poslednji broj    2008   2007   2006	BETON BR.9  DANAS, Utorak 26. decembar 2006.   Piše: Saša Ćirić BOŽJI RATNIK ILI KAPLJICA SPASENJA JE UVEK NADOHVAT RUKE                Svetislav Basara Uspon i pad                                       Parkinsonove bolesti, Dereta, 2006. Ovo pisanije pokazuje da je vrag odneo šalu,                    a da ni Đavo nije sedeo skrštenih ruku.                            (Anonim, XIII vek, negde u ustavnoj preambuli)     Fascinantno je slepilo čitalaca Basarine proze. Opčinjeni onim na šta su od 80-ih navikli (na postmodernu ars combinatoria i permanentno problematizovanje ontološkog statusa književnosti), ne vide ono što bode oči s primarne plohe Basarinog teksta. Reč je o srednjevekovnom teološkom fundamentalizmu ili fundamentalizmu teologije. No, pre toga, tzv. cerebralnost, „filozofska ili intelektualna dimenzija teksta“, „univerzalni iskazi“ ili esejistički tip diskursa umetnut u nevino prozno tkivo, za neke čitaoce tek su šarena opsena (vrata) u koja su se zablenuli dokoni i sujeverno-naivni čitaoci koji misle da Basara misli. A on, vele ovi veselnici, uopšte ne misli nego se igra, pletući paučinasto tkanje od verbalne magle i semantičke basme. I u takvoj odbrani oni podižu najveću porugu koja se može uputiti ovom autoru nepravedno lišenog hvaleugodnog NIN-a: veselo laprdalo, a ne dubokoumni mistagog i mitomah. Beton, svima redom i u Novoj... Drugi čitaoci, oni učeniji, liberalniji i sa očitom sklonošću ka Lindi Hačion (ljubav na daljinu), cene ponajviše tzv. basarijanski ludizam koji infantilno, besno-obesno, premeće preko glave, izvrće na naličje, naopako postavlja naglavačke sve te ustaljene konvencije, forme i norme. Dakle, i učeni (tzv. hermeneutički ravi) tvrde da se Basara igra, samo samosvesno i s ciljem, koji cilj im nije baš uvek dostupan ni jasan. Povrh svega, i sam autor, autodidakt-eklektik, u vlastitoj mantri „narativni teolog“, političar u osipanju, ex-zet, veleposlanik ex-zemlje i glodur „Globa“ tvrdi, jer u to tvrdo veruje, da njegovoj ingenioznosti put Gloriji preče njegovi politički pamfleti i satiričke paškvile, usmene i pismene, kojima je mnogog Panglosa za herac ujeo, te mu ne dade kletog NIN-a, ne NIN-a, ninosao se dabogda (ili Budibogsnama). A u stvari, utata - Basara se preigra, autor po 62. put kreće u jalovi krstaški pohod na slepe utvare i samrtne grehe naše savremenosti: na himeru Prosvećenosti i kletost Renesanse, na mrski Heliocentrizam i Kopernika bednog (kosti mu se u zemlji prevrtale; aha, u zemlji, a ne na Suncu), na demokratsku horizontalu što korporativnu vertikalu baci na pleća, na one što porušiše gradske zidine što svemu smisao davahu, na društveni progres, jednakost i ljudska prava rođena u sečivu giljotine, na lekare i higijeničare, na kuvare i sve one što povedeni bezbožništva modom brinu o zdravlju samo i lepoti propadljive puti svoje, zaboravivši bedni na ono suštastveno i jedinosuštno, na staranje o spasenju duše svoje itd. i tako u smislu srodnom. Kada bi se ova argumentacija (ako je to argumentacija, dodao bi veliki poštovalac svega postojećeg na srpskoj književnoj sceni), retorika i pripovedna strategija odstranile iz Basarinog opusa, na stranu sve metafikcionalne i metapoetičke trte-mrte i neprobavljena teorija i filozofija srpskoga Ničea, ne bi ostalo ama baš ništa što bi povezivalo to mučno šarenilo. Malo pamfletaškog politikantstva, malo raznoraznih ideja uhvaćenih u letu kafanske omamljenosti, malo polemičke jurodivosti i brušenja stila, tu i tamo borhesovskih pseudobiografija, jezičkih dvosmislica i logičkih paradok(a)sa, dosta galerijske papazjanije stvarnih istorijskih ličnosti i poznatih književnih likova, ponešto burlesknog humora što se predvidljivo opetuje diljem Basarinih knjiga i silna naplavina neobaveznih, kontradiktornih, sebeukidajućih i besposledičnih iskaza i „teorija“ za koje je potpuno nevažno ko ih i u kom kontekstu izgovara ili ispisuje. Na kraju, Uspon i pad Parkinsonove bolesti je još ponajbolje pisan od svih Basarinih poslednjih romana. Zasigurno će biti jedan od najozbiljnijih kandidata za NIN-a, jer staž i jurodivost večitog enfant terrible-a obavezuju i najtvrđe neverničko srce žiri-žreca, a samilost ljudska (dakako, geocentrična i kanonska) i praznina opšta serbskoga fiktotvornoga pisanija aktualnoga gotovo nagone da se Maister-Mag (ne Magični*) skine sa spiska OFF-NIN-a i zaplovi zajedno sa mučki samoučkim-kulturtregerskim alter egom Dobricom, te Svetim Mirom put Zemlje obećane * Beton dodatak: „Laku noć, meco!“ Jednoga dana, biće ipak noći, auctor Parkinsa, možda baš sam Parkins, bane u kuću, recimo svoju, iako ženinu, ili uvaženog glagoljivog tasta, sada već bivšeg, ne počivšeg, daleko bilo! Uto će i mrak, na oči, koji nikako sa istih ni silazio nije, no se fino ugnezdio do kraja balade - bez pevanja ali sa šaketanjem. „Ko je spavao u mom krevetu?“, zaurla slep od ljutine. „Ko je spavao umom krevetu?“, nastavi nešto tišim glasom, slep od zbunjenosti. „A ko još spava u mom krevetu?“, zapita najtiše i najnevinije, i steže pesnice. Umorni putnik s Juga, namernik bez zlih namera, u svom magičnom snu, ni kriv ni ružan, stade da strada. I nastrada na pravdi geocentričnog Gospoda, i u mraku njegovom, bogougodnom. Uto će i svetlost, 75 sveća, ali auctor pade u dubok počinak, smesta, a magični namernik uteče glavom bez bela obraza. I ne povrnu se - dok se Majlsova truba po treći put ne oglasi sa kioska. Piše: Goran Cvetković CUCLA                                                       TESLA ELECTRIC COMPANY, Pandur Theatre, režija Tomaž Pandur - ATELJE 212                       Ovo je godina Nikole Tesle, pronalazača i inovatora, naučnika i genija. Otvoreni su mnogi državni i međunarodni fondovi za finansiranje projekata u kulturi i umetnosti posvećenih Tesli. I naravno, gde su državni fondovi - tu je i reditelj Tomaž Pandur! On sada ima i svoju registrovanu trupu za pravljenje i prodavanje pozorišnih, a verovatno i drugih umetničkih projekata. Pre nekoliko godina pojavio se sa predstavom pravljenom po tekstu tada najaktuelnijeg i, naravno, najkomercijalnijeg pisca iz Beograda, Milorada Pavića - Hazarski rečnik. Sve je to bilo jedno veoma skupo bacanje prašine u oči. A evo nam sada Pandura s Teslom! I opet nam je priredio ujdurmu komercijalnog poluukusa koju hoće da proda za pozorišnu umetnost. Tomaž Pandur je koristio elemente iz Teslinog života, ili priča o Teslinom životu, proizvoljno protumačene sa neke mondenske tačke gledišta koja treba da nas fascinira muškom golotinjom i perverznim asocijacijama na Teslino seksulno uzdržavanje. Jeftina poigravanja sa banalnim sadržajima, koji se predstavljaju kao elementi Teslinog života, imaju za cilj da zadovolje najniži ukus poluobrazovane publike. Naime, ono što smo na sceni videli predstavlja primamljiv aranžman skoro isključivo lascivnih detalja iz života bilo kog čoveka na svetu. Za to što nam je prikazao, Tesla Panduru nije bio potreban. Verujem da je Tesla bio potreban Panduru samo kao maska za predstavljanje projekta nekoj bogatoj fondaciji. A to da bi se Pandur zaista pozabavio Teslom na bilo koji način, e, to se zaista nije desilo ni u primisli. Ovo što smo videli moglo se zvati bilo kako i biti bazirano na bilo kakvoj ličnoj istoriji. Jadno je ovo pozorište koje Teslu koristi na tako bedan i nemušt, zapravo lažan i totalno lažiran način, i to pozorište ne zaslužuje nikakvu posebnu kritiku ili komentar. To je još jedan od udara na ukus publike beogradskih pozorišta, udar koji pored ukusa ponižava i znanje i iskustvo i osećaj za umetničko. Atmosfera kiča dominirala je ovom nazovi predstavom koja je imala štimung petparačkog kabarea ili kafanskog igrokaza. SRAMOTA Piše: Igor Đorđević SVI KURJACI SU RAZLIČITI                                Sve crvenkape su iste, Samoizdaja B92, 2006. - Markić je na stolu, kušajte ili se gnušajte!                                                    Izuvene pandže Vreme između emitovanja Velikog brata nikako da prođe. Zavirivanje u idiotske dogodovštine likova željnih slave ispunjava život prilepljen za TV aparat. Ali, kada oni nisu na programu mnogima je teško, pa su su se umešni ljudi setili da izdaju knjige kojima će se lako prekratiti vreme između emitovanja. Prezentuju u knjigama razvodnjenog Bukovskog, pojačanog vulgarnošću zarad nje same, sve to bez nekog smisla i sa puno pretenzije i nadutosti. Proizvođači popularnosti dovode na scenu Crvenkapca i Crvenkapice spremne na sve. Pozivaju i verzirane promotere da pomognu posao. Brko Snežan je prvi u promociji. On govori o jednom od svojih patuljaka i tvrdi da je punk moguć i u pripovedanju, a ne samo u muzici. Anarhistička gromada, omiljeni kritički mačor čaršije, tumač Samarićanin, kroz brčine milo gledi Crvenkapca-Bonapartu. Uvek je suzno tronut kraj hendikepiranih što bauljaju u gluvom metežu bezdušnog sveta. To nikako nije dovoljno, pa je i Zlatokos (u ljubavi s Bogom) napustio kuću koju je osvojio, i uzeo novu činiju kaše odgovarajućeg ukusa i topline. Reče neku o tranzicionom Beogradu, vrućoj pedagoškoj šamarčini, javnoj higijeni i slutnjama u kojima vidi letenje guščjeg perja na sve strane. Radovao se Zlatokos upisanim vrednostima i značenjima jedne knjige. Videti više nego što se vidi to je smisao svih bajki. Zadrto zastupati svoje kritičko ćudoređe esencija je svih flajki. A u okviru 396 stranica previše je imitacija Bukovskog, balavih halabukovanja i prenemaganja. Pripovedač-ispovednik razbija sve pred sobom jakim udarcima i neuspešnim cinizmom i ironijom. Obračunava se na idealan način sa svima koji mu smetaju, neprestano se družeći sa radnicima iz koksare i uživajući u društvu nekih marsovaca koji su metalik roze i debeli. I iz svega o čemu autor bulazni, sećajući se čak i slatkih riba iz serije Čari, ispreda se jedna priča o kojoj nema ovde ni slova. Jedne novembarske večeri vraćao sam se iz biblioteke kući. Bio sam ispred ulaza u zgradu kada iz parkiranog automobila izleteše dvojica sa fantomkama na glavama. U rukama su imali bejzbolke. Morao sam brzo da reagujem. Imao sam pri tom i malo sreće. Dalji idiot okliznu se o pseće govno i udari glavom o trotoar. Ostade da leži bez svesti. Bliži napadač zamahnu da me udari bejzbolkom po nogama, ali sam uspeo da skočim i on promaši. Na trenutak se zbunio zbog neuspelog napada i ja sam uspeo da reagujem. U rukama sam imao petu knjigu Zlatnog runa. Njome sam ga gađao i pogodio posred lica. Usledio je brutalan šut među noge. Pada na zemlju i ja nemam milosti. Šutiram ga besomučno. Deset, petnaest, dvadeset puta. Jadničak se uvija i cvili. Šutnem ga još koji put da bolje zapamti da se nekad može i zajebati. Dovoljno je. Podižem primerak Zlatnog runa i brišem ga o napadača. Iste večeri na Dnevniku čujem da je neki nedobronamerni kritik prebio ni krivog ni dužnog poznatog i dobro prodavanog srpskog pisca. Tiražni pisac je završio u bolnici sa tri polomljena rebra, odstranjenog testisa umesto koga će biti ugrađeno plastično jaje. Inače, pisac se oseća dobro i najviše žali što neće moći da predstavlja našu zemlju i samog sebe u kulturnoj razmeni po zemljama u regionu. Drugi ranjenik nije pominjan u Dnevniku. Čuvši ovu vest, zapitao sam se zašto sam ja postao meta napada. Mora da su dva smetenjaka pogrešila i zamenila me s nekim. Ugasio sam televizor. Glasno sam se nasmejao u mraku. Pitao sam se kakvu li će sad pisac pisati prozu s jednim plastičnim jajetom. Biće to proza sa naslovom: Demoni iz plastičnog jajeta. Neće to više biti to  BETON BR.8  DANAS, Utorak 12. decembar 2006.   Piše: Dragoljub Stanković MRAČNI KRITERIJUMI   Bojana Stojanović Pantović: Kritička pisma, Rad, 2002. Raskršća metafore, Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, Kraljevo, 2004.     SKZ narodu! Može li se iko snaći u onome što nam vodeći kritičari nude kao najbolju savremenu srpsku poeziju? Kako napisati genijalno prosečnu kritiku o genijalno prosečnom pesniku na dve i po strane za kulturni dodatak Politike? Tako što nećeš reći ništa. Biti i za ovoga i za onoga, napraviti par paralela obavezno uključivši Helderlina ili nekoliko drugih imena o čijoj veličini nema diskusije. Srpskog polupesnika, koji se grči da porodi jedan odsto poezije u svojoj pevaniji, potom nadovezati i na naše veličine, iracionalne ali i tradicionalističke i modernističke orijentacije, time zbrisati sve razlike i nametnuti se kao trendseter jedne bljutave čorbe kojoj ne možemo otkriti ukus ni posle desetog čitanja, jer kritičarka Politike brka sve i nema tog kriterijuma koji nam može biti vodilja doli osrednjost ukusa same Bojane Stojanović Pantović, ograničenost njene lektire i čudno uopštavajuća, neutralna senzibilnost. U ustima ostane tvrd i metalan ukus i nikako ne možemo da se setimo šta smo to upravo pročitali, niti nam se čini da to ima suštinske veze s knjigom o kojoj se piše. Iako je kritika po pravilu uvek pohvalna, uspešno nas odvraća od svake prikazane knjige. U literaturi je sve dopušteno sem proseka, a samo to nam nudi Bojana Stojanović Pantović. Bez kriterijuma, ona luta od Tešića do Tadića, od Danilova do Karanovića, od Rakitića do Noga, jer to je lavirint u kojem se kreće i nameće se zaključak kako više nema vrhunskog nego samo puno osrednjeg: Danas je, čini se, potpuno nepotrebno reći ili napisati: ovo je veliki ili, ne daj Bože, najveći pesnik, zbog toga što on jednostavno više ne postoji. Nigde, pa ni kod nas. Jer, više nema one vrhovne metafizičke instance, pa samim tim ni pesničke, ali ni kritičke - u smislu Jedne i Jedine. (Kritička pisma) Me đutim, vrhovna instanca je uvek tu, posebno u literaturi, hijerarhija vrednosti postoji, pre i posle nas, i svako ko to negira samo želi sebi da napravi prostor u sivoj zoni moći i manipulacije. Zaglavljena u uskom i tamnom međuprostoru između autora i knjige, kritičarka objašnjava autoru šta je, kako i zbog čega napisao, ulazi u njegove dihotomije pokušavajući jalovo da ga dopisuje. Ona daje nejasne i nezrele formulacije u neostvarenom dosluhu s pesnikom (označeni i skriveni citati - sintagme, uz obavezno patetičan kraj teksta), koji se u takvom izdanju čini sirov, tvrd i suv. On je samo izmrcvaren, ne i promišljen. I ovo i ono, i biće i ništavilo, i Bog i Satana, ređaju se opšte fraze i krute akademske formulacije. I onda, u pretposlednjoj rečenici teksta, blago zameri na nečemu, ali već u poslednjoj daje oprost greha (Karanović, Jelenković, Komadina). To ona zove kritikom, ili čak kraćim esejem. Loše prepričavanje neprepričljivog - poezije - nudi kao profesorsku kritiku. Kod Novice Tadića, ona je stigla do Neimenovanog to kao do zida, ili do neizrecivog kod Bore Radovića. Tadićeva ironija, humor i užas su negativno ispovedanje vere, poznato u srpskom srednjevekovlju, a ne nihilizam, ateizam i sl. Njegova poezija okrepljuje, ne rastužuje. U tumačenju pesničkog teksta treba zaći s onu stranu teksta i videti šta on sve jeste i može da bude za čitaoca, bez obzira na to šta je bila autorova namera. Tadićevo pevanje je oslobađanje u imenovanju zla, a ne žalopojka. Osobito je simptomatična njena deklarisanost da je bliska iracionalnoj, tamnoj tradiciji pevanja. Ako i jeste, ona ne koristi svoj racionalni i intuitivni aparat da tu tradiciju učini bližom, već pokazuje znake da ni sama ne zna o čemu je tu reč. Ova kritičarka se javlja (uz Ljubomira Simovića i dr), kao promoter tipično slabe knjige, Tamnava, Miljka Mitrovića (Prosveta, 2004, drugo izdanje). Iako se predstavlja kao protivnik obe krajnosti u srpskoj poeziji devedesetih, a to su epsko ništavilo s jedne (Tešićeva obesmišljenost, ksenofobija i nacionalizam S. Rakitića, R. P. Noga i drugih), i jalovo imitiranje moderne anglosaksonske poezije s druge strane (M. Knežević), promoter je obe vrste devalviranog pesničkog jezika. Koliko onda vekova kasni njena percepcija duha u sadašnjosti? Koliko je njen postupak daleko od identifikacije i kritičke ekspanzije jednog Bože Koprivice? Poput Zorana Bognara krasi je nepodnošljiva lakoća pravljenja loših antologija i panorama. Namera može biti dobra, ali bez visokih, ličnih i nedvosmislenih kriterijuma u književnosti nema dobrih antologija. Ta užurbanost da se određuju kanoni u jednoj literaturi kao što je naša - groteskna je. Ali tu su posredi sasvim opipljivi interesi, jer kako ispasti žrtva tuđih nacionalista, i srpski nacionalni radnik, i ekskluzivni promoter, i zaraditi, a u sve to, prema sopstvenom priznanju, ne uložiti mnogo truda? To je Bojana Stojanović Pantović postigla svojom panoramom srpskog pesništva Nebolomstvo, rađenoj za hrvatsko tržište. Darivala nas je ove godine i svojom prvom knjigom poezije Beskrajna. Ona i jeste beskrajna u uravnilovci, uprosečavanju srpske pesničke scene i nedostatku kritičke svesti  BETON BR.7  DANAS, Utorak 28. novembar 2006.   Piše: Aleksandar Novaković DR PINKLOVE, ILI KAKO SAM NAUČIO DA VOLIM „ANĐELE 3“ I PRESTAO DA SE BRINEM   Prikaz filma „Anđeli 3 - Rokenrol uzvraća udarac“     Rokenrol je prokleto jebeno mrtav. Rokenrol je preminuo. Skiknuo je, riknuo, odapeo, bacio kašiku. Prestao je da bude. Ne udarajte njegovom glavom o pult, nećete ga probuditi baš kao što ni Džon Kliz nije probudio papagaja u čuvenom skeču. I džaba vam moralne pridike - rokenrol je propao još krajem osamdesetih (kako - vidite u kultnom omnibusu), upucali su ga narodnjaci tokom devedesetih, a Anđeli 3 su ga samo overili u glavu. Coup de grace počinili su bivši basista Oktobra 1864, eks bubnjar EKV-a, urbani slikar, autor drame o Kurtu Kobejnu, kao i jedan od prvih pankera u Beogradu. Osnovna priča? Lider neo-pank benda (o, da li?), sluđen bogatstvom, slavom i ostalim mitskim kategorijama, prodaje dušu Đavolu a onda dolazi do trampe duše i tela s rokerom (sad folkerom) Dorijanom koji je vo vremja Milića Vukašinovića potpisao kleti papir s „drugom stranom“. Njih dvojica spoznaju naličje bogatstva i pravo lice ljubavi, trampe duša putem elektriciteta, a sve u Teslinoj godini. E, da: Seka Aleksić nosi Dorijanovu bebu, pankerčić je zaljubljen u devojku s kojom je piškio u pesku a turbofolkeri postaju rokeri jer, sve je to isto - udri žice, urlaj, „uzmi novce i bježi“. Zanimljivo je da je i u ovom nastavku dobro slabo, a zlo drži apsolutni primat. Dobri su budale koje mole Stvoritelja za gitaru i demo. Kao da Bog nema pametnija posla, recimo da peca u obličju Vlade Divca. Zlo priznaje sve gadosti, ali se ne određuje prema svom produktu - narodnjacima, dočim je rok delo nečastivih sila koje prizivate kad unazad odsvirate bilo šta, a ne samo prokazani „Stairway To Heaven“. Ako se iskupite boraveći u telu narodnjaka, onda je vaš rokenrol božanski, a možda vas pozovu u „Grand šou“. By the way, nije li vam čudno što su oficiri koji vole Tiranina simpatičniji od njihovih (soft)rokerskih sinova koji pevaju, parafraziram: „Moj deda voli radikale, volim dedu zato što je isti ja“? I ko je još rokersku karijeru započeo svirajući umirućim penzionerima? Kakva je suštinska razlika između saharinskog roka i narodnjaka? Treba reći popu pop, dopu dop, a Anđelima - nikad više! Anđeli 3 su (sub)žanrovski melanž koji, kao najznačajnije, poseduje elemente tinejdžerske komedije i muzičkog filma, te parodije, koji se ovde potiru. „Sentimentalni“ pasaži smenjuju se s predugim muzičkim numerama, reklamama za gomilu artikala dovoljnu da popuni supermarket i omažima prvim Anđelima. Pri tom Anđeli 3, u zamagljenoj, mračnoj atmosferi stoje kao kinematografska Godzila koja na infuziju prima „Slatko od snova“ . Isti su im kako scenarista tako i motivi, s tim što je „Slatko“ promovisalo folk zvezdu dok su Anđeli 3 promocija ružičastog turbo-tehno-porno-karasevdaha koji, eto, pušta i malo rokenrola. Izgovor sadržan u takozvanom subverzivnom delovanju autora dao bi svaki brucoš FDU koji je juče našao termin „subverzija“ u Vujaklijinom rečniku. Alibi 1: Dragojević& comp. su satirično, krajnje bizarnom estetikom, prikazali Srbiju 21. veka i naveli producenta filma da plati sopstveno blaćenje. Alibi 2: kad god uradite nešto čega bi se drugi zastideli vi spomenite kemp ili treš. Touché! Pravda i u stvarnosti pobeđuje! I bogati plaču, a siromašni su srećni! Ko bi to rekao? Sistem funkcioniše toliko dobro da vas plaća da se borite protiv njega. A možda se i producent, kao Dorijan, setio dana svoje rokenrol slave i preporodio se? Sumnjate? I ja. Ono što gledamo u Anđelima je priča o preventivnom napadu na samog sebe koji me je vrlo iznenadio jer - to od sebe ne očekujem! Da pojasnim: studio „Grand šou“ je toliko karikaturalan da se ne može više iskarikirati, a ako ga karikirate u filmu onda prelazite tu granicu, niste više odbojni, a publika govori „da, kako da ne, sve je to mnogo lepše u stvarnosti“. Zaključak: bolji ste od svoje najgore kritike čiji ste, opet, vi autor. Lasvegaski rečeno: „(Pink) House always wins“. Spomenimo i narodnjačke bahanalije - njihova prenaglašenost je zabavna, prosto vam dođe da „povučete“ crtu ili dve, neki zbog toga što kokaina ima više nego u celoj Kolumbiji, neki iz očaja što to gledaju. Zaboravite na trenutak šmrkanje, opijanje „tomahavcima“, bensediniranje, popijte vode, zgutajte šećer. Producent ovog filma, oličen u televizijskoj kući koja je obeležila najgore godine naših života, nije usamljen. Problem je u tome što je došlo do „pinkizacije“ vodećih televizija. Ništa čudno u društvu u kojem se ubice i dalje šetaju na slobodi, plutokratija diktira sve do tempa disanja, najviši zakonski akti proturaju ispod tepiha, a u medijskoj baruštini dave najviše upravo obrazovanje, kultura i rokenrol kao njen deo. Pravdanje „ružičastih“ postupaka zakonima tržišta, rejtinzima, sponzorima, reklamnim prostorom jeste deo dimne zavese iza koje se krije zatupljivanje auditorijuma. „Savezima elita“ (čitati Frica Fišera) iz političkih i ekonomskih razloga odgovara zemlja sa što manjim brojem obrazovanih, inteligentnih, kritički raspoloženih ljudi, sklona lakoj zabavi, društvo masa željnih autoriteta, nešto kao Vajmarska Republika pred Hitlerov dolazak. Anđeli 3 je ništa drugo do loša zabava takvog društva kojoj ni natpis „aplauz“ koji jedan od scenarista drži ne donosi ovacije. Well, whatever, nevermind... But, I do mind bollocks     Piše: Saša Ćirić APPENDIX ANGELORUM     I nebo je plakalo zbog njih 1) Srđan Dragojević - rodonačelnik akcione poezije, promoter tinejdž komedija, s Kusturicom filmski brend Srbije 90-ih. Uz novac Milanovićevog RTS-a, Ministarstva kulture i Pinka hrabro ekvilibrira krivicu za bosanski rat i tranžira posttitovske „generacije koje rastu“ uz turbo hekler patriotizam. Nekoliko godina izgubljen u holivudskom MGM studiju, da se bez snimljenog rimejka vrati u grotlo srpske bede, u prazne špilje bioskopa, ne bi li izanđalim gegovima i brendolatrijskim prostituisanjem filmske slike doakao Zoni i Šotri. Ali u seniorskoj Srbiji manje je uspaljenih tinejdžerki no čukun-deka na samrti čije će zene zaiskriti na Limijerovu magiju. Ipak, posle besomučne kampanje drugi deo Anđela odbraniće čast splavova i urbanog duha s kojom stohiljadarkom prodatih tiketa. Teorijski fundirao razliku između filma i movie-a, jalovog umetničarenja i raskalašne zabave uz kokice i kokišku. Licencu za trojku Anđela, uz razrađenu glumačku bulumentu, majstorstvo režije, Zokija Kobejna Vojnova, Seku bladi Aleksić i brendosturbaciju rado podao mlađem i beskrupuloznijem od sebe. 2) Dimitrije Vojnov - mlada nada YU glumišta, mlada nada FDU kritike, žrec žanrovskog movie-a i komandos Nebojše Pajkića. U slobodno vreme piše dramske komade, rimovane folk-pastorale i učenu filmsku kritiku. U toj vavilonskoj melasi žanrova, afiniteta i provokacije, glume, režije i spisateljstva, Pajkića i Dragojevića (Tita i ja) teško je izdvojiti bilo kakav etički stav ili umetnički/kritički kredo. 3) Uroš Đurić - renesansni umetnik i treći folirant na listi. Slikar, performanser, radio-star, CZKD promoter, sagovornik Janka Baljka, soccer fan, urbana faca, teška (mala) alternativa, glumac i pjevač u navadi. Singing angel koji ne pada u sevdah zbog žešćeg celuloidnog šita koji zdušno i stalno iznova proizvodi. Nalik je 4) Rambu/Ranku Pušiću, kraljeviću, zvanom „treba nečim hraniti đecu svoju“, koji prelazi trnovit put od repa, etno-melanža i pastiša do vlastite estradne i EPP parodije. LM, appendix ovaj ne osporava učinak i talenat dragih nam lica sa spiska. Samo ih proziva da stave prst u pupak pre nego što krenu u kiosk da nam prodaju bubrege bijele. A mi, pitamo se: ima li glumaca i umetnika koji su sposobni da odbiju smeće od scenarija ili reklamnih kampanja? Ovako, osta umetnost gola kiNta, rođaci. Boli li vas mozak?  BETON BR.6  DANAS, Utorak 14. novembar 2006.   Piše: Dragoljub Stanković FEMINISTIČKO NARODNJAŠTVO   Radmila Lazić, Zimogrozica, Narodna knjiga, 2005.     Ako se pitate kako je moguće spojiti feminizam i narodnjačko zapomaganje u našim sumračnim ideološkim vidokruzima, predlažem da se pozabavite ovogodišnjim laureatom književne nagrade Vasko Popa Radmilom Lazić i njenom knjigom Zimogrozica. Ova knjiga se čini kao logički nastavak pevanja autorke, koja je 1999. god. u svojoj pesmi i knjizi Doroti Parker bluz napisala: Još romansa ili dve, i poneki flert,/ Pa u starudije ili antikvitet. Ili Ono što hoću to je dobra ševa, mrak ili svetlo svejedno. Već u prvoj pesmi, Sve viđeno, autorka se dosađuje, sve je prošla u životu i shvata da svako živi u svom svetu. Ta se dosada onda prenosi i na čitaoca, jer ako je svako svet za sebe, zašto pisati i čitati pesme? Da li ljude ipak nešto povezuje u dubini ili visini? Autorka se svim silama trudi da nas ubedi da toga nema. Za nju je život Minsko polje. Pošto ne može da uspostavi kontakt s realnošću, piše Raspravu s Adamom. Tu su krupne reči (Najavljujem novu eru.), uzvici (Izdaj, Adame!), direktno obraćanje i uvek nekako ispada zločesta i mnogo pametna, a u stvari je neuverljivo subverzivna (Ars poetika) i nadobudna. Inače, smešno deklarativna poezija njen je manir. U pesmi Neko je ovde bio nastavlja svoju žalopojku i samohvalu i preskače preko leševa (Ništa kobno). Zemni prtljag, tipično ispovedna pesma Radmile Lazić, obaveštava nas o minulom životu, gde je imala: Dane prazne kao neobučene haljine,... iznošena prijateljstva... sve to moje natpevavanje Ja i „ja“ ...Pritegnuto, kao kamen oko vrata. Ipak, zaključuje na kraju, to su sve trice i kučine. Lakomislenost i crnobeli pogled na svet obeležavaju njeno pevanje. Posle toliko nemogućnosti života poželi da bude malo seosko groblje gde se duše umrlih... šetkaju (Da sam). Motivi kao što su: nenalaženje prave mere u životu: Previše je i malo svega (Zimogrozica), izgubljenost: Javu sam negde zaturila (Oticanje), sentimentalno se ponavljaju u otužnim refrenima: Dozlaboga sam tužna (Largo) ...nemam za čim da posegnem - Ni na javi ni u snu. (Gubitak). U nekim pesmama približava se novokomponovanom estradnom melosu: Kod mene nema mira i spokoja,/ Samo vrućica ili zimogrozica,/ Od kojih telo hvata drhtavica (Zimogrozica). Najprimetnija slabost ove knjige je nemogućnost da se uđe u polje komunikacije s čitaocem. Pesme ostaju autistično zatvorene u sebe, a da pri tom nije reč ni o kakvoj modernoj hermetičnosti, već o samosažaljenju. U ovoj ja-ja i ja-ti poeziji emocija ne dopire spolja, ne možemo učestvovati čitajući te lirske ispovesti. I najhermetičnija poezija pruža mogućnost preoblikovanja u svesti čitaoca i time uživanje u tekstu (Zimogrozica, Oticanje, Između gluvih zidova, Largo, Gubitak, Sve za čim žudim, O, biti sama, Mrtva ljubav). Radmila Lazić peva na nivou razočarane tinejdžerke. Feminizam bi prema njenim rečima u predgovoru za antologiju srpskih pesnikinja Mačke ne idu u raj trebalo da bude pravo na različitost, sofisticiran ženski pogled, fluidan i provokativan. Svojim pevanjem, nažalost, ona još više utemeljuje stare podele, klišee, pojačava frustracije, kritikuje bez mogućnosti komunikacije i apelacije. Pesimizmom ljubavi (Ljubav se troši i haba - Hlađenje srca ili pakosna Rešenja) ruši sve mostove emotivnog i svakog drugog suštinski mogućeg boljitka za ženu i onog drugog koji se šepuri i planduje uz kriglu piva i mindžu nadohvat ruke. Time ona iz knjige u knjigu ponavlja svoju frustraciju pokušavajući da je predstavi kao opštevažeću. Stalno priziva demone s kojima se sama nije izborila. Dobra poezija je antislika društva, ne preslikavanje (Pavlović). U tome je njena prava subverzivnost. Jedan stepen više, inače sve nek’ ide dođavola (Crnjanski). Jela Spiridonović-Savić, pesnikinja između dva svetska rata, uspevala je da ujedini erotsko i ekstatično tako da to bude moderna i komunikativna poezija. Na drugom kraju vremenske skale izvrsnu poeziju ovakve vrste piše Tatjana Gromača (Nešto nije u redu, Samizdat B92, 2003). Pesma je po definiciji pobeda, makar i Pirova, samo kad je dobra. To se ogleda u korišćenju jezika. Radmila Lazić najbolje piše kad ne misli mnogo i kad se prepusti jezičkoj imaginaciji, što je retko. Kad se piše samo glavom poezija je nepotrebno nejasna, suvoparna i slaba (Poezija kraja veka, Pesnički očenaš), što su glavna obeležja ove knjige. Dakle, nasuprot autorkinim izjavama da nama vladaju mediokriteti i da treba raditi na promeni kulturnog modela, upravo ona doprinosi njegovom utemeljenju. To što je nagradu Vasko Popa dobila od urednika svoje knjige (Ko je pomenuo sukob interesa?!), Vase Pavkovića, najvećeg promotera (kartonski ukoričenih i na žutom jeftinom papiru, uz očajnu korekturu, štampanih) banalnosti, samo pojačava opšti utisak licemerja i narodnjaštva.  BETON BR.5  DANAS, Utorak 17. oktobar 2006.   Piše: Svetlana Slapšak ČOVEK PRLJAVIH NOGU ILI ZAŠTO NACIONALISTIČKA POETIKA VIŠE NIJE MOGUĆNA             (Svetlana Velmar Janković, Vostanije, Beograd, Stubovi kulture, 2004)     Progres nacionalnoga diskursa završio se u romanu u kojem se prigodno obrađuje lik Karađorđa, odnosno doba Prvoga srpskog ustanka (1804). U pokušaju da ovu prozu povežem sa idolatrijom likova iz ranoga socijalističkoga razdoblja, i istovremeno ukažem na pomeranje intimnoga prema nacionalnom, našla sam se na kraju sa nevelikom knjigom u kojoj sam obeležila svaku stranicu, ne samo jedanput. Treba u celini pročitati, da bi se poverovalo kako je bilo mogućno to napisati, nikakva close reading interpretacija ne pomaže. Ovo skaredno poništavanje književnoga posla od strane autorke je tačka u kojoj poređenja postaju ociozna, a zaključci repetitivni - baš kao i sam tekst. Kakva je dakle poetika nacionalizma koja se više ne može reprodukovati? 1. Zaplet je statičan, ukočen u procesu sakralizacije teme koja ne dozvoljava nikakav pomak od najjednostavnije istoriografske varijante, dakle školskog udžbenika. Nema nikakve mogućnosti reinterpretacije istorijske naracije. Ne samo to - čak je i istoriografija događaja ugrožena, jer NE MOŽE SE NI ZAMISLITI BILO KOJA DRUGA SITUACIJA ČITANJA, SEM ŠKOLSKE PRIREDBE, KOMEMORACIJE, SVEČANE AKADEMIJE: TAKO TEKST U KULTURNOME PROSTORU NEMA INTIMNIH I INDIVIDUALNIH ČITALACA se prošlost i budućnost stalno prelamaju kroz nacionalističku prizmu: sve što se ikada desilo nacionalnome kolektivu odraz je onoga što se desilo i što će se desiti, krivica drugih kolektiva bila je pre, posle, sada, budućnost je obeležena prošlošću, ali i obrnuto. „Prizmatička“ organizacija vremena doduše konačno razotkriva laž o mogućnom pragmatičkome vidu nacionalizma (nacionalni program, briga za naciju, itd.): koncept promene ne postoji, svaka refleksija kolektiva svedena je na tužbalicu, čija je jedina alternativa bojni poklič. 2. Likovi su alegorijski pečati, čiji je govor nužno „prevod“ govora kolektiva. Komunikacije među likovima naprosto nema, autorka je popunjava svojim zamislima o njihovim deklarativnim stavovima. Umesto da se iz detalja ponašanja konstruiše lik Karađorđa, izabran je mali broj detalja ponašanja - alegorijskih fragmenata, koji treba da smanje utisak potpune ideologizacije lika. Najizbrisaniji lik je naravno Karađorđeva žena... 3. Nezgrapna metaforizacija ponajviše podseća na jugoslovenski prozni „modernizam“ od 60-ih godina nadalje, kada je mučna psihologizacija/poetizacija pokrivala besprekornu ideologizaciju književnih likova (partizanski komesar sa dilemama i beskonačnim unutarnjim monolozima kao model). Na dugoj listi takvih konstrukata, Karađorđe, koji se malo-malo pa bosim stopalima zarije u zemlju e da bi osetio istu a i pustio metaforičke korenove, sve uz unutarnji monolog o samo jednoj temi - sudbini naroda mu - izvesno zauzima najviše mesto. U poređenju sa tim postupkom, proza M. Lalića ili O. Daviča izgleda lepršava i duhovita. 4. Nadrealistička poetizacija teksta, kao jedino dozvoljeno nasleđe međuratnih avangardnih poetika, otežava tekst ačenjem oko nemogućih poređenja, arhaizacijom teksta, potpunim odsustvom ironije. Postupak treba da omogući da se besmisao čita kao „sveti“ tekst. Ovoj „svetosti“ može se pripisati stalno ponavljanje: u domenu pristojnosti je ne prebrojavati koliko puta Karađorđe izvodi svoju podorizomatiku u tako tankoj knjizi. Funkcionalizacija „svetosti“ propušta dva stilska postupka, važna koliko za nadrealističku poetiku, toliko i za svaku uspešnu mantru: kratki segmenti/formule, povremeni nonsens/igra sa zvucima. 5. Ukinuta je svaka napetost, jer svi likovi „znaju“ šta drugi misle pre nego što ti išta kažu. Ovaj tip „sporazumevanja“ unutar nacionalnoga kolektiva - ali i izvan njega, jer su namere neprijatelja prozirne - žalosna je sudbina ideološki konstruisanoga zapleta. Kulturna intimnost, koja je po Majklu Hercfeldu¹ osnova poetike nacionalizma, i čita se u lakome sporazumevanju unutar nacionalnoga kolektiva u svakodnevnim diskursima, postupcima, gestovima, telu, a ne samo u propisujućim tekstovima visoke kulture, tako postaje dosledno sprovedena u poetici Svetlane Velmar Janković. To bio bio redak i zanimljiv primer književne primene teorijskoga teksta, kada bi uistinu bilo reči o čitanju/učitavanju, koje uvek podrazumeva distancu. Reč i misao br. 314 6. Sem što je takav književni tekst dosadan i recitativan, bez bilo kakve savremene referentnosti, on postoji samo u volji nacionalnoga kolektiva da u samopredstavljanju pokrije sva područja kulture gde se prevodi/provodi moć. Ne može se ni zamisliti bilo koja druga situacija čitanja, sem školske priredbe, komemoracije, svečane akademije: tako tekst u kulturnome prostoru nema intimnih i individualnih čitalaca. A ako se i može zamisliti pomalo sado-mazohistički čitatelj/čitateljka ovakve proze, onda u njegovom/njenom opuštanju zaista ne može figurirati ništa drugo nego turbo/porno ponuda današnje srpske masovne kulture. Smisao čitanja knjige Svetlane Velmar Janković dve godine posle objavljivanja je upravo u tome što se u međuvremenu zaista nije pojavio nijedan književni proizvod koji bi označio kontinuitet ovakve nacionalističke poetike. Objavljivanje njenoga kraja ovde proizlazi iz uverenja da se poetički više ništa ne može uraditi od zloupotrebljenog i potpuno isušenoga modela, koji nije mnogo nudio ni kada se, sa mnogo dobre volje, mogao videti kao inovacija. No ništa ne može sprečiti strast izdavača da, kao u dobra stara vremena, pune magacine delima državno omiljenih autora. Čemu sve to od autorke koja je istovremeno objavila solidno napisane i ne nezanimljive uspomene iz detinjstva u Beogradu pred Drugi svetski rat, ostaje žalosno prozirno ¹ Prevod knjige Majkla Hercfelda izdao je Ivan Čolović u biblioteci XX vek.  BETON BR.4  DANAS, Utorak 19. septembar 2006.   Piše: Nemanja Mitrović EKSPERIMENTALNA KLASIKA ZA DECU I (NE)OSETLJIVE               Goran Petrović, Razlike, Narodna knjiga, Politika, Beograd 2006.     Narodna knjiga je, kao prvo delo u okviru nove edicije Premijera, objavila zbirku priča Gorana Petrovića Razlike, koja je u našoj javnosti dočekana s gotovo jednodušnim odobravanjem. Kažem „gotovo jednodušnim“ zbog toga što je jedino Tihomir Brajović (NIN 23. 6. 2006) smogao kolikotoliko snage da napiše kako Razlike baš i nisu toliko dobre. Ipak, i pored takvog stava, Brajovićeva kritika sadrži i jednu bitnu manu - očigledan pijetet prema liku i delu Gorana Petrovića koji značajno ublažava sud kritičara u pogledu Razlika. To je razlog zbog kojeg izgleda kao da se Brajović izvinjava čitaocima što Goran Petrović nije napisao bolju knjigu. Potpuno drugačije stoje stvari u slučaju Gojka Tešića. „30 godina povišene moralne temperature 39 sa 1“ konačno su učinile svoje i groznica je, pored moralne, zahvatila i intelektualnu sferu. Dokaz predstavlja Tešićeva izjava povodom objavljivanja nove knjige Gorana Petrovića: „Ovaj pripovedač je u nemirnoj i izazovnoj matici moderniteta stoga i uvek inovativan, poetički radikalan i samim tim provokativan... Goran Petrović jedan je od retkih majstora koji, naravno, uvažava bitne, ključne norme priče bez kojih i ne može biti stvaralačke sličnosti i podudarnosti između pripovedača i čitaoca.“ (Politika, 2. 6. 2006) Citirani komentar se kosi sa elementarnom logikom. Ili je pisac inovativan, poetički radikalan, samim tim i revolucionaran, ili on uvažava i poštuje bitne i ključne norme. U pitanju je najjednostavnija ili/ili konstrukcija u kojoj jedna tvrdnja isključuje onu drugu. Kad je tu Gojko, ni Vasa nije daleko. U Politici (20. 7. 2006) Pavković pozdravlja negativnu kritiku Semolj zemlje, dok tekst Saše Ilića o Opsadi crkve Sv. Spasa naziva „tužno besmislenim“, time stavljajući u opoziciju Vuksanovića i Petrovića. Mislim da je to pogrešno zbog toga što se njih dvojica, u suštini, jedino razlikuju po izdavačkim kućama koje im objavljuju knjige. Obojica su par excellence predstavnici duha palanke, a Semolj i Razlike su dve strane jednog istog novčića. U zaključku teksta o Razlikama Slobodan Vladušić (Politika 24. 6. 2006) primenjuje Benjaminovu jednačinu priča = savet za život i kaže kako Petrovićeve priče ne deluju kao popovanje, već kao skroman savet čitaocu. Nastavimo ovim putem i pogledajmo šta nam savetuju Semolj i Razlike. Osnovnu karakteristiku Vuksanovićeve obnove mitskog, epskog i planinskog predstavlja nagon za zatvaranjem, za izuzimanjem iz vremena i želja za životom u jednom večnom praroditeljskom svetu. Već na početku Semolj zemlje nalazi se prelaz iz razočaranja u mržnju i strah od svesti kojom se, na nedvosmislen način, izražava iskonski antifilozofski stav duha palanke: U POSLEDNJOJ KNJIZI GORANA PETROVIĆA VLADA IMPERATIV APSOLUTNOG INFANTILIZMA I ZBOG TOGA GA ONA LEGITIMIŠE KAO AUTENTIČNOG NASLEDNIKA DESANKE MAKSIMOVIĆ „Plašim se zmije i umovanja. Zmiju umijem biti žitkim prutom, dići je tojagom i objesiti da visi na trnu. Znam da niko neće žaliti ako je nađe smrdljivu. Ali umovanje ne umijem ubiti. Pri tom mi ni prut ni trn ne mogu pomoći.“ (Semolj zemlja, str. 9) Stilizovan prema utvrđenom obrascu kolektivne volje i sklonjen u sigurnost praroditeljskog sveta, žitelj Semolj zemlje oseća smirenost u poznatosti i ima utisak produženog detinjstva, produženog života pod okriljem porodice. Na čežnju za produženim detinjstvom i na idealizaciju maloletstva oslanjaju se i Razlike: „Strašna je ta očna bolest poimanja sveta. Počne tako što misliš, čak navodno utvrdiš da nije veliko ovo, pa ono, zatim i da ono do onoga nije ništa naročito... I tako redom, sve oko tebe se smanjuje, skuplja se, a zapravo ti postaješ sve manji, ili sve manje radoznao, u svakom slučaju sve manje spreman da budeš opčinjen - tačno onom brzinom kojom i odrastaš.“ (Razlike, str. 14-15) U poslednjoj knjizi Gorana Petrovića vlada imperativ apsolutnog infantilizma i zbog toga ga ona legitimiše kao autentičnog naslednika Desanke Maksimović. Petrović žali za izgubljenom nevinošću detinjstva, ali, kao i Desanka Maksimović, on je previše konzervativan da bi bio naivan - rečima, u mom tekstu već odavno prisutnog Radomira Konstantinovića, on jeste naivan po dobro poznatim i ne-naivnim modelima naivnosti. U Biću i jeziku precizno je utvrđena Desankina osnovna težnja, jasno vidljiva i u Razlikama: „Poznato je ono što je dobro, a samo dobro je, i u duševnom i u moralnom smislu, ono što je poznato: Desanka Maksimović htela je nekakvo svoje večito maloletstvo, u kome ne bi prestajala da bude začarana, kao u svetu duha još sposobnog da samom sebi priča bajke, ali bajkovitost njena je bajkovitost usred ovoga maloletstva kao podvrgavanje svetu poznatosti. Ona je htela bajku, ali koja ne bi bila otkrovenje nepoznatog sveta.“ (Biće i jezik 5, str. 28-29) Goran Petrović piše o opčinjenosti, ali na ravni priča koje stariji (tutori) pišu za decu. U pitanju je jedan produženi infantilizam duha „sklonjenog“ zauvek pod okrilje starijih. Poznati svet Gorana Petrovića, Desanke Maksimović i Mira Vuksanovića je svet palanke, negde između plemenskog, kao idealno-jedinstvenog i svetskog, kao idealno otvorenog, zaboravljeni svet čiji je razvoj zaboravom zaustavljen. Zaboravljen od istorije, ovaj svet pokušava da svoj udes preobrazi u privilegiju. Petrović forsira opčinjenost koja je za njega istovetna s temeljnom nepokretnošću, sa izvesnom iluzijom smisla, a izričito odbija izazov nemira i konstantno kretanje između zablude i istine, tj. totalitet egzistencije koju ne može da primi ograničeni (i ograničavajući) duh „sigurnosti“. Nažalost, iz takve opčinjenosti i začaranosti, iz te infantilno-romantičarske mitologije, nikada ne može da bude rođena prava književnost  BETON BR.3  DANAS, Utorak 15. avgust 2006.   Piše: Dragoljub Stanković HOMER PODZEMLJA               Dragan Jovanović Danilov, Gnezdo nad ponorom, Narodna knjiga, 2005.     Ako bi vas eventualno zanimalo kako bi pevao junak iz podzemlja F. M. Dostojevskog da je kojim slučajem živ i da je na srpskoj turbo folk kulturnoj sceni, to biste mogli naći u knjizi Gnezdo nad ponorom D. J. Danilova, jer su u njoj na svakoj strani razasute misli ovog junaka krajnosti i očajanja. Ipak, srpsko književno i svako drugo podzemlje daje sasvim specifične tipove i mutante, s obzirom na skorašnju slavnu prošlost. DANILOVLJEV POSTUPAK BI SE MOGAO DEFINISATI KAO BANALNA PODELJENOST LIRSKOG SUBJEKTA U KOJOJ ON SLADOSTRASNO UŽIVA KAO PODZEMNI HOMER U PATNJI Na početku naslovne pesme D. J. Danilov lepo kaže: Šta sam drugo radio nego, uravnotežen uzaludnošću, gradio gnezdo nad ponorom? Kakva je to vrsta uzaludnosti, pitamo se. Dalje peva pesnik: teške su naslage uglja u dušama našim, i ne slaže se sa slavnim Rusom, ide dalje, i kaže da sva ta lepa i tajanstvena čuda neće spasiti svet... ništavilo te koristi kao pogonsko gorivo. U poslednjem stihu pesnik nas poziva da se popnemo u njegovo toplo gnezdo da sa nas ne ishlapi ljudski miris. To je neka vrsta mlake poente i to je jedna od najprimetnijih slabosti ove knjige. Danilovljev postupak bi se mogao definisati kao banalna podeljenost lirskog subjekta (koja se ne može prevazići) u kojoj on sladostrasno uživa kao podzemni Homer u patnji. Zato tu postoje krajnosti patetike i nihilizma, a pesma dođe kao površna rasprava koja visi nad ponorom. U poeziji treba biti precizno neprecizan, nikako neprecizno neprecizan. Autor ni sam ne zna šta je hteo da kaže pa onda imamo završetke pesama kao što je molio sam se, molio, ni sam ne znam čemu (Sveto mesto). Građani se sami organizuju U ovoj knjizi je na sceni jedna vrsta umrtvljene senzualnosti koju može pobuditi samo gruba erotika, sladunjavi sentiment ili krajnje beznađe, jer ona u svom registru ne oseća realan život sa svom njegovom raskošnom dekadencijom i obiljem, o čemu bi se moglo pevati na svež i zreo način. Zato tu ima lažne skrušenosti i visokoparnosti kao u pesmi koja govori o susretu s nepoznatom ženom u Knez Mihailovoj ulici (O moći prećutkivanja, ili najlepše lice koje se okrenulo mojim očima). Pesma Bolničarke tipičan je primer banalne erotike koja je na nivou pornografskih filmova s poznatim motivom razbludnih medicinskih sestara. Oseća se pri čitanju da je to neka vrsta pervertirane i okamenjene imaginacije. Na primer, nesvarljive metafore kao što je Brda ledenog bluda (Korzo u palanci). Sintaksa stiha rogobatna je i neizbrušena. Površna igra paradoksima u jeziku u duhu hroničnog rano-srednjoškolskog romantizma nedovoljna je za modernu poetičnost. U nekoliko pesama autor je fasciniran, ili vidi sebe kao gavrana. On je šef katedre na odseku / za ništavilo; marksista bez revolucionarnog optimizma. ... on, očigledno, smatra da je nešto posebno.... njega ništa ne užasava. / A užas je svuda okolo. I upravo ga on čini većim / od onoga što doista jeste. (Portret jednog gavrana). Ako se to odnosi na praznoslovlje srpske književne scene, ja se slažem. Ima dosta od atmosfere paranoje i beznađa u pesmama Govori sredovečni, velegradski pacov, Tamni blud i Širom zatvorenih očiju. Prljava krpa, moj mali, okrugli grad iz koga / je nemoguće negde otići, tako peva onaj koji je obdaren neprijateljima. (Okrugli, mali grad). Zar je toliko strašno, pitamo se sa zebnjom u srcu. Međutim, ovde je na delu na prvi pogled vidljiva poetika kvazibeznađa i neuverljivo kukumavčenje. Inače, odnos prema Strašnom možda je najznačajnija tačka svakog književnog dela iz koje ono crpe svoju snagu i imaginaciju. U Gnezdu nad ponorom vidimo kako D. J. Danilov zamišlja mistiku. Kao i mnogi drugi koji nemaju uvid u pravu mistiku, pribegava mistifikaciji. Kako neki pesnik kao prastari egipatski skarabej u ćilibaru produži svoj život? (Mladi gnevni pesnici) Kao kamen? Kao skamenjeni ledeni život u kojem se već nalazi lirski subjekt ove knjige? Nategnuta metaforičnost je najdalje gde je stigao autor koji nas inače obasipa mudrostima svog podzemnog znanja. Poezija D. J. Danilova je poezija banalnog, patetičnog nihilizma i tzv. romantizma s veoma lošim pesničkim postupkom. Gde je tu onda poezija? Ako bi to bila beskrajna volja da se bude Poslednji od elegičara, onda je četrdeset petogodišnji D. J. Danilov jedan od naših najvećih pesnika. Objavio je već dvanaest zbirki pesama, dva romana i jednu knjigu eseja. Mnogo je veća objektivna šteta po savremenu srpsku poeziju i kulturu jer je ova knjiga dobila Vitalovu i Zmajevu nagradu za prošlu godinu. U obrazloženju žirija za Zmajevu nagradu Matice srpske kaže se da: Žiri smatra da je autor ostvario novi tematski i oblikovni horizont, a njegova poezija je odbrana ono malo lepote što je ostalo u svetu (profesori Mihajlo Pantić, Bojana Stojanović - Pantović i drugi ). Time je naša književna elita još jednom opisala svoj podzemni vidokrug  BETON BR.2  DANAS, Utorak 18. jul 2006.   Piše: Vesna Jovanović PRIJATELJSKA UBEĐIVANJA   Dobrica Ćosić, Prijatelji, Narodna knjiga, Politika, Beograd 2005.     „Prijatelji su me ubedili da mogu da se posvetim književnom radu”, reči su Dobrice Ćosića koje čitamo na koricama njegove poslednje knjige Prijatelji. Korice su ilustrovane slikom Damjana Đakova istog naziva – Prijatelji. Doduše, ljudske figure na slici Damjana Đakova nemaju lice, povezane su nekakvim labavim, dugačkim konopcem i odevene u identična poslovna odela veoma jarkih boja: roze, crveno, zeleno. Teško je oteti se utisku da nije reč o predstavi lažnih prijatelja. Čitalac će razumeti da uvek ozbiljan, gotovo tmuran Dobrica Ćosić ne može biti odgovoran za takve šarene korice svoje knjige. Knjigu je priredila njegova kćerka Ana Ćosić – Vukić na osnovu piščevih zapisa. Ćosićevo je bilo da piše, da se priseti svojih prijatelja i njihovih života u „nesrećnoj Srbiji”. Antonije Isaković, Oskar Davičo, Mihailo Marković, Ljubomir Tadić, Momo Kapor, Mića Popović, Jovan Rašković, Petar Džadžić, kao i manje poznata imena iz piščevog zavičaja... neke su od ličnosti koje Dobrica Ćosić drži za svoje prijatelje, te sumira i opisuje ta prijateljstva, pomenute ljude i sebe u „toku istorije”, posvetivši svakom od njih po jedan zapis. Verovatno su i oni koji se dive Ćosićevom delu i oni koji ga milosrdno, odnosno nemilosrdno, optužuju očekivali da pročitaju nešto što pisac, često nazivan i „ocem nacije i ocem prve Srbije”, do sada nije rekao. Pun životnog iskustva iz 20. veka, bivši predsednik jedne države, čovek koji se 2004. oprostio od javnog života knjigom Kosovo, možda je ovim tekstovima, pisanim uglavnom tokom poznih godina u formi dnevničkih zabeleški, mogao da nas uputi na još neki trag koji bi svedočio o tome kako se „sve dogodilo”. No, Ćosić nam je samo još jednom objasnio koliko je poguban 20. vek bio za srpski narod, ko su prljavi krivci i kako su zla vremena u Srbiji, pa i u čitavom svetu, uticala na sva njegova prijateljstva. Drugim rečima, kada otvorimo korice oslikane „lažnim prijateljima”, pročitamo nešto o pravim prijateljima Dobrice Ćosića i sve saberemo, shvatićemo da smo najviše saznali o neprijateljima Srbije i napaćenog joj naroda. ĆOSIĆ NAM JE JOŠ JEDNOM OBJASNIO KOLIKO JE POGUBAN 20. VEK BIO ZA SRPSKI NAROD Zapisi o intimnim prijateljima ispresecani su ledenim frazama kakve smo najčešće slušali u informativnom programu RTSa devedesetih godina (...hrvatski, slovenački, makedonski i muslimanski nacionalisti i secesionisti uz pomoć Kolove i Genšerove Nemačke, Evropske zajednice i Bušove i Klintonove Amerike razbijaju Jugoslaviju ...obnavljaju ustaštvo ...izazivaju ratove...). Ćosić sudi da je značaj filozofa Mihaila Markovića umanjen zahvaljujući intelektualnoj grupaciji „antinacionalističke”, sorosevske, u biti lumpen-inteligencije. Takvi delovi rečenica, grubo „ušiveni” u tekst koji je već pisan stilski siromašnim i patetičnim jezikom, teško nas mogu ubediti u iskrenost opisa prijatelja i prijateljstava. Predočena su nam samo čvrsta ubeđenja Dobrice Ćosića o krivici Zapada, domaćih izdajnika i o postojanju nekakvih pojmova iz stereotipnog rečnika političara u predizbornoj kampanji („veliki i tragični naraštaj srpskog naroda”, „srpska patnja”, „licemerna demokratija”). Pored pomenutih suvoparnih i ideoloških fraza kojima knjiga obiluje i koje remete stil naivnog srednjoškolskog pismenog zadatka koji dominira u svim zapisima („Te noći smo utemeljili prijateljstvo do groba”, „Kao penzioner uživao je u golubovima, dok nije ponovo zavoleo jednu ženu s kojom je nekada previjao ranjene partizane”), nalazimo opšti sentimentalni ton prisećanja. Uskraćeni za zanimljive detalje u opisu sukoba i razilaženja s prijateljima, susrećemo se sa idealizovanim ljudskim portretima (Krista Đorđević, Tila Jovanović), dok je sve negativno što se događalo u prijateljskim odnosima najčešće prikazano kao tužna posledica zlih istorijskih prilika kojima ljudi podležu (razlaz sa Oskarom Davičom). Kako u impresumu knjige ne nalazimo ime lektora, pitamo se da li je Mirjana Vasiljević, vredna lektorka gotovo svih piščevih spisateljskih poduhvata, radila i na ovim tekstovima, ili čitamo redove pravo iz pera pisca, bez naknadnih pomeranja reči i slova (Od Altamire, valjda, nikada kao danas, slikari se nisu toliko trudili i zloupotrebljavali zbog svoje osobenosti i samobitnosti, a ipak, sve smo teže i samo iz velike ljubavi u stanju da ih zapamtimo...). Kakav god da je odgovor, sumnjamo da bi i najbolja lektura teksta uspela da nas liši utiska: čitalac koji nije upoznat sa činjenicom da je Dobrica Ćosić pisac, teško da bi to mogao pretpostaviti na osnovu stila i jezika ove knjige. Ćosićevi Prijatelji liče na komesarske beleške jednog od učesnika rata i ideologa srpske političke scene druge polovine 20. veka, koga su davnih dana „prijatelji ubedili da može da se posveti književnom radu”. Da je reč o pravim prijateljima, oni bi mu svakako savetovali da se ostavi ćorava književna posla i posveti se vinogradarstvu, na primer. Ili je možda takvih i bilo, ali oni nikada nisu zadobili milost uobličenja.     Piše: Saša Ćirić ERAZMOV TROŠNI VAVILON   Miro Vuksanović: Semolj zemlja, Filip Višnjić, 2005. NINova nagrada za najbolji roman 2005.     Knjiga kojom se niko ne bi (za)bavio da nije dobila NINovu nagradu, deo megalomanskog projekta sumnjivih poduka i jezičkog zauma, učena erazmovska maškara kojom se stiče carstvo akademske večnosti a čitaocima plazi jezik. TUŽNA OPOMENA Miloradu Paviću (Roman kao država, Plato, 2005.) su dokono entuzijastički kompjuteraši izračunali da za 47 odrednica romana – rečnika o izgubljenom narodu Kaspijskog basena, dostaje 2,5 miliona načina čitanja. Semolj zemlja Mira Vuksanovića je „azbučni roman o 909 planinskih naziva”, i samim tim svojim numeričkoleksikografskom kapacitetom, 19,34 puta 2,5 miliona podesniji za, malo je reći lepezu (za nekoliko biliona lepeza) čitanja. To je prvo od nekoliko preimućstava tzv. enciklopedijskog modela romana, koje donosi sam model kao modla nezavisno od smese koja će u nju biti umetnuta. Obaveza konvencionalne linearnosti biva ukinuta, čitalac se čini odgovornim za sklapanje teksta i njegovog smisla, jednosmerna klepsidra čitanja postaje lavirint u kome se čitalac i tekst međusobno traže. Tako vele model i teorija. Daleki uzor savremenog srpskog enciklopedijskog romana, od Hazara do Semolja, bio je koncept Vukovih Riječnika. Kao ni Vukov Riječnik, poludefanzivno oružje u borbi da se govoru „govedara i opančara” priskrbi dostojanstvo nauke i kulture, ni Pavićev ni Vuksanovićev roman nisu „čiste tvorevine”, lišene što namere autora što sugestija delova teksta da progovore o nečemu o čemu forma romana i tehnika pripovedanja ćute, ili su bar značenjski indiferentne. U Pavićevom slučaju reč je o nestanku čitavog naroda koji je najpre izgubio svoju veru, u Vuksanovićevom o prikupljanju i građenju novih reči u kojima se ogleda kolektivni duh naroda naizgled nepostojeće zemlje. Pretenzija koja može biti romansijerski legitimna ali koja se obično u intervjuima pisca i tumačenju kritičara ignoriše ili stavlja daleko iza inovacija forme, koje kod Vuksanovića zapravo i nema. Dakle, kada je reč o umnožavanju broja čitalačkih upada u tekst, koji prividno delo čine „otvorenim” i beskrajno bogatim, posredi je teorija puke kombinatorike ispražnjenih segmenata romana, koji ipak u osnovi funkcioniše na principu analogija i srodnosti motiva. Kako je Vuksanovićev roman bez likova, pojava ili postupaka koji bi ga iznutra integrisali, to je posebno reč o kompoziciji Semolja kao vrsti providnog i prostog trika: pojmovi su poređani po azbučnom redosledu, uneto ih je 909 (bez crte), a moglo je i 99 i 666 i 02 i ništa. Brojčanu proizvoljnost prati autorovo igranje na sigurno: „enciklopedijski model” ili „leksikografska paradigma” romana gotovo da imaju kultni status kod p.m. kritičara, i onih koji vole da se tako osećaju, barem do promene glavnih igrača. Ako je romanrečnik 1984.e bio istinska novina i planetarni hit, 2005./6.e samo je tralja nekadašnje senke, neinventivno rutinerstvo i autorov okasneli lični renesans. Otuda ništa od ziliona načina čitanja, jer da je puko umnožavanje nešto dobro samo po sebi, masturbacija bi bila neprikosnovena vrlina. Ovako, zadovoljstvo je samo autorsko, i možda, ponekog člana žirija. SUSREŠE SE U VJEČNOSTI Način pripovedanja u Semolju je raznolik: pored klasične neutralne pripovesti u trećem licu, dominiraju neposredna obraćanja i dijalog. To ukazuje i na posebnu naratološku enciklopedičnost ovog romana: demonstrirati različite pripovedne modele u čijoj osnovi stoji imperativ oralne kulture. U tom smislu, Semolj označava podršku prozi govora koji se oblikuje u regionalnim novoskovanim arhaizmima. U tom grmu, posle inovativne forme, leži drugi plavi zec recepcije Semolja. Jezička starina, (starija i lepša) koju kuje Miro, taj plemeniti materijal iz nedara naroda i zavičaja, predstavlja čist zaum, barokno preobilje hermetičnih izraza koje se sa svakom stranicom umnožava geometrijskom progresijom, baš kao i načini čitanja, a čitalac ostavlja u trajnom neznanju i zbunjenosti: čemu to služi, a još uz to je i dosadno. Insistiranje na „lingvističkoj” i „leksikografskoj” vrednosti jezičke građe Semolja jeftina je doskočica kritičarskog uma. Što se krivo rodi, rekli bi Semoljčani, ne pomože mu ni savremena medicina uslužne hermeneutike. Otuda Semolj nije samo nepročitana knjiga. To je knjiga koja ne može da se pročita. Ona je nalik vrletima čija je imaginarna projekcija – ne da na se tuđinu i okupatoru, neprevodiva i nerazgradiva drugim smislom, krš zauma i ponosa, kaplja esencije za zublju vječnosti. Poštovani čitaoci, nemojte se jediti ako ne stignete k svome cilju, jer čitanje Semolja put je kojim se ređe ide; on je za bogove (posvećene kritike), heroje (izdavače) i mučenike (piščeve prijatelje). Semolj je projekat za večnost na horizontu čijeg beskraja će se jednom radosno susresti Tvorac (sveta) i Autor (Semolja). Posebnu poslasticu čini igrivi duh i metatekst Semolja. („Nja, nja... ti ga nja! A nije tiganja.”, odrednica „Njanjara”; na „Ajlovini” (nepoznati netko) plaši se „zmije i umovanja”, jer zmiju može ubiti „žitkim prutom”, ali umovanje nije u stanju. „Ajman” je „pun i petoslovan” (razumeli ste, reč je o reči sa pet slova, iz nekog razloga punoj nečim). Poslednji belanac šlaga ove poslastice jesu česte dijaloške partije anonimnih sagovornika, kojima tekst dobija na dinamici a čitalac na relaksaciji. Zaum je očuvan, a intertekst prizvan: pa to su Liki i Poco, Beketovi, utekli na slobodnu teritoriju gore crne koja nikad neće biti neovisna. Vrcavost mumlavosti, razumevanje u pola reči, podmig pre pada zavese (a može biti da dijalog vode stari Mapetovci, rezoneri sa balkona). Enivej, veselja ne nedostaje. Otuda za Semolj rekoše: to isto ko Matija, samo duhovitije, manje razumljivo i manje estradno.  BETON BR.1  DANAS, Utorak 20. jun 2006.   Piše: Saša Ćirić ČAS DR TULPA, ILI KUM 2   Milisav Savić: 30 plus 18, Rad, 2005.        Ovo je šaljivi tekst koji ima za cilj da       poveća interesovanje za jednu (kad pre?) zaboravljenu knjigu.                                    30+18. Pa 48. Ali čega? „Portreta i priča“. Ne baš. „Priča“ je malo složenija, a nije priča, niti ima srećan ishod. M. Savić je doktor srpske književnosti s disertacijom o krajiškom ojkanju, epici i nasleđu. M. Savić je, ispostaviće se, posvećeni čitač, prevodilac i osvedočeni ljubimik kratkih proznih formi, u prvom redu plaćenih javnih predavanja, svojih. Njegov uvid u istoriju nacionalne literature diktira jednako logika tržišne oskudice i vlastita neinventivnost. Otuda ničim izazvane mini studije o Vuku, Andriću, Iliji Vukićeviću... na dve do tri stranice, penetrirane manje ili više poznatim biografskim podacima i anegdotama, rigidnom bibliografskom selekcijom (Meša Selimović je prema Saviću autor jednog romana za koji je bitno da su ga anketari Večernjih novosti, a ne recimo svi poratni članovi NIN-ovog žiirija, proglasili srpskim romanom dvadesetog HARMONIKA MAGISTRALE ODJEKUJE SA SVAKE STRANICE NOVOG TEKSTA, URAMLJENA FOTOGRAFIJA VOLJENOG PREDSEDNIKA ČAS JE ZAGARAVLJENA DIMOM I MUHOSERINAMA I OPLETENA PAUČINOM, ČAS OČIŠĆENA DO SUZA MASNE ŠANKERSKE KRPE-SUNĐERA veka) i sve tako i u tom maniru. Ako niste znali, ništa vam se neće ni otkriti; a ako ponešto o ovlaš dotaknutom i znate, pitaćete se čemu takav brevijar op štih mesta, notorne faktografije, ličnog sviđa-mi-se izbora bez interpretacije. Ono, istini za volju, takav tekstualni melanž i međužanrovski kroki kritike i novinskog članka (uz pokoje nagađanje: I. Vukićević je verovatno bio profesor Bori Stankoviću u Vranju - kao da taj podatak ne može da se proveri) nije sastavljen bez literarnog i novinarskog talenta, pa ako i ne uvećava naše opšte znanje, odnosno ništa književno istorijski bitno ne govori o trideset odabranih preminulih autora (od Vuka i Dositeja do Kiša, Pekića i Selenića), govori o afinitetu ovog čteca i dotora. Dr Saviću, veoma dirljivo, nijedna spisateljica nije zapala za čitalačko oko (iako na jednom mestu hrabro i duhovito primećuje da je Steriji u svoje vreme bilo lakše da ismeva više žene nego muškarce, jer tada nije bilo feminizma. Da, recimo da Rodoljupci, najnevažniji komad „mizoginog“ Vrščanina, potvrđuje da su žene i njihov oportuni, licemerni, praznoslovni patriotizam, kukavičluk, prevrtljivost i glupost pojave koje je Sterija naj-voleo da izvrgne ruglu). Ono što u ovoj hibridnoj knjižici doista može biti zanimljivo ne pripada modli „Pinki je video Tita“ (o piscima o kojima piše: „Nijedan nije živ, iako sam nekolicinu poznavao, a s nekima se i intenzivnije družio“; a evo i kako: za Andrićem je hteo da potrči dok je ovaj šetao, s Mešom je razgovarao nekoliko puta, Pekića je posetio dva puta u Londonu, Crnjanskog je upoznao u poodmaklim godinama (ne svojim već Crnjanskog) itd.). Dakle, ne pripada im, ali se na takvu modlu naslanja: zanimljivost je u pogledu unatrag čitalačkog afiniteta jednog neonaturaliste koji se u devedesetim preobratio u pritežaoca fragmentarne forme i borhesovske mistifikacije lokalnog tipa. Tako smo posle solidnih fragmenata Hleba i straha, primanja i vraćanja NIN-ove nagrade (da li je i novčani deo nagrade vraćen, pita se zluradi deo duše moje), dobili Andrića i Crnjanskog, dakako dvojicu iz ove 30-člane grupe dr Savića, kao aktere parabiografskog špijunskog i triler romana u epizodi Ožiljci tišine. Koješta! Zanimljivo je kako Milisav Savić, i kao doktor i kao pisac, t.j. i kao posvećeni poznavalac i kao zainteresovani čitalac-praktičar otkriva tragove postmodernizma diljem istorije naše, crnogorski rečeno, maternje literature. Sterijin Roman bez romana (dakako od dotorea su nadaleko sve hermeneutičke srsi i nedoumice kako uopšte napisati naslov ove Sterijine parodije i kakve sve implikacije sa sobom nosi određeni način imenovanja) prvi je srpski p.m. roman, dok je Šćepan Mali (historijska persona, ne lik Njegoševe drame) najradikalniji postmodernista jer se poigrava svojom biografijom (koristio je veliki broj pseudonima). Dakle, suočeni smo prvi put s neprocenjivim otkrićem tople vode i uspostavljanjem veza protoka vetra kroz šuplju cev izdubljenog drveta, snage plućnog potiska vazduha i milozvučja frulinog, ne dotoreovog (svojevrsno para-kritičko sviranje Malaparteu). U isti mah on, kao svaki ketmanski majstor od formata (preporučujemo ga za dopisnog člana SANU, ili bar nagradu KPZS - ne Kazneno-popravnog zavoda, već nikad upokojene Kulturno prosvetne zajednice Srbije), čini duboki naklon svoj svojoj novoj, p.m. bratiji (sestrinstvo, mile seje serbske, videli smo, ne ceni baš mnogo kao spisateljice podobne za top 30), iako nije baš da je otvarao kafane sa S. Basarom, konsulom Vučje zemlje u Andrijevici 2, ili igrao tarot s prof. Pavićem koji bi za tu priliku bio obučen u muške haljine svog ženskog antipoda i jebao levim brkom odastraga Ludu tarot kartu. - Ja sam vaš - veli on - ja sam postao poetički preobraćenik i sad vaš, sveznadar i suvereni gospodar svih pripovednih modela i stilsko-jezičkih registara. No, harmonika magistrale odjekuje sa svake stranice novog teksta, uramljena fotografija voljenog predsednika čas je zagaravljena dimom i muhoserinama i opletena paučinom, čas očišćena do suza masne šankerske krpe-sunđera. Pesme se pišu da bi se „odvojila treba“ (eto i Vuleta Ž. tu negde) i taj nestašni Eros vazda lebdi, lebducka između knjige koju piše, pečata i predstavlja isključivo muškarca, i žene koja mirno čeka i oblaporno gledi The pisca. Tu je i teški uzdah „tuge duge“ zbog nemoći knjižne umetnosti (npr. nemoći da ubedi kafanskog mudrosera iz zavičajne palanke u vlastitu vrednost i uspeh), tu su i kafanski filozofi tragične provenijencije koje grubi režim, a potom i oni sami sebe, dotukoše alkoholom teškijem. O Ćorkane, o Švabice, tugo! (no nema ovde Švabice - propao nam turizam, tu su samo Tri karte za Holivud-dramaturgija, ćup komitskog ujaka u varoš i našeg vojvode gde se jarcaju blentavi, silovana lica s posebnim potrebama se tuku, dok iz njih bazdi podriguša, pivo i praziluk, momci na mostu između Kapije mere ukrućenost svojih penisa - ko će uspeti da na njemu ponese kofu punu vode hladne, stani, stani, Ibar vodo!...). Tu je i bombardovanje, svakako, draž aktuelnog, gorka suza muška zbog ničim izazvanog tomahavka proviruje, a junački se škrgut zuba (relikvija od šesetosmaške junoške uspaljenosti za pravdu u svetu i na Crvenom univerzitetu Karl Marks-Štat ojačana samoubistvenom oporbom diktatoru poč. Slobi s mesta Čmirkovićevog doglavnika) utišano utkiva u blage pejzaže pitomog zavičaja. U zavičaj se odlazi retko (svega nekoliko puta službenim prevozom - videti tekst Dejana Mihajlovića u drugom broju novopokrenute i brzo pridavljene Književnosti), a na koji pada teška tamna noć (rekao bi sabrat iz duhovnog predgrađa i sportske kladionice u Ministarstvu kulture - Bora u Čorbi) koja će ugušiti tankoćutnu ćutilnost ne više slavuja slatkog novog stila, već dotorea Hajda Džekilić a i posle Borhesa - Borhes-ovca.