Beton br.10
Utorak 09. januar 2007.
Piše: Redakcija Betona

Skakavac je zašo u rukavac

U ovom času nemali broj kritičara sedi u svojim kabinetima i pravi spiskove za „žetvu lovorika“, kako je taj pohod naših književnica i književnika na nagrade svojevremeno nazvao jedini čovek koji se u ovoj kulturi razumom suprotstavio razornim inflatornim udarima - Predrag Čudić. Ali trend razaranja nije zaustavljen. Stoga je redakcija Betona odlučila da uvede specifičnu, nonprofit nagradu koja bi se zasnivala na strogom vrednosnom sudu. Tako smo ustanovili Zlatnog skakavca za najveće pustošenje srpske književnosti u protekloj sezoni. Dakle, u igri su najgora dela koja je književna manufaktura ponudila u toku kalendarske godine. Nastojeći da očuvamo srpsko književno izobilje, odlučili smo da za ovu nagradu mogu konkurisati svi književni žanrovi.
Na kraju 2006. se ispostavilo da je ponuda zaista velika i žanrovski raznolika. Naravno, mogli smo se odlučiti za naslove poput pesničke knjige Dragoljuba Milanovića koji je iz zatvora, posredstvom izdavačkog švingeraja Slobodana Mašića, poslao svoju mračnu političku epistolu, ali bilo bi to zapravo izneveravanje Zlatnog skakavca, jer takve knjige i ne pretenduju na literaturu, već na proširenje polja političke borbe. Nas je u stvari zanimalo da vidimo kako se u tom polju ponašaju knjige koje se kriju iza etikete „čiste literature“ kao što su Razlike Gorana Petrovića, ili Dar i kob Milosava Tešića, ili antologije kakvim umeju da nas obraduju Mihajlo Pantić i Bojana Stojanović Pantović. Dakle, sušta umetnost. Metodom eliminacije lošeg od lošijeg ili, ako hoćete, dobrog od manje dobrog, krug se na kraju zatvorio oko dve knjige. Napominjemo da je reč o dvema vrlo ambicioznim knjigama koje su sebi postavile velike zadatke. Prva je pokušala da uspostavi „namensku“ kanonsku reprezentaciju srpskog pesništva s kraja XX veka za hrvatsko tržište, a druga je nastojala da dovrši poetičku i političku tranziciju svog autora od mekog postmodernog sveznalaštva, preko turbo mešetarenja devedesetih, do sjaja kartezijanskog uma koji bi trebalo da obezbedi blistavi kontekst za autore i knjige koje mr Pavković svih ovih godina preporučuje i objavljuje u svojim edicijama. Dakle, jasno je da je reč o mikelanđelovskim zamasima kičicom koji ovim knjigama, međutim, nisu doneli ni voluminoznost, niti elementarni kvalitet. U odnosu na preostale loše knjige, ove se izdvajaju i po tome što su „u stanju“ da trajnije pustoš e srpsku književnost od drugih. Takva sinergija dara i kobi zaista se retko sreće.

betonbr10

Umesto obrazloženja

1. Sinan Gudžević o Nebolomstvu
Ta je panorama srpskog pjesništva jedna loša knjiga. U njoj priređivačica nudi svoj književni ukus u formi panorame, nikakvu ona panoramu nije ni načinila. Predgovor je šlampav, zbrdazdolan, u „panorami“ ima samo jedan pjesnik ijekavac, a nema nijednog pjesnika muslimana, niti nesrbina. Kakva je to onda panorama? To otvara podosta pitanja o kulturnoj politici današnje Srbije. Jesu li srpski pjesnici samo oni koje antologičari smatraju srpskim pjesnicima, a nigdje ne obrazlože šta to jednoga pjesnika čini pjesnikom srpskim? U Srbiji ima pjesnika muslimana, kao Ibrahim Hadžić, Ismet Rebronja, Šaban Šarenkapić koji cijeli život iz nje nisu odlazili, a prema književnom su izrazu i temama „srpskiji“ od mnogih drugih kojima se tepa kao predstavnicima nemuštoga „nebolomstva“. To je samo jedna od tačaka gdje se vidi nemar i nehat srpske kulturne elite.

                                                                                              Preuzeto sa sajta www.eckermann.org.yu

                                                                                                                                                                                                                      

2. Saša Ćirić o Dr Batutu
Doktor Batut i magistar Vasa nastupaju protiv nadrilekara. A ko će krenuti na nadripisce, koji doktor sa sveučilišta naših i koji majčin magistar sa instituta naših, koji misli na svoju karijeru i budućnost? Jer sve će to ionako prekriti kiosk, književni list i šaš.
S korica u nas zuri porodični portret nekolikih južnoameričkih državljana - a što, znaće ga tek grafički dizajner, prodavac s kioska, autor (možda) i počasni konsul Nikarague u našoj zemlji (SRB). Koje nas to zlo pridavi i snađe, šta nas iznova udari i zateče? Pa, praznoverje i neznanje, dve opake boljetice veka našeg, 19. i 21, nužda velika nakladnička ne bi li se na vreme na kiosk zaselo, a premijerno, oreol blagopolezni da se steče narodnog prosvetitelja i novog Dositeja našeg (dakako iz manastira u svet kada povrnu se - do manastira i u njemu drugi će autori i urednici vešto, aktuelno i niz dlaku tolkovati).
Pošto Kiš bedni (omaž Steriji) izvojeva svu slobodu da sasvim kreativno, a za vlastite svrhe tuđa dela imaju koristiti se, ni prineti pameti ne beše nam uzeti gvirnuti u naznačeni izvornik, Nadrilekari...(Beograd, 1923), rukom Batuta svojeručno pisanom. Čemu, a i krošto, jer imitovati sa svešću o imitovanju samom, raskaz na narodnu i na Batutovu pedagogiku vrlu, dovoljan za sebe po sebi jeste kao opravdanje osveštanog postupka knjižastvenog.
Dakle, čuvajte se baba-vračara i opakih nadrilekara, etno-običajnih lekarija i masnih neukih (protuzdravstvenih) lagarija, jednu jabuku na dan - lekar iz kuće van, a kad u kuću mora stat, lekara, ne časeći časa, odmah i pod hitno, trkom i čezama, zvat’, o zvat’, i dvaput i triput na svaki’ pola sat, te povrh i pre svega, pre i posle jela ruke treba prat’... Što podseti na surealiste narečeni Kiš: majku treba tući dok je mlada; inače će, dodajemo mi postkiš(ni), definitivno i premijerno završiti na kiosku, ni kriva ni tužna.
Tako jedan zvao vračaru a ne lekara, te mu dete preminulo, oćoravilo, oćopavilo, jedva živu glavu iznelo..., pa posle sebi kose čupao, al’ bilo dockan. A drugi odmahnuo rukom, šta doktori znaju, no zovi nadri-čiču (nije Čiča - njemu se ni grob, o tugo, ne zna), a posle čedo svoje/mati/ženu/zaovu/snajku/pradedu/ kurajbera u zemljicu crnicu skorbno pokopa. A i u svetu belom, ne samo po zatucanoj nam Srbijici, lakoverje caruje i onda kad pomoći ima, a ne samo kad utihne svaka nadežda trezvena. I sve tako, i u maniru tom, ceo jedan tom, na strana 240, tugo nadrisrpska, nadriknjiška, pržena kriška!
Mislim, šta reći? Živeo dr Batut (živeo život i Tola Manojlović pa ga na sreću ne poteže svako za biografski rever - što se ne može reći za Teslu, mladost, Teslu, starost i Teslu, srpsko-hrvatsku svečanost), dole mrak mračnjaštva, narodnjačkog izdavaštva i taštog skribomanijaštva.

 

Ovaj prikaz je pisan za Književni list. Naručilac i urednik Petar Cvetković, odbio ga je rečima da ne bi bilo dobro ni za pisca ni za kritičara da se tekst pojavi.

 

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.