Beton br.9
Utorak 26. decembar 2006.
Piše: Igor Đorđević

Svi kurjaci su različiti

Sve crvenkape su iste, Samoizdaja B92, 2006.

- Markić je na stolu, kušajte ili se gnušajte!

Vreme između emitovanja Velikog brata nikako da prođe. Zavirivanje u idiotske dogodovštine likova željnih slave ispunjava život prilepljen za TV aparat. Ali, kada oni nisu na programu mnogima je teško, pa su su se umešni ljudi setili da izdaju knjige kojima će se lako prekratiti vreme između emitovanja. Prezentuju u knjigama razvodnjenog Bukovskog, pojačanog vulgarnošću zarad nje same, sve to bez nekog smisla i sa puno pretenzije i nadutosti. Proizvođači popularnosti dovode na scenu Crvenkapca i Crvenkapice spremne na sve. Pozivaju i verzirane promotere da pomognu posao. Brko Snežan je prvi u promociji. On govori o jednom od svojih patuljaka i tvrdi da je punk moguć i u pripovedanju, a ne samo u muzici. Anarhistička gromada, omiljeni kritički mačor čaršije, tumač Samarićanin, kroz brčine milo gledi Crvenkapca-Bonapartu. Uvek je suzno tronut kraj hendikepiranih što bauljaju u gluvom metežu bezdušnog sveta. To nikako nije dovoljno, pa je i Zlatokos (u ljubavi s Bogom) napustio kuću koju je osvojio, i uzeo novu činiju kaše odgovarajućeg ukusa i topline. Reče neku o tranzicionom Beogradu, vrućoj pedagoškoj šamarčini, javnoj higijeni i slutnjama u kojima vidi letenje guščjeg perja na sve strane. Radovao se Zlatokos upisanim vrednostima i značenjima jedne knjige. Videti više nego što se vidi to je smisao svih bajki. Zadrto zastupati svoje kritičko ćudoređe esencija je svih flajki.
A u okviru 396 stranica previše je imitacija Bukovskog, balavih halabukovanja i prenemaganja. Pripovedač-ispovednik razbija sve pred sobom jakim udarcima i neuspešnim cinizmom i ironijom. Obračunava se na idealan način sa svima koji mu smetaju, neprestano se družeći sa radnicima iz koksare i uživajući u društvu nekih marsovaca koji su metalik roze i debeli. I iz svega o čemu autor bulazni, sećajući se čak i slatkih riba iz serije Čari, ispreda se jedna priča o kojoj nema ovde ni slova. Jedne novembarske večeri vraćao sam se iz biblioteke kući. Bio sam ispred ulaza u zgradu kada iz parkiranog automobila izleteše dvojica sa fantomkama na glavama. U rukama su imali bejzbolke. Morao sam brzo da reagujem. Imao sam pri tom i malo sreće. Dalji idiot okliznu se o pseće govno i udari glavom o trotoar. Ostade da leži bez svesti. Bliži napadač zamahnu da me udari bejzbolkom po nogama, ali sam uspeo da skočim i on promaši. Na trenutak se zbunio zbog neuspelog napada i ja sam uspeo da reagujem. U rukama sam imao petu knjigu Zlatnog runa. Njome sam ga gađao i pogodio posred lica. Usledio je brutalan šut među noge. Pada na zemlju i ja nemam milosti. Šutiram ga besomučno. Deset, petnaest, dvadeset puta. Jadničak se uvija i cvili. Šutnem ga još koji put da bolje zapamti da se nekad može i zajebati. Dovoljno je. Podižem primerak Zlatnog runa i brišem ga o napadača.
Iste večeri na Dnevniku čujem da je neki nedobronamerni kritik prebio ni krivog ni dužnog poznatog i dobro prodavanog srpskog pisca. Tiražni pisac je završio u bolnici sa tri polomljena rebra, odstranjenog testisa umesto koga će biti ugrađeno plastično jaje. Inače, pisac se oseća dobro i najviše žali što neće moći da predstavlja našu zemlju i samog sebe u kulturnoj razmeni po zemljama u regionu. Drugi ranjenik nije pominjan u Dnevniku.
Čuvši ovu vest, zapitao sam se zašto sam ja postao meta napada. Mora da su dva smetenjaka pogrešila i zamenila me s nekim.
Ugasio sam televizor. Glasno sam se nasmejao u mraku. Pitao sam se kakvu li će sad pisac pisati prozu s jednim plastičnim jajetom. Biće to proza sa naslovom: Demoni iz plastičnog jajeta.
Neće to više biti to.

Izuvene pandže

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.