Grubo skicirajući malu tipologiju savremene postjugoslovenske ratne proze, na jednoj strani bila bi savremena bosanska i hrvatska književnost. Ove književnosti sadrže znatan broj knjiga o ratu koje osvetljavaju različite aspekte rata. Neki primarni nivo činila bi proza bliska dokumentarnom svedočanstvu i ličnom sećanju učesnika rata, poput fragmentarne proze Faruka Šehića ili romana Kad magle stanu Josipa Mlakića. Na drugom nivou nalazila bi se dela koja u pripovedanje interpoliraju kritičke i komičke moduse. Kao satirička travestija, takav bi bio roman Jebo sad hiljadu dinara Borisa Dežulovića ili Planinski zrak Viktora Ivančića, nedovršeni roman koji prikazuje vojni stroj iznutra i prinudnu regrutaciju kao kaznu namenjenu antiratno nastrojenim intelektualcima.
Poseban tip ratne proze predstavljale bi tzv. paralele i sinteze, prisutne u romanima Aleksandra Hemona, Igora Štiksa ili Miljenka Jergovića. Ovi autori ukrštaju iskustva više epoha a opisana zbivanja se odvijaju u više sredina (kod Hemona i na više kontinenata). Podvrstu ovog tipa činili bi romani poput Cirkus Columbia Ivice Đikića ili Treće poluvrijeme Emira Imamovića Pirkea, koji izbijanje i tok rata prate na primeru jedne izolovane sredine, bosanske provincije, oslikavajući njene patološke promene u ratu. Na zasebnoj ravni bili bi romani koji intenzivno osvetljavaju jedan aspekt ratne stvarnosti; recimo bildungs narativ o odrastanju u izbegličkom naselju, u romanu Hotel Zagorje Ivane Simić Bodrožić ili više tranzicionih povesti o psihotraumatskim poremećajima učesnika rata i samoubistvu, u romanu Rod avetnjaka Slađane Bukovac.
Drugu stranu tipologije postjugoslovenske proze čini proza o ratu koja je nastala u Srbiji i Crnoj Gori. Najbolja je ona etički inspirisana i polemički uperena protiv dominantne ideološke matrice vlastite sredine. Takvoj prozi pripadaju romani Auschwitz café Dragana Radulovića, Berlinsko okno Saše Ilića i Kuvarove kletve i druge gadosti Srđana V. Tešina. Različitog opsega i žanrovskih sastojaka, svi ovi romani govore o kolektivnoj odgovornosti vlastitih društava za podršku, prećutnu ili eksplicitnu, politici rata za teritorije i velikodržavne projekte. Na istoj inspiraciji i etičko-polemičkoj paradigmi nastaje „ciklusna“ poezija Dragane Mladenović (posebno knjiga Rodbina). Na istoj ravni, ali sa suprotnim ideološkim predznakom javljaju se romani Od Ognjene do Blage Marije Jovana Radulovića ili Top je bio vreo Vladimira Kecmanovića. Oni selektivno govore o patnji pripadnika vlastite nacije, skidajući sa sebe i svojih sunarodnika odgovornost za zločine i razaranja u ratu (Radulović) ili izjednačavajući nedela onih koji su više od tri godine granatirali Sarajevo i njegovih uniformisanih branilaca (Kecmanović). Zaseban tip romana bili bi oni bliski Šehiću i Mlakiću, po pravilu smešteni na Kosovo u vreme NATO intervencije 1999. godine i sukoba srpske vojske i policije sa albanskim pobunjenicima iz OVK. Ispripovedani su iz saznajno i kritički ograničene perspektive rezervista i ne bave se moralnom odgovornošću za rat. Takvi su roman Var Saše Stojanovića i Tri slike pobede, treći deo trilogije „Dnevnik dezertera“ Zvonka Karanovića.

Priče Zorana Malkoča (1967., Nova Gradiška) pripadaju prvom i drugom tipu ratne proze. Narativno predočeno lično iskustvo dobrovoljca hrvatske vojske na području Slavonije podređeno je poetici groteske koja na mesto intimnog dokumentarizma stavlja bizarne fabularne konstrukcije. U 26 priča u knjizi, Malkočeva novina dolazi iz postupka distorzije mimetičkog prikazivanja. Niz fantazmagoričnih fabula uvezuju u jedno klupko morbidnu književnu imaginaciju, crni humor, karnevalizaciju nasilja i zločina, PTSP sindrom i život na urbanoj margini sa grupom zakletih autsajdera: alkoholičara, navijača, sitnih lopova, preprodavaca, siledžija...
Ipak, radikalizacija užasnog i bizarnog dovodi pre do recepcijske ridikulizacije prikazanog nego do efekata straha, zgroženosti i mučnine. Recimo, priča „Oči vadimo“, nad kojom bi mogao da se zamisli rani Tarantino ili Roberto Rodrigez. Za vreme istorijskog polufinala na SP 1998., koje Hrvatska gubi od Francuske, odvija se ulični rat na neimenovanoj periferiji. Kukac je od Cigana oteo golu desetogodišnju devojčicu, smeštenu u pokriven kavez poput kanarinca, dozvao Bosanca i Keru da pod punom ratnom opremom saučestvuju u odbrani plena koji je bio namenjen za izvoz, „u Dojčland“. I pre dolaska „plemena“ tamnoputih švercera, „tri ratna druga“ su se međusobno poubijala, što iz patološke ljubomore što iz trenutno inicirane mržnje. Tu su svi sastojci Malkočevog proznog recepta: neverodostojna motivacija, zakrvljene a dobro naoružane grupe, permanentno ludilo likova, ubilački porivi koji izbiju očas posla, bizarnost – gola devojčica kao povod za pedofilnu otmicu i revanšističku brutalnost. Ali to nije sve; mala Romkinja je miljama daleko od roda ljupkih Nabokovljevih nimfeta. Ona je animalna i zastrašujuća; na njenom licu očitava se „grozna i nakazna tupost“.

Uopšte, svaki čitalac Malkočeve knjige priča može za sebe sastaviti top ten bizarnosti. Drugi, upečatljiv primer koji ostaje u sećanju, jeste ponašanje Dragane iz priče „Ahilej iz Poljana“. Dragana je lik mlađe žene iz srpskog sela koje osvaja hrvatska vojska. Ona uporno provocira uspaljene mužjake da je siluju i dobrovoljno pristaje da bude „vojnička uteha“ i ljubavnica pankera po imenu Ludi Konj koji je otima iz štapskog ljubavnog gnezda. Malkoč se ne libi da kriminalizuje tzv. Domovinski rat, tj. da ratnike predstavi kao egzekutore, silovatelje i trajno oštećene osobe. Međutim, granica koju ne prelazi jeste vitalizam i latentni trijumfalizam ratnih pobednika, što je izraz mačo senzibiliteta koji dominira u knjizi Groblje manjih careva.
U jednoj priči, na korzou umesto pravoslavne crkve niklo je divlje rastinje. Narator se sarkastično priseća „proročanskih riječi pokojnoga Munje“: „Baš vam lipa ta crkva. Samo ste joj zaboravili ugradit točkove!“. U drugoj, narator pominje da je jedan lik imao „nekoliko neoprostivih mana za ovaj deo Slavonije“: bio je čudan, Srbin i bogat svojom zaslugom. U trećoj polupijani narator besedi čoporu pasa priznajući da im je gazde pobacao u Savu. Ova politička nekorektnost efektno kroji posleratnu atmosferu zatrovanosti i produžene međuetničke mržnje, ali ne ide za tim da je žigoše, ospori ili ukine. Malkočev svet je svet surovih i dezorijentisanih ali iskrenih bitangi. Ako je krv slobodno i poželjno prosuti, tu za laž nema mesta. Kao ni za licemerje sentimentalnog humanizma.
Jedini dopušteni oblik sentimentalnosti je eutanazija. U priči „Kad sam bio bako Pila, mrtva, a u najboljim godinama“ bogatoj alkoholizmom, transeksualizmom, homoerotizmom, narator – akviziter knjiga, obučen u odeću pokojne bake tokom plesa guši njenog vremešnog supruga. Time mu „čini uslugu“, jer ga lišava saznanja da je ostao sam na svetu i polaže ga na krevet kraj baka Pile. U Malkočevima pričama dešava se da ni mrtvi nisu mrtvi, ni ljudi ni kućni ljubimci, već se preobražavaju u iritantne ali drage kućne duhove ili „beštije“. U priči: „O mentodama ubijanja beštija“, beštije su drage jer prave društvo i odagnavaju samoću, ali ih svejedno valja upokojiti. I kod Malkoča htonski svet, ma koliko bio simpatičan i žilav, često i superioran, treba držati na kratkoj uzici i vratiti duboko pod zemlju.
Malkočeva proza je autentična, morbidna i brutalna; ponegde prelazi u manir i žanr, u nekoliko priča ostvaruje zavidan uspeh. Uspeh po sebi je uspeti transformisati jedan dosta determinisan oblik kakav je ratna proza u narativ koji izaziva mučninu i smeh, nelagodu i efekat neobičnog. Ali ova proza izaziva i otpor – otpor zbog samosvrhovitog produkovanja bizarnosti, kao i zbog ponavljanja proznih rešenja. Uspeh je i dodati nov kamenčić u mozaik savremene (po)ratne proze, ne dopustivši da diskurs ratnog trijumfalizma nadvlada cinizam oslikavanja čovekovog posrnuća pod zlom.