Miroslav Krleža je bio sasvim jasno deklarisan pisac jugoslovenske i evropske levice, komunista između dva svetska rata. Živeo je i pisao u građanskom društvu – najpre u razvijenom kapitalizmu, sa velikim osloncem na feudalizam na zalasku u Austrougarskoj monarhiji, u njenoj provinciji hrvatskoj, a zatim u protivrečnoj Prvoj Jugoslaviji, kraljevini.

Svaki detalj Krležinog pisanja, naročito u ciklusu o Glembajevima, jasno se odnosi prema društvenim problemima, prema ideologiji, ali i prema moralu, prema nerazrešivim protivrečnostima u trenutku raspada K und K carevine, uključujući i sasvim raspadnut sistem posle Prvog svetskog rata, kada ta imperija konačno nestaje u cepanju na manje, nacionalne države. Svi likovi u ovom ciklusu donose bar nešto od sveta tog splina raspada, i to donose detalje sagledane kritički i kontekstualizirano. Ljubavne avanture su izraz nedoličnosti, ali i prinude preživljavanja nesrećnih bivših ljudi, koji od potomaka značajnih porodica feudalnog vremena, postaju konjušari kod novokomponovanih buržujčića i ratnih profitera... Ženama iz bivšeg visokog društva ostaje da se prosto naprosto kurvaju da bi preživele, jer zapravo ništa ne umeju da rade sem da se dopadaju svojim muževima ili ljubavnicima, koji ih za usluge obasipaju bogatstvom i sjajem. Diskusije ljubavnika posle krevetskih avantura, zapravo su diskusije o propaloj prošlosti i neizvesnoj budućnosti; komedija karnevalske noći je tragedija predsmrtnog ropca jedne cele društvene klase, koja se još kojekako snalazi, ali i srlja u propast, jer neće i ne može da se prilagodi novim, zapravo revolucionarnim vremenima.

U rešavanju tih dilema u filozofskom i neposrednom smislu je ceo postupak pravljenja predstava iz ciklusa o Glembajevima. Jedna od najkomplikovanijih, prava enigma sadržaja i forme, karaktera i odnosa, likova i konteksta, jeste baš Krležina Leda. Ona ima formu koja deluje prepoznatljivo, skoro kao istrgnuta iz nekakve filozofije budoara, ali to je zapravo zamka koja se rešava dubljim sagledavanjem problema i stavljanjem scena u posebne kontekste društvene odgovornosti i provokacije istovremeno. Smeh i tragični otklon, podučavanje i svest o nemoći, komedija jedne tragedije, to bi bile odrednice Krležine Lede.

Slađana Kilibarada opredelila se, kad je pristupila adaptaciji i režiji Lede u zrenjaninskom Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“, za spoljni glamur i skoro potpunu dekontekstualizaciju dela. Njeno interesovanje okrenuto je međusobnim erotskim odnosima likova. Najviše se bavila tehnikama ljubavne obrade sve novih i novih partnera, doduše u krugu najbližih prijatelja, pripadnika nekakvog opšteg visokog društva. To da se to visoko društvo raspada, da se potpuno srozalo, trebalo je da vidimo iz tih neregularnih ljubavnih odnosa, prevara i licemerja, ali ovako bez konteksta – ispalo je samo preslikavanje rekla-kazala pričica sa kojekakvih telenovela. Pa je on onda došao kod ove, pa ju je iskoristio, jer joj je svašta lepoga napričao, što ona nije mogla da čuje od svog i inače promiskuitetnog muža, a onda je došao kod one druge koju muž maltretira, ali onda je ona, kad je pobegla od tog muža, počela njemu da pravi problema, počela je da ga juri, zaboga ostala je u drugom stanju. A jedan osrednji, ali uspešni slikar, zacopao se u neku lolitu i potpuno pobenavio za njom. Tu se još našla i neka sluškinja koju koristi u prolazu, kako kome padne na pamet... Dosta je sve to banalno i nema baš mnogo veze sa Krležom.

Kostimi su bili basnoslovni, Tatjana Radišić se baš naradila, to je ekstravgantno i u kroju i u materijalu. Doduše, malo se teže hoda u tome, jer se ženske, Melita i Klara stalno skidaju i oblače, tako da Edit Tot i Sanja Radišić Subotić deluju više kao važne i srčane manekenke, nego kao pripadnice propale duštvene klase. Vitez Oliver Urban je provorazredni ljubavnik svima, pravi Don Žuan, bez velikog napora i strasti, a o kontekstu i smislu da i ne govorimo. Jedino je Branislav Jerković u ulozi slikara Aurela, pijanog zanesenjaka, dao jednu lepu lekciju o raspadu sveta i veka. Da nije bilo njega na sceni, stvar bi delovala sasvim provincijalno i pretenciozno amaterski. Svojski se potrudio, direktno i jednostavno, nasilno i provokativno, u liku Klanfara, iskusni Mirko Pantelić, dok uteruje strah u kosti svojoj ljigavoj ženi bez morala, da unese malo strasti u ovaj nerazumljivi kalambur mondenske zabave, koji smo dobili umesto kritičke ironijske tragedije. Sluškinja Fani je dosledno i krotko pratila sve naredbe svojih pretpostavljenih, pa tako i one najgore i najnasrtljivije, koje su je i ubile. To je tačno po zadatku, odigrala Jelena Kesić.

Gledali smo jednu nepotrebnu predstavu sa velikim pretenzijama, bez adekvatnog dometa. Nažalost.