Januar 2088. – šezdeset i sedma godina kako se dodeljuje NIN-in izbor, jednogodišnja selekcija najboljih romana napisanih i prvi put objavljenih na srpskom jeziku (istina, u regionalnom lingvističkom zamešateljstvu je teško jasno razgraničiti bhsc jezičke varijante, ali ko će se još time baviti). Kroz bogatu istoriju ovog književnog izbora, žiriji su uvek evaluirali isključivo književni tekst, ali se nedvosmisleno pokazalo da su sve velike romane napisale književnice, dok muškarci i dalje čekaju svog velikana. Štaviše, književnice su osvojile čak šezdeset i dve nagrade, dok književnici potpisuju samo pet najboljih romana godine. Književne velikanke ne samo da pokazuju formalnu inovativnost, već se bave i značajnim univerzalnim temama poput odnosa žene i društva, ženskog tela i seksualnosti, opterećenjem koje dolazi sa majčinstvom, ali i neizvešnošću dok su čekale vojnike da se vrate iz rata. Sa druge strane, muškarci nedovoljno i retko pišu, a i kada pišu bave se partikularnim i nedovoljno umetničkim temama – očinstvom, patnjama duše i posrnulim ljubavnim odnosima, kao i nostalgičnim uspomenama iz rata.

Da li prethodne redove smatrate diskriminatornim? Da li ste pomislili/e da zagovaramo formiranje „feminističkog totalitarizma” – makar samo u sferi književnosti – koji je, gle čuda, odraz u ogledalu trenutnog realnog rodno neravnopravnog književnog polja? Šta god vam bilo na umu, redovi prvog pasusa su očigledno satirični. Međutim, čak i u takvoj formi verovatno će naići na osudu mnogih. I dok u seksističkom i heteronormativnom književnom polju nema ničeg satiričnog, retko ko će se zapitati kako je moguće da i pored aktivnog rada spisateljica, od šezdeset i sedam dodeljenih NIN-ovih nagrada samo pet pripadne ženama?

Zato smo mi, feminističko-kritičarski kolektiv Pobunjene čitateljke, prošlog meseca odlučile da odstupimo od naše tradicionalne januarske aktivnosti – prikaza najužeg izbora NIN-ove nagrade – zbog neprihvatljive odluke žirija da od sedam romana u najužem izboru niti jedan ne bude napisan od strane žene. Umesto toga smo napisale i na našem portalu Bookvica.net objavile tekst Pobunjeni NIN-in izbor: šest autorki za neformalnu selekciju u kom smo kritički prikazale šest romana regionalnih autorki koji dokazuju da je savremena ženska proza bar podjednako značajna kao i proza književnika, a raznolikost romana pokazuje da su ženske poetike čak i raznovrsnije od muških.

Nije namera da pravimo formalnu i paralelnu književnu selekciju jer ne želimo da se pretvaramo da smo jednake sa pripadnicima književnog establišmenta, njihovim privilegijama i izneverenom odgovornošću. Međutim, u tekstu – kao i generalno u našem radu – vodile smo se određenim principima. Jedan od njih je da književnost može više da dobije zajedništvom i saradnjom, a ne kompeticijom. Zbog toga smo u našoj selekciji ravnopravno analizirale romane vredne pažnje, a nismo birale pobednicu, jer lepotu književnosti vidimo upravo u polifoniji interpretacija, a ne u strogom i tobože objektivnom autoritetu koji sebi daje za pravo da određeni roman proglasi najboljim. Takođe, transparentne smo u svom stavu da su u književnosti dobrodošle i društveno-političke interpretacije, između ostalog i ona feministička, jer književnost ne čine samo formalno-stilski elementi – ona je usko povezana sa društvenim strukturama. Stoga, svako „čisto umetničko” tumačenje samo načelno je takvo.

Ipak, naš revolt nije nastao isključivo zbog književnih nagrada, koje su samo simptom sistemske nejednakosti u kojoj učestvuju i obrazovne i izdavačke politike, medijsko izveštavanje i poteškoće koje dolaze uz sam čin pisanja. Naše istraživanje Monitoring književne kritike koje smo radile u drugoj polovini 2018. godine u pet zemalja regije (BIH, CG, MK, SLO, RS) pokazuje da se o delima književnica ne piše koliko o delima muških kolega. Primera radi, kada se uzmu u obzir svi pisani mediji u Srbiji, samo 22% književnih kritika (35 kritika) je bilo posvećeno spisateljicama, dok je 78% (124 kritike) bilo posvećeno autorima. A da se ne bismo zadržale samo na prebrojavanju, ovi podaci u praksi znače da književnice moraju računati na to da će biti manje vidljive, da imaju smanjene prilike za objavljivanje, a kada i dobiju priliku suočavaju se sa stereotipnim očekivanjima, poput onih da su za žene „rezervisani” samo određeni žanrovi kao što je tzv. ljubić koji je ujedno i jedan od najprezrenijih žanrova od strane kulturelitističke publike.

Kada su u pitanju obrazovne politike, u kurikulumima za osnovne i srednje škole jedva da su zastupljena dela književnica. Feministički pristupi književnosti u obrazovnom sistemu gotovo da se ne pominju, iako su oni već pola veka neizostavni deo savremenih književno-teorijskih tokova. Zbog toga muški kanon ostaje jedino merilo književne vrednosti, a vrlo često problematični prikaz ženskih likova (kada ih uopšte i ima) nekritički se previđa, ili još gore, idealizuje. U samoj osnovi problema, sve to utiče na samopouzdanje žena, koje su sistemski obeshrabrivane da pišu svoje priče, jer nemaju priliku niti da ih čitaju, niti znaju metode kako da ih interpretiraju. Zato godinama na ukupnom spisku romana prispelih za NIN-ovu nagradu ima manje knjiga koje su napisale žene nego muškarci.

Naš ovogodišnji tekst, u kom smo kritički analizirale dela šest književnica, može se čitati kao odgovor na dva problema koje osvetljava upravo feministička književna kritika – odsustvo višeglasja i nekritičnost u interpretaciji. Prvi se ogleda u kontinuiranom isključivanju ženskih glasova i drugih marginalizovanih poetika na književnoj sceni godinama unazad. Drugi doprinosi njihovoj dodatnoj marginalizaciji, budući da odsustvo kritičkog pisanja o već zanemarenom korpusu zatvara prostor za poboljšanje i razvoj raznolikih poetika. Ista vrsta problema - umnožavanje pozitivnih kritika i neargumentovanih hvalospeva etabliranih autora i poetika – odražava dominantno muške, mejnstrim književne tokove i sve probleme u vezi sa njima. Upravo kritičkim pristupom romanima šest književnica u NIN-inom izboru pokazale smo da književnost žena jeste podjednako uspela, često i poetički inovativnija u odnosu na dela književnika. Zato, ni vrednovanje knjiga pristiglih na ma koji nagradni konkurs nije pitanje samo proste računice. Vrednovanje književnih tekstova mora polaziti sa znanjem o sistemskoj nejednakosti na književnoj sceni – o tome da postoje jednake i priče jednakije od drugih – zbog čega je potrebno preispitati sopstvene aršine, umesto da se žiri svake godine brani nešto drugačijom verzijom argumenta da rod nije bitan. Kako je onda moguće da su muškarci decenijama jedini čije pisanje se vrednuje kao najbolje? Zašto su samo njihove priče vredne književne obrade?

Razvoj ženske književnosti u regiji u proteklih nekoliko godina i diskusija da li i NIN-ova nagrada treba da bude regionalna osvetljavaju besmisleno ograničavanje izbora produkcije na konkretan nacionalni jezik u kontekstu kao što je post-jugoslovenski. Naime, s obzirom na minimalne i fluidne razlike u varijantama bhsc jezika, ključni uslov za selekciju u okviru NIN-ove nagrade da roman mora biti objavljen na srpskom jeziku je čisto formalan i gotovo proizvoljan. Istorijsko i savremeno iskustvo nam je pokazalo da književnost postiže najveći uspeh onda kada postoji zajedništvo i solidarnost među njenim akterima i akterkama, kako na rodnom, tako i na internacionalnom planu.

A kad smo kod solidarnosti, za NIN-u ne morate da brinete, ona nije sama i ima saveznice među drugim književnicama, i među čitateljkama. Zato se ustaljene prakse poslednjih godina menjaju nabolje. Književnice iz regije se udružuju, najčešće kroz neformalne veze podrške, što kao direktnu posledicu ima to da sve više njih dolazi do publike i kritike, dok se poetički uticaji razmenjuju preko granica nacionalnih država.