Beton br.138
Sreda 21. avgust 2013.
Piše: Saša Ćirić

TEROR POHLEPE PROTIV TERORA STRAHA

Josip Mlakić: Planet Friedman (Fraktura, 2012)

 

DistopijskI roman Josipa Mlakića Planet Friedman podvrgava kritici racionalizam tržišnog kapitalizma. Za Mlakića kapitalistička racionalnost je racionalnost radikalizovanog utilitarizma. Razumno je ono što je korisno, korisno je ono što donosi profit, emocije su beskorisni balast, štaviše opasni balast jer destabilizuju pojedinca, onemogućavaju ga da logički misli, da racionalno odredi svoje prioritete i da se posveti onome što donosi najveću dobit pojedincu i zajednici. Emocije često čine da se zamuti svest o poretku prioriteta ili da se relativizuje ili poništi njihova vrednost. Otuda su u svetu Mlakićeve distopije emocije strogo kontrolisane upotrebom antidepresiva. Jedine dopuštene emocije su: pohlepa koja pojedinca goni da razvija svoje sposobnosti u cilju takmičarskog postizanja što boljih rezultata u tržišnoj utakmici, strah od gubitka solventnosti, koji ima istu funkciju kao pohlepa, i ponos zbog pripadnosti klasi privilegovanih pojedinaca.

 

freedom is slavery

 

Mlakićev svet klase gospodara koji žive u Zoni A, koju od ostalih zona štite skeneri, smrtonosni za sve nezvane intrudere, jeste svet neuznemirenih ljudi. Oni žive bez gneva, bez ljubavi, bez turbulencija, bez osećanja privrženosti i bliskosti. Nije najjasnije zašto i dalje žive u parovima (braku) kada su dovoljni sami sebi, a i kopulativna strana novoljudi nije najbolje narativno domišljena. Budući dovoljni sami sebi, zakržljalog seksualnog nagona, mogu se razmnožavati, tačnije: održavati vrstu kloniranjem (o čemu je snatrio Uelbek u svom romanu Mogućnost ostrva). Ipak, kod Mlakića roditelji nisu atomizovani klonovi, već ljudi radikalno zauzdane emocionalnosti. Oni žive u bračnim zajednicama, ali su deca odvojena od njih, jer roditeljska ljubav, po mišljenju ideologa Planete Friedman, ne deluje pozitivno na tržišno ponašanje pojedinaca; zapravo deluje na isti način kao i većina štetnih emocija, tako što redefiniše prioritete i obezvređuje one koji stoje na vrhu kulta rada i ostvarivanja profita. Roditelji imaju pravo jednom godišnje da posete svoju decu koja žive na udaljenim mestima, takođe u okviru Zone A, ali deca ne smeju da vide njih. Samilost prema neprivilegovanima, njihovo lečenje, obrazovanje ili druga vrsta pomoći najstrože je kažnjiva zakonom, jer kao što tržište svojim unutrašnjim zakonitostima samo odstranjuje svoja gangrenozna tkiva, kako glasi jedan od postulata Fridmanove doktrine, tako i kastinska podela humanog stanovništva štiti planetu od prenaseljenosti putem neke vrste dirigovane prirodne selekcije. Neprivilegovani su nepismeni, u njihovim nehigijenskim staništima vladaju davne bolesti poput kuge, besnila ili kolere i kao takvi su osuđeni na ubrzano izumiranje.

 

Mlakićev roman nudi dosta uopštenu i konvencionalna kritika kapitalizma u njegovoj zapravo liberalnoj ili klasičnoj fazi. Štaviše, ukazuje se na slabost liberalnog koncepta: pošast hladnog rata i njegovo opasno nasleđe, nuklearno oružje, vojna industrija, prodaja naoružanja i podsticanje sukoba niskog intenziteta širom sveta, na planeti Fridman uklonjeni su kao nešto što predstavlja ekonomski balast, tj. čisto opterećenje i štetu. I države su poklekle pred ekonomskom logikom novog doba: država je odumrla kao nepotrebna i skupa administracija koja deluje represivno na kapital, postavljajući mu ograničenja svojim propisima i porezima. Svetom vladaju korporacije preko svog Velikog veća, dok su nacionalne armije zamenjene velikim zaštitarskim tvrtkama tj. firmama za zaštitu i bezbednost, čije su akcije na berzi u stalnom usponu. No, ni ovaj „savršeni“ svet nije bez protivnika. Pokret otpora koje predvodi tzv. Blacktooth, iako se zalaže za ukidanje kastinske podele planete na zone, čini skup nasilnih organizacija, motivisan pravom na pljačku osvojenih teritorija a ne proklamovanim progresivnim političkim ciljem. Vođu revolucionara vodi gnev i revanšistička žudnja, koliko i poriv za moći i vladanjem. U tome je on zamišljen kao kombinacija Atile Huna i Robespijera, a njegove trupe kao miks varvarskih i razbojničkih hordi. Dakle, kod Mlakića postoji „izbor“ između Scile i Haribde – nema manjeg zla, a nema ni ozbiljne altrenative u vidu trećeg puta koji bi bio lišen kastinske isključivosti bliske istočnjačkim despotijama, s jedne, i terorističkim metodama i poretku straha, s druge strane.

 

v

 

Mlakićevi glavni junaci, lekar Gerhard Šmit i Paula Bolt, bivša atletičarka, neka su vrsta volterovskih skeptika koji pomažu neprivilegovane, podučavaju ih da se sami zaštite, opismenjavaju i obrazuju, ali ne ispoljavajući volju da politički ustroje „niži stalež“ i povedu ga u borbu kako protiv bezdušnih liberalnih elitista, tako i protiv nemilosrdnih revolucionara. U nekoj vrsti otvorenog kraja, koji budi slutnju njihovog skorog debakla, njima preostaje da se povuku u „svoj vrt“, na Ždralovu visoravan, i da žive od svog rada, po mogućstvu bez ikakvih dodira sa predstavnicima i jedne i druge grupe. Nema teologije oslobođenja, političko-istorijski koncept pravde i prava se ne može ponovo ni osmisliti, nekmoli realizovati. U mitovima i religiji, kao i u porodičnim vrednostima, bliskosti i po prilici heteroseksualnoj ljubavi, ne krije se opšti spas, iako su oni kontrapunkt ravnodušnosti fridmanovaca i bezdušnosti njihovih protivnika. Te su vrednosti za Mlakića prag izgubljene civilizacije i degradirane humanosti, koje ne mogu trijumfovati, ali se od njih ne sme ni odustati. Kao ni od knjiga svetskih klasika, koje su fridmanovci pacifikovali i odstranili kao tržišno neisplativu robu. U stvari, knjige su za fridmanovce bile rasadnici kontradiktornih i često nerazumljivih ideja, i poetskih sintagmi koje zbunjuju, jačajući iracionalnu žudnju za nepostojećim i nemogućim.

 

U zbiru, Mlakićeva distopija predstavlja kritiku kapitalizma kao ekološki štetnog, utilitarizma kao psihološki devastirajućeg, revolucionarnog nasilja i totalitarne prakse kao neupitnog istorijskog zla, ali i etablira postmodernu sumnju u velike ideološke naracije. U isto vreme ta se sumnja proteže i na mogućnost zasnivanja ideologije slobode i pravednijeg društva, koja bi u konačnici odnela pobedu nad onima koji privatizuju moć, dele ljudsku populaciju na kategorije, brutalno ih potčinjavaju i olako masovno lišavaju života.

 

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.