Beton br.19
Utorak 15. maj 2007.
Piše: Marjan Čakarević

Skromnost praznine

Miroslav Egerić: Lirski eseji
Zavod za kulturu Vojvodine, 2005.

Vanredno neinspirativan kao tumač književnosti, uprkos čemu u tom svom poslu istrajava, nalazeći se na jednom od institucionalno najvažnijih mesta u srpskoj kulturi, Miroslav Egerić se okušavao i u lirskoj prozi. Tako su tajno, što bi Miro Vuksanović rekao: „kao da neće“, nastajali, i po obimu, još više po pesničkom zamahu i sva sreća po tiražu, skromni zapisi koji pokušavaju da sebe nametnu kao poeziju u prozi, a podvedeni su bezazleno pod žanr lirskih eseja. Ovaj se žanr kao zanimljiv i inspirativan spoj poezije i esejistike nikada nije naročito primio u srpskoj književnosti koja ne voli da su stvari izmešane, nego kao i Egerić teži bistrinama, koje pak teže uzvišenosti, a u toj težnji ostaju da lebde, da igraju svoj ples u praznini, nad prazninom.

Jasnost, palanačka zdravorazumnost i „ranoranilački utilitarizam“ bile bi glavne odlike ove knjige. Besplodnost tog duha zadivljujuća je, ona ozračava sve čega se dotakne. Za razliku od kritike u kojoj je raznim navodima i retoričkim visprenostima moguće biti glup a da to zvuči pametno, u lirici su stvari ogoljene
i precizne, pa tako ovi zapisi, operisani od svakog istinskog nadahnuća, budući lirski, pružaju pravu sliku stvarnih dometa toga duha, a ti dometi ne prebacuju brdo iznad rodne kuće ili prozor stana. Sve je tu skučeno i zagušljivo, iako se neprekidno priziva bistrina i plače se za njom kao za igračkom u svakoj rečenici, ali to je bistrina koja stvari i pojave ne ogoljava do suštine, do metafizičke dubine, nego do neke čudne bezobličnosti, jedna nepatvorena duhovna uravnilovka kojoj je sve isto, i sećanje na majku, i rat, i lipe, i potok, i hleb, sve je to dato u nekoj magli i mutnini, neraspoznatljivo od silnih, kabastih genitivnih metafora, glomaznih epiteta i banalnih fraza o prolaznosti i večnom vraćanju istog. Knjiga vrvi od jasnih uvida ni u šta, prodornih pogleda u prazno, preciznih misli o belini, od hrabrih, angažovanih stavova o lišću na vetru, kontempliranja o pahuljici snega.

 
Kada završih ovu uzbudljivu knjigu, utonuh u dubok san.
Nađoh se na livadi.
Pokošenoj. Nigde nikog.
A na sred te livade videh: usamljen, truo Hrast, zaboravljen iz jedne davne polemike. I ja se zapitah kako iz polemike?! Ali Hrast, i to videh, rešavaše sudbinu sveta, promišljaše istorijske tokove, narode premeštaše.
I pod Hrastom videh promrzlu, jer vetrometina je na livadi toj, ljubičicu kako sanja san koji ni snovi ne bune.
Probudio sam se u goloj, bistroj vodi i sve mi se jasno ukaza.

Ali opasniji je taj duh nego što izgleda. Pišući o detinjstvu, on zaustavlja život i istoriju. Zaklonjen iza titula, kabineta, nagrada, debelih tomova tzv. klasika, on ne želi nikakvo kretanje, jer kretanje uvek znači i stranputice i sumnje i preispitivanje. Taj duh sebe nikada ne dovodi u pitanje i nema nikakav ironijski otklon
prema sebi, on je večnost i savršenstvo, i mada piše o prolaznosti - nimalo u nju zapravo ne veruje. Jedno se banalno logično pitanje nameće kao neminovnost (reč inače tako draga Egeriću): ako je toliko radosti i spokojstva bilo u detinjstvu u rodnom selu, nasuprot taštini i zlu na koje je nailazio na svakom koraku u gradu, pa čak i kod bliskih prijatelja, zašto je uopšte napuštao rodno selo i zlopatio se, namesto da uživa u trešnjama i bregovima svojim? Koji razuman čovek, pošto se pisac neprekidno na razum i umerenost poziva, bira ono što mu samo donosi neprijatnosti? Detinjstvo i jasnost, bistrina za kojima čezne ovaj duh, detinjasta je jasnost, koja stvari ne sme da dovede u pitanje, kao što ni svoje savršenstvo i položaj ne sme da dovede u pitanje, za kojim položajem sebe u svetu hoće da posegne kao dete za slatkišem, a nikako da ga dosegne, tj. da neprekidno, odricanjem i duhovnim radom iznova taj položaj doseže i potvrđuje.
Voleo bi Egerić da ponekad zaliči na Andrića, pa i tad na onog usputnog, nikako najvažnijeg Andrića, ali mu ne polazi za rukom, kao što ponekad, sasvim nesvesno, zanese i na Nastasijevića. Uopšte ima jedna linijica naše posleratne književnosti, sva redom od uglednika, kojoj je Nastasijević ostao nedosanjani san, zabranjena ljubav. Okrenut samoodricanju, samoponištavanju, koja su kod njega bila autentična egzistencijalna drama, Nastasijević ostaje suštinski zatvoren i nerazumljiv ovoj duhovnoj struji koja je sva ogrezla u zemaljskim radostima i preimućstvima. Tako se ovaj pokušaj apgrejdovanja Nastasijevića pokazuje kao jalov, jer nije izazvan nikakvim istinskim duhovnim napetostima, nego je jedna obrazina koja prikriva prazninu i ispraznost. Kao što je profesor i tumač zato što je to ugledno zanimanje, jer u predgrađanskom društvu položaj znači više nego delo, Egerić je tako i pesnik po svojoj volji, a ne po svom moranju.
Polovinom šezdesetih godina u srpskoj poeziji objavila se bila jedna skupinica seoskih pesnika, tzv. samouka, koji u pauzi između motike i sekire izvijahu uz frulu svoju oduševljenost sobom i svojim rodnim krajem. Najpoznatiji iz te stilske formacije je Srbin Dobrica Erić, a pripada joj i Milena Jovović iz sela Dobrače kojoj se u zanosu „omladila mesecu velika zlatna košulja“. Egerićevi zapisi najbliži su ovoj duhovnoj struji, ali, nažalost, i do ovakvih zanosa teško dobacuju.
Posebnu priču predstavljaju štamparske greške, kojih je u ovom knjižuljkuzastrašujuće mnogo (lektor i korektor Ljubinka Egerić), i koje ponekad dovedu do neverovatnih, grotesknih značenjskih obrta. Takođe univerzitetskom profesoru se omakao da li promašaj padeža ili je u pitanju nešto drugo, tek konstrukcija „od neba do korenja travama“ sa strane 49. siluje um, nepotrebno, jer je banalna. Ima i rvanja sa kongruencijom i kung-fua sa interpunkcijom (najveći problem su tačka-zarez i dve tačke). Nešto su brojniji promašaji smisla, što se sve (osim štamparskih grešaka) po pravilu dešava u trenucima kad pokuša da sledi svoj umetnički zanos. Lep su detalj i tri prikaza na kraju knjige, koji bi svi zasluživali poseban tekst: Aleka Vukadinovića (nekad je pisao dobre pesme, šta će mu ovo?), Miloša Petrovića i neizbežnog Mira pogovor-po-pogovor-nagrada Vuksanovića, kojeg čovek ne može da promaši. Vuksanovićev je tekst, naravno, posebno zanimljiv. Oni koji imaju makar i trunku čitalačkog mazohizma ne bi smeli da propuste ovu knjigu, a naročito Vuksanovića, da bi videli kakav je književni ukus pisca koji je dobio ama baš sve uglednije nagrade u Srbiji.

Hrast & ljubica: SANU & Matica

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.