Na kraju romana Pas i kontrabas narator Filip Isaković, kontrabasista, domogavši se uslovne slobode u Đenovi, tokom nastupa sa tamnoputim muzičarima iz Timbuktua pomišlja, ako se ikada vrati u Beograd i odluči da nastupi kao muzičar, da će nalik Majlsu Dejvisu, „motherfuckeru iz East St. Louisa“, svirati leđima okrenut publici. I ostaće tako okrenut, u svojevrsnom protestu i nadahnuću, „sve dok psi budu pitomi, a iz duše kontrabasa se bude čuo moj džez“.

 

No „slučaj komedijant“ je instalirao drugačiji scenario i onaj ko je obznanio Noć Republike, u kojoj se ne nazire jutarnje videlo, prihvatio je da bude laureat nagrade koju je pre deset godina bojkotovao. Suočio se sa žirijem, medijima i publikom na ovoj „čudnovatoj pozornici“, dakle nastupio je sučelice, ili licem u lice, ili, najtačnije, anfasom prema objektivima kamera i foto-aparata.

 

Ali psi, oni što proždiru bogohulne knjige i predaju ih purgativnom ognju, ovde nikad nisu pitomi. Štaviše, horski lavež, umnožen rotacijom štampe u desetine hiljade optužujućih pamfleta, podigao se dan pred dodelu NIN-ove nagrade, vabeći nove laveže i kevtanja, koja nisu izostala i koja ne prestaju nedeljama nakon što je nagrada uručena.

 

O čemu poje ovaj ubogi arlauk koji se kao eho pronosi iz jednog do drugog studija javnog servisa, od radijskog do televizijskog i obratno, i od nefiltrirane gostoljubivosti društvenih mreža do investigativnog novinarstva tabloida?

 

O strahu, gluposti i nečistoj savesti poje.

 

Za neupućene i nepažljive akteri su: bojkotaši NIN-ove nagrade, njihovi advokati i pomagači, NIN-ov žiri, laureat i njegov roman Pas i kontrabas. Zaplet kreće bočno: bojkotaši napadaju nestručnost žirija, rasplet dolazi preuranjeno (praecox): advokati bojkotaša osporavaju nagradu a pomagači kinje laureata. Kraj je otvoren, zapravo radnja i dalje traje. Institucionalni voajeri suzdržano kibicuju, bojkotaši se šire, koliko mogu (pauci bi da svojom mrežom premreže svet). Oni dosad zaptiveni se srećno autuju, političari se zablenuli u bojkot ili protiv njega, a javnost odavno forsira dremež.

 

Sledi razrada „političke pozadine“ ili ideološkog bagaža književnog bojkota i napada na NIN-ovu nagradu i njenog najnovijeg laureata.

 

Da je reč o kritičarskom neiskustvu, nekompetenciji ili sumnjivom ukusu ovogodišnjeg žirija, teško da bi se iko sem izostavljenih autora oglasio.

 

Pogledajmo poslednje desetleće: 2010. tek su retki ukazivali na sukob interesa dvojice članova žirija, od kojih je jedan, predsednik, Vasa Pavković, bio urednik nagrađenog romana Gordane Ćirjanić, Ono što oduvek želiš, izdanje Narodne knjige, iako je u završnom glasanju svoj glas podario drugom romanu (ranijeg autora Narodne knjige). Retko ko se usprotivio katastrofalnim promašajima da se nagrade Arzamas Ivane Dimić (2016) i Tai Gorana Gocića (2013) (gle koincidencije, autorke koja će kasnije potpisati Apel intelektualaca o Kosovu i autora čestog gosta na Mećavniku). Retko ko je pisao o prosečnosti ostvarenja Islednik ili Kuća sećanja i zaborava. Ili Velikog rata, stereotipne proze nastale u osvit velikog jubileja. Niti je iko digao glas zbog „drskosti“ autora Luzitanije da se lik majora Gavrilovića, branitelja Beograda 1915. povuče sa položaja i spase živote svojih vojnika. Odnosno prozvao žiri zbog novog promašaja da se umesto romanu Uhvati zeca Lane Bastašić dodeli nagrada kvaziprozaisti Vladimiru Tabaševiću.

 

U celoj dekadi tek jedna pronicljiva odluka da se 2011. nagradi poetička inovacija Bernardijeve sobe Slobodane Tišme (dozvoljavam da neko drugi može da vidi da ih bilo više, još jedna ili dve, ne više od toga). I nijedan masovni bojkot zbog nejasnih kriterijuma po kojima redakcija NIN-a bira članove NIN-ovog žirija, nijedna medijska kampanja zbog toga što članovi žirija „nagrade književne kritike za najbolji roman godine“: (više ili manje) ne pišu književnu kritiku, ne poznaju savremeni roman, dive se delima pop i palp literature, omalovažavaju dela autorki, kratkovidi su ili ignorantni za nove poetike ili padaju ničice pred tragičkom sudbinom naciona i drugim kolektivnim udesima i gadostima.

 

Paradoks ili ne, žiri sumnjivih kompetencija izabrao je roman Pas i kontrabas koji spada u najbolje romane koji su dobili NIN-ovu nagradu od 2000.-te godine do danas.

 

Ako niste znali, otkriće vam u Kuriru Igor Perišić, teoretičar književnosti, da je „Saša Ilić novi Ratko Mladić“. Malo sam zbunjen: da li to u Kuriru prihvataju tvrdnju da je biti Ratko Mladić nešto nepobitno loše? Ispada da su se i tabloidi pokvarili (moj naslov za ovaj članak: Saša Ilić pokvario tabloid).

 

Vratimo se „ogorčenom“ stručnjaku (ovo ogorčen Kurir je sam metnuo u nadnaslov članka). Kako „promocija ove vrste poetike i ideologije, u negativnom odrazu“ Sašu Ilića preobražava u komandanta vojske RS? Da čujemo naučnog saradnika Instituta za književnost i umetnost u Beogradu i bivšeg predsednika Srpskog književnog društva: „On (S. I., ne R. M., prim. a.) vrši diskurzivnu pripremu novih ratova na ovim prostorima, kako bi napunio džepove onih koji bi, 25 godina posle završetka ratova i dalje da nas mire“. Eto teorijske alhemijske formule: kada evociraš ratne zločine, recimo u romanu Pas i kontrabas zločin na Korićanskim stenama, za koje su odgovorne jedinice Ratka Mladića, ti u stvari pripremaš svoje čitaoce za nove ratove. Jer, književni teoretičar Perišić otkriva paklenu zaveru NIN-ovog žirija i laureata: postoji formular za dobijanje NIN-ove nagrade „Mora se slediti politika denacifikacije i kulturne dekontaminacije, prostim prepisivanjem nemačkog glavnog kulturnog toka“.

 

Takođe, najuži izbor pokazuje drugu tačku ideološke agende rada ovogodišnjeg NIN-ovog žirija jer u tom izboru „sve pršti od jugoslavštine i partizanštine“. Što ne samo da je bljak i fuj, nego je za naučnog kolaboracionistu Perišića „besmisleno“: „jer se neprestano izmišlja neki nepostojeći fašizam, kako bi se stvorio imaginarni neprijatelj“. Da sam na mestu Gorana Davidovića Firera, Miše Vacića, Šešelja i ostalih, iskreno bih se uvredio.

 

„Ma koliko čudno zvučalo, bez antifašizma nema ni fašizma“. Maestralno. Biti antifašista danas, kada fašizma nema ni od korova, znači prizivati i stvarati fašizam. Dakle, antifašisti su odgovorni za nastanak fašizma, jer pošteni fašisti ne bi ni imali potrebe da se autuju, poput nepristrasnog mada ogorčenog teoretičara Perišića, jer bi država ionako sve što treba uradila umesto njih. Kad bolje razmislim, ima tu nekog đavola.

 

A razume se, antifašizam se forsira „da bi se napunili levi fondovi“. Ali ne samo s tim ciljem. Neka pripaze domaće službe: Ilić, Saša radi u sprezi sa Hemonom, Aleksandrom da se ukine Srpska, Republika. Nije jasno kako je teoretičar Perišić došao u posed ovog krucijalnog uvida, ali treba mu verovati na reč.

 

Kažu ljudi da je collaborateur Perišić nekoć bio levičar. Pa šta, ima levičara kojima se u jednom trenutku smuči jugoslavština i partizanština. Radioaktivnost srpske sredine je tako posle Ćirjakovića, Bazdulja i Tabaševića odnela novu žrtvu. Slava im.

 

U igrokazu su razotkriveni levi (antiratni) profiteri, izazivači novih ratova evokacijom dokazanih ratnih zločina, ergo novi Ratkoi Mladići, i negatori, ali ne genocida u Srebrenici, već Republike Srpske.

 

Stani malo, ako je Ilić novi Mladić a Mladić je krvavi utemeljitelj Republike Srpske, kako sad to da Saša Ilić-Mladić radi na rušenju Republike Srpske?

 

Pošto nas je službenik-collaborateur Perišić zabavio na kratko, vratimo se tamnom jezgru naših dana i, gle, novog psećeg veka. Službenik Perišić nažalost nije usamljeni pojedinac inficiran PTSP-korona virusom koji obično zahvati domaću kritičku inteligenciju kad se ova zaželi malo medijskog publiciteta, zavičajne krvi i tla i „zraka! I mleka! I bele jutarnje rose“.

 

Ovu hranljivu tvar svojom rukom bojkotašima obezbeđuje Kecmanović, Vladimir, u fotelji urednika kulturno-umetničkog programa RTS-a, kobajagi izabran po najvišim i najtransparentnijim kriterijumima koje zahteva od redakcije NIN-a. No, i ovaj literarni mediokritet i agresivni arivista, tek je simptom autističke i revizionističke devijacije srpskog kulturnog mejnstrima u kome ruku pod ruku, strojev korak pred strojev korak, nastupa kulturni establišment, nepodnošljivo isti pod demokratama i naprednjacima.

 

Ne treba da vas zavara očigledan stranački sukob titana, opozicionih i režimskih: njihova duša satkana je od istog tkiva, od istog prediva. De la même farine, rekao bi Kiš. Nije ovde reč o tome kakav je roman Saše Ilića, njegovu vrednost ne osporavaju ni službenik Perišić ni bojkotaš Marojević, naprotiv, ističu je. Nije čak reč ni o tome, da parafraziram Močnika, koliko „angažovanosti“ estetika romana može da podnese a da ne postane pamflet. Jer se o odnosu idejne tendencije i naracije može govoriti u svim proznim knjigama Saše Ilića, pa i u ovoj, najsloženijoj i najboljoj, što će biti predmet posebnog prikaza.

 

Ali ne beru gajle ogorčeni teoretičar Perišić, zastavnik Kecmanović na privremenoj otkomandi u televiziji ili profesor Jerkov tankoćutno uznemiren svinjama i naturalizmom u nagrađenom Ilićevom romanu... Baš briga sve one ravnodušne kibicere sa Instituta i fakulteta za ovu književnost koja iritira malograđane i kolaboracioniste – one koji ismevaju antifašizam i jugoslovensku ideju. Ne vide da treba da budu još uznemireniji i da na vreme pozovu i snajku i Ciju (CIA-e). Roman Pas i kontrabas ide znatno dalje od terapeutske evokacije srca tame prošlosti, represivne, autoritarne, velikosrpske, kolonijalističke, revanšističke, zločinačke... Priziva internacionalnu klasnu solidarnost i poziva na revoluciju, onu koja se mora odviti u nama i onu opštu, za sve prezrene na svetu.

 

A između stalne evokacije i utopijske budućnosti i dalje, kao i pre 14 godina, stoji imperativ promene kulturnog modela i projekat betoniranja proklete avlije, posao koji kao da se nije makao sa početne tačke.

 

Ovde psi neće postati sasvim pitomi – ni džez ne sme smanjiti broj obrtaja niti gudalom prevući svoju poslednju stvar.