Beton br.141
Subota 10. maj 2014.
Piše: Saša Ćirić

TU KMETOVI NISU RADI KAVZI

KARAOKE OBRAČUN

Muzička matrica, Bob Marley: Get Up Stend Up

Peti stalež (The fifth estate), 2013., film Bila Kondona (Bill Condon)

 

      Peti stalež nije film o Džulijanu Asanžu, već o Vikiliksu (Wikileaks), ali dat iz perspektive Danijela Domscheit-Berga, Asanžovog najbližeg saradnika u prve tri godine postojanja Vikiliksa, autora knjige Inside WikiLeaks: My Time with Julian Assange at the World's Most Dangerous Website, koja je poslužila kao predložak za scenario ovog filma. Kako je u filmu prikazano, Asanž je sa Bergom na jedan grub i autokratski način prekinuo kontakte tokom jula 2010., kada se na sajtu Vikiliksa našlo 76.000 vojnih izveštaja iz rata u Avganistanu 2004-2010, koje im je dostavio vojni analitičar Bredli Mening. Iako se reditelj Bil Kondon za scenario poslužio još jednom knjigom autora Dejvida Lija i Luka Hardinga WikiLeaks: Inside Julian Assange's War on Secrecy, ova perspektiva pogleda sa strane, ili insajderskog pogleda najbližeg saradnika ostala je presudna za film Peti stalež. Takva narativna postavka dala je dve ključne posledice: filmski lik Asanža je gurnut u drugi plan, ostavši nedostupan i delimično zagonetan, dok je delovanje Vikiliksa problematizovano i to upravo iz ugla argumentacije koju u filmu nudi Danijel Berg.
  the-fifth-estate-feature    
Nema gumice za curenje istine

  Fenomen Vikiliks ima dva nivoa: tehnološki i žurnalistički. Prvi nivo nas podseća da je Vikiliks platforma koja omogućava da se objave dokumenti a da se ne uđe u trag njihovom autoru ili, još važnije, onome ko ih je dostavio. Drugi nivo potencira slobodno širenje informacija od javnog značaja, čime se maksimalno širi osnova koncepta informisanja, štaviše sama dokumentarna građa od koje nastaju vesti biva dostupna svima. Vikiliks strategija teži tome da stvori insajdere i ohrabrujući ih da podele sa javnošću informacije od javnog značaja tako što će se garantovati i obezbediti njihova anonimnost. Kontekstualno gledano, i u tome je Vikiliks revolucionaran iskorak (pri čemu pojam revolucije treba shvatiti dvojako: i kao radikalna novina i kao opasna sistemska subverzija), Vikiliks platforma je borbeni odgovor radikalne demokratije na represivno delovanje države i njenih tajnih službi. Vikiliks je razgolitio bolno mesto submisivnog položaja medija u savremenim demokratijama: veliki medijski sistemi su sluškinje države, političkih oligarhija (na vlasti i u opoziciji) i korporativnih gazdi. Bilo da je reč o tzv. nacionalnom i državnom interesu, strahu od gubitka posla (posebno uredničkog), brizi za tiraž ili oglašivače, ili žudnji za profitom medijskih kapitalista, u izveštavanju medija postoje barijere i crvene linije koje se ne prelaze. Sa druge strane, Vikiliks je razorio koncept tajne: državne i poslovne tajne, odnosno poverljivih dokumenata koji „po prirodi stvari“ ili zakonskih odredbi ne mogu biti stavljeni na uvid javnosti niti dostupni medijima i naučnim istraživačima, što u bitnom smislu ograničava znanje svakog od nas o tome šta se dešava, ko povlači koje konce i u čijem interesu to radi. Polje savremene demokratije je limitirano tajnom a horizont saznanja zastrt nagađanjima i fabrikovanim glasinama, koje se logično javljaju kada postoji jaka potreba ali ne i legalan način da se doznaju neke važne stvari.
  Asanža i Vikilks su predstavnici američke države upoređivali sa teroristima, govoreći da je nedopustivo objavljivanje vladinih dokumenata zapravo „krađa poverljivih informacija“ a njihovo širenje – „zločin“. Zgodno je videti Asanža kao elektronskog Bin Ladena. Vikiliks jeste oblik subverzivnih protivmera za kojima posežu oni koji su svesni da su neuporedivo slabiji od svojih protivnika, ali čiji im metod i efekat delovanja može naneti ozbiljnu štetu. Bombaši samoubice, kao nekad japanske kamikaze, čineći od vlastitog tela kiborg mašinu za masovno ubistvo, koriste gerilske metode borbe umesto konvencionalnog rata s ciljem da zastraše i učine svakodnevicu bezbednosno neizvesnom. Asanž koristi takođe gerilsku taktiku takođe iz pozicije socijalnog autsajdera i takođe sa ciljem da postigne efekat koji konvencionalnim, pa ako hoćete i sasvim moralnim, načinom rada ne bi mogao postići. Međutim, i tu je suštinska razlika između onih koji raznose sebe i onih koji demaskiraju tajnu, krajnji cilj za koji se zalaže Vikiliks jeste liberalan i demokratski: vladavina naroda i ograničavanje (sve)moći države, odnosno utopijski: permanentna građanska kontrola rada državnih organa i poslovanja korporacija. Još nešto deluje upitno, možda utopijski, u korenu Asanžove strateške vizije, to je optimistički koncept ljudske prirode. Vikiliks potencira veru da na ovom svetu ima dovoljno slobodnih i hrabrih ljudi koji nisu zastrašeni zakonima ili korumpirani komforom, dovoljno moralnih i demokratski strastvenih ljudi koji su spremni da rizikuju, pa i da se žrtvuju (ni Vikiliks anonimnost nije neprobojna), da bi neka zastrašujuća ili tragična istina izbila na videlo. I samog Asanža u tom smislu treba videti kao mučenika-revolucionara istinske demokratije.
Assange_Speaks_to_media_at_embassy-e1345490040794 (1)  
Cenzura odgovornosti i odgovornost cenzure

  Kondonov film jednako afirmiše koliko i problematizuje učinak Vikiliksa i ličnost Džulijana Asanža. Osnovni motiv za prekid saradnje Asanža i Berga bila je dilema koja se javila tokom objavljivanaj velikog broja dokumenata dobijenih od Meninga: zaštiti izvor informacija ili objaviti sve dokumente bez ikakve redakture. Berg je prikazan kao skrupulozan i odgovoran, Asanž kao revolucionarni fanatik. Ova dilema, ili kontradikcija sažima problem delovanja Vikiliksa u oba smisla: novinarskom i bezbednosnom. Objavljivanje američkih dokumenata bez redakture ugrozilo bi delovanje američke špijunske mreže na terenu diljem sveta, dok bi redaktura predstavljala kršenje jednog od osnovnih principa Vikiliksa i uvođenje uredničke subjektivne procene u to šta treba objaviti, odnosno koji deo dokumenta učiniti nedostupnim za javnost. Reklo bi se da je Kondonov film na Bergovoj strani: postoje granice koje ni Vikiliks u svom delovanju ne sme da prekorači, to su životi ljudi koji mogu biti ugroženi objavljivanjem dokumenata. Preispitivanje delovanja američkih obaveštajnih službi, kao i američke spoljne politike u ovom filmu je izostala. Čak se ni lik Asanža ne zanima preterano za tu temu: kao da je dovoljno otkriti dokumente koji belodano pokazuju zloupotrebe, nasilje i zločine američke vojske pa da se ono pod pritiskom medija i tzv. međunarodne zajednice/javnosti okonča – ali, šta ćemo sa neoimperijalnom američkom politikom koja se ne menja, kao i sa geopolitičkom logikom sile velikih sila koja nije prestala da postoji padom Berlinskog zida i koja na primeru Ukrajine pokazuje i svoje licemerje i svoju nemoć? U tom smislu, film je smušeno nedorečen i naivan. Mediji, kao nekada književnost, ne mogu samo prikazivati stvarnost, već se moraju baviti i njenim tumačenjem. To: a) širom otvara vrata subjektivnoj redakturi, štaviše zahteva je, i vodi 2) zauzimanju vrednosnog, da ne kažem ideološkog stanovišta koje obrazuje platformu za tumačenje događaja. Savršena neutralnost, kao ni optimalna univerzalnost ne postoji, mada postoje uže ili šire platforme, one koje su ideološki rigidne i isključive i one tolerantnije i ideološki hibridnije.
  Odabrana perspektiva, insajderski pogled odbačenog najbližeg saradnika dolazi do izražaja u oblikovanju lika Džulijana Asanža. Iz insajderskog svedočenja, povlašćenog i navodno autentičnog, Asanžov lik dobija neku patološku senku: on je paranoičan, mada često s pravom, s traumatičnim detinjstvom koje ga u odnosu na druge ljude čini hladnim i distanciranim, ali i sklon manipulacijama i obmanama, što na psihološkom planu ruši etiku postavke i delovanja Vikiliksa na planu informacijskog rata za demokratiju. Štaviše, na samom kraju filma, u pretposlednjoj sceni kada u praznom kafiću razgovaraju oterani Berg i urednik Gardijana Nik Dejvis, novina koje su uz Njujork Tajms i Špigl je objavila izbor Ratnih dnevnika američke vojske u svom specijalnom dodatku na 14 strana, poentira se da je Asanž privatizovao projekat Vikiliks, učinivši da on sam bude u centru pažnje. Sa te strane, razumljivo je da Asanž i njegove pristalice i poštovaoci ne mogu biti zadovoljni načinom na koji je predstavljen u filmu. Ipak, Asanžova ocena da je reč o anti-Vikiliks filmu ne stoji, ne samo zbog patetičnog finala filma Peti stalež gde pomenuti urednik Gardijana uz short cuts slike arapskog proleća i masovnih protesta u svetu ističe važnost medijskog prodora Vikiliksa, preteći svetskim moćnicima informacijskom moći kojom mediji raspolažu.
    Film je osrednji kao biografski pokušaj koji robuje svom potencijalno pristrasnom predlošku i iskošenoj narativnoj perspektivi, ali još više pada pod teretom odsustva hrabrosti da neka pitanja dosledno razvije do kraja, kao što je reč o prirodi delovanja američke administracije ili funkcionisanja savremenih mejn strim medija.  
Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.