Najveće slovenačko pozorište, Slovensko narodno gledališče, ima veliku zgradu u centru Ljubljane i igra veliki, klasični i moderan repertoar na glavnoj sceni, na kojoj rade najbolji reditelji iz zemlje i inoistranstva. To pozorište je ponos slovenačke kulturne ponude na svim tržištima i festivalima Evrope i sveta, dominira balkanskim kulturnim prostorom i obeležava kulturne tokove Slovenije u budućnosti. Ovo veliko pozorište ima i jednu Malu scenu, sasvim skromnu po svemu, po broju mesta za publiku, po veličini prostora za igru glumaca, po scenskoj opremi, pa samim tim i po izboru repertoara i po umetničkim zahtevima koje postavlja pred ansambl i autore, koji rade na toj sceni takoreći iza kuće od glavne, glamurozne Velike scene.

Imao sam prilike da proletos gledam, na toj nepretrencioznoj sceni, jednu odličnu predstavu po Vitkjevičevom tekstu, možda balkansku praizvedbu komada Poludela lokomotiva, u neobičnoj i duhovitoj režiji Jerneja Lorencija, valjda najzanimljivijeg današnjeg mlađeg reditelja u okruženju. Iako je pisac zamislio i odredio da se, u stilu futurističkog modernizma, predstava igra na ogromnoj lokomotivi, koja kao poludela leti u propast, u sudar sa drugim vozovima, reditelj je znalački radnju prebacio u džez-klub ambijent, koji je sasvim uspešno, uz dodatne pantomimske akcije ložača fiktivnog kotla lokomotive, zamenio ambijent voza u sumanutoj samoubilačkoj trci sa vremenom i epohom, a pijanino je postao mesto gde se, kao u mašinovođinom zabranu metala i ognja, kuvaju sumanute osvete svetu koji je skrenuo sa pravog i okrenuo se putu razvrata i bolesti. Hrabra i uspešna režija, suptilan i složen rad sa glumcima, koji su ovo krajnje opasno scensko delo doneli bogato i raskošno, iako na minimalnom prostoru muzičkog podijuma u klupskom prostoru kafane sa orkestrom.

Vrlo je čudno što je i reditelj Boris Liješević sa dramturginjom Darjom Dominukuš odlučio da Evripidovu tragediju o smrti i žrtvovanju, o istini i prevari, o ljubavi i nepostojanosti, veri i snazi..., da to antičko delo velikih emocija i zamaha postavi kao jedan džem sešn, sa dosta lakog humora i skoro diksilend muzičkog izražavanja, na nivou stalnog podsmeha dubokim moralnim postavkama i preokretima. Razumem da se jedno antičko delo, u kome zaista nema mnogo mesta ni potrebe za velikim i razigranim mizanscenom, gde se sve dešava u monolozima i dijalozima, skoro u rečitativima i podignutim deklamatorskim izlivima velikih emocija, da se to sve igra na sasvim malom prostoru, kako bi se, možda u nekom sartrovskom ključu, lakše sagledale ideje filozofije opstanka i temelji egzistencijalističkog preispitivanja smisla. Mislim da je i Alkestida mogla da bude prava prilika za takav filozofsko-moralni disput – sa mnogo pretpostavki i sa mnogo pitanja i odgovora. Samo je trebalo pažljivo čitati i doživeti tekst.

No, izgleda da je danas to – pažljivo pročitati delo i poštujući pisca – izvesti njegove ideje na scenu, naravno, upotpunjene savremenim dostignućima u rešavanju istih zagonetki, sve to u autentičnom ogledalu savesnog reditelja i njegovog pozorišnog tima. Ispada da je danas zgodnije šeretski se podsmevati istinskim pitanjima koja zadiru u dubine ljudske tajne o trajanju i smislu života. To sve postaje trivijalno i veselo; kao da se hoće reći da niti je bitno da se o tome razmišlja, niti da se donose neki zaključci, jer sve jedno je sve to lakrdija. Život je ionako besmislen i isprazan, onda dajte da se mi lepo poigravamo sa svim i svačim, pa i sa Evripidom. Tako je bar izgledalo na ovom veselom mjuziklu malih umetničkih zahteva i malih intelektualnih dometa, opšte muzičke matrice, opuštene privatne glume i potpuno rasklimane koncepcije predstave. Sve je tu bilo polušaljivo i poluveselo, i na kraju potpuno isprazno i dosadno. Likovi su bili odigrani (svaki od glumaca je igrao po nekoliko) onako spolja, pokazivački, sasvim privatno iz nekog nebitnog i nesceničnog ugla posmatranja, bez generalnog cilja i bez ikakvog umetničkog dometa. Prosto kao neka laka zabavna subota u lokalnom džez klubu, sa dosta opuštenim i ne mnogo inventivnim muzičarima, koji još pored svirke, u koju baš ni sami mnogo ne veruju, pričaju i lake priče – da nam brže prođe vreme.

Glumci Uroš First, Marko Okorn, i Matija Rozman dobro su se zabavljali, kao na nekoj probi za maskembal – malo su pevali i svirali, a malo su izigravali razne likove iz komšiluka, na nivou opšte slike uličnog sveta. Malo se više potrudila vrlo spretna glumica Iva Babič, koja je zavidnom lepotom figure, lepotom lica i glasa, uspevala da drži pažnju i nudi nešto više estetskih elemenata, njene akcije su bile date sa više ličnog rafinmana i bogatije. Ali, sve u svemu, vrlo siromašno tumačenje bogatog sadržaja, kao da se sasvim opuštena ekipa zabavljača našla u nebranom grožđu – da mora da napravi predstavu, a oni su tu došli samo da se, zajedno sa publikom, lepo provedu. Provod nije baš uspeo, a o predstavi, naročito o antičkoj tragediji, nije bilo ni govora. Nažalost.