Već na prvi pogled, knjiga Gola priča vrlo lako može zainteresovati radoznalog čitaoca. Podnaslov „Autopoetika i istorija u Grobnici za Borisa Davidoviča Danila Kiša, Novom Jerusalimu Borislava Pekića i Fami o biciklistima Svetislava Basare“ i indeks pojmova kao da ukazuju na nameru autora da se pozabavi preispitivanjem postmodernističkog kanona srpske književnosti uz pomoć Deride, Hejdena Vajta, Fukoa, de Mana, Sloterdajka i drugih savremenih mislilaca. Ali, ova nada će, kada bude počelo pažljivo čitanje, brzo otići u vetar iz prostog razloga što je Igoru Perišiću izgleda nedostajalo elementarno poznavanje navedenih teoretičara za obavljanje najavljenog naučnog poduhvata.
Autor Gole priče smatra da u postmodernizmu dolazi do nihilističkog podrivanja svih pozitivnih vrednosti (275) i on se oseća pozvanim da nam pokaže put u „novi svet koji dolazi posle postmodernizma“ (17). Do „nove utopije“ vodi ga jedan inspirativan tekst Dragana Stojanovića (286) i ona se u celosti zasniva na prepričavanju Sloterdajka. Da li Sloterdajkovo ime treba da legitimiše potpuno preskakanje Liotarove argumentacije iz Postmodernog stanja i Odgovora na pitanje: šta je postmodernizam?
U svega nekoliko rečenica Perišić uspeva da izjednači dekonstrukciju i relativizam: „Dekonstrukcija ne želi da razmatra značenja u tradicionalnom smislu, moglo bi se reći da ona ne želi da tumači delo, već da ga samo čita... implicira da je broj značenja neograničen i ima ih koliko ima i čitanja“(254-255). Svako čitanje, čak i najobičnije parafraziranje je interpretacija, ali da li sve zavisi od čitaoca? Da li to znači da „sve može“ i da između relativizma i dekonstrukcije treba staviti znak jednakosti? Derida ne isključuje autorsku intenciju, niti poriče njeno postojanje, samo je lišava njenog povlašćenog mesta. On piše o neodlučivosti koja otvara polje odluke ili odlučivosti - neodlučivost uvek zahteva odluku u poretku etičko-političke odgovornosti. Neodlučivost je neophodan uslov svake odluke. Da bi struktura neodlučivosti, a sa njom i strukture odluke i odgovornosti bile moguće, mora postojati igra razlika, différance. Da li ovo liči na nihilističko podrivanje svih pozitivnih vrednosti?
Situacija nije ništa bolja ni kada Perišić pokuša da tumači de Mana: „nužno slepilo prouzrokuje ponekad kritičarski uvid (insight) koji je nezavisan od intencije“ (256). Između „ponekad“
i „uvek“ postoji ogromna razlika. Svi kritički tekstovi sadrže ono što de Man naziva kritičkim slepilom: ne samo da kritičar kaže nešto što delo ne sadrži, nego kaže i nešto što nema nameru da saopšti. To ne znači da ono što kritičar kaže nema veze sa delom, nego da se jaz između njegove tvrdnje i namere ne može odbaciti kao puka pogreška. Slepilo je rezultat uvida, a ta činjenica je neraskidivo povezana sa samim činom pisanja.
Perišićevo „nepažljivo čitanje“ najuočljivije je prilikom razmatranja „Deridinog zaključka o proizvoljnosti potpisa“ i tvrdnje kako je „potpis kojim se konačno verifikuje autorstvo jednog sveta zapravo falsifikat“ (285; 209-212). Derida se bavi dekonstrukcijom binarne opozicije imitacija/original, ali tu ne dolazi do zamene jednog termina onim drugim, već do ukazivanja na njihovu međuzavisnost: značenje svakog od njih zavisi od traga onog drugog sadržanog u njegovoj definiciji.
Nastavljajući dalje, Perišić bez problema zaključuje kako „po Deridi, nije moguće pročitati poruku, koja i ne postoji u pravom smislu reči zato što je odsutna instanca koja je emituje“ (210). Zapravo, igrajući se sa potpisom Derida samo akcentuje teze koje je prethodno već izložio. Da bi jedan spis zaista bio spis potrebno je da nastavi da dela, da bude čitljiv čak i ako njegov autor više ne odgovara za ono što je napisao i potpisao - bilo zato što je privremeno odsutan, zato što je mrtav, zato što mu ne ide u prilog intencija spisa ili zato što nije pisao sa intencijom da kaže ono što misli. Literabilnost (koja bi se u izvesnom smislu mogla posmatrati i kao strukturalno nesvesno) uzrokuje da intencija nikada ne može postati potpuno prisutna samoj sebi, a mogućnost ponavljanja i identifikovanja oznake (čitljivost) implicirana je u svakom kodu. Pišući o Ostinu, Derida smatra da standardan slučaj obećanja mora biti prepoznatljiv kao ponavljanje jednog konvencionalnog postupka. Zato oponašanje nije nezgoda koja je slučajno zadesila original, nego je uslov autentičnog i originalnog.
Stvari su još jasnije kada u igru uđe invencija. Invencija je invencija samo ako su njena originalnost i jedinstvenost od početka prekinute javnom prepoznatljivošću, mogućim ponavljanje i re-invencijom. Svaka invencija pretpostavlja da neko ili nešto dolazi prvi put, ali ona može zadobiti status invencije samo ako će njena socijalizacija biti garantovana sistemom konvencija. Može se reći da je invencija invencionisana samo ako se ponavljanje, opštost, opšta dostupnost i publicitet, već predskazuju u strukturi prvog puta.
Navedene primedbe ukazuju da Igor Perišić jednostavno nije uradio ozbiljan naučni rad, a da je Gola priča primer „magistriranja na brzinu“. Međutim, kako očigledne mane nisu primećene i kako je došlo do toga da ova (s)misaona havarija uopšte ugleda svetlost dana u izdanju Platoa i Instituta za književnost i umetnost? Kako se moglo desiti da Aleksandru Jerkovu, Perišićevom mentoru, uredniku u Platou i velikom zastupniku postmodernizma u Srbiji promaknu svi navedeni problemi? Takođe, autor Gole priče ističe kako je njegovo delo svoje konačno uobličenje dobilo u Institutu za književnost i umetnost tokom rada na projektu Savremene književne teorije i njihova primena: nove diskursivne prakse književno-teorijskih proučavanja (rukovodilac Gojko Tešić). Zato, na samom kraju, ostaje pitanje kakav je to projekat bio ako je na njemu uobličena Gola priča Igora Perišića?