Beton br.141
Sreda 29. januar 2014.
Piše: Goran Cvetković

TUŽNA MINISTARKA

Gospođa ministarka Branislava Nušića u režiji Radoslava Milenkovića

premijera u Srpskom narodnom pozorištu, Novi Sad, petak 24. januar 2013.

 

 

 

 

Ne znam ni sam koja mi je po redu ova Ministarka po Nušićevoj možda najigranijoj komediji koju sam za života gledao. Još se sećam one kultne iz Narodnog pozorišta u Beogradu, sa slavnom Ljubinkom Bobić i Mirkom Miloradovićem, koju dok sam gledao, doduše u njenoj silaznoj liniji, već sam i tada razmišljao: šta treba uraditi da to postane relevantno pozorište i da se ispuni Nušićeva želja, da se dobije taj famozni, zagonetni žanr – komedija naravi? Otkrio sam već tada početkom 70-tih godina prošlog veka, kao reditelj početnik i student režije da predstava koja se pravi po tekstu komedije Branislava Nušića Gospođa ministarka, mora da ima pre svega posebnu, darovitu, duhovitu, virtuoznu, posebno i radikalno otkačenu glumicu za naslovnu ulogu – Živku Ministarku. Priznajem – od Dušana Jovanovića do Raleta Milenkovića, uzimajući u obzir Olivera Frljića, Milicu Kralj i Milenka Maričića – nikome se nije posrećilo da nađe takvu glumicu, koja bi se mogla meriti sa L'enfant terrible-om beogradskog pozorišta, čudotvornom Bobom – Ljubinkom Bobić. Svi kažu da je Nušić pisao tu komediju za Žanku Stokić i pričaju se bajke o tom izvođenju, ali nisam bio svedok te davne istorije. Ali za Bobu sam siguran – gledao sam. Sve što je ona radila na sceni, čak i frfljajući tekst poslednjih godina, bilo je tačno to što treba, ni manje ni više od onoga što je Nušić napisao. Ona je bila i spretna i nespretna, i alava na vlast i skromna, i brza na delu i spora na zaključivanju i opora i slatka i bezobrazna i trezvena.

 

1_388557_gospodja-ministarka--mira-stupica-milan-ajvaz-npbg-1141958_ff

                                                                  Ljubinka Bobić u ulozi Živke Ministarke 

 

Gledao sam i predstave Gorčina Stojanovića i Jagoša Markovića, u kojima je bilo i pokušaja da se komad približi današnjim iskustvima, ali sve je to bilo uzalud. Nema Nušića bez tog nekog specifičnog iskustva koje se stiče na beogradskoj kaldrmi i po kafanama s živom muzikom, gde se ogovara i prepričavaju se vicevi uz bekrijanje do zore – pa tako godinama. To nisu završene i savršene priče i storije, scene i karakteri – sve to proleće pored vas i oslanja se na neka polusećanja i poluiskustva, preživljena i potvrđena blesavim kalamburima grada-kasabe, grada-velegrada, Beograda sa starih fotografija, koji je ostao u tragovima kod stanovnika, koji ga nose u sebi kao tajni beleg zajedničkog, neponovljivog iskustva. To je mogao da oseti Aleksandar Popović, koji je na neki volšeban način nasledio Nušića i utkao ga u dalje tokove gradskog iskustva i dao mu posebnu novu i savremenu boju začudnog balkanizma, kao bolesti i kao leka, kao eliksira života na margini.

 

Osnovna greška svih novijih predstava Ministarke koje sam gledao je u tome što se na početku lik Živke, buduće ministarke, uglavnom prikazuje kao da je potpuni autsajder – do primitivizma, a kasnije ona postaje svetska dama, dok na samom kraju počinje da žali za izgubljenom pozicijom koja je na početku trezveno najavljena kao ničim zaslužena. Zapravo, Nušić nju ne sažaljeva kad padne s vlasti, nego dok je ministarka – tu se on brine za njen zdrav razum i pušta je da pada iz greške u grešku, do samog apsurda, do ideje da uda svoju već udatu kćerku za pogodnijeg muža od onog koga već ima. Ili da uzme plaćenog ljubavnika. Da se ponaša prema bliskoj i daljoj rodbijnio kao neka faraonka. Sve je to žalosno smešno i Nušić daje mogućnosti rasnoj komičarki da te detalje razigra do maksimuma. Kad Živka, zbog javnog skandala u novinama, padne sa fiktivne vlasti, kad njen muž mora da podnese ostavku, u svojoj žalosti ona postaje smešna. Tu je Ljubinka Bobić bila velika u svojoj sitnoj histeriji, pa replika koju kaže direktno publici: Šta se vi tu smejete?, ima smisla jer se publika zaista smeje njenom padu, te dolazi do neke vrste kontrakatarze – ključnog učinka komedije naravi. U predstavama Ministarke koje sam gledao skorijih godina niko se u publici ne smeje toj poslednjoj sceni, tako da tekst ispada besmislen. To je zato što reditelji saosećaju sa Živkom u njenom padu sa pozicije vlasti. U predstavi Radoslava Milenkovića, tu dolazi i do dramskog akcenta – duboka tuga ovladava celim pozorištem.

 

Gospodja-Ministarka-SCREEN-2

                           Scena iz predstave SNP-a "Gospođa ministarka": www.snp.org.rs

 

Pored naravno, pitanja komediografskog ključa koji je kod Nušića uvek vrlo problematičan – ostaje pitanje dometa njegovih dela. Ipak je to pozorišna poslatica i kasa štih, mnogo više nego velika dramaturgija. Naročito Ministarka ima grdnih dramaturških problema: nema glavnog sukoba, scene se ređaju priličnmo proizvoiljno, karakteri se ne razvijaju, nesrazmera tempa i ritma u pojedinim delovima komedije... Reditelj Milenković odlučio je da uvede reda u te dramaturške greške Nušića i umnogome je to uspeo time što je u centar komada postavio oštar sukob Živke Ministarke i njenog zeta Čede Uroševića, osrednjeg činovnika, neambicioznog lezilebovića i lokalnog spadala. Jugoslav Krajinov odbranio je tu tezu odličnom igrom i dokazao da može da se nosi sa bilo kojim likom i da ga odigra kao da je glavni. Jedan sasvim beznačajan lik u komadu, postao je u ovoj predstavi lik broj dva po značaju, lik služavke Anke u interpretraciji Sanje Ristić Krajinov. Ona je, pošto joj je dodata slovačka nacionalnost i iskvareni govorni jezik, uz veliki komičarski angažman i šarm, postala svetla tačka svake scene u kojoj učestvuje. Zatim je tu i Ujka Vasa, odlični Aleksandar Gajin, koji je čuda pravio od svoje uloge porodičnog aranžera susreta i neuspelih poslova. Ostali likovi – porodica u toj velikoj sceni – bili su tipizirani i povremeno šarmantni.

 

Osnovna šteta za predstavu bila je što glavnu ulogu igra Lidija Stevanović koja nije ni komičarka ni glumica koja ima toliko lične harizme da bi ostvarila sve obrte ove složene uloge. Mučila se sa svakom situacijom i nigde nije pogodila karakter, stil i žanr. Glavni sukob: pokušaj rastave braka kćerke i njena ponovna – bolja udaja, plasirana je u njenoj interpretaciji sasvim prozaično, bez imalo začudnosti i umnogome opteretila komad običnošću i neduhovitošću. Pa tako redom, svaka scena bila je sve slabija do samog melodramskog kraja predstave. Nisu joj pomogli ni fascinantni kostimi Jasne Badnjarević, koji su svojom razigranošću krojeva i boja doneli savršenu i posebnu estetiku. Možda su kostimi bili najbolji deo predstave Gospođa ministarka Srpskog narodnog pozorišta. Toliko.

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.