|
 |
| BETON
BR.35 |
DANAS, Utorak
25. decembar 2007. |
|
|
| karaoke obračun |
| Radovan Beli Marković, Ćorava strana, SKZ, Beograd 2007 |
| Muzička podloga: Bluegrass Experiments In Dub, Pol-etno u polovno |
| |
Peva: Saša Ilić
|
|
Peva: Saša Ćirić |
(ČOBANOV) ODMOR
OD LITERATURE |
|
BELI SIMPOSION NA
ĆORAVOJ STRANI ULICE |
Spleen... O, kako to bedno zvuči u maloj varoši,
koju ni starosedeoci ne smatraju svojom. |
|
| |
KRITIČARI NA BELOM
Nije kriv Beli. Krivi su oni koji su na njemu pokušali da potvrde nekoliko teza o avangardi i teoriji žanrova.
Počev od Oskara Daviča, koji je jednog (po sve nas) kobnog dana, ranih sedamdesetih, zaustavio
svoj nadrealistički auto na valjevskoj benzinskoj pumpi, gde je tada radio književni junoša Beli, pa
do plejade kritičara koji su se devedesetih godina zakleli da će svaki Srbin biti Radovan (Beli): Mihajlo Pantić, |
|
ČUVAJTE SE TRAPAVIH MEĐEDA
Ako ga put nanese na prozni tekst Radovana Belog Markovića, savremeni čitalac biva suočen barem
sa tri vrste demotivišućih prepreka.
Naše iskustvo je palanačko, poentirao je onomad Radomir Ka, ali naša nova autoidentifikacija je
urbana. Ni zavičajni pejzaži, ni predgrađa i kasabalijske zabiti, ni zastale u vremenu prestoničke
mikro-celine, u našem neposrednom iskustvu kao i u simboličkoj reprezentaciji nisu više pastoralne
idile i |
| Radivoje Mikić, Aleksandar Jerkov, Slobodan Vladušić i drugi. Beli je za sve njih, izgleda,
oduvek imao raskovnik. Nama preostaje da se zapitamo zbog čega je pesnik „Hane“ bio zadivljen novogovorom mlađanog prodavca banzina. Da li je to bilo uzrokovano sentimentom ili nečim drugim?
Možda nadrealističkim načelom po kome će poeziju svi pisati ili naprosto željom da se konačno pronađe dokaz da je automastko pisanje moguće. Sve
to, međutim, ostaje u domenu spekulacije. Davičo je rekao svoje i otišao. Ostao je Beli, sam među
šljivama koje su rodnih devedesetih počele da daju
rekordne prinose. Kad su to naši kritičari prepoznali,
uzeli su duge teorijske motke za mlaćenje belih šljiva, pa su mlatili tako, mlatili i omlatili
nam mnogo plodova u vidu Živčane japije (1994), Setembrinija u Kolubari (1996), Kneza Miškina u
Belom Valjevu (2002) itd. Kao u dobrom kolhozno-propagandnom filmu, sve što je Beli ikada zasejao,
sve mu je urodilo plodom. Kao jabuke mičurinke.¹ Jer Beli je zaista bio odličan eksperiment,
ali pritom nije on eksperimentisao, već su
kritičari poput onog sovjetskog genetičara eksperimentisali
sa njim, ukrštajući ga sa bajatim teorijskim floskulama (kosmopolitski jezik, novela bez
fabule, nova etapa u morfologiji pripovedanja i
sl.). Kako tada, tako i sada. |
|
svakodnevica seoske ekonomije, blato, čatrlje, kaldrma i periferijski zmajevi. Otuda otpor prema prozi koja dolazi iz marginalnog
socio-istorijskog ambijenta. Samo mesto priče i njen genius loci nešto
je poznato a tuđe, naizgled prevaziđeno ali nije postalo egzotično. Hotimično obilje jezičkih arhaizama, tuđica, regionalizama i „pokvarenih
reči“, od čitaoca zahteva dodatni napor i prevodilačku aktivnost:
konsultovanje
neke varijante istorijskog rečnika srpskog jezika ili domišljanje o osnovnom značenju rečeničnog iskaza. Poseban problem donosi
obnavljanje estetičkog afiniteta savremene publike prema tzv. referencijalnom
ili mimetičkom pismu a na račun paseizirane postmoderne
igre i rizomskog teksta.
Dakle, ako prevaziđete Femilijarnu grozu spram seoskog i palanačkog
sveta, ako se priviknete na povremenu nerazumljivost i otežano čitanje,
i, na kraju, ako ste pelcovani protiv pomodne šikane demodirane
postmoderne, spremni ste da uđete u zamak R.B. Markovića.
UTEHA LITERATURE
Postoje dve vrste čitanja, profesionalno koje često ima oblik interpretacije,
i lično, za koje je odabir ili prepoznavanje vlastite „šolje čaja“
primarni cilj. Prvi tip čitanja protežira akribičnu impersonalnost i teži
da vodi računa o širem |
|
ŠTAFETA ZA DAN STAROSTI
Kada su pali svi standardi devedesetih godina,
Belog su proizveli u velikana srpskog jezika i viteza
Andrićevog reda. Devet belih oblaka se zabelelo
kao jubilarna stota knjiga u glasovitoj ediciji
„Albatros“, a ove godine mu je životno delo krunisano
izborom priča u plavom hard cover izdanju
SKZ-a. Lepo. Tako se obrađuje književno dobro,
da ne kažem njiva. Dr Radivoje Mikić-Mičurin je
za tu priliku napisao tekst koji predstavlja paradigmu
kritičarskog eksperimenta in vivo. Doktor
je učinio sve kako bi dokazao da je Beli jedan od
jahača stvarnosne proze, daleki potomak Sterije
iz Romana bez romana, nastavljač Momčila Nastasijevića, i uopšte svega što su ti velikani činili
između dva rata, čak pronosilac avangardne štafete.
Na osnovu delimičnih uvida u srpski književni
eksperiment, teško je utvrditi kuda on vodi, a posebno je teško predvideti kome će taj avangardni trkač predati štafetu. Možemo samo da zamišljamo taj veliki slet, analogno Danu mladosti, samo
u nacionalističkom ključu. Dakle, Dan je starosti, tribine pune, bakute u trenerkama izvode ritmičku gimnastiku, ori se pesma koja slavi nerad, kad eto Belog u kratkim čakširama, sa šubarom na glavi
i bugar-kabanicom na leđima, trči preko Stadiona JSO, zadihan, jašta no zadihan, a onda se uspinje
uz stepenice, visoko, ka mestu gde sede stari akademici i osoba kojoj treba da preda štafetu. Ali
ko će biti tajanstveni primalac štafete/poruke, koju su srpski pisci odaslali na svom nemuštom jeziku.
Možda bi nam top lista „Avalskog tornja“ mogla ponuditi neke odgovore. No, prepustimo to imaginaciji.
S druge strane, tekst koji će tom prilikom biti izgovoren sasvim je izvestan. Možemo ga čitati
na bilo kojoj stranici proze Belog Markovića: Čista metafizika, jašta nego čista.
ČA-MILOVAN GLIŠIĆ JE TO RADIO BOLJE
Proza R. B. Markovića niti je moderna niti postmoderna, niti je literatura. Radi se o odmoru od literature.
Ona pripada starijim etnografskim slojevima, koje su narečeni eksperimentatori iskopali u
blizini Valjeva. Beli se, naime, u Lajkovcu očigledno načitao knjiga iz srpskog realizma: Lazarevića,
Sremca, Matavulja, dohvatio je nešto malo modernijeg Kočića, uzevši ono najgore od njega, podmetnuli
su mu potom i Čarobni breg, Idiota i Mrtve duše. Rešio je onda Beli da od svega toga umesi
valjevsku pitu, pa je izmislio dva toponima, naselio ih likovima iz praistorije, kao i realijama koje
pripadaju predmodernom civilizacijskom krugu (čakšire, belegije, kosišta, mundiri, jekseri, japije
itd), a sve to je ispripovedao primordijalnim jezikom, koji nije subverzivan, već izrazito tradicijski, domaćinski, književno mrtav. Njegove skaske se nižu kao usmeno kazivanje čobana, čija stada planduju dok oni koriste priliku da se ispovede jedni drugima. Jedni pričaju o tome kako su u detinjstvu
čeznuli za plavom đačkom torbom (plavetnog nebesilja), drugi o tome kako je neko njihov negde video
voz, treći o pojavi vampira, četvrti o mučnom životu kosaca i sve tako redom. Ovi pripovedači
nemaju svest o tome što su ispripovedali, oni se vrte u krug (trubo)folklornog realizma koji je kod Belog
očuđen samo podatkom da ti tekstovi nastaju danas, nedaleko odavde. Međutim, ni to ne bi bio
problem. Toliki zavičajni pisci su hodali zemljom, pa nikome ništa. Beli je zahvaljujući svojoj čudovišnoj izdržljivosti na operativnom stolu naših doktora književnosti, i to bez anestezije, postao predsednik
Srpskog književnog društva. On sada vodi to društvo u bolju budućnost, u neku svoju Gornju
Psaču. Ipak, možda to treba da nas raduje. Možda je Dan starosti sasvim blizu, pa će i predaja štafete
uskoro. A potom će srpski književno-agrarni ciklus krenuti iznova. O, da li ćemo živi dočekati taj
dan? Samo da lajkovačko čudovište, što reče dr Todorović, ne nastavi sa svojom čarolijom.
Još nešto: Iz zbirke Ćorava strana izdvajam dve prič(k)e: „Tešenje dečaka“ i „Vojena bašta“. Koliko
sam uspeo da razumem, jedna govori o pedofiliji a druga o zaostalim minama u obradivoj zemlji.
Da su ispripovedane nekim iole razumljivijim jezikom, možda bi mogle da se kandiduju za
ozbiljniji književni natječaj. Ovako ostaju na nivou informacijskog šuma i groteske, čiju analogiju
u politici danas možemo prepoznati recimo u zalaganju Dragana Markovića Palme za borbu protiv
nasilja u porodici ili za građenjenje sigurne kuće u Jagodini
¹ Sovjetski genetičar Ivan Vladimirovič Mičurin (1855-1935) eksperimentisao je na polju selekcije i ukrštanja raznih voćaka,
pri čemu je dobio potpuno nove vrste, otporne na oštre klimatske uslove. Tako je uspeo da dobije neke vrste jabuka koje
uspevaju u Sibiru. Iako su bile kržljave, Staljin je bio ponosan na uspeh sovjetske nauke, nazvavši ovo voće „hlebom budućnosti“. I naši kritičari danas mašu svojim belim ‘lebom književnosti, kome se, kažu, smeši i Nobel Prize. |
|
književno-istorijskom kontekstu dela koje tumači. Drugu vrstu čitanja baštini vrednosna kritika i ona je impulsivna,
uska, ona koja dolazi iz abdomena.
Ćorava strana je autorska knjiga izabranih i novih priča i ona pruža uvid
u prirodu proze ovog autora u prethodne tri decenije. Prozna poetika
R.B.M.-a opisuje evolutivni luk od neonaturalizma kraja 60-ih do osobenog
postmodernizma. Prepoznatljiv stilski trade mark ovog autora je
leksička mešavina i zakomplikovana sintaksa. Slojevitošću pripovednog
jezika evocira se istorijska poetika srpske novele i savremenoj literaturi
otvara link za prethodne literarne epohe. Ujedno, time se nastavlja
minorna tradicija koju u našoj posleratno literaturi formiraju npr.
roman Nišči Vidosava Stevanovića (R. Mikić) ili neki romani Bore Ćosića.
Ipak, prvu čitalačku asocijaciju na Belog Markovića inicirali su njegovi
romani, izrazito naglašenog baroknog impulsa. (Iz okrilja repetitivne
palanačke polilogije izdvaja se roman Devet belih oblaka, sav sastavljen
od fusnota knjige izgubljene u štampariji. M. Pavić je zbog ovog romana
Belog uporedio sa švedskim piscem Peterom Kornelom.)
Ćorava strana pruža drugačiji čitalački doživljaj. Pojednostavljujući, možemo uočiti tri tipa uspelih
pripovednih struktura. Tu su „kataloške“ priče poput: „Psačanske dervesa“, „Psačanski mrtvaci“
i „Vampiri“. One demonstriraju duhovitu i bizarnu imaginaciju, dok njihova narativna suma
nudi još popis neobičnih smrti koje individualizuju karakter ili tajnu sklonost preminulih, ili oblikuje
mali brevijar seoskog života, oruđa i kućevne opreme. Drugi tip čine priče: „Besnilo“ ili „Na
putu u Lisabon“ koje počivaju na lirsko-asocijativnom principu kompozicije. Brzim izmenama pripovednog
fokusa, u romantičarskom ambijentu osujećenih namera i uzaludne žudnje, odaje se
omaž Dnevniku o Čarnojeviću više nego Kišovoj Mansardi, i čitavoj povorci junaka iza Filipa Latinovića, Miloša Kremića i Gavre Đakovića. Poseban tip su naturalističke novele kao „Tanki prsti hromog“,
koja sa zaleđem Opre za tri groša i sa junacima na granici poovskih privida i demonskih
prestupnika zbog nemaštine, ispoveda sentimentalnu povest u kojoj strada onaj ko je drugima
nanosio bol. Priča „Tešenje dečaka“ potencira drugi kraj recepcijskog spektra. Jedna od pet novodopisanih
priča, duhovito tretira temu homoseksualnosti i kratkotrajne dodire prosvećenog, pomalo
perverznog evropskog sveta i domaćeg, rigidnog i hermetičnog, u kome setnom naratoru
preostaje heteroseksualna mimikrija i nostalgija za nečim prisnijim i slobodnijim.
Dakle, i kao autentičan primer uspelog poetičkog preobraženika, i kao autor zanimljivog korpusa
pripovednih varijetea, Radovan Beli Marković i otvorenom čitaocu, ne samo istreniranom tragaču, ima šta da ponudi.
ISTORIJA, PEPEO SA PLAVIČASTOM SENKOM
Jedna od retkih priča, uvrštena u izbor Ćorava strana, koja sadrži prepoznatljive reference na srpsku
nacionalnu istoriju je „Marija Mančini“. Ovu priču možemo čitati kao parodijski kontrapunkt romanu Knjiga o Milutinu Danka Popovića. Obe prozne tvorevine referišu na presudne događaje u 20. veku, s
tim da je vremenski opseg priče Belog Markovića nešto širi - on ide od majskog prevrata 1903. do početka 90-ih i raspada Druge Jugoslavije. Dok Popović tendenciozno oblikuje stereotipne i revizionističke predstave o ideologijama i nacionalnim sudbinama na jugoslovenskom tlu, Radovan Beli Marković
nacionalnu istoriju vidi kao proces kojim upravlja što zakonomernost astrologije što suludi slučaj. Njegov
književni junak, Bogoljub Tufeković, istinski je autsajder, ne ratni heroj ili paradigmatska žrtva, a
njegovo istoriozofsko znanje ili uvid u smisao istorije izražava plavičasti dim cigare, čije ime označava
naslov ove priče. Srpska nacionalna istorija predstavlja niz nasilnih obaveza koje donose svetska istorija
i domaća vlast. Ljudi su potrošna roba i oni se dele na dve grupe: na većinu koja spremno igra po
čudnim pravilima novog doba i na pojedince koji u ketmanskoj mimikriji provedu svoj životni vek. Ispod
blage socijalne kritičke note sakrivena je pesimističko viđenje ljudske prirode, sentimentalnost i tuga
nemoćnog pojedinca. On nije idealistički pobunjenik jer živi u svetu koji je groblje velikih ideja i parodija
niskomimetskih formi palanačkog života.Otuda, ova priča je depo suptilnih ironijskih subverzija,
zatvorena za ideološku zlupotrebu, ali i za formiranje bilo kakvog etičkog programa.
Na dan sahrane njenog vremešnog glavnog junaka, u trenutku kada Slovenačka izlazi iz zajedničke države, najpre se pretresaju važna pitanja o sudbini države i srpstva, a potom prelazi na vino i kolače.
Doprinos proze R.B. Markovića nije u emitovanju sarkastične gorčine, zaumne i samoodržive fantastike,
u oblikovanju čuda ili zagonetke čiji je ključ za razumevanje trajno izgubljen. R.B.M. je
pesnik blage iskošenosti sveta, s one strane utehe i podstreka, koji nudi tek privremeni odmor i dodir melanholije |
|
|
| BETON
BR.34 |
DANAS, Utorak
11. decembar 2007. |
|
|
| Piše:
Saša Ćirić |
| NI POEZIJE NI SMRTI |
|
| Nebojša Vasović: Ni ljubavi ni hleba, Povelja, Kraljevo, 2006. |
|
|
| |
1. Sartr je u svom poznatom eseju iz Modernih vremena „Šta je književnost“ pitanje „Za koga pisati“
stavio u naslov posebnog poglavlja - toliko mu je bio važan čitalac iz 1947. godine. Vasovićeva
uvodna pesma „Pišem“ organizovana je kao niz direktnih odgovora na ovo pitanje. Vasovićevi odgovori
nose u sebi vrstu socijalne kritike i bunta, oslikavajući internu fizionimiju emigrantskog
iskustva. Oni su apsurdni jer predstavljaju anti-odgovore: govore da autor ne piše za one koje navodi
kao svoje čitaoce: za izdavače, prijatelje, njihovu i svoju nerođenu decu. Vasovićev svet je
svet bazičnih nuždi i isključivih opredeljenja. Izdavači su bezobzirni kapitalisti iz doba prvobitne
akumulacije kapitala, čitaoci permanentno ugroženi građani koji ne nalaze izlaz iz kaveza svog
straha od egzistencije. Gluvilo ovog sveta uokviruje samoća kao izgnanstvo: prijatelji su egzilanti
koji ne znaju da je autor pisac, njihova deca su egzilanti iz maternjeg jezika na kome autor (jedino
želi da) piše.
Paradoksalna poenta je crnohumorna: Najzad sam postao pisac,/ više ne pišem samo za sebe. Pošto je reč o nepostojećim ili nemogućim čitaocima, ova poenta zapravo glasi: „Najzad sam postao
pisac, više ne pišem ni za koga“. To je i Vasovićev odgovor na Sartrovo pitanje. Šta pokriva ovaj odgovor?
Njegov autor postaje autor tako što piše ni za koga. Princip ili duh njegovog autorstva, jednako
kao i svet o čijem postojanju svedoči njegova poezija, obeležava ništavilo. Ovo pisanje namenjeno
je nebiću. Vasovićev autor se rađa u smrti bića. On tu smrt konstatuje i sa te pozicije, koja je početna tačka zbirke Ni ljubavi ni hleba, kreće njegovo nepokretno
putešestvije po Parmenidovom biću, kugli savršenog ništa.
2. Vasović prezire Kafku. Istovremno se posredno ruga svima koji
u ovom manjinskom (Delez/Gatari) autoru (praški Jevrejin koji je
pisao na nemačkom jeziku) vide genijalnog pisca. U svom Dnevniku
I (Narodna knjiga, 2004.) Vasović piše: Evo čime je 1915, dok su
njegovi vršnjaci ginuli na frontu, bio zaokupljen [introvertni] Kafka.
Sledi citat u kome Kafka uzbuđeno premišlja da li i koliko obveznica
ratnog zajma da kupi i grozničavo izračunava kamate. (158/159)
U pesmi „Za razliku od Kafke“ (11), dve godine kasnije, dokazuje se genijalnost Kafke u odnosu
na afričkog slona. Prvi, tj. Kafka, nikad nije imao slobodnog vremena, plašio se svog oca, nije imao
dece, nije završio nijedan svoj roman, večito je tragao za svojim identitetom. Drugi, tj. afrički slon,
bez tereta genijalnosti, nije bezdetni neurotičar i završi sve što počne.
Vasovićev sarkazam nije transparentan ali je malicioznost prema Kafki dosledna. U navedenom citatu
iz Dnevnika I Vasović je mitomah. On ukazuje na sitnu dušu prononsirane veličine „magijskog
realizma“, bacajući senku osporavanja i na njegovo delo. U pesmi, čudno, Vasović je implicitno
zastupnik prirode - roditeljstva, duševnog mira, dovršenih i celovitih literarnih formi, slaganja sa
roditeljima, nepodeljenog i stabilnog identiteta, svega, dakle, što nije ni on sam ni njegova poezija.
Implementira novi, post-nadrealistički ideal: biti afrički slon.
3. „Jednom pesniku“*
Kažeš, hteo bi da budeš
primljen u Akademiju.
E, pa onda piši ono što oni vole!
„A šta je to što oni vole, šta da pišem?“
E, pa oni ne vole da ti pišeš,
oni vole ono što je već napisano.
* neispisana posveta Goranu Petroviću i Mihajlu Pantiću. Samo, da li je baš tako da svi koji nisu (još) primljeni u Akademiju ne pišu onako kako to akademici vole?
4. „Srbi“
Milione svojih najbližih,/ nestalih u ratu/ i rasejanju,/ brzo su zaboravili.
Ali, kad je 1971./ umro Luj Armstrong,/ zvani Sačmo,/ svi su plakali.
Božji narod.
Da postoji nacionalni Beton, Nebojša Vasović bi bio njegov glavni urednik.
Odlika novog srpskog nacionaliste i dalje je da ga sve rane svoga roda bole, ali to ne pokazuje otvoreno.
On sada nastupa sa pozicije sarkastičnog defanzivca. On ne promoviše ono u šta veruje, on
grubo ismeva i dekapituje ono što ne može da podnese. Na žalost čitalaca, i stari i novi nacionalista
hronično pati od nedostatka rafiniranog smisla za humor. Krutost njegove visokoparne retorike
i teret nacionalne brige dopušta njegovom licu tek sardonični kez ili grohot pobednika. Iz
defanzive sipe strelice umočene u otrov zlobe, naročito na račun univerzalnih vrednosti. Sve što
napušta atar domicilnog (tog šireg utvrđenja lokalnog i feudalnog), budi neutrnuli oprez zatočnika
filozofije palanke. Nalik Nabokovljevim ruskim emigrantima ili srpskoj poratnoj emigraciji (koja
je sa američkim pasošem u džepu i u svojoj američkoj domovini prozivala pobunjene srpske studente
da nepatriotski primaju američku pomoć), Vasović živi tamo gde najviše mrzi. Njegov mazohizam
je patriotski čin: on pati umesto drugih, potencijalnih emigranata, razobličavajući svu bedu
Zapada davno izloženog svojoj neumitnoj propasti.
Ali šta ovde Vasoviću smeta, zašto Srblje proziva? Zato što mrtve svoje zaboraviše ili zato što su
plačipičke? Ili i jedno i drugo?
Vasovićev problem leži u tome što sposobnost saučestvovanja u patnji drugih, kao i poštovanje smrti
popularnog velikana iz druge kulture, zaista predstavlja deo hrišćanskog puta u „carstvo nebesko“.
Zašto navodni kolektivni ridaj Srba nad Sačmom Vasović stavlja nasuprot zaboravu svojih nestalih
u ratu i rasejanju? Zato što za nacionalistu i u emocionalnom smislu postoji hijerarhija prioriteta:
tužiti se mora najpre za rod svoj, a potom, ako suza preostane, na red dolaze drugi. Povrh svega,
žal zbog odlaska Luja Armstronga nudi kao komičnu sentimentalnost i sramotan erzac za imperativ
tribalne solidarnosti.
5. Ako izuzmemo malicioznost (U pesmi
„Nisu svi pisci budale“, navodno se hvali
sposobnost za proneveru velikog novca
kod pisca koji se uvek posmatrao kao tunjava
i introvertna osoba bez smisla za
praktične stvari. A u stvari, jedna čaršijska
afera o Radoslavu Petkoviću izdiže se
u rang filozofskog primera i iznova se potura
kao trač i obada) i cinizam ravan zlobi (u pesmi „Nirvana“ jedan budistički
pustinjak do stanja uzvišenog beščuvstva
ne stiže zahvaljujući svom isposničkom životu
i snazi svoje meditacije, već u nirvanu
ulazi samo zato što su ćelije buđi na kori
krompira pristale da mu ustupe svoje mesto
u njoj), ako zanemarimo bizarnost kritike
globalizma (U pesmi „Kenijski nacionalizam“
ismeva se engleski autor koji
tvrdi da je svet u opasnosti od kenijskog
nacionalizma. Time što je kenijski nacionalizam
stavljen umesto, recimo, američkog neo-imperijalizma ili globalnog terorizma,
kritikuje se licemerje i slepilo intelektualne
elite koja od jedne bodlje ne
vidi kaktus. Problem je samo u malobrojnosti
takvih kenijskih hipokrita. Prejaka kritika za marginalni fenomen zauzima mesto kritici dominantnih
problema koje autor nije u stanju da vidi), ostaje nam narativna poezija ispuštene poente,
ispraznost opštih mesta iskazana na komplikovan način (ljubav je zgodan način/ da se izgubi
ono/ što nikad nismo ni/ imali a i bez ljubavi bismo to/ izgubili) ili primeri neuspešne „mističke
poezije“ (pesme „Gnoza“ ili „Uvek ima dovoljno“ iz koje su stihovi: Čovek je najjači kada se/ otvara
i kada dopušta/ da ga obmanu) i anahrone alogičnosti (nebeski drum za slepe miševe. Slepi miševi lete nisko, kao i ova sentimentalna parafraza poezije larmoajantnog štimunga).
6. Dobre pesme Nebojše Vasovića su: „Parkdejl“, o gradiću koji odumire; 4. stav „Brazilskih razglednica“: Putevi, misli su/ putevi kamena što puca,/ na dodir starog sunca; „Baba Jela iz San Franciska“, petrijinski skaz o jednoj tragičnoj sudbini; „Gornja Prespa“ o predmetima u napuštenoj kući grnčarskog
sela koji godinama/ čekaju svog vlasnika,/ sa mrtvom muvom na dnu/ od dugog čekanja.
Dobre pesme se rađaju u okrilju odumiranja, pucanja, kobi, napuštenosti i mrtve muve na dnu. Da
je (p)ostao pesnik odumiranja i nebića, sada bismo ga slavili uprkos antisemitskom projektu Lažnog ... Kiša. Ali, angažovanost globalne ksenofobije i ispraznost stihova pojeli su Vasovićev poetski smrtopis, kao buđ nirvanu |
|
| BETON
BR.33 |
DANAS, Utorak
27. novembar 2007. |
|
|
| Piše:
Nemanja Mitrović |
| OD IZVORA
TRI PUTIĆA |
|
Film: Četvrti čovek. Režija: Dejan Zečević
Scenario mi je bio izvanredan, a od sina sam čula za visoku reputaciju reditelja i tako
prihvatila saradnju. Moj lik je kontrapunkt u opštem mraku, jedna obična, dobra žena.
Nije mi važna veličina uloge, već da učestvujem u nečemu dobrom i časnom.
Semka Sokolović Bertok, glumica u Četvrtom čoveku |
|
|
| |
Savremeni srpski film veoma me podseća na Crvenu zvezdu, jer poslednjih godina redovno odlazim
na Marakanu nadajući se plasmanu u Ligu šampiona ili makar jednoj velikoj pobedi. Na moju
nesreću, po završetku devedeset minuta i zaustavnog vremena uvek odlazim kući razočaran još
jednom katastrofom. Isti slučaj je i sa srpskim filmom. Na Četvrtog čoveka pažnju su mi skrenuli
intervjui scenariste Bobana Jevtića i reditelja Dejana Zečevića u kojima se oni (neskromno) pozivaju
na Džonija Toa i Čan-vuk Parka. Ako su im oni stvarno uzori, pomislio sam, film bi trebalo da
bude makar zanimljiv. Naravno, prevario sam se.
Četvrti čovek predstavlja jedno epigonsko ostvarenje koje se oslanja na žanr špijunskog trilera, a
očigledni uzori su saga o Džejsonu Bornu, stripovi o XIII i Maks Pejn. Osnovni problem ovog filma
sastoji se u razvoju radnje: reditelj se toliko oslanja na konvencije i klišee holivudskog filma tako
da je gledaocima, već posle dvadesetak minuta jasno ko je četvrti čovek. Takođe, tanak scenario,
uz pomoć vizuelnog momenta i tehničke veštine reditelja, može biti pretvoren u podnošljiv film,
npr. Bornov ultimatum, ali to nije slučaj sa Četvrtim čovekom. Pošto je rasplet poznat, a priča se
sporo razvija - gledalac se konstantno nalazi u opasnosti od dremeža.
Ipak, Dejan Zečević ima jedan adut u rukavu. U poslednjoj četvrtini filma, poput čupavca iz kutije,
pred gledaoce iskače politička priča. Glavni lik filma, major Vojno bezbednosne agencije (Nikola
Kojo) pronalazi video kasetu koja ga razotkriva kao ratnog zločinca. Tada Četvrti čovek iz špijunskog
trilera prelazi u film sa porukom, u politički angažovano delo koje govori o odgovornosti i zločinima
naših hrabrih i vrlih boraca tokom ratova na prostoru
bivše SFRJ. U savremenom filmu mešanje žanrova je
česta pojava i naravno da se dva pomenuta žanra ne
moraju međusobno isključivati, ali takva zamisao zahteva
kako veštijeg i talentovanijeg reditelja, tako i bolji
scenario. Na kraju, major Milorad Ulemek - Legija,
pardon, Lazar Stanković, ophrvan krivicom, poput srpskog
Edipa, saznaje da je čovek za kojim čitavo vreme
traga u stvari on sam i herojski izvršava harakiri.
Političke konotacije Četvrtog čoveka su jasne, ali one
bivaju problematizovane produkcijom Pink Films Internationala i ulogom Željka Mitrovića. Ukoliko neki srpski
reditelj, Zečević ili bilo koji drugi, zaista želi da bude
angažovan u smislu pokretanja pitanja o zločinima
i krimonogenim elementima u VBA i DB, kao i u pogledu kritičkog preispitivanja onoga što se dešavalo tokom devedesetih (i onoga što se danas dešava) teško će to
izvesti¹ ukoliko se koristi uslugama
bivšeg člana JUL-a i čoveka na čijoj je televiziji Arkan bio redovan gost. Ono što važi za Dejana
Zečevića važi i za Lenku Udovički.
Da je ostalo na ovome, Četvrti čovek bi predstavljao samo još jedan pokušaj pranja lika i dela Željka
Mitrovića, međutim stvari su znatno iskomplikovane epilogom. Kao što sam već naveo, u izvesnom
trenutku Četvrti čovek iz špijunskog trilera prelazi u film sa porukom, ali posle epiloga gledaocu
ostaje nejasno šta ovaj film zapravo želi da sugeriše. Posle samoubistva majora Lazara Stankovića saznajemo da je mastermind čitave zavere, Žarković (Dragan Petrović - Pele), ne samo ostao
živ, već je posle neodređenog vremenskog perioda uspeo da se domogne i ministarskog mesta.
Šta nam to govori? Epilog čini završetak Zečevićevog filma paradoksalnim. Postoje (najmanje) tri
moguća rešenja koja se i međusobno isključuju, i mogu se, svako za sebe, uverljivo zastupati.
Prvo, „formalno“ rešenje: epilog nema nikakav naročiti značaj i zato ne treba insistirati na njemu.
Reditelj i scenarista jednostavno od početka do kraja poštuju holivudsku matricu koja u sebe
uključuje nekada verovatno iznenađujući, ali sada izlizani obrt u kome glavni negativac trijumfuje
(ovo rešenje koristi se u različitim žanrovima, npr. Usual Suspects, Fallen, Primal Fear) .
Drugo, unhappy end je primer demagogije i predstavlja ulagivanje publici. Time što jedan kriminalac i
ratni zločinac dolazi do položaja ministra gledaocima se možda sugeriše teza prema kojoj su svi političari, bez obzira kojoj stranci pripadaju, potpuno isti (čitaj kriminalci). Ovu tezu podržava i činjenica da
je lik Političara u tumačenju Dragana Nikolića po profesiji zapravo šef mafijaške organizacije.
Treće, možemo pretpostaviti kako nam Žarkovićevo ministarsko mesto u stvari poručuje da nismo
raskrstili sa politikom devedesetih, da politika zločina ne samo da nije mrtva, već se nalazi u srcu sadašnje vlasti. Opredeljenje za ovu tezu ne znači da prethodno navedene mane filma magično iščezavaju
i da Četvrti čovek u momentu zadobija status remek dela srpske kinematografije. Ukoliko se opredelimo za ovo rešenje, onda je Dejan Zečević u isto vreme i loš reditelj i veoma hrabar čovek
¹ To nije neizvodljivo i možda je Zečević, kao što je Žarković nasankao Lazara Stankovića, uspeo isto da uradi Željku Mitroviću. |
|
| BETON
BR.32 |
DANAS, Utorak
13. novembar 2007. |
|
|
| Piše:
Marjan Čakarević |
| ELEKTRA NACIJE |
|
Ana Ćosić-Vukić, Stare i nove književne teme,
Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2007. |
|
|
| |
Raditi u Institutu za književnost i umetnost, jedinoj i najuglednijoj
ustanovi koju obveznici plaćaju da proučava književnost,
predstavlja čast i privilegiju. To bi trebalo da znači da
su tu ako ne svi najbolji, jer najbolji se u Srbiji nekako prečesto
zagube, onda bar pojedinci koji značajno nadilaze prosek:
oni koji prate aktuelne svetske trendove u humanistici, markiraju
i otvaraju nove puteve razumevanja književnog nasleđa. U nekoj idealnoj situaciji, Institut bi trebalo da predstavlja
alternativu čitanju tradicije na Filološkom fakultetu i
Akademiji nauka, dvema ustanovama sa kojima presudno utiče na uobličavanje književne, a time i šire, kulturne politike
u Srbiji.
Ana Ćosić-Vukić, ćerka pisca koji u najširoj javnosti slovi za
najuglednijeg u srpskoj književnosti, nakon višegodišnjeg rada
u Institutu (zaposlena od 1982, objavila do sada svoju doktorsku
tezu o Ćopiću) obradovala je srpsku nauku knjižicom u
kojoj je sakupljeno njenih 12 ogleda o srpskim piscima - od Dositeja
do oca. Već od početka se vidi da je u pitanju autorka koja
ne voli mnogo da razmišlja. Bez mnogo pogovora, prihvatila
je epski, patrijarhalni svet i njegovu ideologiju, kao svet u
kojem se ne postavljaju neprijatna pitanja, svet nedostižnih
autoriteta, jasnih vrednosti i iznad svega svet koji ne poznaje
ličnosti, niti mari za njihove potrebe i pregnuća, nego jedino
vodi računa o funkcijama i o tome da ih svi izvršavaju kako treba.
Srbija je oduvek bila pogodna za razvoj takvog veltanšaunga. Ipak, zadivljujući je autorkin napor da napiše 200 strana a da ništa ne kaže.
Već prvi tekst pleni svojom infantilnošću: Ćosić-Vukićeva nam otkriva
da Dositejevo delo ima epistolarni karakter i da je Dositej
u svakom svom tekstu vodio računa o polzi naroda. Na jednom
mestu u tekstu citira se Deretić, kaže se da je on najbolji poznavalac Dositejevog dela, pri čemu se uopšte ne navodi Deretićeva ključna studija Poetika Dositeja Obradovića (u drugom, nešto prerađenom izdanju Poetika prosvećenosti). A upravo ta studija obesmišljava tekst Ćosić-Vukićeve, budući da je u njoj detaljno analizirana
struktura Dositejevog dela i sve forme kojima se služi,
uključujući i epistolarnu. Autorka ne pominje nijedan rad o Dositeju
objavljen u poslednjih četrdeset godina, kao ni iz novije
produkcije, npr. vrlo važan esej Mila Lompara, objavljen u istom
zborniku (2000), u kojem je ovaj tekst Ane Ćosić-Vukić štampan
prvi put. Nauka se ovde dodiruje i sa fantastikom, pa tako čitalac
može da sazna da postoji prepiska između Dositeja i Njegoša, iako
je Dositej umro 1811. godine, a Njegoš rođen 1813. „Sačuvana
su (Dositejeva) pisma Petru Petroviću Njegošu (i Njegošev odgovor)...“
str. 17 i 18. Ćosićeva dozvoljava sebi da ne zna osnovne
podatke o najvećim piscima ovoga naroda, pa su tako Petar I (sveti Petar Cetinjski) i Petar II Petrović (Njegoš) za nju jedna ličnost. Paradigmatično je i to što za sedam godina, koliko je prošlo od kad je tekst prvi put štampan, do danas niko nije skrenuo pažnju niti Ćosić-Vukićevoj niti javnosti na ovaj detalj!
Najambicioznije zamišljen rad u knjizi, o Knjizi o Zmaju Laze Kostića, paradigma je dosadnih tekstova neinventivnih tumača
književnosti (u kakvima nikada ne oskudevasmo). Rad predstavlja prepričavanje Kostićeve knjige sa ponekim stidljivim citatom nekog od proverenih tumača. Najvrednije u Kostićevoj knjizi
je brižljiva analiza Zmajevog jezika i stila, što je po kritičarki
nepotrebno opteretilo knjigu. Verovatno je to razlog zbog kojeg
smatra da su gramatička pravila najobičnije trivijalnosti, pa na str. 23. u genitivu množine piše „stvaraoca“, a na strani 53. „Đulića uveoka“.
Posebno su trapavi i smešni trenuci kada autorka pokušava da
se približi savremenijem teorijskom diskursu. Pored pokušaja
teksta o Kostiću, lep je primer i tekst o Ćopićevoj autobiografiji
u kojem postoji i ovakva rečenica: „Tim postupkom se
vrednosna protivurečnost između prošlosti kao imaginacije i savremenosti kao realnosti iskazuje u univerzalnom svojstvu čovekove egzistencije i sudbine.“
U dva rada Ćosić-Vukićeva nam otkriva nešto što je poznato 80 godina: Srpski književni glasnik ima važno mesto u modernizaciji
srpske književnosti, a za to treba da zahvalimo saglasju
delovanja Skerlića i Bogdana Popovića. Pored toga, u tekstu
koji spada u najobimnije u knjizi saznajemo da je smrt
Janka Veselinovića imala veliki odjek u srpskoj kulturnoj javnosti
toga doba. Dva teksta su mogla da budu prosečna: o Vasi
Pelagiću i Milu Bekutu. Vasa Pelagić je jedna od najživopisnijih
figura u srpskoj kulturi 19. veka, njegovo delo je prilično zapostavljeno danas, ali, očekivano, Ćosić-Vukićeva izuzev pukog prepričavanja sa ponekim citatom
apsolutno ništa novo ne kaže. Problem
drugog teksta je pomalo bizaran. Sudbina Mila
Bekuta bila je jeziva, u osamnaestoj godini
umro je od tuberkuloze, odbačen i prezren
od tadašnjeg društva, on je postao
Ćopićev Žak Vaše. Nažalost, to malo pesama
što je napisao, uz najbolju volju, mogu
da ga svrstaju u osrednje pesnike, ali
ga nikako ne čine „značajnim učesnikom
istorije srpske književnosti“. Sudbina pesnika, naravno, uvek znači mnogo, ali delo uvek znači više.
Poslednja tri teksta koja obuhvataju
četvrtinu knjige bave se delom autorkinog
oca, Dobrice Ćosića. Način na koji
se Ćosić-Vukićeva bavi tekstovima koji
su, i po Ćosićevim rečima beznačajni
za njegov opus, koji je opus sam po sebi
umetnički veoma upitan, u najmanju
je ruku interesantan. Da je to napisano
u nekoj autobiografsko-esejističkoj formi, sa malo ležernosti, melanholične topline i patetike,
kao što bi priličilo odnosu otac-kćer, to bi bilo prihvatljivo i razumljivo,
a uz malo književne veštine, uprkos beznačajnosti teme, dopadljivo. Ovako, uprkos korektnoj kritičko-teorijskoj terminologiji u koju je uvijena, praznina ostaje praznina.
Iz perspektive poslednjih tekstova brojne rečenice iz prethodnih
radova dobijaju sasvim drugu dimenziju i zazvuče kao da ne
govore o Dositeju, Lazi Kostiću, Veselinoviću ili Ćopiću, nego da se u celoj knjizi sve vreme zapravo govori o Dobrici Ćosiću. Jedino to može da objasni arhialjkavost i odsustvo bilo kakvog suvislog razloga da se ovako piše |
|
| BETON
BR.31 |
DANAS, Utorak
30. oktobar 2007. |
|
|
| Piše:
Dragoljub Stanković |
| UROBOROS BLUES |
|
| Marija Knežević, Uličarke; RAD, 2007. |
|
|
| |
Banalna žalopojka kroz površnu i nepoentiranu liriku, bez svesti da je možda svako kovač i svoje
nesreće, glavna je osobenost nove knjige Marije Knežević. Ona se ovde najviše približava estradnom
iskazu Radmile Lazić (njoj je i posvećena pesma Pitomice gde možemo videti isti oblik plitkog
feminizma), ali i jalovom beznađu u motivu sobe D. J. Danilova („Leto iz moje sobe“). Beznađe može biti povod za ekstazu (Siniša Tucić), a ženska perspektiva stvarno subverzivna (Dragana
Mladenović). Sve pogubne posledice pisanja po svaku cenu i to samo iz glave, gornjeg, poučitelnog,
tzv. sveznajućeg registra ovde su još uočljivije nego kod R. Lazić koja ima i povremenih spontanih,
lucidnih trenutaka. Te posledice su: deklamatorstvo, improvizacija (autorka je „Za bluz improvizacije
na licu mesta“), autistični stil krupnih reči (Sobom se hranim, pa kakva ispadnem!...)
i poetski neopravdanih uzvika (Mitomanijo raskrinkana, obožavam te!), bezličnost, nepreciznost,
usiljenost i smušenost izraza, tautologija (u životu Promašenom ili tebi vrednom/ Zbog nečega),
ispraznost i ispovedna patetika (ista sam ostala - / neopredeljena između kmečanja i jauka) zbog
koje je, u stvari, sve i počelo i u koju se, nužno, sve vraća, ma koliko se autorka trudila da je sakrije
svojim invertovanim uroboroskim mudrim floskulama (O, strasti/ Prema zdravoj hrani izvesnosti!).
Ovde se radi o radioničarskim vežbanjima na zadatu temu, retko kad o pevanju. Zato su i najmanje
loše pesme - blede („Bez reči o njoj“, „Inka“, „Petra“, „O zvonima zapravo“, „Maja“).
Čudna je autsajderska poza ove kolumnistkinje Politike koja objavljuje i po dve knjige godišnje.
Ipak, kada si sam sebi glumljena opozicija niko te ne može kritikovati jer postaješ Sve, nekritički
Uroboros koji proždire svoj rep (sobom se hranim) i to je jedna od najlagodnijih političkih i književnih pozicija, omiljena u srpskoj palanci. Pesnikinja se odlično uklapa u uredničku politiku plasiranja
depresije i beznađa sa javnih servisa. Kako da joj verujemo kada kaže: Unapred sam odustala od scene i pobede? I to je poza, ali malodušnosti i nemoći. Autorka naslovom knjige sugeriše svoju tzv. uličnu poziciju i u njoj opsadno peva o ugroženosti (što je perspektiva
palanačke svesti) iz različitih alter ega: kolektivnih, individualnih, neživih,
imaginarnih. Međutim, to uživljavanje je neuverljivo i šablonsko. Pomenuta
poetika uroborosa, samodovoljnosti, vidi se i na mikroplanu stiha. On je
invertovan, kvazifilozofski, samom sebi dovoljan i zveči isprazno: Iskrena
je muška ljubav prema ljubavi/ Muškoj kao primer bratstva sa Bogom, ili Posmatrač
je sve što o sebi može da zna/ U mrežnjaču zapao posmatrani. U naslovnoj
pesmi stav pesnikinje o prostituciji čita se kao nemoguća mešavina
cinizma, bizarnog, sažaljenja, obožavanja i tobože nekakvog raskrinkavanja.
Ova pesma je ushićenje nečim što je po sebi tegobno. Pobedničko ushićenje, identifikacija, ovde je cerebralna konstrukcija. Slika ovih žena je šablonska: Sa plastičnom torbicom i puknutom čarapom. Mi živimo u vreme opšte prostitucije u svim sferama. To što autorka nije proširila motiv na svoje
doba nego ostala u problematičnom pobedničkom registru govori o plošnosti
njenog pevanja. Tu su i degutantno pompezni stihovi Čitave Troje/ Ljubavne
sluzi! Da li samo zbog autorkine želje za efektom, kraj pesme se potpuno
uklapa u vladajući nacionalistički kič: Grešna vam ljubim prečasne skute!/
I za večnu ljubav ištem oprost/ Neukaljane kćeri. Kome stvarno treba
oprost, ko je razmažen u poeziji i ko nema pojma? (Razmažena deco/... Vi,
braćo po nemanju/ Pojma.) Šta ostane u ustima posle čitanja ovakve (srednjoškolske) poezije? Nikakav određen ukus, samo melanž svaštarenja.
Dok R. Lazić ima smešnu masku zločestosti, M. Knežević stavlja masku dobrice.
Kao kakav pesnički javni servis, ona progovara iz vizure društveno
potlačenih: žena, prostitutki, bivših profesorki, razočaranih majki, starosedelaca
(nasuprot agresivnoj bogataškoj deci i stranim investitorima), underground pesnikinja i pesnika kao esnafa, tzv. običnih ljudi, ljubitelja pasa
i, plačevno, u svoje lično ime (kao mala, jela je ustajale čokolade, pati u
prevozu GSP-a, itd). Međutim, vrednosti koje promoviše njena poezija su:
oportunizam, prizemnost, samosažaljenje, nekritičnost, a stav ja sam ok -
oni nisu ok dolazi do svog vrhunca u pesmi „Strankinja“. Autorka briše razliku
između svojih kolumni, javnih obraćanja i pesama i to na štetu poezije.
Žal za izgubljenim privilegijama i neprikosnovenom slikom tzv. pesnika iz
socijalističkih vremena čita se u pesmi „Svako dobro“. Jezičke nezgrapnosti
i nejasnoće do kojih dolazi zbog intelektualiziranja takođe su njena osobenost: Nežnošću nadgovara/ Zamor uveravanja/ Nezaludna, ... Pravi zanos
i strast, koji su ovde takođe odglumljeni, traže spontanost i otvorenost. Međutim, autorkina suvišna nabrajanja (Radnika, policajaca, učiteljica, ili Devojčice, domaćice, babe, službenice, ...), otužno gnomična lirika koja se ispoljava
u hiperprodukciji i devalvaciji pesničkog jezika, elementi su kojimaova poezija želi da se dopadne na prvu loptu i - zaboravi |
|
| BETON
BR.30 |
DANAS, Utorak
16. oktobar 2007. |
|
|
| Piše:
Nemanja Mitrović |
| KAD SMO KOD PUŽEVA... |
|
Biljana Dojčinović-Nešić, Kartograf modernog sveta,
Filološki fakultet, Beograd 2007.
Forma zadivljuje kada više nemamo snage za razumevanje
snage
u njenoj unutrašnjosti. Odnosno za stvaranje. Zato je
književna kritika uvek strukturalistička, esencijom i sudbinom...
Time se objašnjava taj duboki ton, taj melanholični patos koji
se nazire u pobedonosnim kricima tehničke ingenioznosti ili
matematičke suptilnosti... Poput melanholije za Žida, te su
analize moguće jedino nakon izvesnog poraza snage i kroz
kretanje
splasnulog žara.
Žak Derida, Snaga i značenje |
|
|
| |
U uvodu Kartografa modernog sveta nalazi se jedan, za koncepciju
monografije, bitan iskaz: „Cilj ove knjige nije da pokaže da
li Džon Apdajk ima šta da kaže, već kako to kaže i kako se značenje ostvaruje u svakom delu posebno, kao sprega postupka i
sadržine.“ (str. 7) Ako se značenje ostvaruje kao sprega postupka
i sadržine zašto autorku prvenstveno zanima forma, tj. kako
Apdajk nešto kaže? Zašto je knjiga prevashodno usmerena na
opisivanje narativnih tehnika i pripovednog postupka koje pisac
koristi u svojim romanima? Jednu od glavnih odlika Kartografa
modernog sveta predstavlja pokušaj pisanja izvan konteksta,
jer Biljanu Dojčinović-Nešić ne zanima da li Džon Apdajk ima
nešto da kaže i da li je njegova književnost na neki način relevantna
za Srbiju danas.
Naravno, kontekst nije nešto od čega se ne može pobeći, ali ovaj
pokušaj bekstva smešta Kartografa modernog sveta u akademske
konvencije i time ubija predmet istraživanja. Predmet studije
je umrtvljen kako bi se njime prividno gospodarilo, ali, putem
reverzije, on prodire u knjigu, pa rezultat predstavljaju mrtvi
i cirkularni odgovori koji su logičan ishod jednog mrtvog i
cirkularnog istraživanja.
U praksi to izgleda tako što se od samog početka potencira
nabrajanje: „Do kraja te decenije imao je za sobom zbirku
priča, zbirku poezije i jedan roman, a do sada više od šezdeset
knjiga u nekoliko žanrova: devet zbirki poezije; deset
zbirki eseja i kritičkih tekstova o književnosti i slikarstvu;
jednu autobiografsku knjigu, dve drame; pet knjiga za decu,
deset zbirki priča i dvadeset pet romana.“ (str. 1) Možda bi
na ovom mestu trebalo da se pozabavimo simbolikom brojeva
1, 60, 9, 10, 1, 2, 5, 10, 25? Nekoliko rečenica kasnije sledi:
„ ... Džejms Šif zaključuje da je Džon Apdajk pisac koji će
stati rame uz rame sa velikanima američke književnosti - Natanijelom
Hotornom, Voltom Vitmenom, Hermanom Melvilom,
Emili Dikinson, Henrijem Džejmsom, Edit Vorton, Vilijamom
Foknerom, Frensisom Ficdžeraldom i Vladimirom Nabokovim.“
Početno nabrajanje ubrzo postaje organizacioni princip knjige
u stilu:
teoretičar br. 1 tvrdi,
teoretičar br. 2 definiše,
teoretičar br. 3 smatra,
i tako dalje, sve do, ako možete da izdržite, 176. strane. Zato
izgleda kao da profesorka Dojčinović-Nešić zaboravlja da nabrajanje
i prepričavanje nisu istovetni sa close reading praksom.
Bitna mana ove knjige je u tome što je za autorku „Apdajk“
i dalje ime pisca, a ne problema, a rezultat ovakve koncepcije
je beskorisno ponavljanje. Drugo, pošto autorku ne zanima
šta Apdajk ima da kaže iz toga sledi da je njegova književnost
nema i onda se čitaocima prepričavaju i opisuju teorijski
stavovi Suzan Aphaus, Meri O’Konel, Džeka De Belisa, Džejmsa
Plata i drugih.
Kako ne bih vreme koje sam proveo čitajući ovu knjigu smatrao
potpuno izgubljenim, upitao sam se kako bi trebalo da izgleda
zanimljiv teorijski rad? Možda se rešenje nalazi u primeni drugačijeg modela čitanja od onog koji koristi Biljana Dojčinović-Nešić? U Kako delovati rečima Džon L. Ostin uspostavio je razliku
između konstativa i performativa. Dugo su filozofi smatrali
kako je jedini zadatak iskaza da opiše neko stanje stvari. U skladu
sa tim shvatanjem iskazi su prosuđivani kao istiniti ili lažni.
Prema Ostinu, ovaj kriterijum se može primeniti samo na jednu
vrstu iskaza i to su konstativi. Pored njih postoje i performativi
koji ništa ne opisuju, ni o čemu ne izveštavaju i zato nisu istiniti
ili lažni i njihovim izricanjem izvodi se neka radnja. Konstativi
su informativni i
deklarativni (iskazi-deskripcije), dok su performativi
delotvorni (iskazi-radnje).
Zato bi dobra književna kritika trebalo da bude performativna,
a takva može biti jedino ako se interpretator osmeli da krene
jednom neispitanom stazom, ako se pozicionira unutar a ne izvan
teksta i dopusti da se teorijski pristup i književni tekst međusobno izmeštaju i informišu. U razgovoru sa Derekom Etridžom, Žak Derida kaže kako književna kritika, naravno ona koja
je vredna pažnje, implicira čin, književni potpis ili kontrapotpis.
Ona predstavlja inventivno iskustvo jezika, tj. upisivanje samog
čina čitanja u polje teksta koji je čitan.
Zato ću ranije pomenutu rečenicu profesorke Dojčinović-Nešić:
„Cilj ove knjige nije da pokaže da li Džon Apdajk ima šta da kaže, već kako to kaže...“ upisati drugačije: „Cilj ovog teksta nije
da pokaže kako Biljana Dojčinović-Nešić nešto kaže, već da
ona, u stvari, nema šta da kaže...“ Slažem se sa konstatacijom
autorke kako su „na našem području Apdajkova dela uglavnom
predstavljana u predgovorima i pogovorima prevoda ili u prikazima“
(str. 176), pa je on ostao zanemaren i neistražen pisac.
Međutim, prethodno opisane zamerke utiču da planirana
popularizacija Apdajka ne samo omane, nego i da traje dugo...
dugo... predugo. Ukoliko su pravi ciljevi ove knjige zaista bili
podsticanje interesovanja za umetnost Džona Apdajka i iniciranje
novih kritičkih čitanja i viđenja, onda ona predstavlja jedan promašaj |
|
| BETON
BR.29 |
DANAS, Utorak
2. oktobar 2007. |
|
|
| Piše:
Aleksandar Pavlović |
| „SVETA PRIČA“ PETRA KOČIĆA |
|
Goran Maksimović, Svijet i priča Petra Kočića, Besjeda - Ars Libri,
Banjaluka - Beograd, 2005. |
|
|
| |
Petar Kočić oduvek je imao dobar rejting ili, što bi rekao premijer Koštunica, „koalicioni potencijal“
- u doba Kraljevine bio je heroj koji se borio protiv okupatora, za vreme SFRJ mogao je da prođe kao prvi pisac obespravljenih radničkih i seljačkih masa, a danas zauzima jedno od najznačajnijih
mesta u bosansko-srpskoj književnosti, prevashodno zbog reprezentacije austrougarske vladavine
kao mračnog kolonijalnog stanja čije su najveće žrtve Srbi. Kao takva, ova slika je sa lakoćom ušla u srpski književni kanon, jer su nacionalistički kritičari u Kočićevom delu prepoznali „vekovima
nepromenljivu, tužnu sudbinu srpskog naroda“, koja se, naravno, ciklično ponavlja.
Prevrednovanje i reinterpretacija Kočićevog dela, stoga, predstavljaju zahtevan i pažnje vredan
poduhvat, pogotovo kada kritičar, poput Gorana Maksimovića (Foča, 1963), profesora Filozofskih
fakulteta u Nišu i na Palama, i autora nekoliko kvalitetnih knjiga o komici u srpskoj književnosti,
najavi „objektivno čitanje, kritičko tumačenje i vrednovanje Kočićevog djela, utemeljeno na iskustvima
savremenih metodoloških škola“.
Autor svoj metodološki pristup i ideološku poziciju jasno iskazuje već u prvoj rečenici:
„Po snazi rodoljubivog zanosa i veličini nacionalnih i slobodarskih ideja, po bujnosti temperamenta
i izvornosti književnog talenta... Petar Kočić
predstavlja krupnu i jednu od najoriginalnijih
pojava u cjelokupnoj srpskoj književnosti“.
Književni talenat Kočićev, dakle, nalazi se na
„baksuznom“ četvrtom mestu, a medaljama su
okićeni njegov temperament (bronza), veličina [je bitna] nacionalizma (srebro) i rodoljublje (zlato).
Štaviše, nije suština u samim osobinama, stvarima, koliko u pridevima, u njihovoj kakvoći -
„snazi“, „veličini“, „izvornosti“ i „bujnosti“.
Maksimović tako na samom početku jasno pokazuje dve osnovne odlike svog pristupa Kočiću: barokno-patetični stil i romantičarsko-nacionalistički glorifikujući zanos. Pregled života i dela Petra
Kočića izveden je u ovoj knjizi tehnikom uokviravanja, pa se u prvom poglavlju „Kočićev put“ legitimiše tema, a u završnom, „Kočićev primjer“, iznosi po(r)uka:
„Devet decenija iza Kočićeve smrti njegovo sažeto, ali izrazito bogato književno djelo, te njegov
snažni patriotski, politički i tribunski angažman, ne samo da su sačuvali aktuelnost u poetičkom
i umjetničkom pogledu, nego su za današnju sudbinu srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, a zatim
i za sudbinu srpskog naroda u cijelosti, koja je gotovo podudarna sa nacionalnim tegobama i državnim nevoljama s kraja 19. i iz početnih decenija 20. vijeka, dragocjeniji, vredniji i potrebniji nego
ikada ranije.“ (Maksimović 2005: 16, kurziv A. P.)
Autor, dakle, ističući aktuelnost Kočićevog dela u „poetičkom i umjetničkom pogledu“, ima u vidu autonomne književne
i estetske vrednosti, ali potom naglašava da je suština
vrednosti i značaja piščevog opusa u paralelizmu između našeg i piščevog vremena, koji se ogleda u „nacionalnim tegobama“
i „državnim nedaćama“. Iz ovoga proizilaze najmanje
dva zaključka, naime: a) da nema ovih nedaća i tegoba, Kočić bi bio manje aktuelan te, dakle, i manje vredan i potreban,
i b) slična književna dela uopšte, pisana u romantičarskom, nacionalističkom i oslobodilačkom duhu, u književnostima
onih naroda i država koji danas ne pate od sličnih „tegoba“ i
„nevolja“ postala su i manje vredna i potrebna. Suština književnosti
je, dakle, u tome da nas nacionalno prosvetljuje i osvešćuje
i da nam deli istorijske lekcije. Za meru književne vrednosti
uzet je njen stepen upotrebljivosti za 1 (i slovima jednu) naciju.
Iskusan čitalac, koji zna da i Homer ponekad zadrema i pomisli
da se možda prevario u čitanju, biće, međutim, razuveren, jer se
u Maksimovićevoj analizi Kočićevo delo najpre svodi na dokument
nacionalnog pamćenja, kao da se samo po sebi razume da
je suština ovog (ili bilo kog drugog) književnog dela u beleženju
nacionalne prošlosti, a zatim se, čak i kao takvo, redukuje
na sredstvo očuvanja srpskog naroda u BiH. Potom sledi niz uopštavanja - oduzima se lokalni i regionalni kolorit Zmijanju koje
se unapređuje u simbol „stradanja“ i „patnje“ čitavog srpskog
naroda, i to od Kočića do danas (pošto je, kako smo videli, ta
sudbina tada i sada „gotovo podudarna“). Najavljeno „objektivno“
čitanje i razmatranje estetskih i poetičkih vrednosti Kočićevog
dela tako nestaje iz autorovog vidokruga, a knjiga se gradacijski
razvija do velikog finala, u kom Maksimović govori o
„tragičnoj‚ dejtonskoj sudbini‚ srpskog naroda, te još besprizornijim‚
ponavljanjima istorije‚ kroz razne oblike perfidnih unitarizacija,
bošnjakizacija i islamizacija nesrećnog bosanskog i hercegovačkog prostora, kroz ponovno povampirenje teorija o utapanju
srpskog nacionalnog imena, identiteta i jezika, u nekakvu
komičnu bosansku naciju‚ i još posprdniji bosanski jezik‚ te
kroz stvaranje vještačke državne kreature za koju je unaprijed
poznato da nema istorije, a zatim je još jasnije da nema sadašnjosti, a najmanje će imati budućnosti.“ (str. 212)
Autor, očigledno, ne vidi nikakav problem u tome da radi u državnoj ustanovi i istovremeno zagovara ideje koje su u suprotnosti
sa potpisanim međudržavnim sporazumima i zvaničnom
politikom Srbije, koja je potpisnik i garant Dejtonskog sporazuma,
i da „vještačkom državnom kreaturom“ proglašava međunarodno
(i od Srbije) priznatu državu.
Najzad, kao osveženje od teme tragičnog usuda, autor se izgleda
vraća svojoj matičnoj oblasti, ispisujući poslednje rečenice
koje zvuče komično a tiču se Kočićevog boravka u Beču, kao jednom
od vodećih evropskih kulturnih i naučnih centara. Otkud sada
odjednom Kočić u takvom Beču, koji je do maločas bio politički centar „osovine zla“ i tlačenja srpskog naroda u BiH? Kako
pomiriti „velike tokove evropske literature“ sa Evropom kao mrskom
„kumicom“ te „vještačke državne kreature“ zvane BiH? I,
uopšte, kako se sada Kočićevo delo smešta u evropski kulturni i
književni kontekst, kada se prethodno insistira na tome da je
njegov angažman i značaj nacionalni?
O najavljenim iskustvima savremenih metodoloških škola, dakle,
možemo govoriti samo ako savremenost protegnemo na
dvesta ili trista godina unazad, pošto se ovakve postavke više
ne predaju ni u pačijoj školi, a ne-dao-Bog da ih neko još i zastupa
u tekućem teorijskom diskursu. Za susret Kočićevog dela
sa savremenim metodološkom školama, od kojih bi svakako najrelevantnije
bile novi istorizam, kulturni materijalizam i postkolonijalna
kritika, biće potrebni proučavaoci koji čitaju još neko
pismo pored Vukove ćirilice i znaju i za autore čija se prezimena ne završavaju na ić |
|
| BETON
BR.28 |
DANAS, Utorak
18. septembar 2007. |
|
|
| Piše:
Dejan Ognjanović |
| MALI KORAK ZA SF, ALI VELIKI ZA... REČNIK? |
|
Čitanje jedne odrednice Rečnika književnih termina,
Tanja Popović & Co, Logos art, Beograd 2007. |
|
|
| |
Nedavno je iz štampe izašao Rečnik književnih termina, autorke dr
Tanje Popović, profesorke Filološkog fakulteta u Beogradu. Više od
dve decenije prošlo je od prvog izdanja prethodnog takvog poduhvata
(priredio dr Dragoljub Živković), pa se u prvim najavama moglo
pročitati da su u novi rečnik uključene „mnogobrojne novine“
vezane za savremene tendencije književne kritike i teorije književnosti.
„Mi živimo u sajberepohi,“ rekla je Popovićeva. „Zato je važno što prvi put u jednom ovakvom rečniku imamo termine sa Interneta,
jer nam je upravo Internet bio jedan od najvažnijih izvora
tokom istraživanja.“ Ako je već tako, ima li bolje odrednice da
proverimo ove tvrdnje od one koja govori o - naučnoj fantastici?
Na prvi pogled, reklo bi se da novi rečnik donosi krupan korak napred
u odnosu na odavno zapostavljeni termin. Naučna fantastika
je u domaćim teorijama književnosti po pravilu bila otpisivana
kao „trivijalna književnost“, a odrednica u Živkovićevom rečniku,
iako ne bez marginalne upotrebljivosti, imala je niz problematičnih
tvrdnji (npr. proglašavanje Lukijana iz Samosate, iz 2. veka nove
ere, za prvog pisca naučne fantastike). Pored toga, napis u starom
rečniku beznadežno je zastareo, jer se okončava pominjanjem autora
koji su bili „najaktuelniji“ u vreme detinjstva sastavljača rečnika, odnosno - Žila Verna i H. Dž. Velsa. Da je sredinom osamdesetih
postojao Internet, autori odrednice bi možda i doznali da su
neki ljudi čak i u XX veku pisali neke vrlo značajne i uticajne SF romane;
no, sajberspejs je tada postojao samo u SF romanima, pa od
dvadesetovekovnih autora (od Čapeka i Lema preko braće Strugacki
i Kurta Vonegata do Ursule Legvin i Vilijema Gibsona) - kod dr
Živkovića nema ni pomena. Ako je odrednica iz 1985.
zvučala kao da je napisana 1905, pogledajmo da li i
koliki napredak donosi nova, iz 2007.
Problemi počinju već od same definicije. U prvoj rečenici se, na
strani 465, tvrdi da je „NAUČNA FANTASTIKA, pojam doslovno
preveden sa engleskog (science fiction, SF)...“ Dovoljno je elementarno
poznavanje engleskog, makar i ono koje danas svako
pokupi surfujući Internetom, da se vidi netačnost ove tvrdnje.
Floskula „science fiction“ doslovno znači „naučna proza“, ili slobodnije,
proza koja se bavi naukom i njenim (mogućim i nemogućim) otkrićima. Ima indicija (videti ALEF br. 9, str.3) da je taj
izraz u srpski došao iz ruskog, a ne iz engleskog jezika; u svakom
slučaju, očigledno je da srpski termin nije ni prevod, ni doslovni,
već samo naš ekvivalent izraza „science fiction“.
Problemi tu ne prestaju, jer se u nastavku rečenice tvrdi da naučna fantastika „označava hibridan žanr koji kroz spoj nauke i fikcije
razrađuje uzbudljivu fabulu.“ Zaboga, koji to žanrovi sačinjavaju
ovaj „hibrid“? Žanr nauke i žanr fikcije? Ako takvi žanrovi negde
i postoje, oni se ne pominju u šturoj i uopštenoj odrednici o
terminu „žanr“ (str. 794), u kojoj se govori o odi, lamentu, rondu
i kanconi, ali se ni slovom ne pominju popularni žanrovi (krimić, SF, horor, vestern...), a kamoli „žanrovi“ nauke i fikcije!
„Visok naučni nivo, velika količina obrađene građe, kao i stilska
i jezička preciznost“ koji su nam obećani u najavama ovog izdanja
dovode se u pitanje i tokom ostatka ovog teksta: o kakvoj to
„stilskoj i jezičkoj preciznosti“ govorimo kada pročitamo da „u
n. f. vreme događanja je budućnost ili neko drugo ne-sadašnje
vreme“? Koliko li tih stručno nazvanih „ne-sadašnjih“ vremena,
pored budućeg, još uopšte ima?
Precizan ili ne, ali Rečnik nam ne objašnjava kako je „naziv sajberpank
(cyber-punk), nastao spajanjem kibernetike i panka“.
Zar plod tog spoja ne bi trebalo da se zove kiberpank?
Moderni čitaoci, a posebno mlađi zaljubljenici u kompjuterske
video igre, hvataće se za kosu kada vide da dr Tanja Petrović njihovu
omiljenu pasiju čak dva puta u ovom tekstu pejorativno
naziva „video igricama“.
Problematična je i transkripcija nekih od ključnih imena u svetu
SF-a, pa tako čuveni urednik i tvorac kovanice „science fiction“,
Hjugo Gernsbek, ovde postade „H. Džernsbek“ a jednog od najvećih (i najpoznatijih!) američkih pisaca fantastike, Reja Bredberija,
u novom Rečniku prekrstiše u „Bredburi“. Nikad čuli!
Odrednica o SF-u se može pohvaliti i ozbiljnijim, teorijskim problemima.
Na primer, Petrovićeva se odriče sumnjive tvrdnje iz starog
rečnika o rođenju SF žanra pre osamnaest vekova,
ali to čini jednako neubedljivim „argumentom“: „tematska
definicija n. f. krije jednu zamku - ako bismo se slepo
oslanjali na predloženo određenje, onda bi i Hiljadu
i jednu noć, potom delo satiričara Lukijana Istinita istorija,
u kome se opisuje putovanje na Mesec, ili Šekspirova Bura spadali u žanr n. f. Zbog toga se u teoriji i istoriji
n. f. primenjuje isključivo na dela nastala u XX veku
i na poneka ostvarenja iz XIX veka (npr. Ž. Verna ili H.
DŽ. Velsa)...“ U jednom ozbiljnom rečniku ovo bi moralo
biti daleko bolje obrazloženo. Zbog čega navedena
dela nisu naučno-fantastična, a Vernova i Velsova jesu?
Koja je uopšte differentia specifica ovog žanra? Na to
ključno pitanje nam se ne pruža čak ni nagoveštaj odgovora.
Ako definisanje SF-a preko njegove tematike i
motiva krije zamke, pa ga se ne smemo slepo držati, gde
su onda jasnije ograde i putokazi za zbunjenog teoretičara koji će uzeti ovaj rečnik kao svoj vodič? Dr Petrović ova pitanja krije ispod tepiha u nadi da ih, zasenjeni njenim
korišćenjem Vikipedije, nećemo zapaziti.
Navedenih dubioza ne bi bilo da su autori preciznije definisali
pojam žanra, a naročito da su -u svojoj težnji da
načine moderan rečnik za XXI vek - preciznije odredili
žanrovsku (popularnu) književnost, kao jedan od ključnih fenomena druge polovine XX veka. Ima li ikakve
razlike između kancone, ronda i naučne fantastike? Na
šta, zapravo, mislimo kada kažemo ‘žanr’? Koje vrste
žanrova postoje? Šta su hibridni žanrovi? Šta su meta-žanrovi? Postoje li još neke kategorije podele? Šta je sa
vrstama, modusima, pod-žanrovima? Odrednica o GENEALOGIJI
(str. 237-39) papagajski ponavlja davno poznate
stvari o Platonu i Aristotelu, ali za nju XX vek i popularni
žanrovi kao da se nisu desili.
A šta je sa srodnim žanrovima? U novom rečniku ne postoji odrednica
o hororu, žanru koji je iznedrio jednog od najčitanijih pisaca
XX veka, Stivena Kinga. To je tim apsurdnije jer se horor pominje
u odrednici o SF-u kao srodan žanr, ali se nikakav nagoveštaj distinkcije
žanrova ne uspostavlja, niti se objašnjava kako i zašto je
jedan gotski horor roman (Frankenštajn), zajedno sa Stokerovim Drakulom, svrstan u preteče SF-a. U tom pogledu je ovo izdanje
veliki korak nazad u odnosu na Živkovićev rečnik, u kome je postojala
odrednica „roman strave“. Dragiša Živković je ispravno
„roman strave“ (ono što bi se modernije nazvalo „hororom“) odredio
kao širu kategoriju u okviru koje je „gotski roman“ samo manji
podskup. Kod Petrovićeve je „roman strave“ samo sinonim za
„gotski roman“ (str. 244-45), prema čemu ispada da nakon XIX
veka više nije ni postojao. Ovaj značajan teorijski zaokret ničim
nije obrazložen, već je kao i većina drugih problema u tretmanu
fantastičnog pisma - prožet nenaučnom proizvoljnošću.
Šlag na torti od neutemeljenih tvrdnji je i to da je naš „najpoznatiji
savremeni pisac u ovom žanru Zoran Živković“. Autorka
je nesvesna toga da se naš nagrađivani pisac uporno u intervjuima
(s razlogom!) brani od etikete SF-a, jer njegova vrsta fantastike
zaista nema nimalo sličnosti sa naučnom fantastikom. Koja
ga to konkretna dela čine piscem „u ovom žanru“ - ne navodi
se, niti se može navesti, jer SF-a tamo nema!
Nije lako odrediti korene ovakvih grešaka jer, za razliku od prethodne
verzije rečnika, ova nova nema odabranu bibliografiju ispod
svake odrednice, što joj dodatno oduzima na naučnoj težini.
Budući da je dr Petrović „upravo Internet bio jedan od najvažnijih izvora tokom istraživanja“, možda je najuputnije ne držati se slepo njenih konfuznih određenja, nego zaroniti u sajberspejs
(kiberspejs?) u potrazi za suvislijim odgovorima. Uprkos
glazuri „modernosti“ u vidu polusvarenih imena i termina
pokupljenih sa Interneta, odrednice novog Rečnika vezane za gotik, fantastiku i SF kasne za svetom bar 30 godina |
|
| BETON
BR.27 |
DANAS, Utorak
4. septembar 2007. |
|
|
| Piše:
Mirko Đorđević |
| S KALEMEGDANA,
POGLED U PRAZNINU |
|
Vladimir Velmar-Janković, Pogled s Kalemegdana. Režija: Ivana Vujić. Produkcija:
Belef-centar, Beton hala Teatar i Univerzitet umetnosti u Beogradu
U avgustovskoj noći na Kalemegdanu, bez mesečine, sve je bilo jasno. Istorijski greh srpske inteligencije je
- kao i 1938. - u okretanju trulom Zapadu. Bilo kako bilo, pisac sasvim običnog esejističkog zapisa kakav
je ovaj Velmar-Jankovića, dočekao je svoje vreme - neko svoje beogradsko vreme. I mi s njim i on sa nama. |
|
|
| |
Vratio se Vladimir Velmar-Janković posle svih ishodanih puteva i stranputica - na Kalemegdan.
Možda više nisu važni svi ti putevi i sve stranputice, nekuda preko vatikanskih kanala do Barselone.
Ispijena je gorka čaša emigrantskog života. Do dna. Tu, na toj tvrđavi, pisac i njegov „beogradski
čovek“ su daleke 1938. prepoznali to mesto kao tačku „na kojoj se presecaju Istok i Zapad“.
Sen piščeva kao da i sad prepoznaje tu tačku-odrednicu identiteta. Tu su i čitaoci i glumci i
„elita“ jedne Srbije slična onoj kojoj je pripadao.
Još za života se znalo da je to banalna feljtonistika, i sve je bilo propraćeno ironičnim komentarima
- a on je verovao i tu je „misao“ obrazlagao kao pomoćnik ministra prosvete Velibora Jonića
pod okupacijom u obliku ostrašćene
ideologije i didaktičkog obrasca
kakav je i priličio nedićevskom Prosvetnom
pregledu godine 1942. i to
pod jasnim naslovom - „Istorijski
idealizam srpskog naroda“. I Nedić
i Nemci su bili zgazili i ponizili Srbiju.
Tu je ova jeftina esejistika i
bila potrebna. Stranice i stranice
danas valja složiti pažljivo i neće
biti jasno da li Velmar-Janković citira
Nikolaja žičkog ili on njega, da
li zajedno citiraju i sve ono od V.
Vujića do D. Ljotića. Dosadno i bezdarno.
A tek će ozbiljni istraživač
tekstova pokazati - a delom je to i
dokazano - da je to ko zna koji po
redu calque starih i zaboravljenih
slovenofilskih floskula.
Kod Justina
i Nikolaja postoji antologija takvih
preuzimanja, prevođenja i falsifikata.
Sve u smeru i smislu koji
je još 1922. odredila Isidora Sekulić
u zapisu Maran atha: mrtva je
zapadna misao, truo je Zapad a
slovenska, posebno ruska misao
stoji i uzrasta jer se i ne razvija.
Ona stoji u nekoj metafizičkoj ravni,
i izranja kao nada u magli čovekovih
teskoba. Stoji jer nije onaj
refleksivni nemir duha koji je zlo
sa Zapada - stoji i u svom mrtvilu
raste. I mi smo tu negde u viziji famoznog
„beogradskog čoveka“, mi
ne znamo mnogo o našim počecima, ali je bitno da ne siđemo „s dosadašnjega puta“. Nismo mi
Evropljani, i ne daj Bože, jer što je država manja rastu slike veličine „kao što su pod Turcima rasle
one nemanjićke“. Od Homjakova i Leontjeva do umornog Solženjicina te se magle nude kao misao.
Vratio se Velmar-Janković i nije jedini, a doček im je odavno priređen.
Prepoznali su ih bezdarni proroci koji su ne jednom zatajili sa svojim proročanstvima, slavni ratni
duhovnici s tenkova i vrli kaluđeri sa svojim traktatima o ratnim ciljevima svojim. Naravno i
vanredni i redovni besmrtnici dične SANU koji ne priznaju rezultate poslednjeg svetskog rata. U
očekivanju novog. I malo ko ima snage da kaže da je zaborav koji je pratio ovaj spis bio ne samo
zaslužen nego i neka vrsta uljudne nagrade na kakvu nam - kao ljudima - valja pristati kada se ishodaju
svi putevi i kada bespuća ostanu za nama. U svom kretanju nazad, i sa svojim pogledom u
veliko Ništa, palanka ne pristaje na zaborav i večni mir.
Politička palanka ipak neguje svoju tradiciju i neguje je možda i protivno volji čoveka koji je svoje
zabune platio.
Iako nema dramske „pretpostavke“ i ovaj se mali esej može dramatizovati. I to je nazvano „postdramski
esej“. Može i tako. Onaj ko zna nešto o Brehtu ostaje zbunjen nekim pasažima koji se koriste
kao svojevrsna idejna nadgradnja, dok Bela Hamvaš sebe ne bi prepoznao na ovom mestu. I
ta je nadgradnja problem. Uvedeni su likovi koji dociraju, narodni
neki učenici koji prate Profesorku istorije koja predaje
disciplinu koju sigurno naučili nismo. Dobar pozorišni kritičar je zapazio da svi oni „nude gomile floskula i informacija
koje nemaju nikakvu poentu“. To ne. Poenta se te večeri na
kalemegdanskoj tvrđavi osećala višestruko kao nadgradnja -
nju je ponudilo ovo naše beogradsko-srpsko vreme. Znak se
lako čita. Identitet se traži i sada onamo gde jednom - daleke
1938. - nije bio nađen. U maglama mitomanije i izmaglicama
nihilizma. Ovaj hommage nedićevskoj Srbiji se tako i nametao - a možda ni režiser ni glumci nisu krivi za to. Dobri glumci
sigurno nisu.
Pozorište dobija prednost nad dramama - to je negde iz Brehta
i tu je objašnjenje stvarne poente nikle iz „nadgrađivanja“.
Tu je - ili se čini da je tu - i ona Koštuničina poruka iz 2002. godine
naciji i eliti nacionalnoj iz Obraza, o jedinom nekom našem
srednjem putu - večno „između“ - kojim nas večno vodi „putovođa naš Nikolaj“. I s njim kohorta duhovnika i docenata hiromantije
i crne magije, koju danas neguje dobar deo nacionalne
elite okrenut prošlosti i zagledan u veliko ništa. Politička palanka
se zajedno s intelektualnom elitom još jednom ogleda u starom
ogledalu. I ne miri se s agonijom palanke - ne, opsednuta
je njome jer je makar po tome drugačija od svih. Po tome je i prepoznatljivo
njeno mesto u tamnom vilajetu - ne uzimati ništa jer
se može uzeti i ono što se neće |
|
| BETON
BR.26 |
DANAS, Utorak
21. avgust 2007. |
|
|
| Piše:
Dragoljub Stanković |
| LAKOĆA PROVIDNOG |
|
Saša Radojčić, Providni anđeli, 2003;
Poezija, vreme buduće, 2003;
Nema ničeg, ako nisi, www.meta-fora.com, 2005. |
|
|
| |
|
Kritičar Saša Radojčić tautološki opisuje pevanja, isto objašnjava
istim, šestari po njihovoj površini, analizira mene, navodi motive,
izbegava rizične i dublje zaključke, uvide i sinteze, za skoro
svakog pesnika piše da je jedan od najznačajnijih, ali mi ne vidimo
vrednosni kriterijum ovog kritičara. O tome zašto da čitamo
baš tog pesnika, a ne nekog drugog i šta on sve može da znači savremenom
čitaocu, Radojčić ne govori dovoljno. Teze mu nekako
padaju s neba, bez objašnjenja, i često prihvata floskule koje kao
repovi prate pojedine pesnike. Iza obrazine objektivnosti, on nema
nikakav kritičarski stav. Na primer, po Radojčiću, iskoračivši
iz vekovnog hadskog prostora srpskog pesništva, Danilov je u zamenu
pružio lirsku mekotu i obilje, privatnu mitologiju provincije,
sfumatičnu atmosferu i magiju muzike, deminutive i kristale, ćilibar
i makove, boju i svetlost... Ovo nije negativna kritika, ovo je
diletantsko ushićenje kičem koje gotovo svako nužno ispoljava
kada piše pozitivno o D. J. Danilovu. Bećković u poemi „Ćeraćemo
se još“ samo | | | |
