Beton br.141
Petak 07. mart 2014.
Piše: Goran Cvetković

SREĆNA NOVA 1954.

Avgust u okrugu Osidž, drama Trejsija Letsa, režija: Ljiljana Todorović

ATELJE 212, premijera – nedelja 2. mart 2014.

 

 

 

 

 

Dramski pisac Edvard Olbi pisao je godinama vrlo moderne drame a postao poznat tek kad je napisao sasvim klasičnu dramu o porodičnim, alkoholičarskim svađama, sa dvosmislenim naslovom: Ko se boji Virdžinije Vulf? Tako je i Sem Šepard pisao odlične, moderne i maštovite stvari, koje su, neverovatnom britkošću i pozorišnim inovacijama, zadirale u bit morala svremene Amerike, a postao je poznat tek kad je napisao, pozorišno konvencionalnu, realističku, porodičnu dramu o raspadu Pokopano dete. Tenesi Vilijams trudio se, koliko god je mogao, da nadgradi porodičnu melodramu, ali ostao je poznat, kao jedan od glavnih stubova američke dramaturgije, baš po porodičnim pretraživanjima po prošlosti i krivici, kao u Mački na usijanom limenom krovu, ii u Tramvaju nazvanom čežnja. Judžin O` Nil napisao je brdo ekspresionističkih i simbolističkih stvari, a ostao je poznat po porodičnoj, ličnoj priči: Dugo putovanje u noć. Jedino se Artur Miler borio protiv melodrame i dao velike rezultate u porodičnoj drami koju je unapredio do arhetipa moderne društvene drame u Smrti trgovačkog putnika, ali on se najmanje danas igra i radije se pominje kao jedan od retkih pravih levičara koji je ostao nepokolebljiv u najgora vremena posleratne Amerike, usred Makartijevih ispitivanja i optužbi, zbog kojih su ljudi giubili posao, društveni položaj i život.

 

AVGUST-01

 

Amerika ima dve velike nagrade, to su Oskar za film i Pulicer za pisane forme izražavanja, od novinarstva do drame i romana. Naravno da se te nagrade dodeljuju tako se podrži ono i nešto što se smatra za američki duh. To je i komplikovano i jednostavno, šeme su dosta određene, forma mora da bude strogo realistička, a žanr uglavnom porodična drama. Građanska drama, ali malo grublja, sa dosta skrivanih tajni, koje se otvaraju u toku komada. Ta šema nastala je davnih 50-tih godina prošlog veka i do dan danas se drži tvrđe nego tvrđava Alamo, od koje neki smatraju da počinje američka istorija osvajanja sveta. Pisac Trejsi Lets se ozbiljno udubio u dobitnu kombinaciju – i osvojio sve moguće nagrade za svoju dramu, igra se uspešno na Brodveju i bere svetsku slavu – evo igra se i u prestižnom beogradskom Ateljeu 212, gde mu faktički uopšte nije repertoarsko meesto! Pametni i duhoviti glumac i pisac Trejsi Lets, uzeo je šemu Olbijeve najuspešnijne drame, Ko se boji Virdžinije Vulf, dodao joj još likova i bolest iz najmelodramskije melodrame Tenesi Vilijamsa Mačka na usijanom limenom krovu i sve to smestio u okvire O` Nilovog Dugog puta u noć. Dakle: imamo alkohola i droge, imamo samoubistvo slavnog pesnika koji je ostao bez inspiracije, imamo tešku, neizlečivu bolest, a dodate su i Čehovljeve Tri sestre. Tu su joč i incest, preljuba, intelektualci koji su pokvareni, pošteni radnici koji šu šonje i neverne, zle stare sestre, koje se otimaju o tragično nestalog pisca u godinama...

 

avgust-u-okrugu-osejdz-700x245

 

Naravno, tu počinje raj za glumce: cepanje strasti, duboke emocije, prljavi jezik pijanih ispada, perverzije, zavođenja, laži i istine... puna korpa događanja – more različitih mogućnosti da se odigra taj površni i šematski svet psihopatologije na nivou dajdžest izdanja Sigmunda Frojda, ali samo do anksioznosti i Edipovog kompleksa. Ali ako je to bilo nekako razuzdano i hrabro probijanje granica malograđanskog puritanizma i time opravdavalo melodramu kao žanr, u vreme Tenesi Vilijamsa, pedesetih godina prošlog veka, danas deluje sasvim pasé, kao sto puta podgrejana čorba. Sve deluje predvidljivo i više puta prežvakano, a stil pisanja i stil igre su toliko zatvoreni u sebe, toliko su okrenuti na unutra, ako tako mogu da kažem, da faktički publici ne znači ništa, sem na na nivou voajerskog provirivanja u tuđe sudbine, ionako vrlo providne i samo naizgled opasne i strasne. Da ne govorim o tome da je vrlo pažljivo izbrisan svaki društveni i istorijski kontekst, jer su sve konotacije sasvim opšte i nebitne: to je jedna zapravo nepostojeća porodica, sastavljena od opštih mesta literarnog iskustva. U ovoj verziji ove šeme, pisac se još poigrava i istorijom Indijanaca, jedan lik, neka nesrećna služavka je Indijanka, pa su otvorena i sentimentalna polja tobožnje analize rasne segregacije, obojene mitski zamagljenom poezijom.

 

11706004925312f31472f4e320717710_orig

 

Glavni materijal u ovom komadu i ovoj predstavi, treba da budu dobri glumci, koji će neštedimice prosipati svoj talenat po sceni, sve da bi se publika dobro zabavila nekim tuđim problemima – baš ti bože hvala što ja nisam takav. Rediteljka Ljiljana Todorović i Uprava Ateljea 212 to su dobro shvatili i odredili iskusne glumačke zvezde da odigraju ovaj kasa-štih komad kako su god bolje znali i umeli. Najbolje se snašla Milica Mihajlović, koja je i prevela ovaj komad. Ona je donela savršeno istančano shvaćen lik – sveže, autentično, šarmantno, duhovito i iskreno. Zatim je tu mlada Jelena Petrović, koja je savršeno bila bezobrazna i uzvrpoljena unuka-klinka, koja bi htela da je sve – i droca i cica i tata i mama i Dalaj Lama i kosmička biljka koja se ponovo rađa... Igrala je brzo i duhovito, sa savršenim zanosom i uverljivo. Svi ostali glumci i glumice bili su iskusni i konvencionalni, sa puno scenskih emocija i  vrlo vešto sklopljenih ugodnih inscenacija. Dara Džokić i Anita Mančić, majka i najstarija kćerka, iskoristile su zgodne i dramatične situacije i u skladu sa svojim velikim iskustvom donele su upadljive likove u granicama scenskih uslovnosti. Najdalje od neke moguće tragične istine, bila je u liku sluškinje Indijanke Isidora Minić. Njene poetske tirade delovale su sasvim naučeno i bez dubine, a scenska pojava i delovanje, namešteno i pretenciozno, a trebalo je da daju bar neku dubinu i moguću pobunu protiv neke važne nepravde. Nije ispalo ništa od gtoga. U ostalim ulogama igrali su Branimir Brstina, Jelena Đokić, Branka Šelić, Mladen Andrejević, Marinko Madžgalj i Nenad Ćirić. Na početku smo gledali jedan kratki video snimak monologa Dragana Nikolića, kao pisca koji će se odmah ubiti. Vratolomna scenogarfija, sa mnogo stepenica, uskih platformi, mnogo dasaka i pregrada, delo je Magdalene Vlajić. Kostime je, dosta konvenvcionalno, a i kako bi drukčije, uradila Snežana Pešić Rajić.

 

Dobro skrojen komad, nagrađen američkim nagradama, filmski ekranizovan prošle godine, igran sa svim scenskim strastima koje su nužne, zgodan, kao emotivan, muzejski komad iz pedesetih godina prošlog veka. I eto ti uspeha. Igraće se sigurno, prema burnim reakcijama oduševljene publike, godinama, na kartu više. Pravi komad za neoliberalni kapitalizam u nama i oko nas.

 

Cement arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.