Beton br.43
Utorak 15. april 2008.
Piše: Jasna Dimitrijević

Vidi pod: Simulakrum

Dr Tanja Popović, Rečnik književnih termina,

Logos art, Beograd 2007.

Rečnik književnih termina dr Tanje Popović je, u težnji da dobije na savremenosti, pisan i pod imperativom osvajanja kibernetičke leksikografske teritorije. Website (str. 780), kibernetika (str. 339), imejl (str. 284), blog (str. 96), forum (str. 227) pojmovi su kojima autorka operiše, ali su to i fajl (str. 208) i bit (str. 93). Uzmimo za primer poslednji termin u nizu. Precizno etimološki određen, rastavljen na nule i jedinice, integrisan u kilobitove, megabitove i gigabitove, te bajtove, bit izaziva jezovite reminiscencije na testove iz informatike, pitanje za 2. Teoretičar koji uviđa da se umetnosti danas koriste mogućnostima koje otvara kompjuterska tehnologija (str. 7) u obavezi je da uputi na izvore relevantne za taj problem i obavesti o modelima komunikacije ovih dveju oblasti. Umesto toga, dr Popović je autoritativno ponudila registar neupotrebljivih informacija, a od nas se očekuje da ih usvojimo i uobličimo do nekog funkcionalnog znanja. Nasilno uvedeni u Rečnik, bit&co. mogu da navedu na ignorisanje do ravnodušnosti.
A sada o onome čega nema. Pri dnu 670. strane, između simultanosti i sinegdohe, uzalud tražim simulakrum. Listajući slovo „S“, probila sam se kroz čitavu stranicu sapunske opere (str. 648-649.), gde su nam predstavljene planetarno poznate s.o. američke televizijske serije Dinastija, Dalas (iz 70-ih i 80-ih godina XX veka) i Seks i grad, ili australijska Povratak u Idn. Zatim, ne mogu da ne primetim da se i srpska televizijska produkcija okušala u s.o., od kojih su neke bile veoma popularne (Bolji život, Srećni ljudi itd). U odsustvu simulakruma (da li je moguće da nepostojanje simulakruma proizvede problem?) razmatram koje su mi mogućnosti još preostale: da je to neka postmodernistička igrarija, da ne znam abecedu, da simulakrum nije na slovo S... Ipak ga nalazim. U Predgovoru, negde uzgred, stoji napomena tehničke prirode da se kurzivom označavaju svi oni termini koji se pominju u tekstu, a nemaju širu upotrebu i stoga nisu dobili posebno mesto u ovom Rečniku (npr. duhovna ekloga, ukrasni epitet, simulakrum).
Kada naučnik koji dela u okvirima ruskog formalizma i naturalne škole pristupi analizi subkulturnih fenomena, morao bi se prihvatiti posla sa dozom treme, ukoliko pretenduje da bude ozbiljno shvaćen. Ponovo zainteresovan za neknjiževne izraze, Rečnik kaže da se u subkulturne oblike svrstavaju različiti pravci savremene muzike - rokenrol, pank, rep (str. 708). Ali, ako je SUBKULTURA svaka vrsta ponašanja koja protivreči zvaničnim, institucionalizovanim oblicima kulture i umetnosti (str. 708), čemu potreba da se struje u rokenrolu objasne akademskim književnim aparatom. The Beatles su nam ponuđeni kao ultimativni bend, a njihov opus je podvrgnut kategorizaciji koja ne uzima u obzir muzičku komponentu delovanja ovog sastava. Obrađeni su njihovi lirski oblici, i to balade (Yesterday, Hey, Jude), satire (Yellow Submarine), refleksivna i socijalna poezija (Eleanor Rigby), i posebno ljubavna lirika (Michele) (str. 621). Deklarativno koncipiran prilično široko, sa idejom da obuhvati što je mogućno više različitih podataka (str. 7), ovaj Rečnik, ignorantski eklektičan, bio bi daleko bolji da se držao uže struke svoje autorke. A kako stoji sa književnim pravcima?
Beleška o emigrantskoj književnosti daje definiciju i kratak istorijski pregled književnosti nastale u izgnanstvu, od Ovidija do Cvetajeve, Brehta, Mana, Nabokova. Džojsa ovde nemojte tražiti.¹ Evo definicije: dela pisaca koji su prinuđeni da se zbog političkih, ekonomskih ili nekih drugih razloga isele iz svoje zemlje i žive u inostranstvu (str. 181). Logično. Ipak, tu nedostaje jedan detalj, detalj čije bi odsustvo upućeni pripadnik humanističke i umetničke profesije prevideo jer ga podrazumeva, a srednjoškolac i zainteresovani čitalac jer ga, nije neverovatno, i ne očekuje. Naime, emigrant koji je u isti mah i pisac nije iz matice u koferu poneo samo pasoš i četkicu za zube, već i svog demona koji mu je taj pasoš jednog dana odlučno gurnuo u ruke. Ono po čemu bi se emigrantska književnost razlikovala od književnosti čiji je autor promenio mesto stanovanja zbog političkih, ekonomskih ili nekih drugih razloga, a potom pisao npr. poeziju za decu, jeste prisustvo apatridske bakterije u samom književnom korpusu. Da ne bude zabune, dr Popović piše i da u e.k. pored fikcionalnih ostvarenja spadaju i nefikcionalne forme kao što su autobiografija, dnevnici, pisma, memoari i slična dokumentarna proza, u kojima pisac slika političko stanje svoje zemlje i iznosi lične stavove o tome, ali stavljanje ove, makar i ovakve, odrednice u drugi plan, i to u kontekst dokumentaristike, neumesno svodi suštinu emigrantske književnosti na zapažanje izneto u spisima determinisanim privatnom dimenzijom. Ne možemo da znamo da li je to bila namera ili pogreška, ali mi zapravo čitamo da navedeni izgnanici od Avgusta, Hitlera, Staljina mogu, ali i ne moraju, literarno problematizovati položaj begunca, ugroženog, izmeštenog, neuklopljenog da bi bili prepoznati kao pisci emigrantske književnosti. Verujem da prof. univerziteta mora imati neki jak razlog da humanisti, umetniku, pa i srednjoškolcu, napomene da su stavovi izneti u književnom delu lični, iako ga, ni uz prosečne napore, ne pronalazim. O slikanju ne bih govorila.
Poslednji fragment ove odrednice tiče se emigrantske književnosti u srpskoj tradiciji. U predgovoru nam je obećan pregled literarnih i kulturnih informacija koje obeležavaju vreme u kome živimo (str. 6.), te su razumljiva očekivanja da ćemo ovde pronaći koga od onih koji su se, svako na svom trgu, kasparhauzerovski našli izvan staje i ponešto napisali o tome. 2007. je godina solidnih potencijala za sistematizovanje književnog (i umetničkog uopšte) stvaralaštva koje je nastalo devedesetih godina. Tematski krug je još uvek aktuelan, a teoretičar koji bi o tome govorio je ipak dovoljno distanciran da takvom poslu prilazi bez teže groznice. Strpljivo čekajući informaciju o srpskoj emigrantskoj literaturi s kraja XX veka, saznajemo da bi prvu emigrantsku književnost u Srba predstavljalo stvaralaštvo naših pisaca iz Austrougarske, koji su se tamo nastanili posle Velike seobe, i da je Crnjanski pisac najvećeg talasa emigracije. Dva perioda, jedan autor. U potrazi za izgubljenim vremenom sadašnjim zastajemo pred iskazom: Najpoznatijim savremenim piscima srpske emigracije smatraju se Milo Dor i Čarls Simić. Milo Dor i Čarls Simić. Čarls Simić. Do ovog trenutka smo mislili da bi definicija dela pisaca koji su prinuđeni da se zbog političkih, ekonomskih ili nekih drugih razloga isele iz svoje zemlje i žive u inostranstvu mogla dosta dobro da funkcioniše uz onaj dodatak o kvalitativnim elementima samog teksta, ali sada nam se kao egzemplar nudi autor koji, odlazeći, nije ni bio u prilici da ozbiljno promisli egzil, a potom se kao ličnost i pisac formirao negde drugde. Ovde je prekratko bilo ovde, da je ubrzo moralo da postane tamo. Ovakvim izborom zanemaren je preduslov lične odluke da se postane emigrantom, u okolnostima u kojim je nekakva egzistencija, iako nezadovoljavajuća, ipak moguća u domovini. Iako su i Čarls Simić i Bora Ćosić protiv volje umješani u stare zavjere strana, samo je jedan od njih slučajno našao put. Drugi, izostavljen, može da nastavi da piše u svom punoletnom egzilu, ali izgleda da nikog nema doma.

***

Skupština grada Beograda objavila je listu kandidata za Nagrade grada Beograda za 2007. godinu. U oblasti društvenih i humanističkih nauka kandidat pod rednim brojem 5. je dr Tanja Popović sa Rečnikom književnih termina.

 

¹ Od 25. do 29. marta u Beogradu je održana konferencija posvećena ovom autoru, govorili su i drugi autori pored dr Popović, možda je tom prilikom bio pomenut.

betonbr43_cement1

betonbr43_cement2

betonbr43_cement3

betonbr43_cement4

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.