TIŠINA JE POLITIČKA ODLUKA
Kako Dragosavljević navodi u propratnom tekstu, centralna tema izložbe „Tišina je ovde gluvoća“ su migracije, a sama izložba je fokusirana na pitanje rada. „Potreba za dostojanstvenim radom i dostojanstvenom zaradom sa jedne, i eksploatacija i sistemska represija sa druge strane, objedinjuju sve navedene radove, iako ne uvek eksplicitno. Da bismo to razumeli, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli zašto slobodna telesna i duhovna delatnost nisu svima zagarantovane, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli dehumanizaciju, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli otuđenje od rada, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli kriminalizaciju borbe za život, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli kriminalizaciju spašavanja drugih života, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli pasivizirajući efekat viktimizacije, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli sveprožimajuću birokratiju, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli žice, nasilje, smrt, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli privatizaciju, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli deindustrijalizaciju, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli klimatske promene, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli izbegličke kampove, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli rasizam, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli siromaštvo, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli zašto se kultura i umetnost komodifikuju, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli kreativne industrije, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli džentrifikaciju, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli ratove, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli tzv. raspad Jugoslavije, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli kolonijalizam, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli ženski reproduktivni i kućni rad, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli zašto je emancipacija tako teška, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli deložacije i borbu za krov nad glavom, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli zašto je čovek čoveku vuk, moramo razumeti klasnu borbu.
Spisak je dugačak. Dopunite sami.”
Složio bih se sa iznetom tvrdnjom da pitanje migracija, kao i pitanje rada predstavlja okosnicu gotovo svih izloženih radova, sa izuzetkom rada “Ko si ti? Šta želiš? Šta radiš?“ umetnika Nemanje Čađa, koji u kontekstu jasno artikulisanog kustoskog koncepta predstavlja estetski višak. Međutim, da bismo razumeli klasnu borbu, pitanje rada, eksploatacije i aproprijacije neophodno je da postavimo pitanje uslova proizvodnje, kao i pitanje vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, kao nužan preduslov za postavljanje pitanja o različitim razlozima zbog kojih do migracija stanovništva dolazi. Upravo na ovim pitanjima, koja predstavljaju i ključna mesta kritičkog materijalizma, možemo uočiti ideološke i političke razlike između autora i radova koji su izloženi. Kako bi se izbeglo površno čitanje koje bi nužno rezultiralo relativizacijom, predložio bih u kontekstu pomenute izložbe razmatranje pitanja migracija uz jasno razgraničavanje: migracije radnika i radnica Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) u istorijskom kontekstu 60ih; ratnih i ekonomskih migracija u kontekstu zemalja bivše Jugoslavije; migracije putevima tkz. Balkanske rute; kao i migracije u kontekstu kretanja umetnika koji su učestvovali u izložbi.
Politiku displeja izložbe uokviruje tkz. ogledalo koje je kustoskinja napravila naspramnim postavljanjem dva rada umetničkog dua Doplgenger, i na taj način međusobno povezala sve izložene radove u jednu više manje koherentnu celinu. U radovima koje su izložili Doplgenger (Isidora Ilić i Boško Prostran) pitanje migracija reflektuje dva različita istorijska konteksta. Instalacija “Svetska mapa migracija” (kojom se otvara izložba) predstavlja mapu migracija koja je nastala na osnovu podataka Odseka za popilaciju UN-a u periodu od 2010. do 2015. godine, dok je na naspramnom tj. poslednjem zidu višekanalna video-instalacija “I u očima gladnih raste gnev”, u kojoj se bave migracijama radnika i radnica iz SFRJ ka zapadnim zemljama koje počinju 60ih godina, nastala montiranjem found footage-a polaska vozova sa radnicima sa železničke stanice u Beogradu. Motiv voza na relaciji Beograd-Ljubljana, koji prevozi migrante prugama tkz. Balkanske rute, javlja se i u radu “Filmske novosti 63” umetnice Nike Autor. Motiv voza, mesto polaska i found footage predstavljaju tačke na kojima svaka sličnost između rada Doplgenger-a i Nike Autor prestaje. Za razliku od radnika iz SFRJ koji u zapadne zemlje odlaze 60ih na osnovu potpisanih međudržavnih sporazuma, migranti iz tkz. Balkanske rute stanicu napuštaju vozeći se između točkova voza, prešavši tek deo puta od ratom devastiranih zemalja, rizikujući sopstveni život ka zapadnim zemljama, u kojima ih čeka, ako na odredište dospeju neizvesna budućnost i upitna mogućnost ostanka.
U kontekstu problema na tkz. Balkanskoj ruti, izuzetno je važna pozicija umetnika Davora Konjikušića, koji je kao fotograf i novinar radio izveštaje za pretežno elektronske medije. Na izložbi je prisutan sa radom “Aura: F37”, u kojem koristi snimke migranata/kinja i izbeglica na ilegalnim prelazima granica, a koji su nastali putem policijskih termovizijskih kamera. Ovaj rad ukazuje na ogromne investicije koje su utrošene na utvrđivanje “Tvrđave Evrope”, kako bi se sprečio ilegalni ulazak ljudi, onih istih koje je još skuplja ratna mašinerija proterala iz njihovih zemalja, zarad stvaranja dodatnog profita zemalja “bivšeg Zapada”. U centralnom delu prostora izloženi su upotrebni objekti koji su nastali u okviru radionice koju vodi grupa umetnika pod nazivom “minipogon”, a koji su nastali od recikliranih materijala i sekundarnih sirovina. Odbacujući humanitarni pristup u rešavanju migrantske krize, minipogon izlazi iz lagodne pozicije umetničkog delovanja, i nastoji da uspostavi odnose među ljudima, nezaposlenih migranata i marginalizovanih sakupljača sekundarnih sirovina, a koji se baziraju na prijateljstvu. U okviru pratećeg programa izložbe u organizaciji Kino kluba Barut, Nenad Porobić organizovao je projekcije filmova i diskusije kojima se ukazalo na problem zbog kojih do migracija dolazi, ratovi na Bliskom istoku, posredstvom analize narativa koji kreira američka filmska industrija.
Pitanje prijateljstva i međusobnog poveravanja kroz razgovore uz ručak i kafu, prisutno je i u radu “Obećana zemlja” Maje Hodošček. Rad je fokusiran na probleme sa kojima se suočavaju radnici migranti iz zemalja SFRJ, koji se nalaze na radu u Sloveniji. Iako je Slovenija bila deo SFRJ, u procesu tranzicije usvojila je zakone i regulativu Evropske Unije koji se odnose na pitanje migranata, i danas, nekadašnji sunarodnici suočeni su sa nizom birokratskih problema, kao i neregulisanim uslovima rada. Pitanjem migracija u kontekstu ratom devastirane i tranzicijom dovršene pljačke društvene imovine u Hrvatskoj, bavi se Bojan Mrđenović kroz tri serije fotografija. U radu “Dobrodošli” beleži napuštene kuće kao posledice migracije stanovništva iz sela u grad, rad “Obnova” beleži proces posleratne obnove kuća u selima u Hrvatskoj koja su stradala tokom ratova devedesetih, a “Budućnost” donosi devastirane zgrade istoimenog trgovačkog preduzeća.
Poseban aspekt pitanja migracija u kontekstu izvođačkih umetnosti, predstavlja rad kolektiva Pokretnica iz Novog Sada (Željka Jakovljević, Ina Madžar, Jovana Rakić, Frosina Dimovska, Mia Inić, Jelena Alempijević, Nataša Vranešević, Sara Tošić) koji se bavi neuspelim i uspelim pokušajima emigracije umetnica sa plesne scene iz Srbije. Zbog prekarne situacije u kojima se nalaze kolege koje deluju u okviru tkz. “savremenog stvaralaštva”, kao i odsustva odgovarajuće infrastrukture, intelektualna i kreativna emigracija izlaže se neizvesnim i komplikovanim birokratskim procedurama, kako bi nastavila svoj rad i obrazovanje u zemljama “bivšeg Zapada”. Jelena Mijić se bavila pitanjem privremene migracije i preispitivanjem infrastrukture i načina na koji funkcioniše umetnički sistem u Njujorku iz lagodnije pozicije dobitnice nagrade “Dimitrije Bašićević Mangelos”, u okviru pratećeg programa. Postajanje majkom iz pozicije slobodne umetnice i emigrantkinje, koja je usled porodičnih okolnosti u stalnom tranzitu iz jedne životne sredine ka drugoj, pitanje je koje je autoreflektovala Ivana Smiljanić u okviru razgovora “Život po ovulaciji”.
Izložba “Tišina je ovde gluvoća”, kustoskinje Mirjane Dragosavljević dobar je primer kako se putem performativnosti format izložbe može otvoriti ka publici. Serijom projekcija filmova i razgovora sa umetnicama publika je mogla steći uvid u kompleksnost pitanja migracija kao i pozicije migranata u različitim društvenim okolnostima. Sa druge strane, izuzetno kompleksna organizacija izložbe i pratećih programa koja je za svaku pohvalu, u mnogome prevazilazi ekonomske uslove produkcije iste. Iako je sam naziv izložbe pozajmljen je iz knjige „Sedmi čovek. Knjiga u slikama i rečima o iskustvu stranih radnika u Evropi“ Džona Berdžera i Žana Mora, a u saradnji sa Svenom Blombergom, i ima jasnu teorijsku referencu, dao bih sebi slobodu da primetim da je gluvoća medicinski problem, dok je tišina politička odluka. Stoga je jedan od nedostataka odsustvo kustoskog vođenja kroz izložbu, na kojem bi kustoskinja bila u prilici da publici ponudi svoje čitanje iste, ali i da artikuliše sopstvenu poziciju spram navedenih pitanja. Ovaj čin odbrane izložbe bi sa jedne strane doprinelo egalitarnijem odnosu sa svima koji su u izložbi i pratećim programima učestvovali, a sa druge bi dao jasnu političku poziciju sa koje Mirjana Dragosavljević nastupa.