Beton br.141
Subota 26. septembar 2015.
Piše: Goran Cvetković

ŠMIRANTSKA LAKRDIJA ZA KRAJ

Mrtve duše, reditelj i kostimograf Kiril Serebrenikov, Gogolj centar, Moskva

Teatar na Terazijama, četvrtak 24. septembar 2015.

49. BITEF


 

Ovih nekoliko godina koliko pišem pozorišne kritike, a to je od 2002. godine, gledao sam skoro sve festivalske predstave na BITEF-u i možda sam svake godine, na kraju te dvonedeljne ili desetodnevne pozorišne burgijade, mogao da napišem isti komentar. Naime, već standardno, od svih predstava na BITEF-u bude najviše tri zaista dobre – kompletne, pametne, atraktivne, iskrene, komunikativne, unapređujuće za teatar uopšte, a pogotovo za gledaoce koji su predstave gledali.


12828315525603b42aac1ad830117419_v4_big


Vratari Bitefa, vratari Bitefa, ni (Jozef) K. vas ne bi poželeo


Ono što je bilo i ostalo zajedničko svim BITEF festivalima, to je ogroman glamur koji se oko predstava stvori, a to se postiže time što nikad nema dovoljno karata, propusnica, mesta u sali za sve zainteresovane, tako da su obavezni redovi pred pozorištima i uvek, nekako odbojni vratari, koji ostaju hladni na sve molbe potencijalnih gledalaca koji nisu stigli ili nisu mogli da kupe karte, a imaju ili nemaju takozvane propusnice, koje praktično u toj gužvi ništa ne znače. Opet, vratarsko i tehničko osoblje festivala, ima tu privilegiju da svoje lične poznanike, prosto uvuče u foaje pozorišta gde se predstava igra i tako još više podigne napetost koja se arogancijom osoblja stvorila. BITEF spretno računa s time da postoji želja kod publike da vidi nešto novo i nepoznato i na toj  motivaciji bazira svoje promotivne i glamurozne aktivnosti. Smišljeno se širi fama oko imena reditelja i trupa koje dolaze na festival a prikrivaju se precizne odrednice i najava predstava, kao i cilj njihovog dolaska i način sklapanja repertoara. Glavno što se može pročitati, i u generalnoj brošuri i u štampi, jesu izjave da je neki reditelj strašno poznat u ovoj ili onoj zemlji i da je baš to delo vrhunac njegove karijere. A to, šta je u tom delu ono zbog čega treba da se vidi na BITEF-u i zašto je baš tada na repertoaru uz ostale predstave, o tome nikad nema mnogo govora. Dešava se da dođu predstave zaista dobrih reditelja, ali ne baš one njihove najbolje, iz različitih razloga: ili su preskupe, ili su već skinute sa repertoara, ili ima nekih tehničkih problema – pa se onda pojave neke manje dobre predstave inače, možda baš dobrih reditelja.


ilijada1

Ilijada (festival.bitef.rs)


U tako stvorenom repertoaru, koji je uglavnom papazjanija od stilova i vrsta pozorišta, što kao model ne mora da bude ni loše, BITEF je od početka bio revija nekih novih tendencija. Zamišljen je pre svaga kao informator novog pozorišta za stručnu i zainteresovanu javnost u priličnoj beogradskoj pozorišnoj provinciji. Tu naravno dolazi problem vrednovanja predstava, sastav žirija i donošenje odluka oko vrlo malog broja nagrada. I, nažalost, vrlo se retko kad dogodi da neka od one pomenute tri zaista dobre predstave, dobije glavnu nagradu „Mira Trailović“, a od ove godine i specijalnu „Jovan Ćirilov“. Eto, tako je ispalo i ove godine – od tri zaista vredne predstave – slovenačke Ilijada, beogradske Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad i nemačke Common ground, samo je reditelj Jernej Lorenci dobio nagradu za režiju, od žirija lista Politika, za svoj rad u Ilijadi. Ovu predstavu je i publika nagradila kao najbolju direktnim ubacivanjem glasačkih listića u providne glasačke kutije, iako je po dužini i intenzitetu aplauza, mnogo bliže toj nagradi izgledala predstava Common ground, no nek im bude.


common_ground2_5540_C_Thomas_Aurin1

Common ground


Ali ono što je začudilo javnost i ove godine, Grande Prix BITEF-a dobila je jedna beznačajna monodramska predstava, koja je više ličila na program u nekom gej baru nego na pozorište, Zbogom, a Specijalnu nagradu „Jovan Ćirilov“ jedna neodlučna dečja predstava HNK Zagreb Mi smo kraljevi a ne ljudi. Takvo žiriranje delovalo kao priličan šamar pozorištu i publici.


Mrtve guše


Poslednje festivalske večeri prikazana je, gromoglasno najavljivana predstava po poznatom romanu Nikolaja Gogolja, Mrtve duše. To je veoma značajno literarno delo i nudi mnoge mogućnosti za scensku adaptaciju, ali naravno, krije i prilične zamke za postavku. U pitanju je sasvim neobičan stil apsurdističke analize slabosti društva, a suština smeha u ovom komadu na sceni, trebalo bi da bude unutrašnja nespojivost karaktera i napetost koja nastaje zbog komentara na ponašanje celokupnog lanca upravljanja državom zakasnelog feudalizma, sve to sagrađeno od vapijući satiričnih dramskih i komedijskih slojeva, koji su postali temelj savremenog dramskog pisanja.


bitef mrtve duše promo_400x0

Mrtve duše


Nažalost, reditelj Serebrenikov prepustio se veselom šegačenju u interpretaciji ovog dela, gradeći groteskne karaktere, toliko prenaglašene i u tako veštačkim i prenaglašenim situacijama koje glumci igraju u potpunoj pozorišnoj šmiri, da je od velike komedije ostalo samo lomatanje po sceni, potpuno proizvoljno i udaljeno od publike toliko, da se niko nijednom nije nasmejao na beskrajne scenske gegove tokom predstave. Zapravo i ova predstava potvrđuje da se i u Rusiji stvorio jedan sloj pozorišnih ljudi koji teže da svoju veštinu nekako prodaju na Zapadu, da se pojave na festivalima i da zadobiju pohvale Evrope, pre svega. Tako nastaju predstave, prazne, lažne, ali pune nadobudne spretnosti i šarenila igre, u beskrajno izmišljanom prostoru i vremenu scene i mašte. Naravno, producenti i selektori evropskih festivala prihvatili su ovakvu rusku ponudu – atraktivno je a ne obavezuje ni na šta, ne znači ništa a prikazuje dosta vešte glumce u vrlo razigranom aranžmanu.


I tako, od festivala do festivala, a eto ti njih i na BITEF-u, da ga slavno zatvore i udare mu pečat, koji verovatno i zaslužuje.

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.