Beton br.141
Petak 16. maj 2014.
Piše: Goran Cvetković

TELEFONSKI POPIS EGZILANTSKE TUGE

Ostavite poruku ili begunci, po motivima iz romana U stvarnosti ime mu beše Hemus Borisa Čičovačkog, tekst i režija Vida Ognjenović, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 10. maj 2014.

 




Opšte je poznata stvar da je tokom rata na tlu bivše Jugoslavije što u bekstvu od prisilne mobilizacije, što iz antiratnog ubeđenja, što zbog siromaštva i bede, na razne načine i u razne zemlje sveta, iz Srbije otišlo više od 300.000 mladih i školovanih ljudi, koji se, uglavnom, nikad nisu vratili. U zemljama u kojima su našli izbegličko utočište, ti mladi ljudi snalazili su se kako je ko umeo i znao i uspostavljali su nove odnose sa novom sredinom, ali su pokušavali i da se udruže sa svojim zemljacima i prijateljima, koji su takođe bili u tim izbegličkim okolnostima u istim zemljama – od Kanade i Amerike, preko evropskih centaara sa liberalnijim pogledom na izbeglice, pa sve do Australije, Novog Zelanda i Južne Afrike. Njihov život u izgnanstvu doneo im je i nove poslove, ali su prošli, kako i koliko ko, razne stepene poniženje i ponovnog dokazivanja pred novim poslodavcima, sklonih za drastičnu eksploataciju. To je za Srbiju i novonastalo ratom zahvaćeno društvo bio prvi veliki poraz i bio jasan odjek pogrešne i agresivne vladavine Slobodana Miloševića i njegove klike, od čega se srpsko društvo nikad nije izbavilo. Tim pre, što se ni do sada vlast nije decidirano ogradila od svih tih militarističkih i nacionalističkih politika i stalno nalazi načina da ih opravda, produžavajući i produbljujućii time agoniju društvenog i moralnog raspada, sada još i sa podrškom jedne sasvim izvitoperene organizacije, Evropske Unije.


021


U zanimljivom kontekstu Borislav Čičovački, i sam deo te grupacije oteranih mladih ljudi, napisao je roman u kome se nalazi i poglavlje o kompozitoru koji se u izbeglištvu sprema da napiše operu, oslonjenu na snimak poruka sa telefonske sekretarice koji je poneo od kuće iz Novog Sada i sada ih preslušava u Južnoj Africi. Ta zanimljiva ideja podstakla je Vidu Ognjenović da napiše igrokaz u kome nekoliko izbeglica u Južnu Afriku sedi i malo preslušava te poruke a malo se prepire oko ispravnosti svog postupka – odlaska iz zemlje u ratu koji ta zemlja ni ne priznaje. Smenjuju se lične dileme sa sećanjima na sagovornike koji se čuju na pomenutim porukama, pa se još, sa telefonom u ruci, oni i pojavljuju na sceni. U predstavi igra 22-voje glumaca SNP, svih generacija, a predstava traje cela dva sata. Sve što se dešava je verbalizovano prepričavanje tuge: nešto se čuje na ozvučenju, kao snimak sa telefonske sekretarice, onda ti isti likovi, sa neizbežnim telefonom u rukama, izlaze na scenu i govore dalje delove tih dilema i podsećanja. Kao da ih glavni lik, kompozitor, pamti samo kao držače telefonskih aparata i slušalica, kao da oni ništa drugo i ne rade nego samo telefoniraju i kao da ih se on seća samo po tome šta pričaju dok telefoniraju. Niko od tih likova nema, bar u sećanju kompozitora, neku svoju životnu priču koja se pamti i koja je urezana u sećanje i zato bitna. A nije kompozitor zapamtio te svoje važne sugrađane, prijatelje, roditelje, rođake, ljubavi, kolege, muzičare..., po tiome kako telefoniraju i kako izgovaraju te rečenice, sve isto i isto, bez rediteljske i spisateljske mašte, kao neki dosadni karusel verbalizma i telefoniranja.


ostavite-poruku5


Tm pre što se komad igra u scenografiji Željka Piškorića, koja se sastoji od jednog ogromnog providnog zida, iza koga bi trebalo da se, u posebnoj igri senki i duhova, pojavljuju neke slike ljudi, koji, valjda tako treba shvatiti, opsedaju glavni lik i traže od njega da ih stavi u novu operu. Ne, iza tog ekrana samo povremeno i sasvim opšte prošetaju, bez ikakvog naročitog znaka, neke figure, kao da nisu imale kuda drugo da prođu, a kad  izađu na scenu, opet telefoniranje, pa telefoniuranje i ništa više od toga. Žali bože tolikog ansambla za tako mali zadatak i tako nemaštovit zahvat – a moglo je tu mnogo toga da se kaže i uradi. Ovako sve je bilo kao usputno preslišavanje: od poznatog prvog velikog protesta 9. marta na beogradskim ulicama do slučajne pogibije glavnog junaka i njegove majke, na putu od aerodroma do kuće, po njenom dolasku u Južnu Afriku da se konačno priključi sinu i snahi, već sasvim uklopljenima u svakodnevni udoban život u kapitalizmu. S obzirom na temu i sadržaj, patetika osećanja i banalnost svakodnevnih rečenica i situacija, umnogome stvara kič atmosferu klupske zabave a stil ubrzane razigranosti dodatno pre-teatralizuje opšta mesta i konstrukcije, koje se više puta ponavljaju na isti način, kao pokvarena ploča, tako da iščekivanje kraja postaje glavno zanimanje u publici. Među glumcima koji igraju svoje uloge kako ko i kako kad, najveći zadatak imali su Jugoslav Krajinov kao glavni lik – kompozitor, njegova mlada žena Ana – Jovana Balašević, prijateljica i doktorka Jasna – Sanja Mikitišin i Jovana Mišković kao arhitektica Nataša. Svi ostali likovi i glumci dolaze i odlaze sa telefonima u ruci i, ponekad ilustrativno, odigraju poneku zajedničku scenu iz prošlosti, kao flash back sasvim opštu i površnu. Od polovine predstave u krug likova koji sede u sobi i pričaju, uključio se i Igor Pavlović, kao prijatelj flautista, došao čak iz Amsterdama, da bi napravio mali ansambl i svirao dela prisutnog kompozitora.


Ovo je predstava propuštene prilike da se zaista progovori, umetnički i društveno, o tim teškim vremenima i da se događaji i ljudi ponovo ispitaju u njihovoj raznolikoj dubini i širini, a ne da se kaleidoskopski, potpuno unisono i bez ikakve mašte, napravi popis poznatih sekvenci, kao neki dosadni kalendar inače važnih i dubokih promena u društvenom tkivu Srbije.

Cement arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.