---

    Nakon društvene i industrijske revolucije te buržoaske, socijalističke, antiglobalističke, red je došao na informatičku, medijsku. “Hakerizam” je, po ozbiljnosti tretmana, oscilirao od predapokaliptične “igre za decu” osamdesetih  (War Games) do Matrixa i Edukatora. No, za razliku od ovih storija, The Fifth Estate (trapavo preveden u Srbalja kao Peti posed) američkog reditelja Bila Condona je “baziran na istinitim događajima” i bavi se sudbinom slavnog sajta Wikileaks i njegovog “harizmarha”, Australijanca Juliana Assangea. Condon, do sada poznat po filmovima koji istražuju lice i naličje seksualnosti (Of Gods And Monsters, Kinsey) uskočio je naglavačke u filmovanje storije koja je, navodno, objektivna i bez “ideološkog gledanja na stvari”. Reč je o scenariju baziranom ponajviše na knjizi nemačkog hakera i nekadašnjeg Assangeovog saborca Daniela Domscheit – Berga koji je, uz dosta buke, napustio Wikileaks, no o tome nešto kasnije. Krenimo u pradavna vremena, u 2007. godinu kad je Julian Assange bio samo jedan od mnogih “Pirata sa Mreže”.

---

 

---

  Ova tehno-spotovsko-šizofrenična storija počinje u Berlinu, susretom dvojice hakera, Assangea (Benedict Cumberbatch zvani Sherlock) i Domscheit-Berga (Daniel Bruhl). Kao što to inače biva ono što se čini “početkom divnog prijateljstva” prerasta u sukob dva čoveka, ludog  Mesije (Assange) i pobunjenog apostola. Dakle, sve je u redu dok  Assange publikuje podatke koji vode do hapšenja šefova švajcarske banke koja je proneverila 30 milijardi dolara ili raskrinkava diktatore po Trećem Svetu. Izvorima je garantovana anonimnost a na Wikileaksu je da prosledi njihove informacije celom svetu. Njegova “hrabrost je zarazna” ali se postavlja sledeće, moralno pitanje – gde je kraj slobodnom protoku informacija? Kad će te, slobodno plasirane informacije, početi  da utiču u negativnom pravcu i koštaju ljude poslova, života? Neke priče bi, stoga, najbolje trebalo ostaviti neispričanim.

---

  Naravno, reč je o bujici informacija koja je preplavila svet 2010. godine.  Američki redov Bradley Manning i programer Edward Snowden su prosledili informacije Wikileaksu . Stotine hiljada javno objavljenih  dokumenata (u medijima je najviše pažnje obraćeno na diplomatske prepiske i fajlove o ratovima u Iraku i Afganistanu te prisluškivanje američkih saveznika) su okarakterisani od američke i drugih administracija kao potencijalna pretnja koja ide na ruku talibanima  i inim neprijateljima SAD. “Asssange ima krv na rukama”, ponavljali su glasnogovornici. Ipak to, do dana današnjeg, nije dokazano. Ali, pogledajte film, ako vam nije jasno. Taj čovek ima ozbiljne probleme.

---

  Cumberbatch uspeva da izvuče “liniju” karaktera (od teškog australijskog akcenta i Assangeovog govora tela pa nadalje) koja je u scenariju  samo naznačena – on se, od borca za slobodu reči i izražavanja, pomalo ekscentričnog i dragog lika pretvara u harizmarha, alternativnog dvojnika svog zemljaka Ruperta Murdocka,  nemilosrdnog medijskog  tiranina. Jednom rečju, od Anakina postaje Darth Wader. Onaj koji ostaje isti (i dosadan) tokom celog filma je Domscheit-Berg. Nažalost, Assangea je u filmu mnogo manje nego bivšeg saborca koji je pravolinijski lik, bez razvoja, dobar sam po sebi, etičan. Assange i Domscheit-Berg vode razgovore u kojima se bave s dva osnovna pitanja: Šta čovek mora da uradi (Sartre) i Šta čovek ne sme da uradi (Camus). Naravno, Assange je Sartre, za oštru revolucionarnu akciju, bez obzira na posledice. Bitno je da donese neku promenu postojećeg stanja.

---

        Kontrast likova u ovom, inače solidno ispripovedanom filmu, nije samo na filozofskom planu već na nivou društvene prihvatljivosti. S jedne strane je “normalna”, “zdrava” osoba koja zna limite a s druge čovek koji je u filmu prikazan kao poluautističan, samoživ, tiranski, zavidljiv, filistarski karakter. Loš je otac – sina nije video godinu dana. Beži s Domscheit- Bergovih  porodičnih okupljanja – pouzdani znak traume iz detinjstva. I, to nije sve – dolazi iz australijske zabiti u kojoj mu je mladost uništio drugi muž njegove majke koji ih je uvukao u sektu. Njegova kosa nije seda već plava – farba je u belo jer su deca članova sekte  bila primorana da farbaju kosu. Dodajmo svemu tome spremnost da sprži ceo svet samo da  bi postao kralj pepela te, na kraju filma spomenute, optužbe dve devojke iz Švedske za seksualni prestup ( navodno nije koristio kondom iako su partnerke to tražile od njega) i dobićete sliku psihopate koji uništava sve pred sobom.

---

A pogledajmo, s druge strane, njegovog nemačkog saborca koji žrtvuje vezu s devojkom zbog  viših ideala. Tog simpatičnog momka koji je proširio mrežu saradnika (na početku poduhvata te mreže nema- tu su samo Assange i on) i sistematično radio na zajedničkoj stvari. Tog istog dobricu koji se oca i majke ne stidi (dok ih Assange, “takoreći k’o budale vidi”) i biće, nema sumnje, divan suprug i otac. Taj momak je sabotirao Wikileaks i onemogućio da Assange dobija friške informacije koje bi, je li, vodile uništenju sveta koji poznajemo. Na sličnoj, porodičnoj, demokratskoj liniji je i  visoka operativka CIA-e (Laura Linney) koja podseća pre na dobru učiteljicu iz osnovne škole nego osobu koja odlučuje o hiljadama života. S petnaest godina u diplomatiji koje je u trenu “uništio” Assange objavljujući njenu tajnu depešu punu teških reči o turkmenistanskom predsedniku (?!) ova divna žena mora da napusti Belu kuću. Kraj jedne divne karijere. Okej, malo nam je bilo neprijatno kad su u javnost izašli snimci ubistva Reutersovih novinara od strane naših helikopterista ali, Bože moj, c’est la guere. A  onda još jedna srcelomka - objavljivanje tajnih dokumenata dovodi do velike drame u kojoj njen prijatelj, agent CIA-e u Libiji, mora da beži s ženom i detetom iz rođenog doma u Egipat ( kao nekad Josif i Marija s tim što cara Iroda igra pukovnik Gadafi).  Dakle, stabilnost porodičnih vrednosti, svetinje doma, demokratije i države s jedne i usamljeni ludak kojeg su svi ostavili s druge strane. Ko će pobediti?

---

    Danas je Assange prisilni stanovnik ambasade Ekvadora u Londonu. Naime, Ekvador je dao Assangeu azil zbog zahteva za hapšenje koji dolaze iz velike Britanije, SAD i Švedske.  Optužba za seksualni prestup kojom se maše iz Švedske je samo povod  za Assangeovo izručenje, prvo u Švedsku a zatim u SAD gde bi mu se sudilo zbog špijunaže. Izolovan, pod stalnom paskom, Assange ne predstavlja  opasnost za “sistem” što ne znači da će jednog dana biti “pušten”, tek tako. Iako se , s vremenom, ispostavilo da publikovani dokumenti ne predstavljaju neku naročitu pretnju po bezbednost SAD  i njenih saveznika, Assange, kao i  utamničeni Manning, kao i Snowden (negde u Rusiji) moraju biti kažnjeni za primer onima koji žele da pređu granice prećutnog dogovora po kojem se guta ono što se servira u medijima, trpi prisluškivanje, kontrola telefona i elektronske pošte a potom možete da glasate jednom u četiri godine. Jednom rečju, današnje kvazidemokratije. Ono što je teško objasniti je da se špijunažom ne može nazvati delatnost koja nije služenje drugoj državi ili ideologiji, iz ubeđenja ili uz naplaćivanje doušničkih usluga, već plasiranje informacija u javnost. Indikativno je, s te strane, držanje Domscheit-Berga protiv kojeg, napominjem, nije vođen nikakav istražni ili krivični postupak, iako je, tehnički, bio saučesnik. Nakon odlaska iz Wikileaksa, nemački haker je najavio da će borbu nastaviti sam I otvoriti sajt Openleaks. Naravno, do toga nije došlo i nikad nijedna informacija nije objavljena na tom sajtu.

---

  Daću vam, kao što to IMDB kaže, mali miscellaneous: Cumberbatch  se dopisivao s Assangeom. Želeo je da ga upozna da bi što bolje ušao u karakter. Assange mu je odgovorio da će se profesionalno i moralno pokajati što je pristao da učestvuje u filmu koji je baziran na neistinama. Ipak, Cumberbatch je ušao u projekat koji, čak, ni s finansijske strane, nije vratio uloženo na bioskopskim blagajnama. Neobično je i učestvovanje Daniela Bruhla, koji je pacifista i levičar (igrao anarho-hakera u odličnim Edukatorima) , pristao da učestvuje u filmu koji je sve ono što reditelj Condon tvrdi da nije. Umetnost koja ne sadrži neku ideologiju ili stav ne postoji.  Naročito ne ako je tema kojase tretira u umetničkom delu politička. Odbojnost Condona prema politici, stoga ne treba shvatiti bukvalno. Ono što reditelja iritira je stav, teza s kojom se pristupa stvaranju filma i koja se u filmu brani. Jednom rečju, stav koji se vidi “iz aviona” kao u filmovima Loacha ili Gavrasa. Za angažovanost i posledice koje angažovani umetnici snose treba hrabrosti. Za delce koje je napravio Condon  je potrebna poveća kolilčina novca, kvalitetni glumci i scenario pun patriotskih referenci (SAD se bore protiv iranskog “nuklearnog programa” koji je, ispostavilo se, nepostojeći, pravdanje laganja državnih zvaničnika, simpatičnost svih državnih zvaničnika i njihovih doušnika, borba za “američke vrednosti”) s porukom koja se “neideološka” kakva je, vidi iz aviona: NE ČAČKAJTE PO NAŠIM KOMPJUTERIMA U IME PRAVDE – OSTAVITE STVARI ONAKVIMA KAKVE SU! MI ĆEMO ČAČKATI ZA VAS I PO VAMA! Da rezimiram: rečeno je da su filmovi  naci-propagandistkinje Leni Riefenstahl “remek-delo koje je napravio Đavo”.  Film Bila Condona je, au contraire, samo loša propaganda.