Beton br.44
Utorak 29. april 2008.
Piše: Saša Ćirić

U svetu caruje drugarstvo

O kulturološkim stereotipima i humanosti

51-minutni dokumentarac Sonje Blagojević, Moj drug Srbija (Kewa production, 2007.) revitalizovao je rusoovsku figuru, ili ako ćemo da budemo aktuelni i sasvim precizni, handkeovsku figuru intelektualca. Ova figura simbolizuje zapadnjačkog čoveka koji u kulturi rudimentarne drugosti prepoznaje netaknutost prvobitne ljudske prirode ili njenu izvornu čestitost koja više na Zapadu ne postoji. Više nego dodir ili ukrštanje kultura, jednostavna komparacija one sredine iz koje dolazi 30-godišnji klovn, Džozef Aron ili Džo Mama (San Francisko, Kalifornija, SAD) i Srbije 2007. godine, pokazuje da ova figura markira pohvalu srpskoj kulturi kroz apologiju njene neposrednosti i „životnosti“. Ističu se ležernost druge kulture, sklonost humoru i veselju nasuprot civilizaciji novca, kultu vremena i materijalističkoj spirali sticanja i uvećavanja stečenog.
Nije nam namera da utvrđujemo koliko su nabrojane odlike i odnos „veće od“ stereotipni, odnosno dati iz sasvim lične vizure pojedinca. Teško da bi nam to i pošlo za rukom, budući da nam nedostaje relevantno iskustvo boravka u toj transatlantskoj „Novoj Indiji“. Ističemo samo činjenicu da Džo Mama u svom gradu i u svojoj „native“ sredini zauzima poziciju subkulturne drugosti i da sa te pozicije posmatra Srbiju, svake godine na po nekoliko letnjih meseci dolazi u nju i oseća bliskost sa njom u toj meri da može da zamisli sebe da dođe i ostane da živi u Srbiji za stalno. Dakle, njegova pozicija je pozicija Drugog u vlastitoj sredini i ta pozicija se ne menja ni po njegovom dolasku u Srbiju. On u Srbiji nije svojim humanitarnim i alternativno umetničkim radom automatski postao „jedan od nas“, Srbin, ako ne po krvi i poreklu ono po izboru po srodnosti, po „srcu* i duši“. On ostaje američka drugost u drugoj sredini, drugost američke kulture u kulturnom miljeu koje vidi kao okruženje daleko manje korumpirano ili otuđeno od onoga što doživljava kao žižu same humanosti, od neposredne emocionalnosti, iskrenosti i prijateljstva. U tom smislu Džo Mama je srodan, recimo alterglobalistima i klasičnoj nju ejdž kritici savremene zapadne civilizacije.
Ako Džou Mami ne smeta siromaštvo ili tehnološko kašnjenje u odnosu na sredinu iz koje dolazi, ostaje pitanje da li mu smeta svakodnevno emitovanje negativnih emocija, tragično ratno nasleđe, ksenofobija i međuetnička mržnja, koju ispoljavaju pripadnici naroda sa kojim oseća intenzivnu bliskost? O tome nema mnogo pomena u dokumentarcu Sonje Blagojević. Tek u dve usputne i pomalo digresivne rečenice Džo Mama u Srbiji najpre konstatuje jako prisustvo nacionalizma, a odmah potom i isto takvu „reakcionarnost“ (termin se objašnjava kao vrsta isključive reakcije na nacionalizam). Njemu se takva situacija generalno ne sviđa, on apeluje na prevazilaženje podela, ne upuštajući se u to na čemu je ta podela zasnovana i šta koje opredeljenje sadrži i znači. Da li se Džo Mama prihvata kao jedan od nas, kao „dobri Amerikanac“, Amerikanac koji je shvatio istinu o Srbima ili kao osećajan i human mladi čovek koji bez ikakvog interesa provodi svoje vreme u Srbiji, putujući od Beograda i zapadne Srbije do severnog, srpskog dela Kosovske Mitrovice, družeći se s decom i uveseljavajući ih kao jedan od njih? Bez sumnje, ima i jednog i drugog motiva.

betonbr44_cement
Moj drug Srbija je topao i nepretenciozan film koji se trudi da prikaže lepšu stranu stvarnosti tamo gde je stvarnost sve samo ne lepa i lagodna za one koji je žive, za srpske izbeglice na severu Kosova koji su ostali bez svojih domova, rođaka, komšija i bez svoje prošlosti. Ipak, ovaj film okamenjuje sliku koju Srbija ima o sebi samoj. To je slika Srbije kao otvorene, gostoprimljive, srdačne sredine, prirodno ksenofilne sredine, kojoj je sve zlo koje ju je snašlo došlo spolja, kao nešto nametnuto i strano, u čemu, kako se autorecepcijski čini, nije bilo nimalo lične odgovornosti i inicijatorskog učešća. I sam stranac koji to nije, Džo Mama, klovn-amater, prihvata takvu matricu srpske kulture, opšte veselje u Guči, pleh muzika, turbo-folk, ispraćaji u vojsku sa „četničkom“ popevkom, imperativno rakijanje protiv kojeg kao gost nema ništa. Takva kultura je nešto egzotično i drugo i nešto što ne ukida, ili ne dovodi u pitanje, utisak gosta o ljudskoj prirodi, izvornoj ili nekorumpiranoj, na koju je naišao u Srbiji, već ga, naprotiv, učvršćuje.
Most na Ibru nije pređen, tačnije, ne prelazi se da bi se družilo sa albanskom decom, posećuju se seoske sredine u Srbiji, odavno desetkovane i osuđene na odumiranje i kvaziurbanu ironijsku pogrdu. To ne znači da je dokumentarac Sonje Blagojević propagandna „smicalica“ srpske strane, jer on svakako ima primarnu nameru da progovori o žonglerima i deci, o snazi i plemenitosti zabavljačkih performansa i o druženju koje ne priznaje nacionalne i kulturne granice. To je film koji ne zadire u uzroke i ne skenira rane; on traži da se ide dalje sa tim neželjenim prtljagom koji nam je natovaren. Osećamo da je ovaj film moguće i zgodno handkeovski instrumentalizovati kao storiju o osvešćivanju jednog pripadnika zabludele kulture, samim tim posredno kao ekranizaciju o simboličkoj ili moralnoj pobedi naše istine.
I kada se smejemo sa simpatijama gledajući kroz pogled drugog na specifičnosti naše domaće kulture, ne smemo da zaboravimo da naša kultura nije samo to, širok osmeh i zlatan zub dobrodošlice i masovnih panađura, pohvala nevinosti i Kusturičin nadrealizam kao spoj iščašenog ludila i neokrnjenog „genetskog“ humanizma. Svakako, za dokumentarac ove vrste koji za svoj podnaslov uzima geslo: „Svet u kojem je stranac prijatelj kojeg još nisi upoznao!“, pristup i slika koju film nudi je autorski adekvatan i umetnički uspeo. Za nas gledaoce koji živimo na dnu Evrope, na pragu samoizolacije i u stanju nacionalne isfrustriranosti, ovakva slika o Srbiji kao Tahitiju za Gogena ili terra novi za prve misionare, može da bude samo slika izgubljenog raja, slika prokockane šanse, ali i opasna uteha samozavaravanja.

 

betonbr44_asterisk

Srce je veoma važna metafora za Džoa Mamu. Na najčešće pitanje koje mu se postavlja u ovom filmu, koja je najveća razlika između savremene Amerike i Srbije, a samim tim zašto je on ovde i kako to da tako dobro govori srpski jezik, on odgovara jednostavno da ljudi tamo „nemaju srca“. Značajnije od izraza njegovog nesigurnog znanja srpskog jezika, koje se manifestuje u simpatičnim padežnim omaškama, jednostavnost odgovora upućuje na romantičarski bekgraund diskursa srca. Drugim rečima, lapidarnost neverbalnog umetničkog izraza Džoa Mame, saobrazan je njegovoj jednostavnoj klasifikaciji ljudi na one koji imaju i na one koji nemaju srca, odnosno idealno se uklapa u filozofiju humanističke emocionalnosti. Za ovu „filozofiju“, primarno, svi ljudi su braća ili svi ljudi su isti, a zapravo se ispoljava jako saosećanje za drugačije i udaljene kulture. Te kulture (sredine) mogu podsećati na neku od evolucionih faza koju je kultura iz koje dolazi „humani emocionalista“ već prošla, te je on u tom slučaju putnik kroz vreme, etnolog iz vremenske mašine Herberta Džordža Velsa. Druga varijanta je da putnik, odrastao i oblikovan u drugoj, razvijenijoj kulturi, sredinu u koju dolazi prepoznaje kao neku vrstu edenske društvene forme. Tu je stepen porodične i socijalne integrisanosti znatno veći, samim tim i briga za pojedinca i nadzor nad njim. Neuporedivo je veći i stepen manifestacije „prirodnosti“, tj. ljudskog ponašanja nepropuštenog kroz restriktivne filtere edukacije i socijalnih normi.

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.