U plejadi tekstova koji su skloni „splav-brate diskursu“, nastalih tokom devedesetih i početkom novog milenijuma, u srpskoj književnosti se mogu razlikovati tri kategorije romana: „pankerski“, klaberski i roman sponzoruša. Ja bih izdvojio tri dostojna reprezenta tih kategorija: Hoću da mi se nešto lepo desi odmah Marka Vidojkovića, Plastic Ivana Jovanovića i Sponzoruše Maše Rebić. Šta povezuje ova tri romana? Najpre, oni su duboko povezani činjenicom da odražavaju degradaciju književne produkcije u Srbiji, prevashodno u domenu sadržaja, degradaciju koja je odraz ukupnog društvenog propadanja. Tri gorenavedena romana slična su po stilu pisanja, psihološkoj neuverljivosti glavnih protagonista, ali i po socijalnim aspektima omladinskog palp romana kod nas. Upravo ovo poslednje predstavlja osnovnu dodirnu tačku gde se, premda predstavljani različitim tehnikama, ukrštaju klabing, duvanje, politika, bauljanje i gluvarenje, te sponzorisanje.

Roman Plastic Ivana Jovanovića koncipiran je kao dijalog glavnog lika Nikole i policajca koji ga čuva u zatvoru, kome Nikola objašnjava motive svojih zločina u naraciji koja se služi tehnikom flešbeka. Međutim, vidljiv problem u tekstu predstavlja nedostatak jasne spone između Nikolinih postupaka i valjane motivacije za njih. Postavlja se pitanje da li je Nikola podmetao požare u klubovima iz ljubavnih razloga, socijalnih (kao neuspeli direktor fabrike), ili se naprosto radi o njegovom poistovećivanju sa nekom drugom osobom koja to zaista radi. Nikola je lik u kome su prošlost i sadašnjost u romanu odvojene čvrstom granicom između zaneseno-pesničkog studentskog života s jedne strane i nasilne i promiskuitetne realnosti koju živi, sa druge strane. Međutim, u romanu ne postoji ni jedna naznaka, natuknica makar, kada je nastala ta transformacija romantičarskog studenta u podvojenog psihopatu. Nikola je lik čiji postupci stoga nisu valjano argumentovani, njegovo delanje stvar je neobjašnjenog preokreta. U romanu Hoću da mi se nešto lepo desi odmah Marka Vidojkovića, glavni protagonista je pisac i uprkos tome autor je uspeo da ga okiti nekonzistentnošću. Dakle, lik Marko je seksualni stroj konstantnog potencijala, opsednut devojkama, uspešan i samouveren u citiranju svojih prethodnh tekstova. Njegov život je poput života glavnih glumaca u holivudskim filmovima, gde su u gro planu njegovi mačo „cool“ postupci, a njegov „work for living“ nešto što se podrazumava između redova. Ipak, on nije klasičan mačo tip. U njegov raskalašni urbani životu utkana je na trenutke velika osećajnost, koja se izražava u vidu njegovih lamentacija nad trenucima iz detinjstva ili možda najizričitije u njegovom odnosu sa Janom. To je lik koji neodoljivo podseća na glavnog junaka iz popularne serije Kalifornikacija. Međutim, veoma je teško pronaći pravu motivisanost u njegovim postupcima, što zbog izvanredno loših dijaloga u romanu, što zbog neusaglašenosti između osećajnog Marka i Marka probisveta. Polako dođosmo i do Sponzoruša, i do prosvetljene, obrazovane i suptilne junakinje koja po rečima same autorke predstavlja „sponzorušu prostitutku s jednom mušterijom”, produktom ekonomske situacije (kao i gradske odluke o ograničenju radnog vremena lokala i usled toga smanjenje broja gosiju u beogradskoj ulici Strahinjića bana, te okupljanja nove elite u tzv. Silikonskoj dolini). Naposletku, nakon što je okačila parfeme, šminke, lažne trepavice i lažna treptanja o klin, sponzoruša pokazuje svoje „pravo“ lice – to je ljupko biće koje čita knjige i voli filozofske razgovore.

Neobavezni i kolokvijalni govor mladih ljudi u Beogradu je pun skraćenica i psovki, pa se dijalozi u romanu Marka Vidojkovića mogu okarakterisati kao autentični sociolekt, uzimajući u obzir situacije i okolnosti u kojima se likovi nalaze. U tom dijapazonu od „koksa“ do „kurca“ kreće se i Marko Vidojković – lik u romanu. Jezik autora Vidojkovića, odnosno naratora u prvom licu, upotrebljen je tako da se podrazumeva da bi i čitalac trebalo da bude deo tog diskursa, to jest da razume šta je to recimo „lanser“ ili „koks“. Ako jedna glava romana na 23. strani počne rečima: „Kuki je cmizdrio, to je bilo skroz okej (...) Zbog čega, jebo sam mu kevu!“, onda nam je posve jasno da autor sasvim smišljeno koristi rečnik beogradskog sociolekta na način da se ni ne razlikuje u tom lingvističkom smislu od jezika likova koje opisuje. Vidojković koristi svakodnevni govor na način koji treba da stvori utisak da se iza njega krije nekakva subverzija u odnosu na dominantni književno-jezički poredak (ako ga uopšte ima). Pitanje ostaje retoričko: da li je reč o subverziji ili se radi o upotrebi municije iz jedinog arsenala – „opasnog“ urbanog diskursa, svakodnevnog slenga i „opasnih“ psovki.

U romanu Plastic može se konstatovati takođe povremeno korišćenje beogradskog žargona: „I kako ti je chkode“, ali ipak u ovom delu izbija u prvi plan nekonzistentnost dijaloga i neuverljivost lika Nikole i njegovog sagovornika policajca (što je čudno ako uzmemo u obzir da je Jovanović dramaturg). Uzgred budi rečeno, prisutne su i očite omaške pri opisivanju. Recimo: „Mladi policajac od dvadeset i kusur godina, obrijan, mršav, kratke plave kose ušao je u ćeliju.“ na 27. stranici je postao: „Visok, crn, sa dva zelenoplava oka“. Maša Rebić pak, nije imala velikih stilskih pretenzija u Sponzorušama i ta (ne)očekivanja je opravdala, te se može konstatovati doslednost u jednom idiolektu uslovno rečeno svakodnevnog „ženskog pisma“. Stil u ravni modnih časopisa, lake literature (preteča sapunica), i uz neizbežni beogradski žargon devedesetih. Dakle, ova tri romana spaja još jezik pripovedanja koji se uglavnom svodi na oponašanje govornog idioma velikog dela generacijske populacije iz tog razdoblja.

Treća spona između ova tri ostvarenja je poetička nekonzistenstnost. Niti je Marko u svom narko-porno-koketa diskursu mogao biti skriveni nežni pisac iza oholosti korisnika „gudre“, niti je Nikola dovoljno konzistentan lik kako bi opravdao svoju naklonost ka velikom nasilju; a ponajmanje je Lena obrazovana žena koja je doživela preobražaj i iz te perspektive gleda na svoju „materijalističku“ prošlost.

Nema sumnje da je roman Plastic Ivana Jovanovića uslovno rečeno „tranzicioni“ roman u kome se mogu prepoznati jasni indikatori jednog razdoblja koje još uvek traje. Promiskuitet, profit, alkohol, frustracije, nasilje, neke su od smernica koje nalazimo u osnovi ovog ostvarenja. Bez obzira na lošu motivisanost njegovih postupaka (neuspela ljubav, krah u fabrici, psihopatološki razlozi ili naprosto sadizam), Nikola je otelotvorenje tranzicionog duha omladine, parafraza splavo-turbo-nasilnog sveta. Hoću da mi se nešto lepo desi odmah je sa druge strane „omladinski roman“, namenjen mlađoj populaciji koja se lako može pronaći u tom govornom idiomu, ali i u svesno-nesvesnoj tendenciji ka destrukciji. Marko Vidojković je san svakog omladinca: lako stiže do suprotnog pola i živi raskalašnim životom. Veliko je pitanje da li je Lena san svake devojke, ali je zasigurno prototip izvesnog dela populacije devojaka čiji su habitus i temperament formirani u doba tranzicije, ratova, besparice i velikih političkih turbulencija. Roman Sponzoruše je svojim odlikama prigrlio pridev „ženski“; tematski, stilski i autorski i očigledno je namenjen jednom delu čitalačke publike. Verovatno bi dobro funkcionisao u skraćenoj audio verziji (kako se ne bi potencijalna publika mučila sa čitanjem), gde bi ljupki glas Lene (ponovo sa izraženim beogradskim naglaskom) ispredao (priču) o suptilnostima koje kriju veliki novci i život na jahtama i luksuznim prijemima.

Radnici se plaćaju od prihoda fabrike, a ako fabrika ne radi onda nema plata. To sam pokušao da im objasnim tog jutra. Ne mogu da traže nešto što nije proizašlo iz profita.

U ovom citatu iz romana Plastic može se nazreti jedna nit koja se provlači kroz čitavo delo. U ovom Nikolinom stavu krije se jedno od mogućih tumačenja stanja u društvu, samim tim i „klabing“ realnosti u Beogradu. Naravno, u gorenavedenoj rečenici se ne krije nikakva mudrost. Naprotiv, tu čuči floskula koja se provlači kroz sve ove godine i koja prezentuje neo-liberalno razmišljanje u balkanskom maniru. Iako kao čitalac nisam shvatio koja je motivacija destruktivnih postupaka glavnog junaka, jasno je da je njegova „biznis“ strana ličnosti izrazito naglašena, te da samo jedan takav lik savremenog sveta može stići do povoljnog mesta u „kafić-hijerarhiji“ i samo jedna takva ličnost može doći do takve dramske rezigniranosti koja se čudnovato pretvara u destrukciju. Fizičko divljanje jednog radnika iz spomenute fabrike predstavljalo bi samo još jednu karikaturalnu manifestaciju frustracije neobrazovanog i ruralnog čoveka, dok prava destrukcija u romanu dolazi od ruke jednog menadžera stranog investicionog fonda. Rušenje sistema nije moguće bez saglasnosti samog sistema. Nikola kao lik nije tek otelotvorenje cinizma novog makrokosmosa kapitala, već i metafora sadašnje i buduće nekreativnosti u pogledu na budućnost koju produkuje svetonazor „novih generacija“. Upravo Nikola predstavlja oličenje savremenog diskursa u kome je više prisutna spekulativna prošlost naspram „izvesne“ budućnosti, u smislu nemogućnosti zamišljanja bilo kog drugog alternativnog sleda događaja u odnosu na onaj koji neoliberalni kapitalizam diktira.

Marko Vidojković u svom romanu opisuje pisca hedonistu koji se nalazi u raljama devojačkih požuda, povremeno se drogira kokainom, popuši po koji džoint, pije i mazohistički zlostavlja svoju ipak krhku psihu čestim ljubavno-seksualnim zavrzlamama. Ako je raniji Vidojković uspevao da progura makar nagoveštaje angažovanosti (političnost Kandži u epizodama vezanima uz aktivizam glavnoga lika), ovog puta je to sveo na par reči u „didaskalijama“ koje služe kao najava sadržaja svakog poglavlja. Broj ljudi na planeti i rezultat „Porto – Mančester Junajted 0-1“ predstavljaju efemernu činjenicu, ali i paradigmu života protagoniste, jer oblikuju njegova intresovanja i aktivnosti. Glavni aspekt romana ipak predstavljaju ljubavne intrige Marka, ali i sporednh likova, drugova, prijatelja koji se neumorno zaljubljuju, odljubljuju, varaju, jadaju. Sve to vreme Marko Vidojković stoji kao stub oko kojeg se centripetalno okreću njihove sreće, usponi i padovi, ali stoji i kao materijalni dokaz (život jednog savremenog pisca) prodora liberalnog kapitalizma na ovom prostoru u dvorište književnosti i kulture generalno. Možda je ta samouverena raskalašnost protagoniste Marka Vidojkovića, zbunila onog pravog Marka Vidojkovića te je Veneru prekrstio u Lanu (93. str).

Na samom kraju stoji roman Maše Rebić, koji sasvim bezazleno, ali istovremeno i potpuno efikasno predstavlja stanje u društvu sa svojim lokalnim karakteristikama, ali i globalne tendencije tretmana žene uopšteno. O književnim vrednostima Sponzoruša ne vredi previše habati tastaturu, ali je zato sa druge strane jedna druga dimenzija romana zanimljiva i gotovo neverovatna: a to je eksplicitno prikazana „samosvest“ glavne junakinje.

Bez ikakvih pretenzija na stavljanje znaka estetske jednakosti, na kraju se ipak može konstatovati da ova tri romana čvrsto spaja paradigmatična nit koja se kreće od njihove književne neuspelosti do refleksija života čitave generacije koju romani prikazuju. S jedne strane, sva tri romana svojim književnim postupkom oslikavaju propast prozaističkog diskursa u Srbiji, kao rezultat produkcije lakih štiva, te degradaciju potražnje čitalačke publike koja je usled bolonjski-reformiranog obrazovanja, trivijalizacije masovnih medija, u potpunosti prihvatila (bez ikakvog komunikacijskog šuma) kôd ovakve literature. S druge strane, kako je diskurs Danila Kiša, Filipa Davida, Borislava Pekića ustuknuo pred navalom nove i „lake“ literature, tako je i književna refleksija jednog društva dobila nove junake i vrednosti, prevashodno zbog strukturalne promene same realnosti. U tom smislu, Vidojković, Rebić i Jovanović su dokument jednog vremena, doba spekulativne realnosti (diktirane s Vol Strita ili ostalih monetarnih centara), koja neumorno rađa novu ideologiju koja divno prianja svakodnevnim sitnim aktivnostima. Ta zbilja je u kontesktu srpskog društva dobila svoju novu dimenziju: izvesnu budućnost (u smislu nemanja iste) te neizvesnu prošlost (u smislu spekulacija istom), i generaciju klabera, buntovnika te sponzoruša u armiji hodajućih dokaza tome.

Sva tri romana svedoče o tome, ne podjednako ubedljivo niti podjednako uspešno, ali su čini se, podjednako upali u okretaj zavrtnja turobne realnosti propalih generacija devedesetih. Svakoj, pa i najgoroj realnosti je potrebna dobra literatura, ne da bi je popravila, već da bi bolje svedočila o njoj.