Da sam Muharem Bazdulj počeo bih ovaj tekst nasumičnim citatom koji bih nakon toga uklapao u celinu. Da sam Muharem Bazdulj bio bih srpski pisac i bilo bi me briga. Međutim, nisam i moj roman nije, niti će ikada biti, sve i da ga napišem, u trci za Ninovu nagradu, bar do pretposlednjeg kruga. Čak ni sa menjanjem CIP-a zarad prilagođavanja pravilniku nagrade, te odbacivanjem ijekavice koja, kao što je poznato i laicima, nije nesrpska. Rekoh, nisam Muharem Bazdulj i nemam potrebu da napišem roman koji govori o ženi čija je sudbina paradigmatična za dvadeseti vek, čak ni za onaj hobsbaumovski, kratki. Ne verujem u paradigmatične sudbine još otkad je Džojs napisao roman o mađarskom Jevrejinu i njegovom danu u Dablinu 1904. godine. A Lutka od marcipana, narativ koji govori o Lidi Barovoj, češkoj glumici koja je u istoriji ostala poznata po tome što je bila Gebelsova ljubavnica teško da može da se uporedi s Uliksom, štaviše, trebalo bi imati dovoljno mašte pa taj tekst nazvati književnim ostvarenjem, ali o tome nek sude oni koji su ga u izbor za roman godine uvrstili. Ja ću samo pokušati da pokažem da mu nedostaje ono što je differentia specifica literarnog teksta, odnosno da se radi o biografiji, pretpostavljam precizno dokumentovanoj, ali tu se svaka sličnost s romanom prestaje.

Logično je onda reći šta jeste ono što neki tekst čini književnošću, premda to nije lako. Na primer: Aristotel govori o katarzi, ali i o opštem i pojedinačnom čime pravi razliku između istorije i tragedije, ruski formalisti o oneobičavanju, Ingarden o metafizičkom nivou teksta, dakle o odnosu koji čitalac gradi prema pročitanom odnosno doživljanom, međutim, kod Bazdulja ničeg od toga nema. Njegov tekst je ravan, on mahom pobrojava važne događaje iz života Lide Barove bez da im pridaje poseban značaj, te se na taj način bavi pojedinačnim, ne dostiže onu vrstu paradigmatičnosti o kojoj govori u uvodu romana. Tekstu nedostaje bilo kakva unutrašnja dinamika, on je dramaturški naubedljiv. Naime, za nekog ko je bio Gebelsova ljubavnica, njegovoj glavnoj junakinji nedostaje bilo kakve autorefleksije. Možda bi to bilo u redu da je narativ ispričan bez uvida u razmišljanja likova, ali nije. Naprotiv, on u potpunosti koristi svemogućeg i sveznajužeg pripovedača jer čitaocima prenosi ne samo glumičina nego i Gebelsova razmišljanja, ali likovi ostaju plošni, potpuno dvodimenzionalni, njihov unutrašnji svet je sveden i pravolinijski, iako se nalaze u žiži događaja koji su zauvek izmenili svet. Dok za Gebelsov lik ovakav pristup i može da bude opravdan jer bi to monstruma koji je uz Hitlera bio najodgovorniji za stravične zločine učinilo ljudskim, te bi kod čitaoca moglo da izazove određeni stepen identifikacije koji bi, pak, njega kao autora mogao da dovede u neprijatnu situaciju s obzirom da uvek ima onih koji literaturu poistovećuju sa stvarnim životom, dotle je potpuno nejasno zbog čega je to izostalo u slučaju glavne junakinje koja, kakva god da je bila i koliko god koristila svoje ženske čari da bi svoj život učinila udobnijim, nije mogla da ne promisli sopstvenu ulogu, makar retrospektivno, s naknadnom istorijskom pameću. Lida Barova ni u jednom trenutku ne pomišlja na to šta je učinila i to je jednostavno neuverljivo.

Foto: Beton, Sarajevo, decembar 2016.

Paradigmatičnost nečije sudbine može da se sagleda iz više aspekata, ali Bazdulj u svom romanu pokušava nemoguće – da ostane „nezainteresovani“ pripovedač istovremeno dajući priliku svojoj junakinji da se „odbrani“. Kako mu ni jedno i drugo ne polazi za rukom, rezultat koji dobijamo najbolje je objasnio Vladislav Bajac, urednik knjige, u svom blurbu na zadnjoj korici. „Bazduljevo vešto, hronološko putešestvije kroz Evropu samo je pozadina za naizgled ravnu, a intimnu i živu priču glumice (u istoriji – ljubavnice) kojoj je jedna čudna, kratka, do kraja neostvarena ljubav prema jednom u ljubavi 'krhko mi' dželatu, obeležila karijeru do njenog samog kraja. I života i knjige.“ Ova rečenica, u kojoj i veštije egzegete od mene teško da bi mogle da se snađu, ilustrativna je za ono što roman nosi kao zbir svojih značenja – ravno ništa.

Iako je odsustvo dinamike ključni promašaj teksta, on obiluje rečenicama kojim definitivno nije mesto u književnosti jer odaju nekog ko je zauvek već ostao u stadijumu „želim da budem pisac“. Evo primera uzetog po metodu slučajnog uzorka: „Prišao joj je sada, posle snimanja jedne scene, i kazao da je traži jedan važan gospodin, Nemac.“ (s. 24) Prava je šteta što taj gospodin nije „jedan Nemac“ pa da se u jednoj rečenici reč jedan ponovi jedno tri puta. Poznato je da Bazdulj odlično govori engleski jezik, s njega i prevodi, ali očigledno je da mu u maternjem jeziku nedostaju članovi, te umesto njih koristi brojeve. Ovakvih primera s bespotrebnim ponavljanjima karakterističnim za engleski jezik u tekstu ima strahovito mnogo. Oni ne govore samo o odsustvu lektora, što jeste hronična boljka većine izdavača, nego i o činjenici da autor prosto ne vidi drveće od šume odnosno ne poznaje medijum kojim se služi. I tu mu nikakva promena CIP-a neće pomoći.

Još jedna stvar koju prosto ne mogu, a da ne pomenem. U jednom trenutku Gustav, Lidin verenik, u napadu ljubomore koristi sledeće reči: „Lažeš kurvo, lažeš veštice!“ Odista je neverovatno da popularni nemački glumac iz prve polovine dvadesetog veka svoju partnerku proklinje stihovima (doduše nepotpunim) Bijelog dugmeta. To bez ironije i autoironije može samo kod Muharema Bazdulja. Nije, naravno, zabranjeno koristiti popularnu jugoslovensku muziku u te svrhe, ali jeste besmisleno, uprkos člinjenici što se u narečenoj pesmi pominje i „lutak od marcipana“. To je promašaj koji može da se omakne samo nekom ko smatra da je literatura asocijativno driblanje bez razmišljanja o krajnjem rezultatu, bez ikakve komunikativne vrednosti.

Narativ romana Lutka od marcipana eventualno bi mogao da prođe kao feljton, pomalo zaboravljeni i srazmerno nepopularan novinski žanr – kao književnost nikako. To što se on uporno gura u isti koš s romanima ne govori nužno ništa loše o njegovom autoru, on je seo i napisao ono što je imao da kaže u najboljoj nameri i u granicama sopstvenih znanja i moći, kao i svako od nas. Drugo je pitanje zbog čega je potrebno ovakvo štivo nazvati romanom i kome to ide na ruku. O tome ćemo nešto više znati u narednim godinama jer malo je stvari koje se događaju slučajno, posebno ovde, posebno sada.