Beton br.141
Utorak 10. januar 2017.
Piše: Aleksandar Novaković

TRANZICIONI BLUES

Toni Erdman, režija i scenario: Maren Ade

 


Treći dugometražni film Maren Ade, nemačke rediteljke srednje generacije (1976), privukao je veliku pažnju evropske filmske publike. Iako mu je ispred nosa pobegla Zlatna palma u Kanu (dobio ju je Ken Louč za ostvarenje Ja, Danijel Blejk), Erdman je na dodeli „evropskih Oskara“ (Evropska filmska nagrada) u poljskom gradu Vroclavu, u decembru prošle godine, dobio nagrade za najbolji film, najbolju režiju, najbolju glumicu (Nemica Sandra Huler) i najboljeg glumca (Austrijanac Peter Simonišek). Ovaj tour de force rediteljke i scenaristkinje Maren Ade nije promakao ni beogradskoj publici koja je imala priliku da Tonija Erdmana gleda kako na Festivalu autorskog filma, tako i za vreme novogodišnjih praznika, na državnoj televiziji. Ovaj film nije iznenadio neke domaće gledaoce zbog toga što pripada nemačkoj kinematografiji koja je u usponu poslednjih petnaest godina, već zbog činjenice da ne odgovara stereotipu o Nemcima kao neduhovitom narodu. Naprotiv, u pitanju je dobra komedija sa snažnom satiričnom i, samim tim, angažovanom crtom.

Fabula filma Toni Erdman je jednostavna: Vinfrid (Simonišek) je duhoviti nastavnik klavira kojem nedostaje njegova ćerka Ines (Huler), poslovna žena u drugoj polovini tridesetih koja je stalno na službenim putovanjima. Vinfred odlučuje da iznenadi ćerku i poseti je u Bukureštu, gde Ines radi. Da je, kako je to definisala ćerka „ne bi brukao“ po promocijama, koktel-partijima, brančovima i drugim snobovskim svetkovinama, Vinfred se sakriva ispod poluprovidnog identiteta Tonija Erdmana,  life coacha, tj. ličnog gurua za džet set. U skladu s ulogom, Vinfred iznajmljuje limuzinu, šakom i kapom deli svoje vizit-karte, časti ćerkine prijateljice šampanjcem i, da bi dao sebi malo modernosti, pohodi elitne noćne klubove Bukurešta s bizarnom perikom na glavi koja mu daje imidž našeg pokojnog treš-sineaste, pisca i automehaničara Radomira Belaćevića, ukrštenog s američkim piscem Čarlsom Bukovskim. Tu i tamo, da bi sablaznio blazirani svet oko sebe, Vinfrid izmišlja bizarne priče: npr. da je on naftaški magnat, ambasador Nemačke, tester uskršnjih jaja (u koje mnogi poveruju), a zatim, kad stekne njihovu pažnju, vadi lažne prednje zube iz vilice što izaziva potpuni odijum sagovornika, pogotovo njegove večito zabrinute i emotivno otuđene ćerke koja želi da mu što pre vidi leđa.


toni-erdmann-5-rcm0x1920u


SUBVERZIVNI TATA


Vinfrid je, na prvi pogled, samo šaljivdžija koji želi da upozna ćerku koja se otuđila od njega i jednom godišnje odlazi u Nemačku na dan-dva. Ali, u komunikaciji s Inesinim poslovnim partnerima on ispoljava satiričnu oštricu, jer se ponaša nonšalantno i drsko, bez imalo uvažavanja prema njihovim titulama. Da je njegov stav istovremeno i ideološki, objašnjava sama Ines kad ga naziva „zelenim“ i „čovekom koji živi u prošlosti“, što znači da se on nije odrekao starih ideala i da je i dalje duboko kritičan prema neoliberalnom kapitalizmu. Privremeno nastanjen u ćerkinom stanu, on vidi drastičnu razliku između bogatih i siromašnih u Rumuniji, koja je oličena u visokim limenim zidovima koji odvajaju bogataške kvartove Bukurešta od čatrlja siromašnih, darežljiv je i toplo i spontano razgovara s tzv. “običnim svetom”.


Ono što je srž problema u odnosu oca i ćerke je, zapravo, sam Inesin posao: ona u ime multinacionalne korporacije planski otpušta radnike koji se smatraju za „tehnološki višak“ u Rumuniji, Kini, Indoneziji, Singapuru. Ponovo upoznajući svoju ćerku, koja je za njega, koliko do juče, bila vesela i simpatična devojčica, stari nastavnik klavira shvata da pred sobom ima prerano ostarelu, nervoznu, bolesno ambicioznu i samoživu osobu, koja (kao i svi iz njenog poslovnog okruženja) rekreativno koristi kokain i gazi preko leševa da bi stigla do cilja koji ni njoj više nije jasan. Imućna, s velikim portfoliom, Ines nema potrebe da radi svoj posao. Ona je u igri radi igre same, kao i radi moći koja joj omogućava da, recimo, posmatra rumunskog biznismena koji, da bi je odobrovoljio, bez ikakvog objašnjenja otpušta svog radnika. I tu se vidi prava suština odnosa između nemačkih i drugih zapadnajačkih biznismena s jedne, i mizerno plaćenih radnika iz zemalja Istočne Evrope s druge strane. Reč je o neokolonijalnom odnosu koji se maskira frazama: „razvoj“, „restruktuiranje“, „štednja“, „izvodljivost“, „kurentnost na tržištu“. Ines ne radi svoj posao samo zbog toga što „izvršava naređenja“. Ona je postala svoj posao. U sceni u kojoj Ines, nezadovoljna masažom u spa-centru, traži da maserka koja je „mazila a ne masirala“ bude ukorena a ona dobije odštetu u vidu šampanjca i ručka, Vinfrid je pita, zgrožen njenim postupcima: “Da li si ti ljudsko biće ili ne?”


BUGARSKI JETI


Maren Ede je, u suštini, kroz ovaj film pokušala da, koristeći pristup koji je minimalistički i koketira s dokumentarističkom formom, prikaže „sukob“ starog sveta u kojem još tinja žar optimizma i humanosti (Vinfrid) i novog sveta koji je osećanja i odgovornost odbacio kao sentimentalni balast. O neuspehu prvog govori sama činjenica da danas živimo u neoliberalnom kapitalističkom dobu. Uspeh drugog, ako se o uspehu može govoriti, jeste to što postoji kao naizgled dominantan i stvara utisak kod masa da drugačiji poredak nije moguć. U ovom, uslovno rečeno, sukobu Vinfrid može da promeni identitet, da podstakne svoju ćerku da ponovo peva, da se, e da bi je nasmejao ili makar malo trgnuo, preruši u ogromno čupavo čudovište koje podseća na Jetija (kostim za jednu vrstu bugarskih “maškara”), ali će u neoliberalnom srcu naći onoliko mesta koliko ga zauzimaju jetiji u bugarskim planinama. Vinfrid, poražen, odlazi u svoj grad a Ines ostaje u Rumuniji.


Na kraju filma, Ines i Vinfrid se ponovo sreću u Nemačkoj i, na prvi pogled, ona pristaje da se šali s njim, prerušava se u pajaca i stavlja očeve veštačke zube. Ali, samo par trenutaka docnije, dok otac traži fotoaparat da s njim ovekoveči taj trenutak, Ines skida čaplinovski šešir i lažne zube. Dala je otkaz u firmi Turnbul& Morison, ali je našla zaposlenje u drugoj korporaciji koja se takođe bavi “likvidacijom” firmi i otpuštanjem radnika. Neće više živeti u Bukureštu, već u Singapuru i to je jedina razlika. Ines je odigrala svoju spontanu scenu pred ocem iz samo jednog razloga: da je ne bi više pratio.


*


Toni Erdman je ostvarenje koje nije lišeno manjkavosti. Dva sata i četrdeset minuta je predugo za ovaj film. Neobično dugo uvođenje u priču (više od pola sata), kao i više scena koje su vizuelno zanimljive, ali ne daju ništa novo na dramaturškom nivou (npr. brojni susreti „Tonija“ s biznismenima u kojima on ponavlja lažnu priču o new age guruu), te usporenost  kamere koja sugeriše „pravi“ ritam života kao i tendencija rediteljke da se dobar deo filma odvija lišen dinamike u „realnom vremenu“ mogu predstavljati problem za prijem ovog filma. Na svu sreću, dobri dijalozi, vešto napisan scenario i, nadasve, odlična gluma tandema Huler – Simonišek, kao i iščašena, ali i opominjuća storija o ljudskosti koja rapidno napušta čoveka okrenutog konzumerističkom weltanschauungu, predstavljaju dobre razloge da date šansu filmu Toni Erdman.

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.