Dve hiljade četrnaesta godina, čistom aritmetičkom nužnošću, i sama je postala godina simbol, sluškinja godine koja je okončala epohu 19. stoleća i nulte godine veka svetskih ratova i konc-logora. Postala je takođe godina koja je uslovila proliferaciju literarnog štiva inspirisanog Prvim svetskim ratom, posebno njegovim povodom, što je uslovilo da Sarajevo iznova, posle Zimske olimpijade 84.-te i ratne opsade (92-95) postane najfrekventniji medijski i literarni toponim. Naporedo su išli istoriografske knjige (Mesečari Kristofera Klarka), sajamski temati, od Lajpciga do Pule, medijski feljtoni, temati časopisa (Sarajevske sveske, dvobroj 43/44), naučni skupovi... Zašto bi onda „lepa literatura“ čamila mimo trendova i lukrativnih darova muze Klio?

Priča Aleksandra Hemona „Harmonika“, (Pitanje Bruna, Sarajevo, 2004), varira scenu koja je postala neizbežna u evokaciji atentata: doček austrougarskog prestolonaslednika i sam trenutak regecida. Hemon priču o atentatu podređuje detalju iz porodične sage a lik prestolonaslednika zastire likom svog pradede koji stoji u masi „s harmonikom rastegnutom preko grudi“. Harmonici nedostaje jedna dirka, što privlači pažnju nadvojvodi isto koliko i čovek sa harmonikom. Naratorov pradeda je prvi put u životu došao iz Ukrajine u Bosnu „kako bi od Austrougarske imperije podigao dokumenta za obećani komad zemlje“, da bi samo nakon nekoliko nedelja bio regrutovan i poslat na Galiciju da umre od dizenterije. Sama priča je napisana u Čikagu, gde autor-narator živi. Hemon je lik Ferdinanda umesto u automobil smestio u fijaker, konja pred njim, koji fijaker vuče, obdario stomačnom tegobom, njegov anus koji izbacuje balegu vidi kao „blendu fotoaparata“ koja hvata nepoznatu istorijsku sliku „musave djece trulih, krnjavih zuba“, ukočenih agenata tajne službe, zgađeno lice nadvojvotkinje Sofije i nedostajuću dirku kao zlokobni znak. Buka i bes kao zgađenost i besmisao, egzil kao dom. Istoriju pričaju idioti i ispisuju pucnjevima koji vode u metež.

Namenski tekst Vladimira Pištala za portal Dojče vele, u dva nastavka (12. i 13. februara 2014.), mešanac priče i očudnog eseja o Francu Ferdinandu i Gavrilu Principu, pretenciozniji je od Hemonove priče. Sastavljen od stvarnih citata, tačnih podataka i poetizovanih refleksija, uz poneku alegoriju i neraščitljivu metaforu, recimo (o Principu): „bog ga je ošinuo bičem od dijamantskih škorpija i on je opalio...“ Pištalo, poput istoričara, tumači delovanje mladobosanaca i Principov čin. Njihove ideje su nebulozne, smatrali su „da će se posle velikog dela kao što je atentat, na mističan način sve već nekako srediti. Mislili su da je dovoljno govoriti uzvišene stvari. Dovoljno je biti spreman na najveću žrtvu, a dobro društvo (preko nacionalnog do univerzalnog) će već nekako doći“. Principov atentat vidi kao akt pobune protiv nametnute i nedemokratske uprave i kastinskog ustrojstva društva.

Iako Pištalo smatra „da bi bilo bolje da se to nikad nije desilo“, sumnja da bi u tom, boljem slučaju istorija krenula ako ne put utopije, ono putem bez ratova. Posle Principove smrti u zatvoru, u limbu je otvorena jedna soba gde se svakog Vidovdana sreću bivši nadvojvoda i bivši atentator i razgovaraju. „Tada zajedno razmišljaju o pitanjima kao što su užas ubistva i smisao ravnopravnosti.“ Pištalo je odbacio dihotomiju: Princip – heroj ili terorista. Njegovo tumačenje nije istoriografsko, nego savremeno i etičko: atentat je ubistvo i ma čemu je imao da posluži, neprihvatljiv je, koliko i ustrojstvo Austrougarske imperije, osuđene na propast zbog samodržavnih težnji nacionalnih pokreta, koliko i usled teških socijalnih razlika.

Sarajevski omnibus Velibora Čolovića napisan je izvorno na francuskom jeziku i objavljen kod Galimara 2012., dok se na srpskom pojavio u prevodu Maristele Veličković. Sarajevski atentat predstavlja žižnu tačku ovog romana-slagalice, iako se celina pripovednog mozaika nudi kao izukrštane sarajevske hronike koja zahvataju i Otomanski period, kraj 19. veka i Drugi svetski rat. Otuda proizvoljno dvojstvo u osnovi knjige: neki likovi, objekti i organizacije jesu povezani sa atentatom, kao Latinski most, koji se u periodu posle Prvog svetsko rata do 1992. godine zvao Principov most, ili organizacija Crna ruka, za čiju umešanost u pripremu i inspiraciju za atentat autor ne ispoljava nimalo sumnje. Njima nasuprot, poglavlje „Vijećnica“, gde upoznajemo njenog neobičnog projektanta i graditelja, Aleksandra Viteka, poglavlje „Hagada“, smešteno u doba nemačke okupacije ili „Dodatak“, o Nikoli Barbariću, „bosanskom baronu Minhauzenu“, vremenski, pa i poetički šire pripovedni okvir romana. Slično Hemonu, Barbarić sporedne likove dovodi u vezu sa atentatom ili „dopunjuje“ zvaničnu istoriografiju (smrt rabina Baruha Abramovića, jednog od uglednih verskih velikodostojnika koji su sačekali nadvojvodu, od zalutalog petog Principovog metka).

Autor Sarajevskog omnibusa ide i korak dalje ka stilsko-poetičkom pastiširanju: izgradnja Latinske ćuprije, najpre kao drvene Kozje ćuprije, data je u andrićevskom maniru; sažete neobične biografije date su u maniru Danila Kiša iz Grobnice za Borisa Davidoviča (u epizodi o ruskom vojnom atašeu u Beogradu pre Velikog rata, Artamanovu, javiće se kao sporedni lik i sam B. D. Novski), a pojedinih rečenica sa njihovom bizarnom višesmislenošću i očudnom poetičnošću se ne bi postideli ni Milorad Pavić ni Vladimir Pištalo, svaki iz svog literarnog kutka. Što u zbiru ne znači da je Sarajevski omnibus mimetički miš-maš i bućkuriš omaža i oponašanja, mada deluje čudno ta mešavina poznatih stilova i prosedea izvedena na nov način. „Dodatak“ posvećen dogodovštinama Nikole Barbarića, „hvalisavog vojnika“ (miles gloriosus), vagabunda uhvaćenog u zamku istorije, Lazara vaskrslog na italijanskom frontu i internacionalnog zavodnika, Sarajevski omnibus obogaćuje narativom pikarskog avanturizma, nalik Kjubrikovom Beriju Lindonu i folklorne fantastike, uz epizodnu ulogu Baba Jage.

Roman Dževada Sabljakovića Kako ubiti gospodina Frojda ima složenu žanrovsku strukturu: iza očiglednosti istorijskog romana stoji tendencija da se oblikuje intelektualni roman epohe, naporedo sa avanturističkm i ljubavnim romanom. Vremenski je smešten u nekoliko dana do Sarajevskog atentata 28. juna 1914. godine, zaključno sa danom atentata, a prostorno u Cazinsku krajinu i Bihać, odnosno, u zamak Ostrožac nadomak Bihaća, vlasništvo baruna Lotara fon Berksa, austrougarskog oficira i načelnika Bihaća. Fon Berks je istorijska ličnost, isto kao i naslovni Sigmund Frojd, Gustav Klimt, Robert Muzil, Štefan Cvajg i Peter Altenberg, svi gosti bihaćkog načelnika u Ostrošcu, čija poseta pripada domenu fikcije. Glavni lik u romanu takođe je fiktivan, Kalin B., namerno smišljen tako da ima mešovito etničko poreklo koje se ne razjašnjava.

Zamak Ostrožac kod Bihaća

Sabljaković se naslanja na andrićevsku paradigmu istorijskog narativa o Bosni, na onaj hantingtonovski aspekt clash-a civilizacija. Likovi u Sabljakovićevom romanu raspravljaju o sudbini Austrougarske. Razumljivo, barun fon Berks zastupa interese monarhije, uveren u njenu vitalnost i sposobnost regeneracije. Muzil smatra da je višenacionalna i višejezična država, opterećena protivrečnostima koje je nemoguće prevazići, na umoru, iako je nostalgičan prema njenom belle époque periodu. Cvajg hvali sigurnost i predvidljivost života u Austrougarskoj, baš kao u Jučerašnjem svetu, smatrajući da tek tektonski poremećaji poput ratova mogu da je ukinu, ali da on ne vidi da dolaze. Altenberg, dobrodušni pijanac i simpatizer nižih društvenih slojeva, podržava metode i ciljeve bosanskih zaverenika. Frojd je zaokupljen postulatima svoje teorije, u tiranoubistvu vidi refleks oceubistva, dok za primenu nasilja krivi delovanje id-a, odnosno nagonskih sila destrukcije.

U suštini, andrićevski su tek lik fon Berksa i Kalina, podeljeni i tragični, ljudi koji borave u dva sveta a da ne pripadaju sasvim ni jednom od njih. Fon Berks podizanje zamka Ostrožac tumači politički, kao pokušaj jačanja ugleda monarhije u ovim krajevima, te kao simbol uređenosti i funkcionalne uprave. Kalin je primer mladobosanskog nacionaliste koji se bori protiv tuđinske vlasti, ali koji odustaje od atentata na pripadnike austrijske intelektualne elite. Revolucija koja poseže za takvim metodima nije rešenje, ali za revolucionara u ratu nije moguć alternativni građanski život, pa Kalin B. ovu unutrašnju kontradikciju razrešava samoubistvom.

Opšteevropski trend evokacije početka Velikog rata u Srbiji nije prešao prag kanonizovanog diskursa o narodu-žrtvi, feniksu i Davidu, diskursa koji je temeljno prebrisao sećanje na rat za teritorije i kolonijalnu upravu u Makedoniji i na Kosovu. Pritom, sećanje na Prvi i dalje je u senci destabilizovanog odnosa prema pobednicima i poraženima u Drugom svetskom ratu i indukovanog zaborava na odgovornost srpske politike za ratove 90-ih. U tom kontekstu, izabrane knjige i priče koje sam razmatrao, pisane tradiocionalno, manovski (Sabljaković), postmoderno (Čolić), hibridno i analitički (Pištalo) ili konvulzivno (Hemon), pored svega drugog nose kritički potencijal odbacivanja atentata kao metoda, preispitujući austrougarsko nasleđe bez nostalgije i sentimentalnih površnosti.