koji je još 1922. odredila Isidora Sekulić u zapisu Maran atha: mrtva je zapadna misao, truo je Zapad a slovenska, posebno ruska misao stoji i uzrasta jer se i ne razvija. Ona stoji u nekoj metafizičkoj ravni, i izranja kao nada u magli čovekovih teskoba. Stoji jer nije onaj refleksivni nemir duha koji je zlo sa Zapada - stoji i u svom mrtvilu raste. I mi smo tu negde u viziji famoznog „beogradskog čoveka“, mi ne znamo mnogo o našim počecima, ali je bitno da ne siđemo „s dosadašnjega puta“. Nismo mi Evropljani, i ne daj Bože, jer što je država manja rastu slike veličine „kao što su pod Turcima rasle one nemanjićke“. Od Homjakova i Leontjeva do umornog Solženjicina te se magle nude kao misao. Vratio se Velmar-Janković i nije jedini, a doček im je odavno priređen. Prepoznali su ih bezdarni proroci koji su ne jednom zatajili sa svojim proročanstvima, slavni ratni duhovnici s tenkova i vrli kaluđeri sa svojim traktatima o ratnim ciljevima svojim. Naravno i vanredni i redovni besmrtnici dične SANU koji ne priznaju rezultate poslednjeg svetskog rata. U očekivanju novog. I malo ko ima snage da kaže da je zaborav koji je pratio ovaj spis bio ne samo zaslužen nego i neka vrsta uljudne nagrade na kakvu nam - kao ljudima - valja pristati kada se ishodaju svi putevi i kada bespuća ostanu za nama. U svom kretanju nazad, i sa svojim pogledom u veliko Ništa, palanka ne pristaje na zaborav i večni mir. Politička palanka ipak neguje svoju tradiciju i neguje je možda i protivno volji čoveka koji je svoje zabune platio. Iako nema dramske „pretpostavke“ i ovaj se mali esej može dramatizovati. I to je nazvano „postdramski esej“. Može i tako. Onaj ko zna nešto o Brehtu ostaje zbunjen nekim pasažima koji se koriste kao svojevrsna idejna nadgradnja, dok Bela Hamvaš sebe ne bi prepoznao na ovom mestu. I ta je nadgradnja problem. Uvedeni su likovi koji dociraju, narodni neki učenici koji prate Profesorku istorije koja predaje disciplinu koju sigurno naučili nismo. Dobar pozorišni kritičar je zapazio da svi oni „nude gomile floskula i informacija koje nemaju nikakvu poentu“. To ne. Poenta se te večeri na kalemegdanskoj tvrđavi osećala višestruko kao nadgradnja - nju je ponudilo ovo naše beogradsko-srpsko vreme. Znak se lako čita. Identitet se traži i sada onamo gde jednom - daleke 1938. - nije bio nađen. U maglama mitomanije i izmaglicama nihilizma. Ovaj hommage nedićevskoj Srbiji se tako i nametao - a možda ni režiser ni glumci nisu krivi za to. Dobri glumci sigurno nisu. Pozorište dobija prednost nad dramama - to je negde iz Brehta i tu je objašnjenje stvarne poente nikle iz „nadgrađivanja“. Tu je - ili se čini da je tu - i ona Koštuničina poruka iz 2002. godine naciji i eliti nacionalnoj iz Obraza, o jedinom nekom našem srednjem putu - večno „između“ - kojim nas večno vodi „putovođa naš Nikolaj“. I s njim kohorta duhovnika i docenata hiromantije i crne magije, koju danas neguje dobar deo nacionalne elite okrenut prošlosti i zagledan u veliko ništa. Politička palanka se zajedno s intelektualnom elitom još jednom ogleda u starom ogledalu. I ne miri se s agonijom palanke - ne, opsednuta je njome jer je makar po tome drugačija od svih. Po tome je i prepoznatljivo njeno mesto u tamnom vilajetu - ne uzimati ništa jer se može uzeti i ono što se neće  BETON BR.26  DANAS, Utorak 21. avgust 2007.   Piše: Dragoljub Stanković LAKOĆA PROVIDNOG                           Saša Radojčić, Providni anđeli, 2003;                                         Poezija, vreme buduće, 2003;                             Nema ničeg, ako nisi, www.meta-fora.com, 2005.     Kritičar Saša Radojčić tautološki opisuje pevanja, isto objašnjava istim, šestari po njihovoj površini, analizira mene, navodi motive, izbegava rizične i dublje zaključke, uvide i sinteze, za skoro svakog pesnika piše da je jedan od najznačajnijih, ali mi ne vidimo vrednosni kriterijum ovog kritičara. O tome zašto da čitamo baš tog pesnika, a ne nekog drugog i šta on sve može da znači savremenom čitaocu, Radojčić ne govori dovoljno. Teze mu nekako padaju s neba, bez objašnjenja, i često prihvata floskule koje kao repovi prate pojedine pesnike. Iza obrazine objektivnosti, on nema nikakav kritičarski stav. Na primer, po Radojčiću, iskoračivši iz vekovnog hadskog prostora srpskog pesništva, Danilov je u zamenu pružio lirsku mekotu i obilje, privatnu mitologiju provincije, sfumatičnu atmosferu i magiju muzike, deminutive i kristale, ćilibar i makove, boju i svetlost... Ovo nije negativna kritika, ovo je diletantsko ushićenje kičem koje gotovo svako nužno ispoljava kada piše pozitivno o D. J. Danilovu. Bećković u poemi „Ćeraćemo se još“ samo pozajmljuje svoj glas kolektivu koji kazuje svoju sudbinu. Kritičar nam dalje objašnjava: Jer, ćerani i koji ćeraju, to smo mi, a Ćeranija ova je zemlja. Da li to važi i za kosmopolitske generacije vaspitavane na ljubavi, naklonosti, a ne na mržnji prema Drugom? Tragedije u srpskoj kulturi čas nema, čas ima: Ovo nije vreme heroja, pogotovo ne tragičnih (povodom Jelenkovića), mada: srpska kultura u celini vidi veliki ep kao svoj apsolutni vrhunac... savremenost kao opadanje, promašaj... ako ne baš kao izdaju. Kad ispituje status imaginacije kod Aleka Vukadinovića, on kaže da je ovaj pesnik svoj glas doveo u rezonanciju sa praglasom svog naroda, da je simbolika ovog pesnika omogućena upravo posezanjem za prajezikom, jezikom iskoni koji je, ako je ijedan jezik, bio najbliži mogućnosti da dodirne, mada ne i rasvetli, ono neizrecivo. Radojčić samo ponavlja naučenu frazu o tzv. maternjoj melodiji, ali da li ona stvarno postoji u tekstu i gde? A možda ju je još i Nastasijević izmislio? Recimo, Radomir Konstantinović piše da se Nastasijević svojim pesničkim programom, paradoksalno, najviše udaljio od melodije govora svog naroda, stigavši do jednog veštačkog jezika. Saša Radojčić ipak najviše voli da piše o nekoliko svojih omiljenih osrednjih pesnika, koji su izgleda najbliži istom takvom osećanju sveta. Kakvu vrednost ima pojam „verizma“ koji tako često koristi ili pojmovi „istine“, „iskrenosti“, „slikovnosti“, „koherentnosti“, „melanholije“, itd? Mogu li oni biti dovoljni za vrednovanje jednog pesničkog dela? Radojčić očigledno smatra da mogu jer se na njima i zaustavlja. Kako ovaj kritičar po sopstvenim rečima demonstrira svoje visoke kriterijume? Govoreći o vojvođanskoj sceni, pesnike deli ovako: Prvu grupu čine pesnici koji u širem kontekstu... zauzimaju istaknuto mesto... nosioci značajnih poetičkih ideja i inovacija. Druga grupa okuplja pesnike kojima je kritika dala nagrade uvrstila ih u antologije. Treća grupa su niz solidnih pesnika... sa postojanim prisustvom... I zaključuje, najvažnije je pitanje mreže uzajamnih uticaja što bi trebalo da je uklapanje u šire nacionalno pesništvo, kao i ex-Jugoslavije i Vojvodine same. Dakle, nema nikakvih kriterijuma sem zatečenog stanja, status quo je vrhovni zakon. I svako može svugde da pripadne. Radojčić nema dublji uvid u pesnički posao, a želeo bi da i sam pripada navedenoj mreži. Zato skromno, u trećem licu, i svoju malenkost uvodi u kratak spisak najboljih pesnika devedesetih, dok kao kritičar piše setne krituljke koji ništa ne problematizuju. Krituljak je neverovatno kratak prikaz nekog pesničkog dela, po pravilu uvek pohvalan, plošan kao diploma, frazerski, ponavlja pesnika i jedino mu je važna raspodela moći u srpskoj književnoj palanci. Neretko ovaj kritičar polazi od nagrađivanosti pesnika kao od dokaza njegove vrednosti. U krituljcima S. Radojčića se ne oseća ta strast na koju se on poziva, ta služba poeziji, niti su on i njemu slični tajno društvo koje brine o poeziji. Pre se oseća bezličnost, sterilnost i upornost u objavljivanju, dakle, oni su javno društvo koje poeziju ubija. Kao i M. Pantić, Radojčić visoko vrednuje turbo-nacionaliste krijući se iza maske fragilnog i nesigurnog govora. Evo kako Radojčić aktuelizuje poeziju Đorđa Sladoja: u njoj se bolna novija istorija srpskog naroda destilira u patnju kojoj je kroz istoriju svagda izložen pojedinac. Da li to poezija postaje patnja ili je izražava i da li je i to dovoljno za vrednost? Radojčić često bez mnogo obrazlaganja ovako kratko poentira ne videći sopstvenu (nacionalističku) jednostranost ili bar nejasnost. Njegov analitički govor koristi kao sintetičke proteze svaku vrstu retorike (anahronoromantičarsku, nacionalističku, akademsku, kvazikritičku, amatersku) zavisno od pesnika o kome piše. Ovde se zapravo radi o želji za pripadanjem. Kod Radojčića je sve nekako uzgredno i sve se podrazumeva, nasuprot filozofskom stavu koji uvek sumnja baš u najočiglednije. Nepoentiranost njegovih kritika ponekad je poražavajuća. Pošto ne oseća o čemu je reč, voli da sebi postavi neko pitanje i da se onda muči sa odgovorom, ne bi li na kraju, kako-tako, zaključio nešto proizvoljno (npr. tekst U čije ime govori pesnik?). Vrednost je hijerarhija, ne uravnilovka. Da bi se do nje stiglo mora se razlikovati i razdvajati dobro od lošeg. To bi bio kritički govor par excellence. Radojčić piše da on nije za zaoštravanje poetičkih odnosa zarad ono malo sigurnosti neophodne svakoj duhovnoj delatnosti. Koja je to sigurnost? Ne vidim drugi odgovor osim da se radi o njegovoj ličnoj sigurnosti kao pesnika i kritičara, kao i drugih koji nas u periodici zatrpavaju diskursom isprazne kritičarske moći. Radojčić je promoter i prikazivač, ne i pravi kritičar. To su, dakle, sasvim Providni anđeli koji uzaludno pokušavaju da budu naša Poezija, vreme buduće dok im je glavni imperativ: Nema ničeg, ako nisi  BETON BR.25  DANAS, Utorak 7. avgust 2007.   Piše: Nemanja Mitrović PRIPOVEDANJE TEORIJE                                     Novica Milić, Šta je teorija, Institut za književnost i umetnost,               Beograd 2006.                                                                                  Solomon reče: Nema nijedne nove stvari na zemlji. Kao što je Platon zamislio da je sve znanje samo sećanje, tako je i Solomon dao svoj iskaz da je sve što je novo samo zaborav.                                      Frensis Bejkon, Eseji, LVII     U prikazu ABC Dekonstrukcije Branko Romčević je istakao kako osnovnu stilsku odliku ove knjige čini uklapanje didaktičke i autorske komponente: „Izbegavajući da svoj rad svede na predstavljanje tuđih mišljenja o dekonstrukciji, tokom cele knjige N.M. je izlagao i vlastito viđenje problema... usađujući ga u nešto što bi se uslovno dalo označiti kao sloj primarnih informacija o Deridi, de Manu i njihovim imenima obeleženim teorijskim praksama.“ (Reč, br. 50 - oktobar 1998). Posle gotovo deset godina Novica Milić se ponovo vraća ovom stilu u Šta je teorija. Međutim, knjiga ABC Dekonstrukcije predstavljala je, kao što i naslov kaže, odličan uvod u dekonstrukciju, dok se poslednje Milićevo delo ne ograničava na neku specifičnu teoriju, već u prvi plan ističe razumevanje same teorije: „...ne bavim se nekim pregledom književno-teorijskih stavova u ovom trenutku istorije (na početku 21. veka) nego problemom same teorije onako kako ona vidi sebe u jednoj simultanosti koja je neophodna za njenu samorefleksiju i njenu spekulaciju.“ (Šta je teorija, str. 71) Dakle, knjiga se bavi pitanjem teorije kao književne teorije, tj. pokušava da u središte stavi samu književnost, ne samo kao predmet znanja, već kao njegov izvor. Očigledna je i promena interesovanja kod autora. U prvom planu više nisu Derida, de Man ili Niče, već dvojica, u našoj sredini neopravdano zanemarenih filozofa, Stjuart Grinčrč¹ i Džon Kiting². Pozivajući se na njihove stavove Milić formuliše tezu da teorijski tekst koji se služi književnim sredstvima postaje književna teorija književnosti, a ne teorija književnosti. Znanje koje se odvija kao događaj alosemije, podleže načelima narativizacije, dramatizacije i diseminacije, i takvo znanje u suštinskoj meri jeste - književno znanje. Zbog toga ono ne može biti izveštaj o događaju koji je postojao pre, i nezavisno od govora. Tek kroz govor se događaj izdvaja iz struje opšteg zbivanja i ustanovljuje kao takav. Istim putem kreće se i Stjuart V. Grinčrč u knjizi Aksiološki infinitiv (The Axiological Infinitive, Cambridge University Press, Cambridge - Boston, Vol 1. 1980; Vol 2. 1987. Vol 3. 1991). Poput Milića i Grinčrč piše o beskrajnoj nesavršenosti teorijskog saznanja zbog koje nijedna istina nema pravo na primat. Iza svega što vredi stoji neka priča - gde god postoji vrednost postoji metabola (narativni preokret, zaplet) kojom se činjenice preoblikuju u smislen poredak. Nezamislivo je ljudsko iskustvo koje ne bi bilo istorijsko i zato je jedini autentičan odnos prema svetu - književnost. Prema uobičajenom shvatanju istoričar se, za razliku od romanopisca, bavi događajima i njihovim akterima koji postoje u stvarnom svetu izvan njegove svesti. Smisao istorijskog narativa trebalo bi da bude nedokučiv čak i najboljim istoričarima. Ali to što oni nisu svesni smisla priče koju pričaju ne znači da taj smisao ne postoji. Posao istoričara bi se mogao opisati kao nastojanje da se iz haosa događaja obavi odabir elemenata priče. Kada se o nečemu priča to znači da se događaji nižu ne po uzročno-posledičnim vezama, nego po vezama svrhe kojoj vode, a zbog razloga logički podređenih toj svrsi. Podaci koji u tako uređenom nizu ometaju zaplet, tako što nemaju uticaja na priču, bivaju odbačeni - moraju da tragaju za nekom drugom istorijom. U knjizi Estetska harmonija i naučna istina (Aesthetic Harmony And Scientific Truth, Oxford University Press, Oxford - New York, 1989), Džon Kiting se bavi problemom matematičkih postulata i dolazi do sličnih rezultata kao Grinčrč. Navodeći primere odbacivanja Euklidovog 1. i 5. postulata od strane Rimana i Lobačevskog, Kiting zaključuje kako su geometrijski aksiomi samo konvencije - naš izbor između svih mogućih dogovora uslovljen eksperimentalnim činjenicama, ali slobodan i ograničen jedino nužnošću izbegavanja protivrečnosti. Koje činjenice naučnik treba da posmatra kada ih ima beskonačno mnogo? Kada bi imao na raspolaganju beskonačno vreme bilo bi dovoljno da gleda i dobro zapaža, ali on nema vremena da sve vidi i zato mora da vrši izbor. Izbor činjenica mora biti metodičan i zato naučnik kreće od stvaranja metoda. Pravi rad pronalazača sastoji se u odabiru kombinacija, u izbacivanju nepotrebnih, tj. u izbegavanju truda oko njihovog gomilanja, ali tako da pravila kojih se treba pridržavati pri odabiranju budu posebno osetljiva. Taj izbor se vrši na temelju harmonije - matematička rešenja biraju se na osnovu matematičke lepote, harmonije brojeva i oblika, na osnovu geometrijske elegancije. „ To je pravi estetski osećaj koji je poznat svim matematičarima“ (Aesthetic Harmony And Scientific Truth, str. 271) Pišući o Šta je teorija Nenad Daković (NIN, 21.6.2007) se zadržava na Milićevoj analizi Velekove i Vorenove Teorije književnosti, na kritici institucije univerziteta, i tako previđa uticaj Kitinga i Grinčrča, uticaj zbog koga Šta je teorija dobija jednu novu dimenziju. Daković ne greši kada ističe filozofičnost Milićevog pristupa i kada kaže kako je Novica Milić univerzitetski profesor književnosti svestan svog disciplinarnog ograničenja, ali time ostaje na površini i previđa pravi značaj ove knjige. Stav Ludviga Vitgenštajna o istini, moto ključnog poglavlja Teorija u književnome (Šta je teorija, str. 123-142), vodi nas do osnovne odlike dela. Novica Milić nije samo univerzitetski profesor svestan sopstvenih disciplinarnih ograničenja, već teoretičar koji pravi jedan bitan preokret - on teoriju pripovedanja transformiše u pripovedanje teorije. Time Milić hrabro upućuju čitaoca da njegovu teoriju čita kao priču, a onda da i u njegovu priču slobodno sumnja kao i u sve ostale priče, jer, prema pomenutom Vitgenštajnovom stavu: „Istina jasno i nedvosmisleno nudi uslov sopstvenog osporenja. Ona kaže: ovo sam ja i dok sam tu važi ovo moje, ne bi me bilo ako možeš da dokažeš da važi suprotno, obožavam kad pokušavaš da me opovrgneš, obožavam da mi ne veruješ“ ¹ Poznat i kao prevodilac Sretena Ugričića na engleski, urdu i svahili ² Autor romana Društvo mrtvih filozofa po kome je snimljen skoro istoimeni film  BETON BR.24  DANAS, Utorak 24. jul 2007.   Piše: Dejan Ilić UGARAK                                                               Petar Milosavljević, Ideje jugoslovenstva i srpska misao, Logos, Valjevo, 2007.     Rasprave o uzrocima raspada socijalističke Jugoslavije i ratovima koji su potom usledili ne jenjavaju; naprotiv, sve ih je više i sve su oštrije. Međutim, uprkos strasnim (ostrašćenim) neslaganjima oko učešća građana, političara i ustanova Srbije u postsocijalističkim obračunima jugoslovenskih naroda, naziru se obrisi minimalnog konsenzusa kada je reč o ulozi pojedinih aktera i institucija. Uzimali joj to za zlo ili ne, tumači se ipak ne spore oko uticaja Srpske akademije nauka i umetnosti na političke procese i masovna gibanja naroda s kraja osamdesetih. Izgleda kao da je postignuta opšta saglasnost da je SANU, najvidljivije posredstvom ozloglašenog Memoranduma, bitno uticao na nacionalnu homogenizaciju u Srbiji, i agresivno se zauzeo za spas Srba od višedecenijske „sfrjotske“ nepravde. Bio to neutemeljeni, resantimanski nacionalizmom ili legitimna zaštita nacionalnih interesa, oko sadržaja Memoranduma i prirode političkog delovanja SANU više nema razloga raspravljati: ideološka pozicija te ustanove - nacionalna/nacionalistička zaštita (navodno) ugroženog srpstva - nedvosmislena je. Bar se meni tako donedavno činilo. Proteklih godina jedan osvedočeni Srbin - Petar Milosavljević - istrajno se trudi da svuče veo ispod koga se krije prava istina, ne samo o SANU nego i o Matici srpskoj, Vukovoj zadužbini, srpskim univerzitetima, Zavodu za udžbenike - sve ustanovama od nacionalnog značaja. Na sopstvenu žalost i nelagodu, Milosavljević ne može a da ne zaključi da su sve te institucije radile na štetu Srba i Srbije: „Ponašanje intelektualaca u srpskim nacionalnim institucijama, u kriznim vremenima, koja su nastupila krajem 20. veka, nije bilo u skladu ni sa naučnim ni sa srpskim nacionalnim interesima. To ponašanje nije moralo biti samo rezultat prostog nesnalaženja i zbunjenosti. Ono je, sudeći po dešavanjima, bilo i rezultat smišljenih strateških poteza.“ Strategija je, otkriva Milosavljević, bila - hrvatska; i išla je u korist - Hrvata. Da su SANU, Matica srpska, Vukova zadužbina, srpski univerziteti, Zavod za udžbenike planski radili prema hrvatskim programima i za hrvatske interese, Milosavljević je shvatao sporo i zaobilazno. Ukratko, do Drugog svetskog rata, objašnjava Milosavljević, dubrovačka književnost bila je srpska. Ali, posle Drugog svetskog rata u srpskoj nauci o književnosti temeljno je sproveden „hrvatski filološki program“. Program su sprovodili ugledni i mahom, priznaje Milosavljević, pametni Srbi. Njih je hrvatska strana poslala da se kao krtice ubace u najvažnije srpske naučne i obrazovne institucije i u njih ugrade stav da je dubrovačka književnost hrvatska. Milosavljevićeva magistralna teza glasi: ako je dubrovačka književnost hrvatska, onda su hrvatski i deo Crne Gore, deo Srbije, cela Republika Srpska i cela „Republika Srpska Krajina“. Zbog toga, vapi Milosavljević, jeste bilo i još uvek je od sudbinskog interesa da srpske institucije brane i odbrane dubrovačku književnost od hrvatskih nasrtaja. Na Milosavljevićevu žalost, srpski izdajnici, ubačeni u ključne nacionalne ustanove kao hrvatski špijuni, uspešno sabotiraju odbranu. Milosavljević nema kud nego da rezignirano zaključi: „Sadašnjoj srpskoj dezorijentaciji treba tražiti leka. A lek se može naći ako se da tačna dijagnoza stanja. Izvor srpske patologije, po mojim analizama i saznanjima, ne treba tražiti u celom srpskom narodu već u njegovom žarištu. To žarište patologije je u onim nacionalnim institucijama koje su odavno ‘najslabije tačke srpskog naroda’...“ I od zla ima gore, pomišlja zainteresovani posmatrač i – greši. Jer, Milosavljevićev opis stanja srpskog društva i lociranje žarišta krize tačni su. Nije sasvim neobično ni kako je Milosavljević – zaobilazno, preko Dubrovnika – stigao do svojih zaključaka. Ali, nikako ne bi valjalo da Milosavljević i njegovi istomišljenici i dalje leče Srbiju. U tom slučaju, nema nam spasa. Napomena Petar Milosavljević je krajem pedesetih i u prvoj polovini šezdesetih bio glavni i odgovorni urednik novosadskih Polja; urednik Letopisa Matice srpske bio je od 1969. do 1979. Od 1971 predaje na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde redovni profesor postaje 1988. Od 1976. do 1979. bio je direktor Instituta za jugoslovenske književnosti i šef Katedre za jugoslovenske književnosti i opštu književnost. Držao je i kurseve studentima postdiplomskih studija. Svi Milosavljevićevi stavovi dati u tekstu navedeni su ili prepričani iz njegove knjige Ideje jugoslovenstva i srpska misao  BETON BR.23  DANAS, Utorak 10. jul 2007.   Piše: Dejan Ognjanović DA, SJEĆAM SE                             Zoran Živković, Amarkord, Laguna, 2007.     Ime Zorana Živkovića dugo je vremena bilo sinonim za naučnu fantastiku (SF) zahvaljujući njegovom višedecenijskom pregalaštvu na polju izdavanja ove vrste (sub)literature, ali i njegovim pionirskim radovima iz teorije tog žanra. Kada je, pomalo iznenada, ovaj autor odlučio da se pozabavi pisanjem proze, neki su, po inerciji, nastavljali da ga svrstavaju u SF, iako je on sam stalno isticao da to što piše nije naučna fantastika. Ako se pomnije zagledamo u Živkovićevo pisanje, uvidećemo da njegovo ostranenie nije ukorenjeno u uobičajenim motivima SF-a. Začudnost njegove proze odbija racionalizaciju tipičnu za američku žanrovsku prozu i umesto toga pokušava da se približi magijskom realizmu koji su patentirali južnoamerički pisci poput Borhesa ili literarnoj fantastici jednog Ruždija i Bulgakova (s kojima je na zadnjoj korici ovog izdanja upoređen). Njegova najnovija knjiga Amarkord reklamira se kao roman-mozaik, sa nizom fragmenata-priča povezanih lajtmotivom sećanja. Ova forma za njega nije nova, kao ni motivi sećanja, priče i pripovedanja, biblioteke, odnosa pisac-čitalac (i, u širem smislu, stvaralac-konzument). U tom smislu, Živković je vrlo dosledan autor, čiji je svet prepoznatljiv ne samo zato što mu se on često vraća, već i zato što ovaj počiva na prizivanju nekih od najčešćih toposa književnosti XX veka. Aluzivnost Amarkorda se, pored ostalog, sastoji i u naslovima poglavlja pozajmljenim od klasičnih i svima poznatih književnih naslova, kao što su Zločin i kazna, Vašar taštine, Čarobni breg i sl. Bez brige: Živković neće, poput pomenutog Borhesa, posezati za opskurnim (ili fiktivnim) naslovima i autorima, i tako poljuljati vaše samopouzdanje govoreći o knjigama za koje niste ni znali da postoje. Iako, navodno, „nije prorok u svom selu“ (što često ističe u medijima i prilikom primanja nagrada), on kao da ipak žudi za populističkim prihvatanjem, ali tako da još uvek bude smatran „ozbiljnim“ književnikom. Zato Živković citira isključivo naslove koji će zvučati poznato čak i onima koji se sa njima susreću jednom godišnje, tokom ritualne posete Sajmu knjiga. Što je najbolje, od čitaoca se i ne traži da pomnije poznaje rečena dela, jer se piščevo aludiranje zaustavlja na asocijativnosti naslova, ne zadirući u specifičnosti njihovih tema ili ideja. Ovaj postupak u Amarkordu ima učinak puke dosetke bez dublje konotativne vrednosti, i stvara utisak dubine tamo gde je zapravo nema. Konkretno, poglavlja sa pozajmljenim naslovima imaju repetitivnu strukturu radio-drama, utoliko što se bez izuzetka sastoje iz kratkih razgovora između dva junaka. Sećanje se, stoga, eksplicitno tematizuje kroz dijaloge likova. Utoliko je Živković „lagan“ pisac, zahvalan za čitanje u prevozu ili na plaži, budući da ne iziskuje preteranu koncentraciju, predznanje ili ulaganje u „čitanje između redova“: sve što je pisac imao da kaže, kazao je u samim redovima, kroz svoje likove. Njegova proza blaženo je lišena višeznačnosti ili, daleko bilo, ironije. To njoj, i pored svih literarnih aluzija i pokušaja očuđavanja, daje jednokratnu upotrebnu vrednost. U pokušaju da bude što „univerzalniji“, Živković seče svaki mogući koren sa ovim (ili bilo kojim drugim) podnebljem, tako da njegovi likovi i ambijenti umesto u Srbiji iz ove, ili neke druge, paralelne stvarnosti, zapravo obitavaju u vazdušasto-bezličnom prostoru apstrahovanom od svake konkretnosti. Svedeni na tipove i funkcije, njegovi junaci su tek lutke od kartona u rukama autora, koji trbuhozborački suflira njihove replike ogoljene do nivoa suve razmene informacija, bez ikakve životnosti ili lepote po sebi. To Živkovićevo pisanje, možda, čini pogodnijim izvoznim artiklom, budući da ima vrlo malo onoga što bi moglo biti „izgubljeno u prevodu“; suvoparan i obezličen do krajnje apstraktnosti, njegov „stil“ je lišen svakog soka i konkretnosti koji, inače, krase vrlo ruskog Bulgakova, vrlo argentinskog Borhesa... Iako po sebi umereno zanimljive, crtice koje sačinjavaju prvi i najveći deo Amarkorda teško da se po svojim dometima suštinski razlikuju od zbirki priča „iz istog sveta“ nekih SF pisaca, poput Asimova i njegovih varijacija na Tri zakona robotike u zbirkama kakve su Ja, robot i druge. Dakle, to su manje ili više uspele dosetke sa mlakim preokretom na kraju, koje će svežije delovati onima koji nisu čitali njihove bezbrojne varijacije u naučno-fantastičnoj obradi - dakle, čitaocima „ozbiljne“ književnosti. Ma koliko to bilo suprotno Živkovićevim ambicijama, prvi deo njegove zbirke je ipak bliskiji Asimovu nego, recimo, Borhesu, čija bi se Opšta istorija beščašća mogla, površno gledano, prizvati kao daleki model - samo da bi smesta bila prepoznata kao beskrajno kompleksniji, multidimenzionalni mozaik jednog autora-čitaoca koji, za razliku od Živkovića, ne pati od snobovštine u izboru svoje literature, i koji je u posedu alhemijskog umeća da u suvo zlato preobrazi i tzv. „trivijalne“ žanrove, što Živkoviću ipak ne polazi od ruke. Čitalac će se uzalud probijati kroz minijature koje sačinjavaju prvi deo, očekujući da ukupna vrednost celine nekako prevaziđe ograničeno dejstvo delića, ali to se ne dešava, sem na najpovršnijem nivou, kroz prizivanje „živih knjiga“ iz Bredberijevog Farenhajta 451 u poslednjoj crtici tog dela Amarkorda. Što nas ŽIVKOVIĆ CITIRA NASLOVE KOJI ZVUČE POZNATO ČAK I ONIMA KOJI SE SA NJIMA SUSREĆU TOKOM RITUALNE POSETE SAJMU KNJIGA. OD ČITALACA SE I NE TRAŽI DA POMNIJE POZNAJU REČENA DELA, JER PISAC NE ZADIRE U SPECIFIČNOSTI NJIHOVIH TEMA ILI IDEJA dovodi do drugog dela, naslovljenog „Trg“. „Poprište radnje drugog dela knjige,“ obaveštava nas uvek pouzdana zadnja korica, „jeste jedan prividno bezazleni gradski trg koji će postati žiža susticanja puteva četvoro protagonista u očajničkoj potrazi za lepotom.“ Avaj, ako zaronimo u konkretnost tog dela knjige, uvidećemo da je on dubiozno povezan sa prethodnim (budući da tema sećanja, koja dominira prvim delom, u drugome nije značajnije prisutna). Štaviše, mnogo jasnija veza sa prvim delom je u tome što je i drugi građen po načelu proizvoljnosti i površnih pokušaja zasenjivanja prostote, bez istinske supstance iza svoje začudne fasade. Naime, paralelnom montažom nam se prikazuju životi četiri sasvim obična lika koje povezuje potreba za lepotom. Tako, jedna kelnerica sanja o svetu sačinjenom od knjiga, slepi ulični svirač o bojama muzike, čuvar u muzeju o svetu od slika, a čistačica i blagajnica jednog art-bioskopa - o beskrajnoj orgiji umetničkih filmova. Deus ex machina im niotkuda ostavlja: „zaboravljenu“ beležnicu kafanskoj knjigoljupki, „ostavljene“ umetničke skice muzejskom slikoljupcu, „zaostali“ DVD tetkici iz bioskopa i „udeljeni“ muzički CD u šeširu slepca. Ti predmeti ih, iz nekog razloga, navode da ostave svoje poslove i pohrle na trg, gde odjednom vide svet kao biblioteku, odnosno galeriju slika, tj. neprestano treperenje muzike i (isključivo artističkih) filmova. I to je sve. Ushićenje bez pokrića, ekstaza bez sadržaja, apoteoza bez zasluge: „očajnička potraga za lepotom“ ovih likova završava se isforsiranim, usiljenim hepi-endom niotkuda, u kome slučaj obećava „dublji“ smisao u naizgled kompromitovanim egzistencijama. Tako Živković (u pokušaju da preotme deo fanovske baze poznog Pavića?), svojom prozom obećava iskupljenje polunačitanim domaćicama, čistačicama, kelnericama i slepcima, koje će njegov Amarkord podsetiti na nešto što su možda, davno, u nekom drugom životu, čitali ili bar poželeli da pročitaju. I ovo prisećanje biće ključni element koji će Živkovićevom sasvim običnom mađioničarskom triku prodavanja magle u očima čitalačkog sveta podariti auru „magije“. Da, sjećam se..  BETON BR.22  DANAS, Utorak 26. jun 2007.   Piše: Goran Cvetković LUKRATIVNI STEREOTIPI                             (Madagaskar, drama Mariuša Ivaškevičiusa, Malo državno        pozorište, Vilnus, Litvanija, reditelj: Rimas Tuminas, maj 2007, 52. Sterijino pozorje u Novom Sadu)                                           Već dugo pričam jednu priču kao ilustraciju izbegavanja odgovornosti angažovanog pozorišta. Pre desetak godina upoznao sam izvesnog Antona Adašinskog na jednom međunarodnom Festivalu alternativnog pozorišta u Erlangenu u Nemačkoj. Adašinski je bio ne samo višestruki pobednik dotičnog i sličnih festivala, nego i pravi pozorišni guru mladih glumaca i igrača širom Evrope. I pored svog stalnog tabora u bivšoj istočnoj Nemačkoj, gde se, sve bežeći od Sovjetskog Saveza, odavno bio nastanio u Drezdenu, imao je i neverovatno uticajnu Školu na točkovima (School On Weels), koja je ostavljala sestrinske pozorišne trupe svuda po Evropi. Inače klovn i performer, ovaj pozorišni znalac i entuzijast igrao je jednu laku predstavu o zaljubljivanju dvoje mladih uz elemente vesele šagalovske fantastike, praćene intenzivnom muzikom. Ta jednostavna pričica otkrivala je velikog umetnika ali kao da je radio levom rukom. I kada sam ga pitao zašto u vreme važnih društvenih događaja u svojoj zemlji, sa tako istančanim ukusom i znanjem, ne odgovara pozorištem na akutna društvena pitanja, on mi je odgovorio, navodeći i nekoliko naslova, da je do skora to i radio, ali da je prestao jer ga inače niko ne bi zvao na važne evropske i svetske festivale! Jer, kaže tada Adašinski, koga je briga za teške probleme u predstavama? Ljudi vole da se malo nasmeju i da se u pozorištu pre svega zabave. Menadžeri i selektori festivala to dobro znaju, a veliki umetnici to brzo shvate i nauče. Te iste godine video sam i jednu izuzetnu trupicu: dvoje vanserijskih plesača, njihov reditelj i direktor putovali su od festivala do festivala, sve bežeći od rodne Moskve i prikazivali nekoliko predstava pozorišta Black Sky White, na ruskom Čarno nebo bjaloje. Izvanredan glumački potencijal i razigranu maštu ova trupica arčila je na programe sastavljene od kratkih petominutnih scena-numera u kojima su u izmaglici suvog leda, uz atraktivnu gustu i tešku muziku izvodili neke neopisive akrobatske veštine. Oni su skakali, lebdeli, premetali se i maltene otkidali delove tela sa sebe, pa ih ponovo vraćali, u virtuoznim pokretima svojih gipkih udova. Neočekivane slike ovog performansa stvarale su specijalnu magiju koja se gledala u pobožnoj koncentraciji i sa zebnjom, kao da igrači nastupaju na trapezu. Ali, tu počinje i završava se svaka veza ili sličnost sa pozorištem. Naime, ta tako neobična forma zapravo je sve što ovi vrsni umetnici imaju i hoće da prikažu svojoj publici na festivalima. To liči na skupu zabavu na bogataškim brodovima kojima ostareli bračni parovi putuju oko sveta pa se posle večere odmaraju uz atraktivan program, jer dug je put oko sveta. Taj osećaj dobro plaćene vrhunske zabave za dokone bogataše, kojima se klanjaju nesrećni umetnici jednog sveta u propadanju, duboko me je pogodio jer sam osetio puno saučešće sa mukama siromašne ruske braće iz jedne takođe raspadnute zemlje kao što je i naša. To je na neki način i poraz i poniženje umetničke veštine. Mislim da je svet iza bivše Gvozdene zavese otkrio kako da se domogne bolje društvene pozicije na sada već sasvim pristupačnom tržištu umetničkih vrednosti Zapada. Našli su ključ - igraju samo zabavne, ali virtuozne i začudne predstave, koje ne znače ništa a uzbuđuju sva čula. Tako nastaju novi dramski tekstovi i predstave, naravno i stil igre i režija. Glumci su spremni na sve jer moraju biti najbolji, čitaj najatraktivniji, najžovijalniji, najbrži, najdrskiji, najluckastiji, najduhovitiji..., da bi prikazali sve svoje kvalitete što pre jer zapadni konzument umetnosti nema mnogo vremena. Mora biti uslužen brzo i efikasno. To je standard! I naravno, ta velika pozorišna industrija uspeha napreduje i puni baterije mehanizma spektakla a sve u službi proizvodnje kapitala! Grupa iz Vilnusa dobro je savladala ove veštine. To je prava pobednička predstava. Tekst je dovoljno bleskast i neobičan, tema je moderna: odnos prema nacionalnim pitanjima ex-katedra. Glumci su vešti i maštoviti, veseli i neumorni. Prostor je dinamičan i atraktivan, komad nije predug i ne boli mnogo. Ne postavlja zaista ni jedno pitanje, a bavi se i emigracijom i porodicom i ljubavlju i uspehom i takmičenjem. Sve to u prihvatljivoj formine forme formi. Nevolja je jedino što takav pristup pravo i duboko ljudsko pozorište odvodi na estradu modne piste, jer tom duhu pokazivanja novotarija i izazivanja divljenja najprimerenija je ova predstava iz Viljnusa. Ako je na ovaj način trebalo da se obavestimo o novom pozorištu Evrope, dobro smo se obavestili - da slučajno ne krenemo u te vode. Verujem da naše pozorište na Balkanu ima još uvek dovoljno stvarnosti za inspiraciju i nema nimalo potrebe za tako drastičnim udvaranjem umornom Zapadu. Neka tako bude i dalje  BETON BR.21  DANAS, Utorak 12. jun 2007.   Karaoke obračun Željko Obrenović i Aleksandar Ilić, Srpski psiho, Laguna, 2007.   Muzička podloga: Psycho Killer, Talking Heads     Peva: Dejan Ognjanović BUBULJIČAVA FILOZOFIJA SRPSKOG PSIHA     Ako verujete svemu što pročitate na koricama knjiga, onda će vas omot Srpskog psiha uveriti da u rukama imate „Najbrutalniji srpski roman trećeg milenijuma!“ koji, ni manje ni više nego lupa „šamar učmaloj i staromodnoj srpskoj savremenoj književnosti.“ Ako, pak, naivno nasednete gromopucatelnom marketingu i zavirite između odlično dizajniranih korica, otkrićete da je jedina brutalnost zapravo usmerena ka čitaocu. Šamari su namenjeni onima koji od knjiga još uvek očekuju dobro pisanje. Šta reći na razmetljivo-apsurdna poređenja poput ovih: „Iz njenih usta izlaze rečenice i dave me kao dva udava Laokoona“ (str. 13). „Vučem je po sobi, ukrug, kao Ahilej mrtvog Hektora oko Troje“ (str. 126). „Zagazio sam u masu, dok mi je strob umivao lice kao Jovan Krstitelj Isusu u reci Jordanu“ (str. 61). „Okrećem se kao Orfej da još jednom pogledam suze i patnju Paola Grimaldija - moju Euridiku“ (str. 114). „Lenjo se budim iz dremeža, osećajući se kao Tom Sojer uhvaćen sa rukom do lakata u tegli sa džemom“ (str. 133)... Teško je odrediti da li je roman ovih (pre)mladih autora infantilniji u napadnoj razmetljivosti prilikom razbacivanja latinskim („Tada bi na scenu stupao moj opus arcanum, parazit na mojoj volji, moj gospodar,“ str. 9, ili: „Ona je genus proximum moje elastičnosti...“ str. 11), ili u citiranju Hajdegera na nemačkom (str. 123.), stihova Leopardija na italijanskom (str. 129) i apsurdnih tekstova iz hevi-metal pesama tokom čitave knjige. Sve je to urađeno bez primetnog ironijskog odmaka, bez koncepta - sem ako anything goes nije koncept. Roman je zapravo hipertrofirana ilustracija sindroma prvog romana u kome autori svaku bogovetnu stranicu zatrpavaju referencama na imena i naslove knjiga koje su čitali („Pustio sam Biohazard ’Waiting to Die’ i nastavio da čitam Sartrovu ’Mučninu’.“ str. 26) i filmova koje su gledali („Nasmejao sam se glasno kao Džoker /Džek Nikolson/ u filmu Betmen /Majkl Kiton/ Tima Bartona.“ str. 51). Površan čitalac će u toj pre-eklektičnoj gomili nabacanih naslova prepoznati postmoderni postupak samo pod uslovom da mu promakne njihova nesvrhovitost, privatni karakter, i odsustvo ukusa (koje se ogleda i u kič-rečenicama i u kič-aluzijama, kao npr. „Okupani muzikom dodira. Utkani u ritam večnosti. U puls... Slušamo ‘Enigmu’.“ str. 179). Tekst dodatno opterećuju inkongruentne metafore: „...progovorio sam, presekavši njen monolog na dva dela, kao glistu,“ (str. 14) ili ova, u kojoj se žrtva poredi sa biljkom muholovkom, umesto sa muvom: „Moja dijagnoza bila je zaljubljenost, pretvorila me u puki refleks, u biljku mesožderku koja se zatvara na dodir.“ (str. 10) Ili, recimo, automobili opisani kao: „Moderne zveri. U svom trbuhu nose ko zna koliko proždranih konja“ (str. 188). Od njih su gore jedino deonice u kojima nam autori, kroz usta psiho-naratora (i dalje bez ikakvog odmaka), plasiraju svoju detinjastu egoističku filozofiju: „Najviše mrzim ljude koji ova idiotska pitanja shvataju ozbiljno, pa onda počinju svoju tužnu priču. U takvim situacijama, po automatizmu, preporučujem da čitaju Vitgenštajna, zbog teze o terapeutskoj funkciji filozofije“ (str. 74). Najzabavniji su, ipak, kada u razmaku od samo par stranica uskoče sebi u usta, kao ovde: „Još od puberteta nisam pitao zašto, niti tražio smisao. To i jesu pubertetska pitanja. Ili ih tada preležiš ili si bubuljičav celog života.“ Tako na strani 150; samo četiri strane dalje, psiho zaboravlja svoju maksimu, i bubuljičavo filozofira: „Da li postoji svrha ljudskog delovanja? Ako postoji, onda je ona važnija od samog čoveka. A kako da nečem drugom dam prioritet? Kako da se odreknem sebe? Ili još bolje: zašto bih to uradio? I da li zaista postoji nešto važnije od mene?“ Na mikro-planu – (nenamernog) smeha u izobilju. Avaj, roman slabo stoji i na makro-planu: za nešto što se reklamira kao žanrovski roman, ovom pisaniju nedostaje i najelementarnija struktura, odnosno zaplet. Površni likovi se slučajno sreću i upuštaju u irelevantna naklapanja, izolovane epizode se gomilaju jedne preko drugih bez ikakvog privida reda, toka ili svrhe, a rascepkana dramaturgija je proizvoljna kao i poređenja i metafore kojima je tekst nabijen do prskanja. Narativni ton je identičan od prve do poslednje strane, bez ikakvog variranja, bez smisla za gradaciju ili saspens koji bi trebalo da su elementarni kvaliteti jednog triler-horora. Pokušaji „šoka“ (u naivno-pornografskim i neuzbudljivo-kasapskim deonicama) površni su i nedelotvorni u svom infantilnom insistiranju na eksplicitnosti, a bez adekvatnog konteksta koji bi ih zaista učinio nadražujućim ili bolnim. Ravan ton čini knjigu vanredno monotonom, dok je „zaplet“ sa „tajanstvenim“ kasetama koje stižu naratoru toliko skrajnut i potopljen pod naslagama ispraznih anegdota da ga autori raspliću jeftinim i neubedljivim deus ex machina krajem. Iz ovoga sledi da Srpski psiho, na žalost, ne donosi nikakvu „svežu krv“, i „srpski“ je samo po tome što se glatko uklapa u opšti čemer naše književnosti: senzacionalizam na prvu loptu iza sebe krije samo šupljinu, te elementarnu zanatsku i žanrovsku nepismenost Peva: Marija Nenezić BUKA I BES, NORMALNO     Kako je nastao Srpski psiho? Normalno, normalnije, najnormalnije, bio je odgovor koji sam dobila od dvojice studenata, koautora ovog romana. Tako su mi bar rekli kada sam ih pitala kako je sve počelo i nemam razloga da im ne verujem. Normalno je da su se jednog dana našli i uz pivo doneli odluku da napišu roman. Naravno da nisu zapalili žito, to mi nisu rekli i o tome nismo pričali. Kasnije sam čula da njih i ne interesuje ko je to učinio i ko je prvi počeo. Ne znam da li su u pravu (to što ih ne zanima kako je u stvari bilo), ali to sada i nije predmet ovog teksta. Biće to pre opravdanost njihove ideje da se ovdašnjoj književnosti ponudi nešto drugačije. Naime, kada je ova knjiga u pitanju, interpretativni zaključci se kreću od stava da su Željko Obrenović i Aleksandar Ilić zaista uspeli da pokrenu onu Kafkinu sekiru što „razbija zaleđeno more u nama“ do toga da su se momci malo zaigrali, a da su slike i prizori koje nam nudi Srpski psiho u svojoj (s)likovnosti odraz, u najmanju ruku, problematične podsvesti. Dakle, nečeg što nije baš normalno. Una stoji na vrhovima prstiju, desna ruka visi, levom steže žicu namotanu oko svoje glave i tako se opire gušenju. U levo oko zabola joj se jedna bodlja, pocepala plavu zenicu, rastrgla je. Oko polako curi niz lice, ispunjava pore na koži, čineći je glatkom i sjajnom. Una se njiše na vrhovima prstiju trudeći se da održi ravnotežu, menjajući naizmenično noge na koje se oslanja, kao roda. Uzimam čekić i polako joj prilazim... Dalje, sve je u sličnom ili još slikovitijem tonu. Međutim, tu vrstu slikovnosti autori su na jednom mestu u romanu motivisali željom junaka da stvarnost kakva jeste, ona koju mi vidimo, prihvatajući euklidovski obrazac razmišljanja, može da nam prikaže i svoje drugo lice. To što su za ilustraciju takvog stava izabrali jednu porno situaciju kada kamera treba da dočara i ono što je unutra, korespondira sa sveobuhvatnom težnjom da se, poput onog Manifesta ruskog futurizma, Šamar dobrom ukusu, udari po elementarnim postavkama opšteprihvaćene predstave o ljubavi, pravu na život i smrti. Dakle, ovo sveto trojstvo kojim su se od antike do danas poigravali odlični ali i loši pisci, dopalo je ruku dvojice studenata i pokrenulo čitav lanac događaja. A šamara i to žestokih, ima u Srpskom psihu na sve strane. Istina, obrazlažući svoju želju da je vreme za demontažu okoštale literarne slike, autori nisu propustili da naglase kako njih ne zanima nikakav katarzični efekat. U fokusu njihovog interesovanja su buka i bes u akauzalnom sledu događaja koje prati samo jedna pojava - ubistvo. Može se raspravljati o tome u kojoj meri su se autori posvetili žanrovskom obrascu horora, radi li se ovde uopšte o trileru ili, možda, psihodrami u formi romana. A može se raspravljati i o tome koliko je Srpski psiho stvarno knjiga koja je u popriličnoj meri uzdrmala plačljivu konstrukciju srpske savremene književnosti i licemerno horsko pevanje o normalnosti i zdravlju (ne samo u književnosti), normalno! Od Ko plače poetika do rehabilitovanog epskog deseterca, gde imamo, sa jedne strane, notorni manirizam pa se ne zna imaju li likovi uopšte bilo kakav karakter, makar on bio i nenormalan, i sa druge, notorni retrogradni istoricizam sa uvek istim zaključcima, jave se povremeno knjige sa jasnom intencijom da je vreme unisone zanesenosti isteklo i da bi mogli, normalno, da se pozabavimo drugačijim rakursom, ali, normalno, u sadašnjem poretku stvari teško da mogu da budu ozbiljno shvaćene. Jer, ovde je sve toliko normalno da bilo kakva osobenost može biti samo blasfemična. Normalno, u odnosu na društvo, poredak i pre svega naciju. A Obrenović i Ilić, ne interesujući se za to ko je zapalio žito, uspeli su da malko potpale popriličan književni stog sena. Književno teorijsko čistunstvo može štošta da im zameri, možda poneki strukturni propust, žanrovsku neodređenost ili nedoslednost u planskom razvoju radnje, ali je istina i to da se slike i prizori kojima nas dočekuje Srpski psiho, pamte i da su naturalistički opisi ipak produkt talentovanog baratanja rečima. Opaske koje im dobacuju moralni čistunci koji vode računa, pre svega, o psihičkom zdravlju daleko su simptomatičniji. Studenti su, bez namere da zapale žito, ipak nešto zapalili. A to je, normalno, veoma dobro bez obzira što su hteli samo malko da se poigraju. Kao sa Unom, Rebekom ili gospodinom Žakom. Ako hoćete da saznate šta je sa njima bilo, počnite da čitate Srpski psiho. Ne bojte se, nećete u njemu naći ništa što je nenormalnije od svakodnevice koju upravo živite  BETON BR.20  DANAS, Utorak 29. maj 2007.   Piše: Dragoljub Stanković ZAVIČAJNA KAMA U KRITICI   Dragan Hamović:               Stvari ovdašnje, 1998;   Pesničke stvari, 1999;  Poslednje i prvo, 2003;  S obe strane, 2006           Dobra pesma zaboravlja svoje poreklo, krvavo i blatno i ko hoće da je tumači njime samo je gnjura u plitku baru, davi i ponižava. Kritičar Dragan Hamović je sav zagledan u ovu baricu u kojoj mu se priviđaju: zavičaj, infantilna perspektiva, preci, pravoslavna i narodna tradicija, arhajska prošlost, beg od zle savremenosti u idealizovanu prirodu i sl. Podnaslovom svoje prve knjige najbolje je sebe definisao: mali ogledi na zavičajne književne motive. Problem je u tome što je on kasnije te oglede hipertrofirao, kao i njegovi omiljeni zavičajni pesnici svoje pesme. Najveći deo njegove kritike je ponavljanje poznatih književno-istorijskih činjenica, školsko i loše prepričavanje, i kad očekujete da zakorači u problem on daje zaključak kao neku frazu, često konfuznu, jer se nalazi pred vrhunskim pesmama koje ne podnose površnost. (I svoj postupak je lepo definisao: Površnost kao suština.) U pesmi Bolani Dojčin Branka Miljkovića privideli su mu se i opusteli Solun iz istoimene narodne pesme, kao i božićni obredi. Našao je u njoj aluzije i utiske i smislotvornu ekstravaganciju, kao i trećeg junaka, pored pesnika i naslovnog Dojčina. A, zapravo, ova Miljkovićeva pesma je jedna od tipičnih njegovih autopoetskih pesama. Hamović je sažeo svoje kritike u jednu rečenicu, posvećenu jednom od vodećih pervertirano zavičajnih pesnika (uz R. P. Noga, Zlatu Kocić i dr.) - Milosavu Tešiću: Ma koliko se pesnik povraćao u bezbednost zavičajnog i predačkog okrilja, nerazlučenog od blagodetne prirode i njene zakonomernosti, slike aktuelnog doba gdekad se pojave na površini... Pohvala navedenom autizmu najbolje se čita u prikazu knjige Petozarni mučenici Đorđa Sladoja. Evo stihova koji su za Hamovića „svojevrsno bogojavljenje“: Pšenica nestvarno šumi kao da priziva Hrista/ A tajne vaskrsenja razvigor odgoneta. Uz pomen bombardovanog Sarajeva - inače pod srpskom opsadom, najdužom i najsvirepijom posle Drugog svetskog rata - po kritičaru, pesnik žali samo svoj narod, neprekinutu nit trpljenja... srpskog kolektiva. Posle ovakve kritike pomislimo da su petozarni mučenici iz naslova nacionalistički pervertirani partizani, što nije daleko od istorijske istine. Toliko je ushićen srbovanjem iz nedavnih ratova da pišući hvalospev R. P. Nogu kaže: Šire gledano, Hercegovina nam je zaveštala sve što u poeziji imamo od Vuka i vukovaca na ovamo, kroz krepke jezičke temelje na kojima je ispisana. Da li se kod pesnika kao što su npr. Crnjanski, Nastasijević, Matić, Miljković, i dr. oseća ta krepka jezička supstanca u temelju ili je upravo suprotno, da oni na sofisticiranosti i fluidnosti jezika grade svoja vrhunska dela? Smešna je Hamovićeva lažna skrušenost, pravoslavna prepodobnost, koja se ogleda u njegovom stilu, arhaičnoj leksici, staračkom i poučitelnom tonu. U prikazu zbirke Lazareve lestve Zlate Kocić poziva se on na M. Pavlovića čiji je po njemu poetički uticaj ovde najevidentniji, a baš je Pavlović napisao da možda u početku nije bilo Jedno nego odmah Mnoštvo. To je jedna od temeljnih ideja u pesništvu M. Pavlovića, to nepristajanje na dogmu i kanon ma kog tipa. Međutim, Hamović počinje svoju analizu rečenicom Mnoštvo počinje od jednoga i tvrdi da je ceo spev Lazareve lestve proizišao iz jedne reči: Lazar. Posle pravoslavno-predačke analize tekst završava rečenicom: Sabrano i saborno. Međutim, laž je da pesništva ovo dvoje autora (Pavlović, Kocić) imaju ikakve veze. Iza kritike Dragana Hamovića nema nikakvog poetičkog stava, tako da on sve banalizuje i obesmišljava, izjednačava, a poezija nestaje u glibu ideologije. Ne možete voleti Noga i Tešića s jedne, i Tadića i Karanovića, s druge strane. Kada kod antidogmatskog Pavlovića crkve padaju i uzleću, Hamović priznaje da nema potrebna raznovrsna znanja za tumačenje, dok je stručnjak za pravoslavnu liturgiku u vezi sa mestom ukorne pesme u bogosluženju, kad razmatra Lalićeve Kanone. Banalnost Lalićevih stihova ...dostojno jeste slaviti Boga živog,/ Onoga koji jeste, onakvog kakav jeste... prikazuje kao vrhunac u završnici Četvrtog kanona. Svoj kritičarski metod sâm je dirljivo formulisao u naslovu prikaza Tešićeve Sedmice: Kanonski pristup i trenuci srca. Inače, Hamović piše kao da svi živimo u srpskom manastiru, a ne u sekularnoj državi. Dragan Hamović je jedan od najmlađih apologeta militarizacije srpske poezije. Kakva to jalovost smisla u pesmama M. Rakića, I. V. Lalića i dr. privlači ovu struju naše književne kritike? Radi se o jezičkoj regresiji i paranoji palanačke svesti koju Hamović oličava i eksplicitno pominje na kraju svoje poslednje knjige kritika kao neurozu za koju se moli da prođe: To je tako. Nema tu mnogo pomoći, samo da ova neuroza prođe. Samo da prođe  BETON BR.19  DANAS, Utorak 15. maj 2007.   Piše: Marjan Čakarević SKROMNOST PRAZNINE   Miroslav Egerić: Lirski eseji,           Zavod za kulturu Vojvodine, 2005.        Vanredno neinspirativan kao tumač književnosti, uprkos čemu u tom svom poslu istrajava, nalazeći se na jednom od institucionalno najvažnijih mesta u srpskoj kulturi, Miroslav Egerić se okušavao i u lirskoj prozi. Tako su tajno, što bi Miro Vuksanović rekao: „kao da neće“, nastajali, i po obimu, još više po pesničkom zamahu i sva sreća po tiražu, skromni zapisi koji pokušavaju da sebe nametnu kao poeziju u prozi, a podvedeni su bezazleno pod žanr lirskih eseja. Ovaj se žanr kao zanimljiv i inspirativan spoj poezije i esejistike nikada nije naročito primio u srpskoj književnosti koja ne voli da su stvari izmešane, nego kao i Egerić teži bistrinama, koje pak teže uzvišenosti, a u toj težnji ostaju da lebde, da igraju svoj ples u praznini, nad prazninom. Hrast & ljubica: SANU & Matica Jasnost, palanačka zdravorazumnost i „ranoranilački utilitarizam“ bile bi glavne odlike ove knjige. Besplodnost tog duha zadivljujuća je, ona ozračava sve čega se dotakne. Za razliku od kritike u kojoj je raznim navodima i retoričkim visprenostima moguće biti glup a da to zvuči pametno, u lirici su stvari ogoljene i precizne, pa tako ovi zapisi, operisani od svakog istinskog nadahnuća, budući lirski, pružaju pravu sliku stvarnih dometa toga duha, a ti dometi ne prebacuju brdo iznad rodne kuće ili prozor stana. Sve je tu skučeno i zagušljivo, iako se neprekidno priziva bistrina i plače se za njom kao za igračkom u svakoj rečenici, ali to je bistrina koja stvari i pojave ne ogoljava do suštine, do metafizičke dubine, nego do neke čudne bezobličnosti, jedna nepatvorena duhovna uravnilovka kojoj je sve isto, i sećanje na majku, i rat, i lipe, i potok, i hleb, sve je to dato u nekoj magli i mutnini, neraspoznatljivo od silnih, kabastih genitivnih metafora, glomaznih epiteta i banalnih fraza o prolaznosti i večnom vraćanju istog. Knjiga vrvi od jasnih uvida ni u šta, prodornih pogleda u prazno, preciznih misli o belini, od hrabrih, angažovanih stavova o lišću na vetru, kontempliranja o pahuljici snega. Ali opasniji je taj duh nego što izgleda. Pišući o detinjstvu, on zaustavlja život i istoriju. Zaklonjen iza titula, kabineta, nagrada, debelih tomova tzv. klasika, on ne želi nikakvo kretanje, jer kretanje uvek znači i stranputice i sumnje i preispitivanje. Taj duh sebe nikada ne dovodi u pitanje i nema nikakav ironijski otklon prema sebi, on je večnost i savršenstvo, i mada piše o prolaznosti - nimalo u nju zapravo ne veruje. Jedno se banalno logično pitanje nameće kao neminovnost (reč inače tako draga Egeriću): ako je toliko radosti i spokojstva bilo u detinjstvu u rodnom selu, nasuprot taštini i zlu na koje je nailazio na svakom koraku u gradu, pa čak i kod bliskih prijatelja, zašto je uopšte napuštao rodno selo i zlopatio se, namesto da uživa u trešnjama i bregovima svojim? Koji razuman čovek, pošto se pisac neprekidno na razum i umerenost poziva, bira ono što mu samo donosi neprijatnosti? Detinjstvo i jasnost, bistrina za kojima čezne ovaj duh, detinjasta je jasnost, koja stvari ne sme da dovede u pitanje, kao što ni svoje savršenstvo i položaj ne sme da dovede u pitanje, za kojim položajem sebe u svetu hoće da posegne kao dete za slatkišem, a nikako da ga dosegne, tj. da neprekidno, odricanjem i duhovnim radom iznova taj položaj doseže i potvrđuje. Voleo bi Egerić da ponekad zaliči na Andrića, pa i tad na onog usputnog, nikako najvažnijeg Andrića, ali mu ne polazi za rukom, kao što ponekad, sasvim nesvesno, zanese i na Nastasijevića. Uopšte ima jedna linijica naše posleratne književnosti, sva redom od uglednika, kojoj je Nastasijević ostao nedosanjani san, zabranjena ljubav. Okrenut samoodricanju, samoponištavanju, koja su kod njega bila autentična egzistencijalna drama, Nastasijević ostaje suštinski zatvoren i nerazumljiv ovoj duhovnoj struji koja je sva ogrezla u zemaljskim radostima i preimućstvima. Tako se ovaj pokušaj apgrejdovanja Nastasijevića pokazuje kao jalov, jer nije izazvan nikakvim istinskim duhovnim napetostima, nego je jedna obrazina koja prikriva prazninu i ispraznost. Kao što je profesor i tumač zato što je to ugledno zanimanje, jer u predgrađanskom društvu položaj znači više nego delo, Egerić je tako i pesnik po svojoj volji, a ne po svom moranju. Polovinom šezdesetih godina u srpskoj poeziji objavila se bila jedna skupinica seoskih pesnika, tzv. samouka, koji u pauzi između motike i sekire izvijahu uz frulu svoju oduševljenost sobom i svojim rodnim krajem. Najpoznatiji iz te stilske formacije je Srbin Dobrica Erić, a pripada joj i Milena Jovović iz sela Dobrače kojoj se u zanosu „omladila mesecu velika zlatna košulja“. Egerićevi zapisi najbliži su ovoj duhovnoj struji, ali, nažalost, i do ovakvih zanosa teško dobacuju. Posebnu priču predstavljaju štamparske greške, kojih je u ovom knjižuljkuzastrašujuće mnogo (lektor i korektor Ljubinka Egerić), i koje ponekad dovedu do neverovatnih, grotesknih značenjskih obrta. Takođe univerzitetskom profesoru se omakao da li promašaj padeža ili je u pitanju nešto drugo, tek konstrukcija Kada završih ovu uzbudljivu knjigu, utonuh u dubok san. Nađoh se na livadi. Pokošenoj. Nigde nikog. A na sred te livade videh: usamljen, truo Hrast, zaboravljen iz jedne davne polemike. I ja se zapitah kako iz polemike?! Ali Hrast, i to videh, rešavaše sudbinu sveta, promišljaše istorijske tokove, narode premeštaše. I pod Hrastom videh promrzlu, jer vetrometina je na livadi toj, ljubičicu kako sanja san koji ni snovi ne bune. Probudio sam se u goloj, bistroj vodi i sve mi se jasno ukaza. „od neba do korenja travama“ sa strane 49. siluje um, nepotrebno, jer je banalna. Ima i rvanja sa kongruencijom i kung-fua sa interpunkcijom (najveći problem su tačka-zarez i dve tačke). Nešto su brojniji promašaji smisla, što se sve (osim štamparskih grešaka) po pravilu dešava u trenucima kad pokuša da sledi svoj umetnički zanos. Lep su detalj i tri prikaza na kraju knjige, koji bi svi zasluživali poseban tekst: Aleka Vukadinovića (nekad je pisao dobre pesme, šta će mu ovo?), Miloša Petrovića i neizbežnog Mira pogovor-po-pogovor-nagrada Vuksanovića, kojeg čovek ne može da promaši. Vuksanovićev je tekst, naravno, posebno zanimljiv. Oni koji imaju makar i trunku čitalačkog mazohizma ne bi smeli da propuste ovu knjigu, a naročito Vuksanovića, da bi videli kakav je književni ukus pisca koji je dobio ama baš sve uglednije nagrade u Srbiji  BETON BR.18  DANAS, Utorak 1. maj 2007.   Karaoke obračun Barbara Marković, Izlaženje, Rende, Beograd 2006   Muzička podloga: Tomas Bernhard sa matrice     Peva: Saša Ćirić IZAĐI, MALA     KUD ALTERNATIVA Imponuje podrška literarnom prvencu Barbi Marković. Od Milana Vlajčića (koji bi glasao za Barbi da nije glasao za Basaru pošto je glasao za Komo) do Sretena Ugričića (zakletog neprijatelja zavičajnih pisaca, svejedno onih sa Trošarine, dekirikovski mađijskih ili onih iz Ustaničke, mizožurnalnih šetača što pišu kako dišu), Jasmine Vrbavac (klabing iznad Viminacijuma i smor iznad večne ljubavi) do Slobodana Vladušića (u po glasa sugeriše nagradu za šarm autentičnosti), od Miće Vujičića (sve što je novo nije mi strano) preko Svetlane Gavrilović (Hemon u mome srcu) do patrijarha kanonski nepriznate B(eton)PC, sa moje desne strane, cement-davljenika, koji onako laički pruža podršku. Nije važno šta povezuje (ako je uopšte ispredeno to klupko crvenih niti) ovu ni tako disonatnu ni baš preko-brojnu grupu barbofila (ne ljubitelja dlakavih bradoizraslina, već štovalaca mlađahne Barbi Em (1980)). Najverovatnije ništa, sem nekoliko bitnih stvari. Recepcijsko jednodušje, kao sen verne ljube, prati dela ne nacionalnih bardova, već alternativni mejnstrim i nepročitane knjige. Nacionalne bardove čeka razapeta mišolovka: salve slaninice selektovane izdavačko-medijske podrške i navijena opruga čitalaca sa dužim pamćenjem i nešto ukusa. Alternativi, pak, nema ko da piše. Alternativa je retki ures anualne proizvodnje isprintane i ukoričene ’artije; jednokratni performans i eksperiment; zmijuljak koji je uspeo da se gricne za rep, a time i da se otruje i nestane; bogomdano štivo za taze magisatrske teze; schlag ili witz za naučne skupove; i najzad (i zasluženo na kraju), lozinka posvećenih - kružić rafinmana u kružiću prkosa u kružnici ekskluzive unutar čitalačkog kruga dvojke. Svejedno čija će figurica biti porinuta u embrionalnu tečnost olimpijskih kružića posebnosti Alternative: Borhes ili Bernhard, Kiš ili Kovač, Derida ili Lakan, Sloterdijk ili Nikola Milošević. Alternativa neće biti mrtva sve dok je anketnih čitalaca sa imenom omiljenih pisaca na usnama i kulture koja je uspela da objedini i pomiri svetske komercijalne trice i domestikalnu ksenofobnu samozagledanost. LASTIŠ-PASTIŠ Kako se Barbi uklapa u ovu grubu prolet-kult skicu? Pa, lepo. Barbi piše o izlaženju, pardon klabingu. Zato joj se i roman zove Exit (ne, Guča), pardon Izlaženje. Poenta: bgd klubovi su šajze, klaberi su šajze (vip-klaberi su mnogo šajze), bgd lajf je naj-šajze, tj. Šajzelize. To je sve? Uglavnom. A sad malo magistri. Roman Izlaženje Barbi Marković vešto kompilirajući Bernhardov narativni predložak Hodanje (znade li netko je l’ to prevedeno?), na nov i dovitljiv Bez izlaza način, pod a) razgolićuje ispraznost bgd klabing provoda i njegovu suicidnu reverzibilnost koja od zdravih hetero jedinki proizvodi gejove, te pod b) umešno transponuje repetitivne semplove tehno muzike u bernhardovske konstrukcije rečenica, čija je glavna odlika da vas direktno inficiraju onim virusima od kojih boluje glavni lik ili narator. Pa, nije da jeste sasvim, bubnji iz kiničkog bureta. Kao što su se Borhesove sitne secikese promitarile u Kišove revolucionarne akcione heroje&marionete i epohalne Gulažnike (a sve pod titlom Opšte istorije beščašća), tako su se Bernhardovi psihotični solilokvijumi i malograđanski embrioni fašizma preobratili u zombi-klabere na tromeđi Idiota, Bejsmenta i Plastikmena. Kako Barbi piše? Različito. Barbi piše: boldom, obično i sitno (manjim fontom). Boldom kadšto poentira (da li je bold onaj pravi remix Bernharda ili je sav txt Izlaženja rezultat remiksa, ne znademo, tek u boldu se krije nekoliko istinski snažnih poetskih mesta). Obično piše: ...kaže Milica, reče Bojana..., reče Milica..., kaže Bojana... (Da li je autorka čitala Ulogu moje porodice u svetskoj revoluciji?). Dakako, i Milica i Bojana, docnije i Miloš i Bane, zbore sve same trivijalnosti. Sitno se pišu spiskovi numera DJ mixtura između fragmenata običnog kaže-ova-kaže-ona teksta i obilato u pogovoru. Evo malo i o mogućnostima remiks-tehnike romana: Ne smemo, kada izlazimo, da razmišljamo o tome, zašto, i s kim, i gde, izlazimo, kaže Milica, jer bi nam odjednom postalo nemoguće da izlazimo (iz kuće). Naš rmx: Ne smemo, kada čitamo i kritikujemo, da razmišljamo o tome, zašto, o kome, šta, i koga, čitamo i kritikujemo, jer bi nam odjednom postalo nemoguće da čitamo i kritikujemo (u kući, ali i van nje). Nije teško, a i fino se uklapa. Znam štovani Beton-čitaoci, soglasan sam s Vašim cenjenim mnenijem, lahko je sardonično otpuhivati na prvenac koji retki samo prigrliše u nedra svoja. Pa šta ako je to prozni/prazni pokus samo, omaž Tomasu Austrijancu milom, kome se u pohode ode, pa šta ako snifovasmo samolepljivo gluvarenje bgd-gradsko i bez Izlaženja?                 Oprosti, alternativo sveta, što tvojih goleti pokudih sad,                 izaći neću, doma ću stat,                 ko oči ima - nek čita Fabriku, LOM, Rende i Rad Peva: Saša Ilić MI NEMAMO KOGA DA UBEĐUJEMO!                         U ovom gradu ti je snaga već toliko oslabila da nema smisla čak ni da pokušaš da odeš. B.M.   Interesantna je pozicija ove kratke knjige, koju su joj dodelili kritičarski glasovi u širokom dijapazonu od Politikinog donedavnog arbitra elegancije Slobodana Vladušića, preko poznavaoca jugoslovenskog poznog modernizma Milana Vlajčića, sve do kritičara istančanijeg senzibiliteta Tihomira Brajovića i nekih mlađih komentatora koji su u ovoj knjizi prepoznali autentičan glas mlađe generacije. Takva pozicija nalaže da se ova knjiga odmah po svom izlaženju mora zaboraviti. U svakom slučaju, Barbara Marković se poduhvatila ozbiljnog književnog eksperimenta koji bi se mogao protumačiti i kao važna tačka aproprijacije književne prakse Tomasa Bernharda, koji je poslednjih godina počeo da zadobija status kultnog pisca savremenog Beograda. Nakon Trga heroja u Ateljeu 212 i postavke drame Pred penzijom u JDP-u, pa i samog pokretanja podlistka Beton, naša književna scena je dobila i remix Bernhardove novele Hodanje. Da ovde nije samo reč o književnoj adaptaciji Hodanja, svedoči i postupak specijalizacije novonastalog beogradskog teksta, koji je pomerio temataski registar arhiteksta ka beogradskom klabingu i noćnom životu. Moglo bi se reći da kratki roman Barbare Marković, i temtski i intelektualno, nastavlja jednu Retki su trenuci kada se u našoj književnosti pojavi knjiga koja ujedno predstavlja eksperiment, inovaciju, pokušava da prevaziđe uske parohijalne koncepte karakteristične za srpsku književnu scenu, a da istovremeno bude i uspeli književni narativ koji ne opterećuje čitaoca bajatom leksikom, stereotipnim snoviđenjima i pretencioznim stilom. Izlaženje Barbare Marković je takav događaj. liniju koja je na beogradskoj sceni prekinuta sa poslednjim brojem časopisa Delo (avgust 1992), kada je objavljen temat pod naslovom „Beograd noću“. Sama sintagma je preuzeta iz teksta Marka Ristića, kome je Slobodan Blagojević, urednik Dela, dopisao post festum u kome kaže da ga je objavio kao „kontrapunkt epskom zatamnjenju grada“. Pokušaj rekonstrukcije noćnog grada koji je, nakon „odlaska u noć“ početkom devedesetih pa sve do naših dana, postao siva zona oslabljenih i tamponiranih egzistencija, predstavlja glavnu intenciju pripovedačice Barbare Marković, koja opisujući punktove (Bejsment, Idiot) i dane izlaženja (uglavnom dane vikenda), karakterišući autfit mladih klabera (fensi i treš) i njihovog ponašanja (dovoljno kul i dovoljno šarp) u stvari dolazi do poražavajućih činjenica o životu jedne subkulturne zajednice, koja neprestano kruži unutar zatvorene zdele grada, verujući da će novi „izlazak“ konačno prestati da funkcioniše kao metafora, tj. konotat. S tim u vezi je i jezik Barbare Marković koji ne boluje od hromih metafora, već pogađa direktno u centar, u samu suštinu problema, odnosno ne-izlaženja koje njene junakinje sebi pokušavaju da predstave kao izlaženje i zabavu. Čitav taj proces traganja za izlazom ona definiše kao nastojanje da se nešto nepodnošljivo učini podnošljivim, dok se u realnosti događa upravo suprotno. Retro play-liste, koje perforiraju narativ, predstavljaju dodatnu hronotopsku izolaciju junaka, iako na prvi pogled funkcionišu kao osveženje. Stoga glas jedne junakinje (Bojane) zadobija povlašćeni status na početku i kraju priče, gde se decidirano govori o stanju zasićenja (tj. smrti), o overdouzu, kada čovek više ne veruje da izlaz iz beogradskog zena postoji i kada se egzistencijalno degradira na nivo bića koje više ne misli, već samo menja televizijske kanale. To je stanje koje omeđuje priču Barbare Marković. Između tih tačaka strašne spoznaje odvija se radnja, odnosno realizuje se kritička (bernhardovska, hejterska) naracija, kojom pripovedačica iz rezervoara noćnog života zahvata slike i situacije beogradskog klabinga. Pre i posle tih tačaka egzistira realan svet koji junaci preko play-lista mogu samo da osluškuju - sa zakašnjenjem. Nasuprot dobrim dnevnim knjigama o Beogradu (kojih takođe ima malo usled inflacije metafore i korumpirane kritike), noćne knjige su još ređe, a kada se pojave, i pored klimanja glavom, oficijelna kritika uglavnom nema nameru da otvara gradsku zdelu u kojoj ključa underground, forsirajući svoje strategije otpora  BETON BR.17  DANAS, Utorak 17. april 2007.   Piše: Nemanja Mitrović DALEKO JE PARNAS                                  Mileta Prodanović, Kolekcija, Stubovi kulture, Beograd 2006.     Sa tekstovima Milete Prodanovića, prvi put sam se susreo 1996. godine u rubrici Ploče koje nisu na prodaju, u kojoj je albume komentarisao još jedan pisac njegove generacije - Nenad Prokić. U tekstu Plaža u svemiru, Prokić objašnjava zašto je album On The Beach Nila Janga, zajedno sa (meta) porukom posvete, tako značajan za njega i zaključuje kako mu je ovaj album pomogao da formuliše osnovno načelo kojim se rukovodi u umetnosti: kada uzmemo nešto tuđe i to smestimo u svoje koordinate, to postaje zaista naše, jer više ne funkcioniše na isti način. Nije to nikakva nova ideja, ali Prokić je uspeo da je vešto poveže sa intimnim doživljajem albuma Nila Janga. Za razliku od njega, Prodanović nije uspeo da me ubedi zbog čega voli Dr Feelgood, niti zbog čega ova grupa ima osobeno mesto u njegovom poetičkom koordinatnom sistemu. To me je navelo da sa neophodnom predostrožnošću pristupim čitanju tekstova ovog pisca. Roman Kolekcija Milete Prodanovića me je podsetio na to kako prvi susret sa nečijim tekstom ponekad trajno može odrediti registar našeg čitanja. Iako sam se trudio da zaboravim tu epizodu sa Dr Feelgoodom, moram da priznam kako u Prodanovićevom slučaju, protekla decenija nije donela nikakvu promenu. Naime, Kolekcija pokazuje iste one simptome koji su mi i pre desetak godina padali u oči. Ne mogu napisati kako je početak ovog romana fenomenalan, ali on može da zaintrigira čitaoca. Radnja se odvija u dve vremenske ravni, jedna je smeštena u prošlost, u rimsko doba, druga je neka vrsta krimi priče u sadašnjosti. Naravno, preko dva glavna lika, Oseusa i Stele, kao i uz pomoć Oseusove kolekcije posuđa i Stelinog kompjuterskog programa, dve ravni će se u izvesnom trenutku spojiti. Tihomir Brajović (NIN, 14.7.2006.) ističe „stilsku brižljivost i lepu rekonstrukciju svetova prošlosti“, dok Slobodan Vladušić (Politika, 21.10.2006) smatra da „najveći kvalitet ovog romana nije u fabuli, već u pažljivo negovanom stilu“. Ali, ukoliko retoriku „lepe rekonstrukcije svetova prošlosti“ npr. zaveru protiv Kira (Kolekcija, str. 106-110), uporedimo sa poglavljima o istoriji starog Rima iz srednjoškolskog udžbenika naići ćemo na zapanjujuću sličnost. Što se tiče operativca DB-a, Zaka, Stelinog doma i života u Londonu (Kolekcija, str. 45-48) Prodanović je do svog „negovanog stila“ očito došao ugledajući se na roto-romane o Ninđi, Hejziju ili na one o Lunu Kralju Ponoći. Vladušić ide još dalje i tvrdi kako nas „piščeva težnja za proznim i živopisnim“ vodi ka književnom pravcu koji se zove Parnas. „Karakteristike: sklonost ka deskripciji, ka prikazivanju vidljivog i dekorativnog, afektivna uzdržanost, insistiranje na savršenstvu oblika.“ Da li su ovo zaista odlike Prodanovićevog romana? Jastrebac - Parnas u jednom pravcu Na ovo pitanje možemo pronaći odgovor ukoliko se fokusiramo na tri priče (o Oseusu, Zaku i Steli) koje bi trebalo da se na kraju sklope u jedinstvo zvano Kolekcija. Prodanović se iscrpljuje u klišeiziranim dekoracijama i deskripcijama, ali „savršenstvo oblika“ može biti osnovna karakteristika tri narativna toka Kolekcije jedino ako se pod njim podrazumeva stereotipnost, odnosno shematičnost, koja vodi u žanrovsku papazjaniju. Povrh svega, šavovi su jasno vidljivi i predstavljaju upadljiva mesta mehaničkog kalemljenja potpuno različitih stvari. Na kraju dobijamo skup tako raznorodnih elemenata (istorijski roman, špijunaža i zločini DB-a, SF i putovanje kroz vreme, krijumčarenje, rat na prostoru bivše SFRJ, itd.) od kojih svaki vuče na svoju stranu tako da autor ima pred sobom sizifovski zadatak da sve konce poveže u smislenu celinu. Kraj romana najbolje pokazuje koliko je u tome uspeo. Radnja dostiže vrhunac prilikom spajanja razdvojenih vremenskih tokova, u sceni oralnog seksa, kada Oseus u liku Stele prepoznaje svoju davno izgubljenu ljubav, dok ona identifikuje Oseusa kao svog polubrata u koga je bila incestuozno zaljubljena. Nadao sam se da će Prodanović uneti malo ironije tako što će se ispostaviti da je Oseusov otac u stvari Blejk Karington, ali to se nažalost nije desilo. Naši kritičari smatraju da erudicija pisca i ogromna građa koja stoji iza Kolekcije predstavljaju bitne vrline ovog romana. Krenimo korak dalje i upitajmo se: koja je njihova funkcija? Da li čine Kolekciju dobrim romanom? Odgovor je vrlo jednostavan: ne služe (skoro) ničemu, a Kolekciju ni enciklopedijsko obrazovanje autora ne bi moglo učiniti boljim delom. Zašto? Kako bih odgovorio na ovo pitanje poslužiću se izjavom Tonija Kukoča iz perioda kada je igrao za Jugoplastiku: „Da bi postali dobar košarkaš potrebno je 10 %talenta i 90 %rada. Ova rečenica je često pogrešno tumačena u smislu da Kukoč forsira rad, rad i samo rad. On, u stvari, želi da ukaže kako su obe komponente važne - rad ne može bez talenta i obrnuto. Smatram da talenat predstavlja sposobnost za (ironijski) dijalog sa prošlošću umetnosti i društva, za njeno kritičko preispitivanje i, u isto vreme, sposobnost transformacije tog materijala u neku novu celinu. Transformativna moć literature sastoji se u tome da se iskustvo stvarnosti, koje nam dolazi kroz jezik, u tom istom jeziku preobražava i postaje nešto drugo. To nije slučaj sa Kolekcijom. Ne sporim da su obrazovanje, rad i pregalaštvo u poslednjem delu Milete Prodanovića jasno vidljivi, ali od talenta, od umetnosti transformacije nema ni traga ni glasa  BETON BR.16  DANAS, Utorak 3. april 2007.   Piše: Jasmina Vrbavac Pogledajte odgovor na ovaj tekst KRLJUŠTI LJUBAVI                Mirjana Mitrović, Emilija Leta, Plato, Beograd 2006.     Kada me prijatelji pitaju kakav je roman Emilija Leta i vredi li ga čitati, ja im pokažem drugi pasus u prvom poglavlju naslovljenom kao Krljušti vode (?!):     Potrčala je pre nego što je stigla išta da oseti ili pomisli. Njena ljubav bila je od te vrste, ljubav kožom i kostima. U trku se ugledala u ogledalu. Pomisao     da ne izgleda naročito sa neuređenom kosom, bez šminke i u haljini u kojoj je sedela za razbojem, odmah je otresla. Hitala je privučena njegovom     toplotom, kao slepo mače, osećajući je kroz vrata, zrak i zidove. Nedvosmisleno, potencijalni čitaoci prepoznaju ljubavni roman neveštih opisa blizak najkomercijalnijoj vrsti ovog žanra. Ali problem ovog romana se ne otkriva isključivo u patetičnim opisima erotskih scena i osećanja ljubavi. Kada je u trci za Ninovu nagradu, Basarin roman pobedio Emiliju Letu sa samo jednim glasom prednosti i kada su kritičari veoma pohvalno govorili o njemu, pomislili smo da se u romanu krije odista i nešto više uprkos tradicionalnoj formi istorijsko-ljubavnog romana, pripovedanju sveznajućeg pripovedača (osim poslednjeg poglavlja), hronološkom sledu događaja, klasičnim dijalozima. Pisan po ugledu na hibridni, komercijalni žanr, istorijsko-ljubavni roman kojim su u poslednje vreme zasute i naše i strane knjižare, roman Emilija Leta bi trebalo da daleko prevaziđe pomenuti koncept da bi mogao biti svrstan u najuži izbor za Ninovu nagradu. Ako je to ljubav Jedan od argumenata je bila i teza da je ovo istorijski roman sa pretenzijama prevazilaženja osnovne priče, njenim sažimanjem i temporalnim nadilaženjem. Ali to je veoma zahtevan poduhvat, često nedostižan i najvećim piscima, a likovi krhkog motivacionog korpusa u ovom romanu ne pružaju savremenom čitaocu previše elementa prepoznavanja, baš kao ni poređenje III - XXI vek koje bi upravo posredstvom likova trebalo da se ostvari. Patetična teza o večnoj ljubavi „koja je nadživela svoj kraj baš kao i Rimsko carstvo u kome se desila“ je ne samo anahrona i banalna, već njena neodrživost pre svega proizilazi iz zbrkanih i nemotivisanih postupaka same junakinje koja do kraja romana, baš kao i u već navedenom pasusu, ostaje „kao slepo mače“. Lik Emilije Lete je u potpunosti statičan, ne menja se bez obzira na događaje koji „tutnje“ romanom i na ličnom i na opštem planu. Iako napuštena i ponižena, Emilija Leta za Maksimusa Galerija veruje da je „dobar“, ne menjajući ni intenzitet ni boju svoje emocije i pošto, već bivši, muž postane jedan od krvoločnijih imperatora, bezočan u progonu hrišćana, a ona sama postane hrišćanka. U romanu je njen prelazak u hrišćanstvo naprosto preskočen, ničim objašnjen i motivisan, pre svega zato što se i dalje insistira na njenoj „zaljubljenosti“ koju autorka opravdava ničim drugim do „snagom navike“! I odnos junakinje prema drugim likovima samo izaziva čuđenje - najbolji prijatelj joj postaje čovek koji je pokušao da je otruje, rob Navis, lik smutljivca i ulizice, koji prelaskom u hrišćanstvo najednom postaje pozitivan junak. Nemotivisanim i neobjašnjenim promenama - nije jasno zašto su neki likovi podložni emotivnim i karakternim promenama, a drugi ne - autorka posredno sugeriše čitaocu idejnu potku romana, još apsurdniju i slabije utemeljenu od teme večne ljubavi iz koje treba da proizađe pseudometafizički fon romana zasnovan na sumnjivim pretpostavkama: večna ljubav, kako smatra autorka, treba da postane metafora i da se proširi i na kompleksan pojam „agape“, pojam hrišćanske ljubavi u biti veoma različit od žensko-muških odnosa kojima inicijalno vlada eros. Kada dodatno još otkrijemo i citat „kada bi ljudi bili dobri, ljubav ne bi bila potrebna“ ostajemo zatečeni činjenicom da autorka poistovećuje dva nespojiva pojma - Boga i Čoveka, odnosno da se sva simbolika koju nosi hrišćanski Bog (apsolutna ljubav i dobro, istovremeno sadržano u jednom) potencijalno pripisuje i Čoveku, kao što su neprimereno poistovećeni pojmovi Ljubav i Agape, koji se uostalom ovom tezom automatski ukidaju. Pojedinačne zamerke bi se mogle još dugo nabrajati, ali navedimo ponovo samo one najupečatljivije - patetično sentimentalan doživljaj ljubavi potvrđen brojnim pasusima iste stilske provenijencije, nevešti dijalozi, neuspelo prevazilaženje zadate temporalne potke romana, realistički koncipirani likovi neobjašnjive, često čak paradoksalne motivacije, diletantizam na planu ideja i metaforike iz koga sledi pseudometafizički koncept poistovećivanja nesličnih pojmova Ljubav-Agape-Dobro... Sve to ne pruža previše argumenata za svrstavanje ovog romana u sam vrh prošlogodišnje produkcije, čak i ako prenebregnemo činjenicu da je roman tradicionalistički pisan u svakom pogledu, što mu ne mora a priori ukinuti pravo književnog legitimiteta. Veći je problem, kao što smo videli, unutarnja neusaglašenost i manjak prozaističke veštine, no sam poetički koncept. Za domaću prozu je daleko umesnije bilo podržati neki od romana savremenog rukopisa i tematike kao što su to, ako je već o naglašenoj emociji reč, izvanredan Komo Srđana Valjarevića ili, ako je žensko pismo u pitanju, Izlaženje Barbi Marković, romani koji intrigiraju i po mnogo čemu imponuju savremenom čitaocu, što se za roman Emilija Leta svakako ne može reći   Pogledajte odgovor na ovaj tekst  BETON BR.15  DANAS, Utorak 20. mart 2007.   Piše: Saša Ćirić VAGINA U DUŠI         Duplo golo za Jovicu Aćina     Da bi čovek pošteno pisao o J. Aćinu, mora da se liši empatije. Esejista i prevodilac, urednik i slobodni umetnik, logorolog, desadista, bartoznanac, patafizički internautičar..., povrh svega autor priča. Hajde da se poklonimo nestišanoj raznovrsnosti tekstualnih afiniteta ove vedro samosvojne figure, svoje počitovanje zaključamo u kovčežić, a potom neopterećeni stanemo sučelice pred dve oktroisane knjige Jovice Aćina, pa šta nam želudac dâ: VAGINOSLOVLJE Pošto je prvotni naslov (Dnevnik o vagini, časopis Polja, 2004) nosio krute seoske gaće nedvosmislenosti i vulgarnosti, svučen je bez milosti, a na kućnoj šivaćoj mašini na pedalo skrojena je fina mistična čipka i kanuto nekoliko kapi neodoljivog teološkog Šanela 5 (Dnevnik izgnane duše, Stubovi kulture, 2005), i gologuzi tekst je uparađen za Andrića. A tamo, mal zbog čipke mal zbog parfema, svetla Andrićeva trojka (Gojko Tešić, Ljiljana Šop, Ivan Ershel Shabani/Bukurevac Negrišorac), uz podgurkivanje zbog kuraži nezapamćene trampe (Vagina za Andrića, Andrić za vaginu), uvela je Aćina u predvorje pauperizovane slave. No, sećamo se i čike u akademskom fraku (Svetozar Koljević, stoik koga minuše nedostojne žudnje dušomorstva, estetički purist-Olimpljanin prokurist), koji kao prezidente Andrićeve zadužbine ne hte ruke prljati, Andrića u grobu prevrtati (a svi znamo za njegove Anike čedne) i nestašku Aćinu o onu stvar, o monomanski spisateljski žar, lentu metati. No, minu i to, ali šta ostade? Naime, autor poluti svoju naratorku na nju, tj. nju koja piše i na nju, tj. njeno dole o kome se piše. „Dole“ vuče polni organ, on vuče seksualnost, ona vuče greh puti i prvorodno sagrešenje (pogađate, naratorka se zove Eva, kao i njen runolist). Dijagonalno, diskurs ženski ište diskurs muški, Aćin u postojeći dnevnik umeće muški dnevnik (takoreći penis u vaginu). Muški diskurs je pojačan prisustvom psa koji se zove Đoka (nije apotekarski pomoćnik već pas, i nije Đole ili Đorđe, već prosto i kruto Đoka). Oktogonalno, Aćinu markiz ne da mira, ne može se trubiti o izgnanoj vagini a da perverzni Eros ne počne da slini. Otud eto i crven ban (pre crven čun) motion picture: Evica Evicu još devojčurkom dok beše hrani prstom umočenim u maslac; Đoka (pas, ne penis ili kakvo drugo autorovo pomagalo) Evicu bodri jezikom svojim hrapavim modrim; Evica&Evica na štajgi rade, E&E za vibrator bogorade; E&E u školskom dvorištu bejahu silovane; E&E kad gimnazijskom profesorkom postaše „opkoračiše“ dečaka od 11 leta. I kleta ih smrt na drumu zateče zajedno: „metalni direk“ pocepa Evicu proburazivši Evicu. Rikvercgonalno, u epilogu anonimni Evičin nećak izdaje tetkin Dnevnik (objavljivanje pronađenog rukopisa, oh, zar i to?). Povrh svega, pošto se naslušasmo bezubog mljackanja i nemirni prsti se nazavlačiše u isto mesto (da su Ekovi monasi tako činili, da li bi se pre otrovali ili skončali od sifilisa?), mladac se čudom čudi o kojoj li to Evici tetka zboraše. Kao ni priroda, ni J. Aćin ništa ne čini slučajno. Nisu slučajno pomenuta apokrifna jevanđelja, razmišljanja o grehu, podela ljudskog bića na umni i telesni deo, a sve to zaogrnuto naivnom mistifikacijom erotskog trilera i jezičke komike. Ali, mistifikacija nikog ne zavodi: od samog početka znamo da naratorka govori o svojoj vagini. Dvojenje bića na nagonsko koje gospodari i nemoćni racio koji pripovedajući ropće, u ozbiljnim tekstovima nije čak ni fusnota. Jezički kalamburi i analogije između gornjeg i donjeg identiteta ostavljaju ravnodušnim i one poslovične domaćice, nesrećne konzumentkinje palp štiva. Ako tome pridodamo podužu listu kobajagi prikrivenih erotskih bizarnosti: masturbacija (manualna i vibratorna), prostitucija, zoofilija, pedofilija, silovanje (odsustvo hard kor varijanti, kao i homoseksualnosti, upućuje da je autor ne samo predvidljiv već i blago konzervativan u repertoaru svojih erotskih nastranosti), vidimo književni tekst Dnevnika kao rasutu hrpu erotomimikrije sa jalovom namerom da skandalizuje, da uzbudi ili da nasmeje čitaoca (i posebno čitateljku). Kako je Lj. Šop u svemu ovome iskopala dubinu i višeznačnost, te pronašla tragiku i društvenu aktuelnost, doprinos je kritičarskoj fantaziji pre nego selestijalna zajapurenost tekstom srpskog Apolinera, Aretina ili Anais Nin. SV. ULJE / umetak Privatizacijom Vitala 2005, posle devet dugih leta u potpunosti je izmenjen sastav Vitalovog žirija. Umesto doajenskog trojca (Radovan Vučković, Novica Petković i Jovan Delić) dobili smo opskurnu smesu (Jovan Zivlak, Tomislav Bekić, Nikola Strajnić). Ostalo je nejasno zašto je Predrag Ranković Peconi, vlasnik zemunske firme „Invej“ i novi vlasnik Vitala, posle kraćeg kolebanja odlučio da zadrži nagradu, još više šta mu je smetao prethodni sastav, za koje persone, ruku na srce, teško da je ikada išta čuo. Novi žiri, u kome u nejasnom rasporedu na žirijevskoj Golgoti dominira gazda Zivlak, obe godine svog poslovanja drastično brlja. Posle viktorizacije Gnezda nad ponorom, zbirke poezije našeg eminentnog likovnog kritičara DJ Danilova, za 2006. povukli su novi briljantan potez. U samonametnutoj konkurenciji četiri prozna dela, novi Vitalov žiri uspeo je da izabere dva najgora, u čemu ne treba videti samo slučaj i zli uticaj dečje igre eci-pecipec na žiriranje, već i retki elektorski talenat. Umesto Valjarevića i Marojevića (zapravo samo Mediterana, pošto je Komo inkasirao bednih 20.000 evra od Gorkog lista; što me podsetilo na slučaj kad u Simpsonovima odviknuti Barni Gambl kao nagradu za najbolju režiju dobije cisternu piva), bratski su okićeni M. Vidojković (tastatura mu se pozlatila!) i junak našeg prikaza, J. Aćin. MRENA             Obožavam da svoj instrument nazivam rilo, mada bih             mogao da ga zovem pijuk, jer pošto ga nekoj uglavim,             njoj ostaje jedino da pijuče, pilence moje.                            (iz priče „Crni lovac“, Pročitano u tvojim očima,                                                                         Stubovi kulture, 2006) Primer erotskog pripovedanja J. Aćina. Opsesivna tema, narcisoidno preterivanje, humor u razbludnom jeziku (falus = pijuk koji izaziva pijukanje opijučene), izlivi nežnosti, na kraju nagli obrt koji čitaoca ostavlja bez daha: pripovedač je komarac (ne Kafkin nego domaći), silni ubodi nisu deo ludačkog kopulativnog akta već uobičajeni način ishrane. Eto, to je to, a ko se uzbudio i slatko nasmejao dobija bonus (margarin, uručuju gg. Zivlak&Peconi) i može da nastavi čitanje. Poslednja knjiga priča J. Aćina demonstrira izvesnu pripovednu raznovrsnost, dve dobre priče („Crni rols-rojs“ i „Da ih poljubiš“ - o devojci koja je 1968. otkopčane bluze bez brusa naslovnim rečima stala pred profesora - Poslati u Kragujevac!), jedna koja je to mogla da bude (o bgd vili gde se organizuju svingerske orgije), i, nismo baš na kraj srca, još koja kandidatkinja. Svega 4-5 od 33! Najpre, iritiraju tzv. pričuljci, kratka proza od jedne do dve-tri stranice, bez ičega što bi je činilo pričom i dalo joj razlog da bude napisana/objavljena. Iritira infantilna dramaturgija sa neverovatnim i klišetiranim obrtima. Recimo, u priči „Mesec dana pozitivan“ „x“ je HIV pozitivan, devojka ga ignoriše, spava sa bivšom, iz Studentske poliklinike mu javljaju da su mu saopštili pogrešne rezultate, odlazi do bivše i saznaje da je ona uistinu i sve vreme HIV pozitivna. Pritom ovu vratolomiju prati jedan smorno raspričan narator (i ako mu se sve to desilo!). Potom ta začudna fantastika, plitka ili sa konvencionalnom simbolikom - otac igra šah sa sinom, figurama od kamena koje su srasle sa kamenom tablom, sin ih nekako pomera, otac to nije u stanju te je prinuđen da preda partiju. Ili, u kafkijanskoj atmosferi „y“ se prijavio na konkurs (kasnije saznajemo da je to prijem za anđele), posle samozatajnog činovnika „ispitivaće“ ga Dlakavi lično sa korbačem... Nećemo dalje, to su primeri ispada. Nastavno-kritičko veće OŠ „Beton“ (predsedavao domar S. Ćirić) zaključilo je da Jovici Aćinu pisanje priča ne ide od ruke, a još jednom pohvalilo njegov urednički rad, eseje i prevode. Iz fizičkog vrlo dobar. Neopravdanih nema. Pare od nagrada ne mora da vraća, zaslužio ih je na drugi način. Disciplinska mera: da ipak nekad pročita to što napiš e (pošto je izjavio da na svoje priče, kada ih finišira, više nebaci nijedan, makar oproštajni pogled)  BETON BR.14  DANAS, Utorak 6. mart 2007.   Piše: Goran Cvetković CIRKUS U MUZEJU                                    Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja Ive Brešana u režiji Želimira Oreškovića, Narodno pozorište, Beograd                     Pitao sam se šta je to uradio reditelj Željko Orešković sa ovim komadom Iva Brešana pa da taj komad funkcioniše kao slika iz muzeja? Jer šta ima gore za jedan subverzivni komad od toga da postane benigna i suva muzejska jedinica? I uopšte, za pozorište kao jednu živu ustanovu najgora je kazna da funkcioniše kao mrtvačko sećanje i opskurno pamćenje nekadašnjih uzbuđenja. Dok sam gledao ovu predstavu setio sam se da je isti, loš, utisak na mene ostavila i mnogo slavljena predstava San letnje noći u režiji slavnog Pitera Bruka na jednom Bitefu, sa engleskim glumcima takođe tih 70-ih godina onog veka! Pomislićete, gle ti njega kako se usuđuje da kritikuje samog Pitera Bruka, više nego poluboga svetskog pozorišta, i da tako negativno govori o toj takođe kultnoj predstavi San letnje noći. Na žalost, to je bio samo i isključivo zabavni cirkus sa mnogo veštine. Umetnosti i pozorišta, znači svih onih složenih emocija, saznanja, obrta, iskakanja, poetskih zavrzlama duha, nadmetanja sa istorijom, čime Šekspir obiluje, e, svega toga nije bilo ni trunke u toj predstavi Pitera Bruka San letnje noći. Jer tamo se grupa radnika ne bori za identitet autentičnog umetnika, tamo kralj koji se ženi nije istrebljivač celog naroda svoje buduće žene Amazonke, tamo ljubavnici nisu žrtve okrutne čarolije proizvoljno samovlasnih vilenjaka i vila, tamo roditelji ne doživljavaju krizu porodice koju nasilno rešava taj isti nasilni kralj pred ženidbu. Tamo, kod Pitera Bruka, sve je to normalno: i da su ubice ubice i da su žrtve žrtve, samo je važno da se mi lepo zabavljamo! E pa, kod Željka Oreškovića takođe je najbitnije da se mi lepo zabavljamo i kada se likovi na sceni bore protiv jednog Desktop ideološkog i nasilničkog mraka jednog danas samo nominalno zamenjenog režima. Osnovna snaga Brešanovih drama-komedija-groteski-tragedija bila je u otvorenosti i pobunjeničkom slikanju oporih strana jednog, već tada kada je on pisao, bivšeg vremena. Jer Brešan je 70-ih pisao o kasnim 40-im kao najgorim godinama tobože komunističke strahovlade i unutrašnje prevare vlasti, a mi smo svi razumeli da se tu radi baš o svim našim socijalističkim godinama jer je Brešan bio pogodio sve bitne maske i mehanizme vlasti tog i takvog društva. Ali danas mi ne videsmo ni jednog nesrećnog Bidžu iz Svilajnca, lokalnog despota doskorašnje vlasti, a da ne govorimo o aktuelnim lokalnim i opštim ugnjetačima u kojima naravno ne oskudevamo nikad! Ne, Orešković je pokušao da rekonstruiše neku imaginarnu, staru, već izvedenu i viđenu predstavu. Na žalost, tako se ne samo ubija osnovna subverzivnost - čitaj pobuna, koja je najznačajniji domet dela, već se gledalac upućuje i u novu istinu - da se subverzivnost niti isplati niti ceni, niti je to potreban predmet interesovanja današnjeg pozorišta, pa time ni društvenog života uopšte. A šta onda jeste po Oreškoviću predmet interesovanja današnjeg pozorišta u Beogradu? To se može otkriti u načinu igre, u formalizmu rešenja, u iskričavoj i ispraznoj domišljatosti u odabiru scenskih sredstava koja sva vode na stranputicu jednog kozerskog pozorišta, tobože smešnog-po-sebi. Takvo pozorište ne postoji, ono je surogat pozorišta i samo ukrasna laža sa mnogo uložene energije. Jer ne može se reći da Predrag Ejdus ne ulaže maksimum šarma i znanja u lik jadnog učitelja pijanca sa pažljivo iznijansiranim splitskim, dakle gradskim akcentom koji je u sukobu sa surovim jezikom Dalmatinske Zagore. Dosetka da sam reditelj predstave na selu, dotični učitelj Ejdus, igra najvažnije delove teksta u formi foršpila (pokazivanja glumcima), dao je lepe rezultate, ali ipak samo na planu forme jer je sadržaj ostao otuđen. Pitam se da li je to bio cilj ili kolateralna šteta ove predstave. Pored Ejdusa svojski se potrudila i mlada Marija Vicković i stilski čisto dala lik tragične junakinje, seoske devojke u ulozi Ofelije u životu i na sceni. Bojim se da ostali likovi, sem lika Šimurine u izvođenju Marka Nikolića koji je „prevodio“ Šekspirov original iz ugla nepismenog seljaka, nisu prešli granicu opštih mesta. Sama rediteljska poetika komada terala je glumce na obilatu šmiru: nepopunjeno učešće u scenskom vremenu i sve ostalo odavalo je utisak priličnog šunda. Na žalost, ispostavilo se da ima nečeg zaista trulog u mnogim okolnostima u kojima se ovaj komad igra, a izgleda da su to pre svega truli odnosi u kojima se misli i stvara pozorište kod nas danas i ovde, bar u Narodnom pozorištu u Beogradu. Jer tako drastična transformacija jednog angažovanog komada u muzejski eksponat zaista je smrtonosno iskliznuće sa trajnim posledicama po ukus i angažman publike. Šteta  BETON BR.11  DANAS, Utorak 23. januar 2007.   Piše: Aleksandar Novaković STVAR PAMETI                             Kritički osvrt na film Mike Aleksića Stvar srca     Ako se da suditi po prvom filmu Mike Aleksića Stvar srca, vreme naivnih kvizova je prošlo. Nema više pitanja za tri miliona, pomoći prijatelja, glasa publike. Postoji samo jedno, ultimativno pitanje: O čemu se radi u Stvari srca? Ko da tačan odgovor dobiće i tri miliona i silnu lovu rezervisanu za Egzibicionistu godine u Velikom bratu, a maznuće i onu šargarepu koja stalno mami magarca. Ako vam gore navedeno zvuči kao sprdnja, sagledajmo to onda iz vizure priče. Reč je o Aleksi, pripadniku specijalnih jedinica koji se vraća sa ratišta i pred vratima stana koji deli sa suprugom Jovanom, sudari se sa neznancem. Nepoznati je, čini se, njen ljubavnik. Ludo ljubomoran, Aleksa sistematski maltretira Jovanu dok je ne otera u duševnu bolnicu. Slede konsultacije vojnika sa svojom sestrom, monahinjom, potraga za neznancem u kojoj mu pomažu pripadnici jedinice, zatim povratak u zavičaj (Zlatibor - ovde verovatno „glumi“ Kosovo) koji Jovanu vodi do duševnog izlečenja, a vojnika do spoznaje da je „ljubavnik“ niko drugi do on sam. Jasnije? No, tek sada počinju problemi. Možda stvarna poruka ovog filma i nije bitna, možda je u pitanju sklepana larpurlartistička građevina koja se jednim trošnim stubom oslanja na citate Tarkovskog, a drugim na reklamne dokumentarce za naše turističko čudo - Zlatibor. Drugi stub je kudikamo stabilniji. Zlatiborska priroda je predivno prikazana u svim godišnjim dobima i majstor fotografije nema čega da se stidi. Kad ne bi postojali priča, smušena poslastičarka Jovana i muž joj Aleksa-specijalac, Beograd koji uživa u miru, pečeni jagnjići i uskršnja jaja usred rata, pripadnici (para)vojne jedinice koji osvajaju zamagljene pustoši, monahinje koje govore u šiframa pozajmljenim od „sensaija“ borilačkih veština, dakle, kada ne bi postojalo ono što čini reumatičnu kičmu filma - bio bi to divan dokumentarac o prirodnim lepotama Zapadne Srbije. Ovako je to ostvarenje koje nas svojim hirovitim fleš-bekovima i fleš-forvardima bacaka gore-dole, a poruka filma koja na kraju izranja igra se sa zdravim razumom. Najtačnije tumačenje ovog filma je da je on, ni manje ni više, poziv na odbranu tradicionalnih srpskih vrednosti (TSV). Elem, zaljubljeni par je onaj idealni duet koji se još u detinjstvu zakleo na vernost. Venčali se sa trinaest, stali pred oltar sa osamnaest. Naravno, pred njima je idilična budućnost - iako izbegli, Entropija raste dobili su dvoetažni stan u centru grada, ona pravi slatkiše, a on, k’o pravi mužjak, ratuje. Oboje su Srbi iz dijaspore, prožeti nacionalnim osećanjem, a njihova se ranjava srca mogu isceliti samo ako se vrate na teritoriju s koje su proterani. Reklo bi se, doduše, da njihovi emotivni problemi ne zavise toliko od povratka koliko od neuračunljivosti manje privlačne polovine, izazvane, recimo, teškim ratnim traumama. Avaj, ako očekujete objašnjenje u vidu potresnih slika sa ratišta, grešite. Naša vojska prolazi kroz borbe kao nož kroz sir, neprijatelj protiv kojeg se bore je nevidljiv, a jedino su njegova zlodela, spaljene kuće, očita. Šta se sa srpske strane radilo neprijatelju ne zna se, tek, momci iz jedinice su solidarni sa svojim prevarenim drugom, pravi borci za TSV. Nedostaje samo natpis u trećem planu: Postanite profesionalni vojnik u Vojsci Srbije. Ali, kakve su to TSV bez crkve? Glavni junak, kao svaki zdravorazumski Srbin, veruje da crkva leči um bolje od stručnjaka i kao nagradu dobija neodređene odgovore od svoje sestre monahinje. Odvodi svoju devojku u zemlju praotaca gde doživljava pravoslavno, mističko i dramaturški misteriozno isceljenje, nejasno koliko i scene njenog ritualnog kupanja. Nameće se činjenica da su se nacionalno „kovarnuli“, što je rezultat mističnih fraza pomešanih sa ritualima starih Slovena, dakle, Vera, Pleme, Duh, Tle, Ona Koja Rađa i Onaj Koji Pravi Decu Te Ubija Tuđu stapaju se u jedno. Idila može da počne. Ovakvo tumačenje može nekome ličiti na teoriju zavere, ali ako od Aleksića scenaristički i rediteljski nisu dati jasni znaci, ako je delo toliko „otvoreno“ u svojim težnjama prema „umetničkom“ po svaku cenu, onda je svako tumačenje, pa i ovo, potpuno legitimno. Gorčina i lament („Žali Bože materijalnih sredstava bačenih na film!“) malobrojnih filmadžija koji su pogledali Stvar srca nisu bitni zbog filma, već zbog parališuće sile sterilnog jadikovanja. Svi znamo da filmovi u ovoj zemlji nisu za gledanje već za razne vrste pranja i recikliranja, svi znamo da „postoji nešto trulo“ u konkursima Filmskog centra Srbije za nova scenarija, kao i to da su nam godine otete bez izvinjenja, ali to neće rešiti problem. Potrebne su nam drugačije priče koje se zaista tiču ljudi, jasan i bolno iskren filmski jezik, a to može nezavisni, niskobudžetni, urbani film koji je, što su i brojne međunarodne nagrade pokazale, zaslužio svoje mesto pod Suncem, ali se za njega mora boriti. Vreme pozivanja na iracionalno i totemsko je (valjda) prošlo, a budućnost našeg filma je, nadam se, legendarni strip u kojem Kefa (mozak) poentira u prepucavanjima sa Srletom (srce). No, sve je to na individualnoj osnovi, dakle - stvar pameti  BETON BR.10  DANAS, Utorak 9. januar 2007.   Piše: Redakcija Betona SKAKAVAC JE ZAŠO U RUKAVAC     Mastermajnd žirira iz senke U ovom času nemali broj kritičara sedi u svojim kabinetima i pravi spiskove za „žetvu lovorika“, kako je taj pohod naših književnica i književnika na nagrade svojevremeno nazvao jedini čovek koji se u ovoj kulturi razumom suprotstavio razornim inflatornim udarima - Predrag Čudić. Ali trend razaranja nije zaustavljen. Stoga je redakcija Betona odlučila da uvede specifičnu, nonprofit nagradu koja bi se zasnivala na strogom vrednosnom sudu. Tako smo ustanovili Zlatnog skakavca za najveće pustošenje srpske književnosti u protekloj sezoni. Dakle, u igri su najgora dela koja je književna manufaktura ponudila u toku kalendarske godine. Nastojeći da očuvamo srpsko književno izobilje, odlučili smo da za ovu nagradu mogu konkurisati svi književni žanrovi. Na kraju 2006. se ispostavilo da je ponuda zaista velika i žanrovski raznolika. Naravno, mogli smo se odlučiti za naslove poput pesničke knjige Dragoljuba Milanovića koji je iz zatvora, posredstvom izdavačkog švingeraja Slobodana Mašića, poslao svoju mračnu političku epistolu, ali bilo bi to zapravo izneveravanje Zlatnog skakavca, jer takve knjige i ne pretenduju na literaturu, već na proširenje polja političke borbe. Nas je u stvari zanimalo da vidimo kako se u tom polju ponašaju knjige koje se kriju iza etikete „čiste literature“ kao što su Razlike Gorana Petrovića, ili Dar i kob Milosava Tešića, ili antologije kakvim umeju da nas obraduju Mihajlo Pantić i Bojana Stojanović Pantović. Dakle, sušta umetnost. Metodom eliminacije lošeg od lošijeg ili, ako hoćete, dobrog od manje dobrog, krug se na kraju zatvorio oko dve knjige. Napominjemo da je reč o dvema vrlo ambicioznim knjigama koje su sebi postavile velike zadatke. Prva je pokušala da uspostavi „namensku“ kanonsku reprezentaciju srpskog pesništva s kraja XX veka za hrvatsko tržište, a druga je nastojala da dovrši poetičku i političku tranziciju svog autora od mekog postmodernog sveznalaštva, preko turbo mešetarenja devedesetih, do sjaja kartezijanskog uma koji bi trebalo da obezbedi blistavi kontekst za autore i knjige koje mr Pavković svih ovih godina preporučuje i objavljuje u svojim edicijama. Dakle, jasno je da je reč o mikelanđelovskim zamasima kičicom koji ovim knjigama, međutim, nisu doneli ni voluminoznost, niti elementarni kvalitet. U odnosu na preostale loše knjige, ove se izdvajaju i po tome što su „u stanju“ da trajnije pustoš e srpsku književnost od drugih. Takva sinergija dara i kobi zaista se retko sreće. Umesto obrazloženja 1. Sinan Gudžević o Nebolomstvu Ta je panorama srpskog pjesništva jedna loša knjiga. U njoj priređivačica nudi svoj književni ukus u formi panorame, nikakvu ona panoramu nije ni načinila. Predgovor je šlampav, zbrdazdolan, u „panorami“ ima samo jedan pjesnik ijekavac, a nema nijednog pjesnika muslimana, niti nesrbina. Kakva je to onda panorama? To otvara podosta pitanja o kulturnoj politici današnje Srbije. Jesu li srpski pjesnici samo oni koje antologičari smatraju srpskim pjesnicima, a nigdje ne obrazlože šta to jednoga pjesnika čini pjesnikom srpskim? U Srbiji ima pjesnika muslimana, kao Ibrahim Hadžić, Ismet Rebronja, Šaban Šarenkapić koji cijeli život iz nje nisu odlazili, a prema književnom su izrazu i temama „srpskiji“ od mnogih drugih kojima se tepa kao predstavnicima nemuštoga „nebolomstva“. To je samo jedna od tačaka gdje se vidi nemar i nehat srpske kulturne elite.                                                                                                                                                                                                                        Preuzeto sa sajta www.eckermann.org.yu 2. Saša Ćirić o Dr Batutu Doktor Batut i magistar Vasa nastupaju protiv nadrilekara. A ko će krenuti na nadripisce, koji doktor sa sveučilišta naših i koji majčin magistar sa instituta naših, koji misli na svoju karijeru i budućnost? Jer sve će to ionako prekriti kiosk, književni list i šaš. S korica u nas zuri porodični portret nekolikih južnoameričkih državljana - a što, znaće ga tek grafički dizajner, prodavac s kioska, autor (možda) i počasni konsul Nikarague u našoj zemlji (SRB). Koje nas to zlo pridavi i snađe, šta nas iznova udari i zateče? Pa, praznoverje i neznanje, dve opake boljetice veka našeg, 19. i 21, nužda velika nakladnička ne bi li se na vreme na kiosk zaselo, a premijerno, oreol blagopolezni da se steče narodnog prosvetitelja i novog Dositeja našeg (dakako iz manastira u svet kada povrnu se - do manastira i u njemu drugi će autori i urednici vešto, aktuelno i niz dlaku tolkovati). Pošto Kiš bedni (omaž Steriji) izvojeva svu slobodu da sasvim kreativno, a za vlastite svrhe tuđa dela imaju koristiti se, ni prineti pameti ne beše nam uzeti gvirnuti u naznačeni izvornik, Nadrilekari...(Beograd, 1923), rukom Batuta svojeručno pisanom. Čemu, a i krošto, jer imitovati sa svešću o imitovanju samom, raskaz na narodnu i na Batutovu pedagogiku vrlu, dovoljan za sebe po sebi jeste kao opravdanje osveštanog postupka knjižastvenog. Dakle, čuvajte se baba-vračara i opakih nadrilekara, etno-običajnih lekarija i masnih neukih (protuzdravstvenih) lagarija, jednu jabuku na dan - lekar iz kuće van, a kad u kuću mora stat, lekara, ne časeći časa, odmah i pod hitno, trkom i čezama, zvat’, o zvat’, i dvaput i triput na svaki’ pola sat, te povrh i pre svega, pre i posle jela ruke treba prat’... Što podseti na surealiste narečeni Kiš: majku treba tući dok je mlada; inače će, dodajemo mi postkiš(ni), definitivno i premijerno završiti na kiosku, ni kriva ni tužna. Tako jedan zvao vračaru a ne lekara, te mu dete preminulo, oćoravilo, oćopavilo, jedva živu glavu iznelo..., pa posle sebi kose čupao, al’ bilo dockan. A drugi odmahnuo rukom, šta doktori znaju, no zovi nadri-čiču (nije Čiča - njemu se ni grob, o tugo, ne zna), a posle čedo svoje/mati/ženu/zaovu/snajku/pradedu/ kurajbera u zemljicu crnicu skorbno pokopa. A i u svetu belom, ne samo po zatucanoj nam Srbijici, lakoverje caruje i onda kad pomoći ima, a ne samo kad utihne svaka nadežda trezvena. I sve tako, i u maniru tom, ceo jedan tom, na strana 240, tugo nadrisrpska, nadriknjiška, pržena kriška! Mislim, šta reći? Živeo dr Batut (živeo život i Tola Manojlović pa ga na sreću ne poteže svako za biografski rever - što se ne može reći za Teslu, mladost, Teslu, starost i Teslu, srpsko-hrvatsku svečanost), dole mrak mračnjaštva, narodnjačkog izdavaštva i taštog skribomanijaštva Ovaj prikaz je pisan za Književni list. Naručilac i urednik Petar Cvetković, odbio ga je rečima da ne bi bilo dobro ni za pisca ni za kritičara da se tekst pojavi. tina-NINa                                           (osvrt ’06.- roman)                                                    Zorice, kakvu si mi ovo ikebanu napravila?, pita Kemiš           u stripu Lazara Bodrože iz 8. broja Betona.                           Najlepšu, Kemiše, najlepšu!, odgovara Zorica.                       (Čika) Cementu, kakvu su nam literaturu autori u Srbiji           podarili u 2006?, znatiželjno pita čitalac (nije Miro)                 Beton-mudrozborca. Osrednju, dečko/brate/striče-gospodine, odn. devojčice/sestro/strina-gospođo, odurno osrednju i          prosečnu!, jarosno odgovaram sa bodljom čežnje u srcu.               Tokom 2006. oprostili smo se od prve postave NIN-ovog žirija (D. Marinković, I. Negrišorac, P. Pijanović, A. Jerkov) u koji su mnogi polagali velike nade a koji nas je obradovao nedopustivo polovičnim učinkom: 2 krupna promašaja (uz legendarnu Semolj zemlju Mira Vuksanovića, tu je još iz 2002. Ukop oca Mladena Markova) i 2 pravovremene i hrabre odluke (Pisac izdaleka Vladana Matijevića i Kiša i hartija Vladimira Tasića). Restu od T. Brajovića pridruženi su filmski kritičar Blica Milan Vlajčić, sarajevski pesnik iz egzila Stevan Tontić, kapo Prosvetnog saveta Aleksandar Jovanović i državotvorno situirani (fakultet, Politika, NIN-ov žiri), talentovani Slobodan Vladušić. Dakle, opet tvrda muška postava (Beton nalaže: Svetlana Slapšak, Jasmina Lukić, Tatjana Rosić, Vladislava Gordić Petković, Jasmina Vrbavac - u NIN!) i iznova opskurno nepojamni kriterijumi ovog nedeljnika za izbor članova žirija. Od nove postave na najširem pladnju dobili smo 22 veličanstvenih. Očekivano i štreberski. Poneko novo ime (Miša D. Jovanović i Rade Kuzmanović - Erenrajše, širi grane), prozni kambek Vide Ognjenović (bolja od 90-ih i Kuće mrtvih mirisa, ali neujednačena, sa predugom prolegomenom i jačom sporednom temom kulturološkog clasha palanačkosamožive i impotentne građanske Srbije od glavne teme potrage junakinje za svojim identitetom i notornosti bračne preljube) i Mirjane Mitrović (sećamo se odličnog Svetog stada). Zapljusnulo nas je more onog na šta smo već navikli (i osrednje i podnošljivo): R. Beli Marković, V. Matijević, M. Prodanović, S. Basara, S. Domazet, linčovski neodgonetljiv i motivski samodovoljan Most SF-Z. Živkovića. Sledi nešto malo bolje od očekivanog: S. V. Tešin, S. Valjarević, Z. Silver Karanović (spisateljski razrađuje ruku u pomaku sa moralističko-filozofstvujušče društvene panorame na luzersku patologiju 90-ih) i 2 čudna promašaja: naivni roman s tezom N. Rotara i infantilni pseudoistorijski roman A. Jugovića. Živele Ivančica i Barbi, a priori i makar kao iznenađenje! (Možda će ih strefiti retka sreća ozarenja žirija, kao Anu Vučković ili Danijela Kovača, zvane - igrali su samo jedno leto). Interesantan je iskorak M. Demića, dobar dok je društvena satira i burleska, iako shematične kompozicije i donkihotski konvencionalne podele glavnih uloga. Nema Marka Vidojkovića (Ua, nepravda!), Vula Žurića (da nije opet neki Rinfuz izleteo?), V. Pištala (priznanje će doći posle završnih dela sage Tesla, starost i Tesla, spomenik)... Sve u svemu, Tantalove muke za iscediti remek-biser. (Podsetimo se: 1959. nagrada nije dodeljena). Jer kako napisa S. Vladušić (kao) za Beton - nema knjige za drugo čitanje!