Beton br.141
Sreda 12. mart 2014.
Piše: Goran Cvetković

VESELI MJUZIKL O SMRTI

Alkestida Evripida, reditelj: Boris Liješević

gostovanje Slovenskog narodnog gledališča – Drama iz Ljubljane u BITEF teatru

 

 

 

 

Najveće slovenačko pozorište, Slovensko narodno gledališče, ima veliku zgradu u centru Ljubljane i igra veliki, klasični i moderan repertoar na glavnoj sceni, na kojoj rade najbolji reditelji iz zemlje i inoistranstva. To pozorište je ponos slovenačke kulturne ponude na svim tržištima i festivalima Evrope i sveta, dominira balkanskim kulturnim prostorom i obeležava kulturne tokove Slovenije u budućnosti. Ovo veliko pozorište ima i jednu Malu scenu, sasvim skromnu po svemu, po broju mesta za publiku, po veličini prostora za igru glumaca, po scenskoj opremi, pa samim tim i po izboru repertoara i po umetničkim zahtevima koje postavlja pred ansambl i autore, koji rade na toj sceni takoreći iza kuće od glavne, glamurozne Velike scene.

 

DRAMA_ALKESTIDA_plakat_fb

 

Imao sam prilike da proletos gledam, na toj nepretrencioznoj sceni, jednu odličnu predstavu po Vitkjevičevom tekstu, možda balkansku praizvedbu komada Poludela lokomotiva, u neobičnoj i duhovitoj režiji Jerneja Lorencija, valjda najzanimljivijeg današnjeg mlađeg reditelja u okruženju. Iako je pisac zamislio i odredio da se, u stilu futurističkog modernizma, predstava igra na ogromnoj lokomotivi, koja kao poludela leti u propast, u sudar sa drugim vozovima, reditelj je znalački radnju prebacio u džez-klub ambijent, koji je sasvim uspešno, uz dodatne pantomimske akcije ložača fiktivnog kotla lokomotive, zamenio ambijent voza u sumanutoj samoubilačkoj trci sa vremenom i epohom, a pijanino je postao mesto gde se, kao u mašinovođinom zabranu metala i ognja, kuvaju sumanute osvete svetu koji je skrenuo sa pravog i okrenuo se putu razvrata i bolesti. Hrabra i uspešna režija, suptilan i složen rad sa glumcima, koji su ovo krajnje opasno scensko delo doneli bogato i raskošno, iako na minimalnom prostoru muzičkog podijuma u klupskom prostoru kafane sa orkestrom.

 

Vrlo je čudno što je i reditelj Boris Liješević sa dramturginjom Darjom Dominukuš odlučio da Evripidovu tragediju o smrti i žrtvovanju, o istini i prevari, o ljubavi i nepostojanosti, veri i snazi..., da to antičko delo velikih emocija i zamaha postavi kao jedan džem sešn, sa dosta lakog humora i skoro diksilend muzičkog izražavanja, na nivou stalnog podsmeha dubokim moralnim postavkama i preokretima. Razumem da se jedno antičko delo, u kome zaista nema mnogo mesta ni potrebe za velikim i razigranim mizanscenom, gde se sve dešava u monolozima i dijalozima, skoro u rečitativima i podignutim deklamatorskim izlivima velikih emocija, da se to sve igra na sasvim malom prostoru, kako bi se, možda u nekom sartrovskom ključu, lakše sagledale ideje filozofije opstanka i temelji egzistencijalističkog preispitivanja smisla. Mislim da je i Alkestida mogla da bude prava prilika za takav filozofsko-moralni disput – sa mnogo pretpostavki i sa mnogo pitanja i odgovora. Samo je trebalo pažljivo čitati i doživeti tekst.

 

screenhunter_02-oct-11-09-56 

 

No, izgleda da je danas to – pažljivo pročitati delo i poštujući pisca – izvesti njegove ideje na scenu, naravno, upotpunjene savremenim dostignućima u rešavanju istih zagonetki, sve to u autentičnom ogledalu savesnog reditelja i njegovog pozorišnog tima. Ispada da je danas zgodnije šeretski se podsmevati istinskim pitanjima koja zadiru u dubine ljudske tajne o trajanju i smislu života. To sve postaje trivijalno i veselo; kao da se hoće reći da niti je bitno da se o tome razmišlja, niti da se donose neki zaključci, jer sve jedno je sve to lakrdija. Život je ionako besmislen i isprazan, onda dajte da se mi lepo poigravamo sa svim i svačim, pa i sa Evripidom. Tako je bar izgledalo na ovom veselom mjuziklu malih umetničkih zahteva i malih intelektualnih dometa, opšte muzičke matrice, opuštene privatne glume i potpuno rasklimane koncepcije predstave. Sve je tu bilo polušaljivo i poluveselo, i na kraju potpuno isprazno i dosadno. Likovi su bili odigrani (svaki od glumaca je igrao po nekoliko) onako spolja, pokazivački, sasvim privatno iz nekog nebitnog i nesceničnog ugla posmatranja, bez generalnog cilja i bez ikakvog umetničkog dometa. Prosto kao neka laka zabavna subota u lokalnom džez klubu, sa dosta opuštenim i ne mnogo inventivnim muzičarima, koji još pored svirke, u koju baš ni sami mnogo ne veruju, pričaju i lake priče – da nam brže prođe vreme.

 

Glumci Uroš First, Marko Okorn, i Matija Rozman dobro su se zabavljali, kao na nekoj probi za maskembal – malo su pevali i svirali, a malo su izigravali razne likove iz komšiluka, na nivou opšte slike uličnog sveta. Malo se više potrudila vrlo spretna glumica Iva Babič, koja je zavidnom lepotom figure, lepotom lica i glasa, uspevala da drži pažnju i nudi nešto više estetskih elemenata, njene akcije su bile date sa više ličnog rafinmana i bogatije. Ali, sve u svemu, vrlo siromašno tumačenje bogatog sadržaja, kao da se sasvim opuštena ekipa zabavljača našla u nebranom grožđu – da mora da napravi predstavu, a oni su tu došli samo da se, zajedno sa publikom, lepo provedu. Provod nije baš uspeo, a o predstavi, naročito o antičkoj tragediji, nije bilo ni govora. Nažalost.

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.