Beton br.66
Utorak 10. mart 2009.
Piše: Goran Cvetković

Sva ministarkina lica

Branislav Nušić: Gospođa ministarka, reditelj Dušan Jovanović
Slovensko narodno gledališče Nova Gorica i Gledališče Koper

Kad sam saznao da će selektorski tim Sterijinog Pozorja ići da gleda Nušića u režiji slavnog Dušana Jovanovića u Portorož, na slovenačkom primorju, sve sam uradio da me uključe u svoj tim da bih i ja gledao tu predstavu. Slovensko narodno gledališče iz Nove Gorice je prvo pozorište koje je posle raspada SFRJ došlo sa nekoliko predstava u Atelje 212 i u JDP i od tada u Beogradu gostuje skoro svake sezone. Od malog provincijskog pozorišta za desetak godina postalo je pravo evropsko pozorište - po repertoaru, po stilu igre, po ukusu koji se pažljivo neguje i po sve boljoj glumačkoj igri ansambla, stasalom u projektima koje je umetnički direktor, inače Beograđanin, Primož Bebler, vešto birao, od Atlantika do Petrograda. U tom pozorištu režirao je Dejan Mijač Maratonce Dušana Kovačevića i predstava je igrana na Sterijinom Pozorju pre par godina, gde smo takođe upoznali i druge reditelje, Januša Kicu, Vita Taufera, Mateju Koležnik, Diega Di Breu. I kako onda da ne odem na Ministarku u režiji jednog Dušana Jovanovića koji od šezdesetih godina prošlog veka piše pozorišno i politički atraktivne komade i režira svuda po SFRJ, a u Sloveniji važi za nekrunisanog kralja pozorišta sigurno već dvadesetak godina. U Beogradu je režirao i Hamleta u JDP i Boru Ćosića u Ateljeu 212, ali je najbolje prošao sa Molijerom slavnog ruskog autora Bulgakova. Njegov politički i sarkastični pozorišni nerv u tom komadu je proradio da kraja. A i Nušićeva Ministarka imala je sve predznake, u sezoni sa jasnim i metaforičnim naslovom „Odjuga“, gde će se igrati i Ljubomir Simović i Goran Stefanovski, da omogući Dušanu Jovanoviću da napravi pozorišni halo!

 

KRIZA I POSRTANJA

Utoliko je razočarenje bilo veće kad sam video tu ispraznu i potpuno diletantsku predsatavu koju nisam očekivao. Sem nešto jeftinih gegova i nekoliko šala koje duguje Nušiću i njegovom spisateljskom daru, Dušan Jovanović je mirno mogao i da ne dolazi na probe ovog komada. Verujem da bi glumci sami bolje izrežirali predstavu po tekstu Branislava Nušića, a ne bi igrali ovaj katastrofalni galimatijas nemuštog i haotičnog scenskog „inferiorizma“, ako smem tako da nazovem ovaj stil igre koji nam je Dušan Jovanović prodao pod firmom pozorišne predstave. Kao da je hteo da pokaže kako se Nušić ne sme igrati. Njegovi glumci pravili su svoje likove kako je kome palo napamet: od sasvim realističkih, zeta Čede, trezvenog Radoša Bolčine, preko odlučnog da zadrži realitet male uloge i pozorišta, Iva Barišića, koji se borio za lik svoga Mileta iz Protokola, do potpuno ludačkog performera iz nekog nakaznog Monti Pajtonovskog cirkusa, Ujka Vase, mlađahnog i drčnog Gorazda Žilavca. Saša Pavček, gošća iz Ljubljane, kao Živka Ministarka igrala je bar deset likova, ako ne i dobrih dvadesetak. Kako koja scena ili kako koja situacija, eto ti nje u drugom stilu - od heroine do služinčeta, potištena - ponižena, ljutita - nadmena, herojski razobadana, kao Besni Orlando, pa zmijski ponizna i spremna za ujed. Vidi se da glumica ima dara i mogla bi da odigra i Živku Ministarku kako valja, da je samo bilo reditelja na sceni.
Nesrećni Dušan Jovanović nije ni pomislio da razreši Nušića. Bavio se, naročito u poznatim scenam grupne posete porodice, što se smatra gogoljevskim uzletom beogradskog komediografa, samo rasporedom ulazaka glumaca u salon gospođe Ministarke. Tu su se neki kilavi likovi sitno-realističkog prosedea motali po pozornici, pa nema ni metafore, ni ironije, ni komentara ili kritike društva, srbijanskog ili slovenačkog (evropskog). Ranije sam mislio da se Jovanović zapetljao sa Hamletom u Jugoslovenskom dramskom, da prosto nije imao vremena da smisli koncept pa je ređao Šekspirov tekst kao što je to nekad najdosadniji reditelj u Beogradu, profesor Hugo Klajn radio sa Ričardom Trećim i Mijom Aleksićem u Narodnom Pozorištu, ali vidim da Jovanović nikako da se sastane sa koncepcijom i stilom ni u Nušićevoj komediji. Teško je bilo gledati glumce koje znam iz mnogo, mnogo boljih predstava goriškog pozorišta, kako se batrgaju po sceni u Portorožu i izmamljuju pokoji osmeh jeftinim gegovima koje ni jagodinski diletanti više ne prodaju kao Nušićev humor. Ovo je bilo jedno žalosno pozorje gde smo se sreli sa jednom umornom veličinom slovenačkog pozorišta, znamenitim Dušanom Jovanovićem, kome više ništa ne polazi za rukom.
Vreme je da se trgne i razmisli o svemu. Ovako više ne ide.

Cement arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.