Dobra pesma zaboravlja svoje poreklo, krvavo i blatno i ko hoće da je tumači njime samo je gnjura u plitku baru, davi i ponižava. Kritičar Dragan Hamović je sav zagledan u ovu baricu u kojoj mu se priviđaju: zavičaj, infantilna perspektiva, preci, pravoslavna i narodna tradicija, arhajska prošlost, beg od zle savremenosti u idealizovanu prirodu i sl. Podnaslovom svoje prve knjige najbolje je sebe definisao: mali ogledi na zavičajne književne motive. Problem je u tome što je on kasnije te oglede hipertrofirao, kao i njegovi omiljeni zavičajni pesnici svoje pesme. Najveći deo njegove kritike je ponavljanje poznatih književno-istorijskih činjenica, školsko i loše prepričavanje, i kad očekujete da zakorači u problem on daje zaključak kao neku frazu, često konfuznu, jer se nalazi pred vrhunskim pesmama koje ne podnose površnost. (I svoj postupak je lepo definisao: Površnost kao suština.) U pesmi Bolani Dojčin Branka Miljkovića privideli su mu se i opusteli Solun iz istoimene narodne pesme, kao i božićni obredi. Našao je u njoj aluzije i utiske i smislotvornu ekstravaganciju, kao i trećeg junaka, pored pesnika i naslovnog Dojčina. A, zapravo, ova Miljkovićeva pesma je jedna od tipičnih njegovih autopoetskih pesama.

Hamović je sažeo svoje kritike u jednu rečenicu, posvećenu jednom od vodećih pervertirano zavičajnih pesnika (uz R. P. Noga, Zlatu Kocić i dr.) - Milosavu Tešiću: Ma koliko se pesnik povraćao u bezbednost zavičajnog i predačkog okrilja, nerazlučenog od blagodetne prirode i njene zakonomernosti, slike aktuelnog doba gdekad se pojave na površini... Pohvala navedenom autizmu najbolje se čita u prikazu knjige Petozarni mučenici Đorđa Sladoja. Evo stihova koji su za Hamovića „svojevrsno bogojavljenje“: Pšenica nestvarno šumi kao da priziva Hrista/ A tajne vaskrsenja razvigor odgoneta. Uz pomen bombardovanog Sarajeva - inače pod srpskom opsadom, najdužom i najsvirepijom posle Drugog svetskog rata - po kritičaru, pesnik žali samo svoj narod, neprekinutu nit trpljenja... srpskog kolektiva. Posle ovakve kritike pomislimo da su petozarni mučenici iz naslova nacionalistički pervertirani partizani, što nije daleko od istorijske istine. Toliko je ushićen srbovanjem iz nedavnih ratova da pišući hvalospev R. P. Nogu kaže: Šire gledano, Hercegovina nam je zaveštala sve što u poeziji imamo od Vuka i vukovaca na ovamo, kroz krepke jezičke temelje na kojima je ispisana. Da li se kod pesnika kao što su npr. Crnjanski, Nastasijević, Matić, Miljković, i dr. oseća ta krepka jezička supstanca u temelju ili je upravo suprotno, da oni na sofisticiranosti i fluidnosti jezika grade svoja vrhunska dela?
Smešna je Hamovićeva lažna skrušenost, pravoslavna prepodobnost, koja se ogleda u njegovom stilu, arhaičnoj leksici, staračkom i poučitelnom tonu. U prikazu zbirke Lazareve lestve Zlate Kocić poziva se on na M. Pavlovića čiji je po njemu poetički uticaj ovde najevidentniji, a baš je Pavlović napisao da možda u početku nije bilo Jedno nego odmah Mnoštvo. To je jedna od temeljnih ideja u pesništvu M. Pavlovića, to nepristajanje na dogmu i kanon ma kog tipa. Međutim, Hamović počinje svoju analizu rečenicom Mnoštvo počinje od jednoga i tvrdi da je ceo spev Lazareve lestve proizišao iz jedne reči: Lazar. Posle pravoslavno-predačke analize tekst završava rečenicom: Sabrano i saborno. Međutim, laž je da pesništva ovo dvoje autora (Pavlović, Kocić) imaju ikakve veze. Iza kritike Dragana Hamovića nema nikakvog poetičkog stava, tako da on sve banalizuje i obesmišljava, izjednačava, a poezija nestaje u glibu ideologije. Ne možete voleti Noga i Tešića s jedne, i Tadića i Karanovića, s druge strane.
Kada kod antidogmatskog Pavlovića crkve padaju i uzleću, Hamović priznaje da nema potrebna raznovrsna znanja za tumačenje, dok je stručnjak za pravoslavnu liturgiku u vezi sa mestom ukorne pesme u bogosluženju, kad razmatra Lalićeve Kanone. Banalnost Lalićevih stihova ...dostojno jeste slaviti Boga živog,/ Onoga koji jeste, onakvog kakav jeste... prikazuje kao vrhunac u završnici Četvrtog kanona. Svoj kritičarski metod sâm je dirljivo formulisao u naslovu prikaza Tešićeve Sedmice: Kanonski pristup i trenuci srca. Inače, Hamović piše kao da svi živimo u srpskom manastiru, a ne u sekularnoj državi.
Dragan Hamović je jedan od najmlađih apologeta militarizacije srpske poezije. Kakva to jalovost smisla u pesmama M. Rakića, I. V. Lalića i dr. privlači ovu struju naše književne kritike? Radi se o jezičkoj regresiji i paranoji palanačke svesti koju Hamović oličava i eksplicitno pominje na kraju svoje poslednje knjige kritika kao neurozu za koju se moli da prođe: To je tako. Nema tu mnogo pomoći, samo da ova neuroza prođe. Samo da prođe.