ŠARENA LAŽA ILI TEROR ŠUNDA
Suncokreti, režija: Jelena Bogavac
Premijera za 69. rođendan Narodnog pozorišta „Sterija“, Vršac, 10. februar 2013.
Osnovna krakakteristika šunda je banalnost. Pored toga, šund prosede podrazumeva jednoznačnost, u smislu jednostrukog značenjskog komunakicijskog koda. Znači, šund obrazac pokazuje samo to što se vidi na prvoj ploči sa koje se čita: ništa ne znači ništa drugo i ništa nema nikakvih dubljih značenja, osim onih značenja koja se vide na prvi pogled. Zato je šund obavezan da se bavi umnoženim atrakcijama i beskrajnim ponavljanjima istog nadražaja. Banalnost jezika, direktnost iskaza, oveštalost značenja, prizemni koncept, struktura situacija i likova zasnovani su na primitivnim i drastičnim elementima izraza, pa je i dejstvo tih sklopova šund komunikacije ubitačno primitivno i krajnje dosadno, jer podrazumeva najbanalniji ukus gledalaca.
Šund se najbolje ogleda u pornografiji, iako ga ima u svim vidovima izraza. Pornografija takođe i sama predstavlja samo ono što se vidi – ogoljeno do surovosti i besmisleno samoodređeno. Vrlo je čest slučaj da se šund, kao i pornografija, predstavljaju kao umetnost. To se maskira raznim maskama, a najčešće visokoparnim modernizmom, kome je danas svečano pridodat i postmodernizam, a u pozorištu još i postdramska struktura, koja vrlo lako oslobađa od svakog strukturisanja i daje hordi skribomana i antitalenata prostor da se sakriju od bilo kakvog kriterijuma u nedogledne širine postdramskog, često potpuno obesmišljenog sklopa nedovršenih ili nedomišljenih detalja, prooizvoljno nabacanih u jedno slučajno vreme trajanja, bez ikakve realne međusobne veze. Tako smo gledali i Šekspira i Dostojevskog na našim scenama u tobožnjem maniru postdramskog sklopa, a zapravo potpuno oslobođenoig svakog dubljeg smisla i umetničkog dometa. U najboljim delima pravog postdramskog pozorišta sve je zaista dramatično, čak i u pauzama i u statičnosti, a da ne govorimo u montaži i redosledu scena. Tu je sve zapravo u pitanju i ta pitanja su osvešćena i to sasvim novim sredstvima scenskog izraza.
Najbolja maska za ovakve šund akcije su novi žanrovi kao „Teatar krvi i sperme“ ili „Right in your face“. Tu se nalaze pokrića za razne diletante koji se ne stide da se poigraju tajnama koje se ne pričaju svakome, ali ih prikazuju, naravno, u šund prosedeu – što se najlakše može videti i proceniti po tome što na drastične izjave svi ostaju potpuno hladni, kako glumci tako i publika. Zato autori ovakvih šund tekstova i predstava dodatno koriste i jednu lažnu savremenu formu glume, takozvani obični govor, tobože oslobođen viška scenskog patosa, a zapravo – lišen svakog umetničkog uzbuđenja. Znači bez temperature i bez ikakvog naboja, prosto izgovarati reči i rečenice, paradirati dosadnim i nemaštovitim mizanscenom, sa obaveznim razgolićavanjem bar jedne glumice. Ili bolje glumca, ako ima zainteresovanih. Zapravo, u snobovskom svetu lažnih vrednosti, lažnih festivala, lažnih pozorišta, lažne umetnosti, zapravo u svetu šunda, postoje gotovi recepti kako se prave, naizgled privlačna i atraktivna dela, koja zapravo služe samo kao pokriće takođe lažnim selektorima i lažnim žirijima da ovakve predstave stavljaju na repertoare raznih skupih festivala, pa se posle to podmeće lažnim žirijima, koji se ubeđuju raznim sredstvima, da to, to i to treba nagraditi. Naravno, time se samo uvećava fond šunda u svetu, a publika, jadna, ćuti i trpi.
Na svoj 69. rođendan Narodno Pozorište "Sterija" u Vršcu, napravilo je jedan takav lažni pozorišni događaj, Suncokreti jedne anonimne autorke Mirjane Drljervić u režiji Milene Bogavac. Tu je potpuno demonstriran isprazni parazitski stil igre šund pozorišta i kič sadržaj žanra tobožnjeg postdramskog pozorišta. Tu je, tobože, prikazana neka fiktivna priča o nekoj ženi koja je i ljubavnica na pornografskom nivou, majka do neke mere i supruga do dosade. Ovaj potpuno izmišljeni i nebulozni svet praćen je vrlo proizvoljnim video materijalom autora Igora Markovića, toliko besmislenim da se može uporediti samo sa onim idiotizmom koji smo gledali kao video-rad u predstavi Konstantin. Scenu i kostim radio je Vuk Dautović, sa potpunim odsustvom stila i ukusa, apsolutno vašarski i sasvim u duhu šund prosedea predstave. Kompozitor je bio Igor Gostuški. Glumci su se prenemagali, neki su se trudili da se veselo i opušteno prošetaju po sceni a da se ne oznoje, za to su koristili i mikrofon pred kojim su tobože, pričali nečije intimne, čitaj banalne do bola, priče iz ličnog iskustva. Publika je pred kraj predstave više puta mislila da je svaki od tih monologa kraj predstave, počinjali su diskretno da apalaudiraju, računajući: e, hvala bogu, dočekasmo kraj. Ali, ne! Posle tih naklapanja, još se nešto imalo odigrati – pa opet monolog pred mikrofonom, pa opet još jedan..., dok na kraju jedna glumica, inače poznata kao dobra pevačica, nije zapevala neku od onih numera koju inače peva na estradi – e, to je stvarno bio kraj. Konačno!
Videli smo banalna dečja ćaskanja sa igračkama, videli smo glumicu koja igra seksi lutku na naduvavanje a posle postaje dobra domaćica, videli smo neke devojčice koje hoće da budu porno zvezde i govore tekstove kao iz TV serije Seks i grad, o lakom zavođenju muškaraca, videli smo mačo muškarce u unetrcigeru ili u čizmama, kako nešto zakukavaju, videli smo jednog razigranog dečjeg medvedića, lutku ogromnih razmera kako se kotrlja po sceni i raduje svakom novom danu... Nema šta nismo videli, ali sve je bilo toliko loše i toliko banalno da se ne bih čudio kad bi ova predstava došla na ovogodišnji BITEF i time ispunila zavet i obećanje mladih gradskih čelnika, koji su to pozorištu "Sterija" poželeli u najavnom pozdravnom govoru. Svaka čast: srećan rođendan. Daleko će dogurati.