Beton br.10
Utorak 09. januar 2007.
Piše: Redakcija Betona

tina-NIN-a

(osvrt ’06.- roman)

Zorice, kakvu si mi ovo ikebanu napravila?, pita Kemiš          
u stripu Lazara Bodrože iz 8. broja Betona.                          
Najlepšu, Kemiše, najlepšu!, odgovara Zorica.                      

 

(Čika) Cementu, kakvu su nam literaturu autori u Srbiji          
podarili u 2006?, znatiželjno pita čitalac (nije Miro)                
Beton-mudrozborca. Osrednju, dečko/brate/striče-gospodine,
odn. devojčice/sestro/strina-gospođo, odurno osrednju i         
prosečnu!, jarosno odgovaram sa bodljom čežnje u srcu.      

 

Tokom 2006. oprostili smo se od prve postave NIN-ovog žirija (D. Marinković, I. Negrišorac, P. Pijanović, A. Jerkov) u koji su mnogi polagali velike nade a koji nas je obradovao nedopustivo polovičnim učinkom: 2 krupna promašaja (uz legendarnu Semolj zemlju Mira Vuksanovića, tu je još iz 2002. Ukop oca Mladena Markova) i 2 pravovremene i hrabre odluke (Pisac izdaleka Vladana Matijevića i Kiša i hartija Vladimira Tasića). Restu od T. Brajovića pridruženi su filmski kritičar Blica Milan Vlajčić, sarajevski pesnik iz egzila Stevan Tontić, kapo Prosvetnog saveta Aleksandar Jovanović i državotvorno situirani (fakultet, Politika, NIN-ov žiri), talentovani Slobodan Vladušić.
Dakle, opet tvrda muška postava (Beton nalaže: Svetlana Slapšak, Jasmina Lukić, Tatjana Rosić, Vladislava Gordić Petković, Jasmina Vrbavac - u NIN!) i iznova opskurno nepojamni kriterijumi ovog nedeljnika za izbor članova žirija. Od nove postave na najširem pladnju dobili smo 22 veličanstvenih. Očekivano i štreberski.
Poneko novo ime (Miša D. Jovanović i Rade Kuzmanović - Erenrajše, širi grane), prozni kambek Vide Ognjenović (bolja od 90-ih i Kuće mrtvih mirisa, ali neujednačena, sa predugom prolegomenom i jačom sporednom temom kulturološkog clasha palanačkosamožive i impotentne građanske Srbije od glavne teme potrage junakinje za svojim identitetom i notornosti bračne preljube) i Mirjane Mitrović (sećamo se odličnog Svetog stada). Zapljusnulo nas je more onog na šta smo već navikli (i osrednje i podnošljivo): R. Beli Marković, V. Matijević, M. Prodanović, S. Basara, S. Domazet, linčovski neodgonetljiv i motivski samodovoljan Most SF-Z. Živkovića. Sledi nešto malo bolje od očekivanog: S. V. Tešin, S. Valjarević, Z. Silver Karanović (spisateljski razrađuje ruku u pomaku sa moralističko-filozofstvujušče društvene panorame na luzersku patologiju 90-ih) i 2 čudna promašaja: naivni roman s tezom N. Rotara i infantilni pseudoistorijski roman A. Jugovića.
Živele Ivančica i Barbi, a priori i makar kao iznenađenje! (Možda će ih strefiti retka sreća ozarenja žirija, kao Anu Vučković ili Danijela Kovača, zvane - igrali su samo jedno leto). Interesantan je iskorak M. Demića, dobar dok je društvena satira i burleska, iako shematične kompozicije i donkihotski konvencionalne podele glavnih uloga.
Nema Marka Vidojkovića (Ua, nepravda!), Vula Žurića (da nije opet neki Rinfuz izleteo?), V. Pištala (priznanje će doći posle završnih dela sage Tesla, starost i Tesla, spomenik)...
Sve u svemu, Tantalove muke za iscediti remek-biser. (Podsetimo se: 1959. nagrada nije dodeljena). Jer kako napisa S. Vladušić (kao) za Beton - nema knjige za drugo čitanje!

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.