Da li je roman Slobodana Vladušića Forward krimi priča, paranoidna teorija zavere, naučna fantastika, horor ili politička alegorija, time se neću baviti. Ono što mene zanime jeste Vladušićeva opsednutost fenomenima kapitalističkih društava, posledicama globalizacije, kao i odnosom malih i velikih kultura (vidi njegove eseje i kritike), što prethodi nastanku njegovog prvenca – satire na savremeno društvo u tranziciji, koja u isto vreme treba da ima odlike „krimikomedije“.
Rumunski pejzaž Forward-a nije ni nalik entropičnim pejzažima anglo-saksonskih postmodernista, koji oslikavaju koroziju zapadnih, visokotehnoloških društava (soliteri, autoputevi, mašine) i urušavanje humanog ideala ljudskog postojanja. Ovde ni od sviftovske satire nećete moći da pronađete ništa, jer autor pokušava da poveže nespojivo: probleme postmodernog sveta i njegove tehnologije (Balard, Pinčon, de Lilo...) – na planu forme, sa problemom tranzicionih, eksploatisanih sredina – na planu sadržaja: Nema više porodica koje bi se okupile oko zajedničkog stola. Nema čak ni porodičnih svađa. Nema ni porodičnog darivanja. Ostali su samo nemi dani, kada se od jutra gleda u plafon i čovek se pita šta dalje... (261). Vladušićeva Rumunija/Srbija i centri poput Londona i Njujorka ne mogu imati dodirnih tačaka na onaj način na koji bi to Vladušić želeo. Liotarovski koncept neljudskog, koji poziva na reorganizaciju našeg odnosa prema tehnologiji, autor je pokušao da ostvari u liku jednog od tri pripovedača, tj. kameri (veštačka inteligencija) koja u prvom delu romana zamenjuje svest junaka Bože Govedine.

Nadomešćivanje čoveka tehnologijom teško se može povezati sa fenomenima problematičnih društava sličnih našem, koje pisac svodi isključivo na stereotipe kojima se neduhovito poigrava: žene kao pušousnate devojke ili plavuše sa ogromnim sisama i muškarca čiji je unutrašnji život sveden na hrkanje i drkanje. Hiperrealni svet S.V. sačinjen je od stranaca i bezbrojnih ekipa turista, koji plaćaju da bi se zabavili, odnosno tukli i pucali u reality avanturama (čitaj režirani ratovi), dece i njihovih dresova sa imenima igrača koji ne znaju ni reč Rumunskog, niti će Rumunski ikada znati, hvalisavih očeva čiji su ženski izdanci uspeli da emigriraju i da zajedno sa naučnicima iz ostalih delova sveta rade na alternativnim izvorima energije da bi prestali ratovi, koji se vode zbog nafte (ironija), zatim makljaže po buvljim pijacama Kineza i Roma, pa sve do sukoba pristalica aktivističkog pokreta okupljenog oko NGO Black community i NGO Women power, koje razdvaja policija.
Balard tokom 60.-ih godina 20. veka ispituje povezanost ljudskog tela i mašine, tog orgazmičkog linka koji se stvara između karoserije i teksture kože, organizujući izložbu slupanih automobila 1970. godine u Londonu, a kasnije stvarajući junakinju Gabrijel (roman Sudar, 1973) čiji su delovi tela postale metalne proteze (slično Pinčonovoj junakinji iz romana V, 1963). Na početku trećeg milenijuma jedan kritičar, a potom i pisac pokušavajući da piše na moderan način, biva fasciniran onim što su radili anglo-saksonski postmodernisti postavljajući sebe u nezgodnu poziciju da imitira pripovedni postupak i katalogizuje fenomene savremenog društva: kulture, nauke, filozofije, medija... Neosmišljeno i krajnje dosadno (ako izuzmemo Vladušićevo pretvaranje postkolonijalnih studija u postkoitalne) spominjanje Deride, Lakana, Fukoa, govori mnogo o Vladušićevom razumevanju ovih mislilaca: Informacija je, dakle, sve ono što se
nazove informacijom. Obratno, fikcija je onda sve što se nazove fikcijom. Fikcija može da bude informacija, informacija može da bude fikcija. Eto šta znači uvid u Ferdinanda de Sosira, velikog švajcarskog lingviste, da je priroda jezičkog znaka arbitrarna (97). Stiče se utisak da se Vladušić (kamera/junak) naglas preslišava, a na momente njegova ironija dostiže zaista zanimljive domete: Zanimljivo i glupo u isto vreme. Kao i sve što u ljudskom mozgu vonja po filozofiji (10).

Radnja Vladušićevog romana smeštena je u Rumuniju, a ne u Srbiju. Samim tim, postavlja se pitanje da li je uopšte ova priča mogla da se napiše o Srbiji; autor je mogao da stvori knjigu o izmišljenoj zemlji, reprezentantu tranzicionih društava. On koristi ovu zemlju kao poligon za svoju sprdnju sa svetskom teorijom zavere i nerešenim posledicama diktature Čaušeskua. Pisac eksportuje likove iz Srbije, na početku romana, tipizira ih i postavlja u kriminalistički reality show (voditeljka/ sponzoruša, genetski modifikovani i neaktuelizovani košarkaš, a-memorični kamerman Govedina i Petrović, zavisnik od internet pornografije, tonac, a možda i bivši filozof). Pri kraju romana, posle kvazilinčovskog obrta, zatamnjenja, Govedina od primata postaje homo sapiens, tj. dobija jednu od osnovnih osobina čoveka, a to je pamćenje.
Detektivska potraga à la Po ponovo se inicira. Kamera je uništena i Govedina postaje narator umesto kamere. Junak se humanizuje. Međutim, iako dolazi do promene fokalizacije, pripovedački postupak ostaje nepromenjen, a čitalac nije obogaćen ni za jednu novu književnu avanturu. Fantastično preobraženi junak Govedina ne čini se kompleksnijim i tako pisac propušta mogućnost da preko momenta metamorfoze razvije i poentira ideje koje je izložio u prvom delu. Na kraju ponovljene, samostalne istrage, Petrović postaje vampir, kolje zubima advokata i umire od leukemije, jer nema dovoljno krvi da bi ostao u životu. U kratkom trećem delu Govedina postaje takođe žrtva savremenih vampira, trgovaca krvlju, koja se koristi za produžetak životnog veka povlašćenih grupa. Narator postaje neimenovani lekar koji otkriva zaveru o novom globalnom danku u krvi. Lekar obznanjuje Govedini da je jedan od glavnih konzumenata terapije Mik Džeger, što je banalna referanca na Poovu priču Ukradeno pismo, na koju se pisac više puta poziva u tekstu. U Ukradenom pismu, pismo kao predmet istrage i glavnog zapleta priče ostavljeno je na najvidljivijem mestu, dostupno svima, a opet nedostupno u svojoj otkrivenosti. Džeger kao mega zvezda postaje u svojoj otkrivenosti za Vladušića simbol ukradenog pisma i čovek-monstrum. Iz poslednjeg poglavlja romana može se zaključiti da je postojanje udruženja „sisača krvi“ istinito ali tajno, dok imenovanjem Džegera, ovo udruženje iz fikcije prelazi u stvarnost. Početkom 70-tih 20. veka, članovi grupe Rolling Stones su podvrgnuti tretmanu zamene krvi u Švajcarskoj. Ovaj tretman ponavljali su više puta i, kako autor biografije Stouns-a tvrdi, taj tretman sprečio je gotovo sigurnu smrt Džegera i Ričardsa od posledica uzimanja teških droga. Svi vide, a niko ne zna (sem autora romana Forward), krv će nam bukvalno isisati tajni svetski upravljači. Pošto se krv veštački ne proizvodi, ostali deo zemaljske populacije biće veliki inkubator krvi za ovu šačicu bogatuna. Poslušajmo anticipativni Vladušićev savet i čuvajmo se vampira.