Nastavlja se niz pozorišnih poduhvata koji dokazuju vitalnost građanske klase ili građanskog sveta i građanskog pozorišta danas. Iako je to pozorište odavno potisnuto mnogo modernijim vrstama drama i vrstama teatara, nekako se kod nas sve lakše na scenu postavljaju komadi izvađeni takoreći iz naftalina, o građanskoj porodici i građanskim manirima, iako, kao u slučaju Gospođe Olge Milutina Bojića, sa kritičkim otklonom i komičnim nanosom pastuoznog poteza kičicom natopljenom emocijama i mračnim izvitoperenim strastima građanskih porodica iz bogataških vila, sa letovalištima i automobilima, koji žive i delaju baš u vreme između dva svetska rata – u vreme krvavih kriza, uvođenja diktature i siromašenja milionske mase radnika.

I baš se tada preispituje moral i ljubavne avanture tog gospodina građanina i o tome se ispredaju duge i žalosne drame – sve kao da je Ibzen. A nije Ibzen, iako hoće da liči i na Strindberga, a obojica ruše tabue koji se množe u građanskom svetu, moralu, poslovanju i bogaćenju. Srećom, Milutin Bojić se gadi nad licemerjem građanskog morala pa to donekle olakšava stvar u proceni aktuelnosti njegovog dela. Ali žanr, stil i sama radnja, karakteri – sve je to ipak tako starinsko i u svakom slučaju deo ukupnog građansko-malograđanskog miljea, pa makar da ga i kritikuje i ismeva. Jer moral tih krugova se kritikuje iz njihovog ključa: bračna prevara se tretira kao lični amoralni akt a porodica se brani takva kakvu je oni i zamišljaju i ostvaruju – patrijarhalna, despotska, dok kritika služi da bi se kao takva popravila.

Dakle, jedna izmišljena beogradska porodica lamentira nad svojim lošim materijalnim stanjem i nad činjenicom da se ceo finansijski život te porodice zasniva na novcu očeve ljubavnice. I ta sad žena, gospođa Olga, koja se uvukla licemerno u krevet, ali i u brak svog ljubavnika, pokušava da ozakoni i brak svoje kćerke, možda baš i kćerke dotičnog ljubavnika, sa njegovim sinom iz regularnog braka. Znači imamo i mogući incest. E, a taj sin iz prvog braka je jako ljut na sve i pije i neće da radi, nego i on hoće da iskorišćava tu gospođu Olgu, ali još hoće o tome da sačini ugovor. Svega tu ima – i prevarenog iščekivanja i podvođenja i podmetanja i preljube i frustracije i nasilja i perverzije. Ali, onda se postavlja pitanje: pa šta s tim? Ni društvenog konteksta, ni istorijske zakonitosti, sve samo sebi svrha – kao da virimo kroz ključaonicu ili kao da čitamo herc roman. Operetska i prilično šund situacija – najprivlačniji pozorišni žanr malograđanina, zastupljen ovde sa pristojnim otklonom. Ali to je samo stil igre, žanr je ostvaren do kraja i dominira utiskom.

Reditelj Gorčin Stojanović je sa glumcima Narodnog pozorišta Sombor uspeo da spretno vodi radnju: svi detalji ove priče su uklopljeni i ima dovoljno smeha. Doduše, tu se koketira i sa tragikom položaja nevoljene žene i majke: igra je sa uživljavanjem i tužno Tatjana Šanta Torlaković. Vrlo diskretno i sa razumevanjem za žanr i za stil, glavnog krivca za niskost situacije, advokata Novakovića, igra iskusni i spretni Saša Torlaković. Njegovog sina Gidru – razočaranog i punog društvene truleži od koje se i sam gadi, ali u kojoj i uživa – prilično čedno je odigrao mladi Branislav Jerković. Teško je igrati prljavi krakter a biti lično zakleti trezvenjak i nepušač. Bez tih ličnih iskustava teško se gradi karakter koji svakog jutra dolazi kući pijan u pet ujutro i deli postelju sa ispovraćanim kurvama, pa potom dolazi verenici koja ga obožava. Tu verenicu, zaista kao iz herc romana, igra lako i pokazivački, mlada Marija Bergam. Gospođu Olgu, obojenu svim bojama i premazanu svim mastima, ženu na zalasku izazovne lepote, čist šablon sentimentalnoih opereta, igra sa uživanjem i strasno Ivana V. Jovanović. Obaveznu seksi sluškinju Mariju, igra odgovarajuće veselo i ljubazno Milijana Makević.

Komad se igra u prilično simboličnom i jednostavnoim dekoru koji je postavio sam reditelj, a kostime je bogato napravila Lana Cvijanović.

Predstava Gospođa Olga vraća nas još jednom u neko zaslađeno vreme u kome se igrao fudbal i u kome su se vozila dobra kola oko Kalemegdana. Inače oldtajmeri su velika ljubav doskorašnjeg ministra kulture Brace Petkovića, taman kao da je on dao ideju da se ovaj Bojićev komad izvadi iz pomenutog naftalina. Ali Gorčin Stojanović ga je prilično šeretski postavio, pa su glumci iskoristili šansu da se razmašu tako da ova vodviljska limunada-opereta može da se gleda bez mnogo muke.

Iako bi bilo puno bolje da je bila malo kraća.