Harold Pinter je neobična pojava u XX veku u Evropi. Rođen u porodici niže srednje klase i odrastao u sirotinjskom delu Londona, postao je, malo po malo, vrhunska zvezda britanskog i svetskog pozorišta i važna politička ličnost sveta, dobitnik velikih nagrada sa imenima pisaca – Šekspira, Molijera i drugih, pa je pred kraj života dobio i Nobelovu nagradu za literaturu. U svojim prvim radovima 50-tih i 60-tih godina prošlog veka, istraživao je razne vrste terora i društvenih i političkih pritisaka i važio za iskrenog borca protiv svake vrste eksploatacije i državnog terora. Pored toga, od prvih dramskih dela tražio je neki svoj, poseban i začudan stil dramaturgije u kome je sve sakriveno, da bi te tajne otkrivali reditelji i glumci, postavljajući publici specijalne zamke u proceni problema. Tako su svi morali da ulože deo sebe da bi uopšte pratili njegove komade.

Tajanstvene ubice u Nemom kelneru ili neverovatne priče o lobotomiji nad radničkim vođama u Kućepazitelju; neverovatni mučitelji u nekoj državi terora u drami Još jedna pred odlazak, sukob okupatorske vlasti sa sirotinjom lokalnog, potlačenog stanovništva u Planinskom jeziku i mnoge druge socijalne drame prerasle su u drame suptilnog ispitivanja intime ali i korena ljudskog komuniciranja sa svetom. Uputio se stazama Beketa, da bi što dublje ušao u suštinu bića sveta. Istraživao je sve aspekte pozorišta: od glume i režije do pisanja, sve do poslednjeg dana života. Najvažniji element Pinterovog pisanja za scenu svakako je tajna i zagonetka. Pinter piše tako da namerno prikriva sve što može da prikrije od materijala od koga su sazdani karekteri drame, situacije, okolnosti, pa čak i značenjski kod. Sve u njegovim dramskim delima izgleda kao neka površna brbljarija čudnih likova a zapravo iza svih tih reči postoji ceo jedan, vrlo komplikovan, svet odnosa, običaja, značenja, pokušaja neuspele komunikacije, težnji ka popravljanju davnih grešaka, nada... Dubina i težina tog prikrivenog iskustvenog sveta je tolika da je samo vrlo predan istraživač i nadasve obavešten reditelj, povrh toga vrlo spreman za nedokučiva scenska istraživanja, uopšte može razumeti i doneti na scenu.

Pisac, reditelj i glumac Harold Pinter, definitivno je vrlo težak zalogaj za bilo koje pozorište i bilo kog reditelja i glumca. Naizgled, sve je razumljivo: neki neobični ljiudi rade neke neobične radnje u neobičnim okolnostima i govore neke neobične rečenice. To bi se moglo nazvati i teatrom apsurda. Nažalost, posle nekoliko minuta, mnoge predstave postaju isprazno brbljanje bez smisla kad se Pintera dohvati nedorasla ekipa. Komad Izdaja već je igran u BITEF Teatru pre nekoliko godina, u režiji Žanka Tomića i bio je direktan, pojednostavljen do gole ideje, bez ukrasa i bez mnogo preispitivanja mentaliteta. Postavljeno je pitanje bračne i ljudske vernosti i stvar je delovala sasvim opravdano i pristupačno. Predstava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu reditelja Gorana Šušljika imala je veće ambicije, ali se reditelj zaglibio i zagubio u mnoštvu Pinterovih meandara i zavrzlama. Igra unutar kruga izdavača i pisaca, kao i struktura savremene porodice i morala u Britaniji, to su tako posebne teme o kojima se mora znati jako mnogo da bi se dala ta naizgled površna priča o prevari među najbližim prijateljima, gde jedan drugome seksualno iskorišćava ženu. Pinter je pametno okrenuo tok vremena. Postavlja scene od kraja prema početku tog licemernog odnosa u intimnom krugu specifičnih grupa: vršnjaka, momaka, muškaraca, žena sa kojima se oni žene i sa kojima imaju decu, društvene konotacije zatvorenih poslovnih grupa i specifični kodeksi ponašanja...

Reditelj Goran Šušljik nije uspeo da stupi u pravi kontakt sa Pinterom; prosto, nije uspeo da uđe u svet o kome se radi. Zato i glumci nisu dali ništa značajno od tih zagonetnih kontakata sa mnogoznačnim tajnama u svetu o kome piše Harold Pinter. Gordan Kičić je rutinski igrao još jedan od svojih komičnih likova na prvu loptu, dok je Nataša Tapušković više bila zavodnica nego tragični gubitnik i rob strukturalnog poniženja žene u britanskom kapitalizmu, sistema koji je na ivici feudalizma. Jedino je Nebojša Dugalić pokušao da donese gorčinu i tajnu muža teroriste i poluobaveštenog izdavača, ali je i to bilo na ivici balkanizacije pojmova, daleko od suptilne i suštinske kritike društva uspeha sa kojim je ratovao Harold Pinter. Nametljiva scenografija Gorčina Stojanovića delovala je kao iz neke druge predstave, pretenciozno i nefunkcionalno.

Sve je delovalo tanko i prizemno za tumačenje dela jednog ozbiljnog nobelovca. Glumci koji režiraju retko mogu da sagledaju ono što je iza pojavnog sveta dramskog dela, što je zapravo suština pozorišta. Tako se pokazalo i u slučaju rediteljskog zahvata Gorana Šušljika. Režija je ipak nešto savim drugo od glume. Tako vam je to.