PUTEVI SAMO-EMANCIPACIJE
Jasmina Tešanović: Moj život bez mene (Rende, 2013)
U svojoj knjizi Moj život bez mene (Rende, 2013.), feministička spisateljica, prevoditeljka, filmska rediteljka i aktivistkinja Jasmina Tešanović, piše autobiografiju koja se može posmatrati i kao autobiografska proza. Okvir ove autobiografije čine hronološki grubo raspoređena sećanja, dok je unutrašnja struktura knjige mozaična – unutar dvadeset tri kratka poglavlja prozni fragmeniti (pasusi) nisu nužno postavljeni u istu vremensku ravan, već podležu sistemu slobodne montaže i selekcije građe (preskakanje vremenskih ravni ili kondenzovanje događaja), što doprinosi efektu lakoće pripovedanja.
Ženski rodoslov tenzija
Prva polovina knjige govori o odnosu autorke i njenih roditelja, obuhvatajući period njenog odrastanja i adolescencije, i završava se sa njenim upisivanjem Pravnog fakulteta u Milanu. Autorka detaljno opisuje delove svog odrastanja u Kairu, kao i u Milanu, jer je njen otac (inženjer) u tim gradovima radio kao predstavnik jedne od jugoslovenskih firmi. Međutim, tradicionalni odnos koji se obično javlja između dece i roditelja u ulozi njihovih autoriteta koji, po „prirodi stvari“, nameću restriktivna pedagoška pravila, u ovoj knjizi je problematizovan. Iako će autorka svog oca opisivati kao patrijahalnog pater familiasa koji mora da bude glavni u svakoj situaciji, mada ga je i cenila s obzirom na to da je mogao sa njom (ali samo nasamo) da razgovara na ravnoj nozi, odnos majka-ćerka će biti posebno naglašen i u nekom smislu zaoštren. Neke od autorkinih predstava koje je imala o svom ocu, posebno one iz svog mladalačkog perioda – svetski čovek, potencijalni obaveštajac i veliki ženskaroš – mnogo više idu u pravcu idealizacije autoriteta nego što je to slučaj sa njenom majkom. Odnos njih dve je praćen (ne samo tokom Jasmininog odrastanja već i kasnije) nepremostivom tenzijom, koja je bila inicirana nemogućnošću ćerke da u svakoj situaciji udovolji zahtevima autoritarne majke. I zato autorka smišlja način kako da se „prirodno odbrani“: postaje neka vrsta privremenog automata, koji odaje utisak da radi sve ono što se od njega očekuje, ali se tako autorkin život odvija bez nje, tj. bez učešća njene aktivne volje. Inače, ova sintagma „moj život bez mene“ i njene varijacije, stalno će se pojavljivati u knjizi.
Kako autorka detaljno iznosi porodične istorije svojih roditelja i bavi se njihovim poreklom (majčinim južnjačkim i očevim hercegovačkim), posebno će biti apostofiran odnos njene babe, kršne Hercegovke, prema njoj i njenoj majci. U kodeksu tog duboko patrijarhalnog sveta, nemati muškog naslednika predstavljalo je neoprostiv neuspeh. Očeva majka je upravo iz tog razloga prezirala autorkinu majku, dok samu Jasminu nije konstatovala („mislim da je nikad nisam volela, kao ni ona mene“). Vrhunac tog arhaičnog sveta predstavljao je običaj prema kojem je žena morala da preuzme ulogu muža posle njegove smrti, tj. da doslovno postane muškarac, obukavši muške haljine.
Odnos autorke i njene majke u Mom životu bez mene, biće preslikan i na odnos autorke i njene ćerke, ali samo donekle. Autorka kao zrela, emancipovana žena za razliku od svoje školovane ali autoritarne majke (koja je prikazana kao patrijarhalna komunistkinja, istovremeno u ulozi lekarke i moderne, kako Jasmina Tešanović precizno piše, „diplomatske domaćice“), neće tražiti od svoje ćerke da poštuje nikakve patrijarhalne zabrane. Sada je na ženi da odredi šta sme i ne sme (autorka savetuje ćerku), dok je sa istorijom ženskog ugnjetavanja gotovo. Ako pažljivije čitamo knjigu Jasmine Tešanović, ispada da tenzija između mlade i zrele, društveno emancipovane ćerke (dakle, same autorke) i njene majke, koja ni pisanje svoje ćerke ne odobrava, može biti razrešena na simboličkom nivou samo posle majčine smrti
Foto: Vera Vujošević
Kosmopolitska lutanja
U drugom delu knjige, autorka se više ne bavi svojim odrastanjem, već putevima vlastite (ženske) emancipacije, koja je započela njenim napuštanjem roditeljskog doma kada joj je bila 21 godina, tj. prelaskom iz Milana u Rim, i odlukom da se potpuno posveti umetnosti – filmu i pisanju. Ovaj deo se približava više formi memoara, u kojem se autorka bavi pre svega svojom društvenom ulogom, kao i umetničkim radom. Iako se mnogo ne zadržava na događajima-anegdotama koje predočava, već ih taksativno navodi, ona nam omogućava uvid u njen odrasli život i kretanje u okviru različitih umetničkih, aktivističkih i kulturnih scena, kao i brojna poznanstva koja je tokom svog života sklopila: od učestvovanja na feminističkoj i umetničkoj sceni u Italiji tokom 70-tih godina, saradnje sa Miklošom Janšom, druženja sa Laurom Beti i Paolom Pazolinijem, susretom s Brodskim dok stoje zaglavljeni u liftu, pokušajima da intervjuiše Tarkovskog u Moskvi, do svog političkog aktivizma u Srbiji tokom 90-tih i Ženama u Crnom, stalnih putovanja po Evropi i Americi i učestvovanja na filmskim festivalima, itd.
Nije slučajno što se njena dva braka (prvi sa pesnikom i urednikom Rašom Livadom), pominju u prvom delu knjige, u kojem dominiraju odnosi sa užom i širom porodicom. Međutim, iako knjiga sadrži izmešane događaje iz različitih perioda života Jasmine Tešanović, može se zaključiti da funkcioniše kao autorkin narativ o sopstvenoj emancipaciji, ali, u isto vreme, i kao narativ o ženskom oslobođenju uopšte.
Trebalo bi pomenuti još jednu dimenziju odnosa u knjizi, koju i autorka ističe. To je njen odnos spram komunističke, a kasnije post-komunističke stvarnosti u kontekstu relacije majka-ćerka i otac-ćerka. U knjizi, autorkina kritika crvene buržoazije, odnosno tehnokratske nomenklature i privilegovanog života njenih kadrova praćenog konstantnom strepnjom od pada u nemilost, počiva na upotrebi blage ironije. Autorka nam otkriva, kroz polukomične anegdote i situacije, kako je luksuzni život njene porodice van Jugoslavije, samo spolja bio podvrgnut pravilima komunističke etike (u Kairu, autorka je bila primorana da ide peške u internacionalnu školu, kako neko ne bi video da je vozi šofer njenog oca; uprkos svom komoditetu koji su uživali, omiljena uzrečica njenih roditelja je bila: „Nemamo para, siromašni smo. Mi smo komunisti.“; otac je pravi menadžer, veruje u novčane transakcije, itd.), dok oba roditelja umiru kao ubeđeni komunisti koji ne mogu da prihvate regresivna politička zbivanja tokom raspada Jugoslavije.
*
Priča Jasmine Tešanović o vlastitoj emancipaciji i ženskom oslobođenju, može se shvatiti u dva pravca. Ili je Moj život bez mene autobiografska proza u kojoj se govori o nemogućnosti ženskog oslobođenja, jer ono može biti samo delimično zadobijeno (u emotivnom i političkom smislu), jer autorka ostaje da živi život bez sebe, kao „bivša socijalistička princeza“ i unutar nametnutih pravila koja je usvojila još u detinjstvu. Ili ova knjiga govori o zadobijanju ženske slobode (autorka se emancipuje, politički osvešćuje i deluje, seksualno oslobađa, itd.), ali s obzirom na ton blage ironije i odsustva samoironije u autorkinom narativu, onda ovo oslobođenje moramo shvatati kao vrstu feminističkog pamfleta – pa bi tako autorkino življenje života bez sebe postalo topos feminizma (ženski identitet je fluidan, uvek u nastajanju, neuhvatljiv), a kraj knjige krajnje romantičan: „Evo me žive i zdrave, imam neko drugo ime i neki drugi svet... I živeću srećno i zadovoljno zauvek“.
Šta vam je od ove dve stvari bliže, izaberite sami.