Sve je ovde neuobičajeno: starost autora prve knjige, stepen poetičkih razlika njihovih knjiga, način na koji su knjige objavljene u ediciji „Prvoborac“ novopokrenute kuće polemičkog, antirevizionističkog imena. Prvenac na pragu pete decenije, nastao kao rezultat pohađanja radionice pisanja koju su vodili urednici ovih izdanja, pisac Srđan Srdić i kritičar Vladimir Arsenić. Ako se nešto pohvalno može reći o srpskoj književnoj i izdavačkoj sceni, njena nepredvidljiva dinamičnost uvek je bila izražena na njenim rubovima. U doba dominacije komercijalnih izdanja i afirmisanih imena, koji su i s leva i desna pohrlili u Lagunu, „stvarati“ nove pisce više je nego pohvalna izdavačka strategija.

Kratki roman Milka zbogom, vidimo se sutra Nemanje Jovanovića (Čačak, 1974.) pre pripada podvrsti podstanarskog realizma stvarnosne proze, nego bildungs narativu o studentskim počecima jednog pisca, iako roman sadrži oba momenta. Pa ipak, studiranje je u dalekom drugom planu, skriptorska inicijacija postoji kao stalni motivacioni mehanizam, ali nas sa stranica ovog romana zaskače enterijer podstanarskih soba u Beogradu čija teskobna nutrina razobličava patologiju nesrećnih stanodavaca u potrazi za dodatnim a minornim izvorom prihoda i submisivnim ukućanima. Autor je rešio da svoje pripovedanje liši spoljašnjih vremenskih i urbanih koordinata, tek je ponegde naznačena ulica ili kraj grada, čime je narativni fokus izoštren na podzemlje egzistencije, na prinudu privremenog intruderskog zaposedanja tuđeg životnog prostora i na neizbežno deljenje intime sa oronulim gospodarima svojih perifernih sudbina. Jovanovićev narator je sasvim uklopljen u ovaj naturalistički milje, uz otpor i inerciju, erotsku žudnju za prostitutkama, koju nije u stanju da utoli, uz protestnu kleptomansku sklonost i težnju za autorskim iskorakom iz anonimnosti. Njegov „čovek iz podzemlja“, ili iz podstanarskih soba, je perceptivan kao gonzo novinar, otuda su enterijeri i atmosfera svakodnevice prikazani detaljno i efektno, dok njegovo potucanje po jeftinim staništima i poslovima sa kojih brzo utekne ovom romanu pribavljaju kvalitet pikarskog romana.

Milka zbogom, vidimo se sutra tako postaje priča o vagabundu koji je bolji od svog okruženja, dovoljno vitalnom da ostane posmatrač i dokumentarista jednog sveta u raspadanju a ne njegov sastavni deo. Iako tokom svog podstanarskog lutanja vođenog slučajem Jovanovićev narator sreće neobične likove i scene (mogući pedofili, homoseksualni napasnik, transeksualni Rom koji beži od kuće, gramzivi, autoritarni i dementni stanodavci), njegova naracija srećom izmiče tendenciji da se uobliči kao kompendijum bizarnosti. Dodatno topografsko ili hronološko senčenja beogradskog putešestvija ovog lika njegovom potucanju bi pribavilo dodatnu dubinu, gotovo dokumentarističku. S druge strane, kao da je narator stariji od svog lika, odnosno težina egzistencijalne neuklopljenosti postigla bi veću efektnost da je stavljena kao teret nekom sredovečnom samcu, nego studentu, kome, po prirodi stvari, ovakve nezgode, čudne a efemerne, samo gode. Nagli kraj i poslednja rečenica, izjava sasvim sporednog lika koja postaje naslov romana poentiraju akcidentalnost i nedovršivost jednog lutanja, iako je socijalni položaj naratora, uspostavljanjem veze sa devojkom koja mu odgovara i nalaženjem posla u kancelariji, ušao u stabilniju fazu (što opet više odgovara starijem liku nego studentu). Prednost Jovanovićeve proze jeste postojanje duplog dna kod naratora, izvesna zagonetnost koja je ostala da lebdi nad njegovim erotomanskim neuspesima sa prostitutkama i sitnim krađama, koja i ovaj lik i ovu prekinutu pripovest može odvesti u nove naturalističke avanture.

Foto: Beton - Magla

Knjiga priča Izohipse Denisa Čokića (Sisak, 1975.) ima sasvim drugačiji prvoborački bekgraund. Njena poetika zahteva upornog i pažljivog čitaoca, što joj se u doba površnosti i brze konzumacije može pre uzeti za recepcijski nedostatak. Međutim, dok se narativ Jovanovićevog romana doživljava instantno a posle čitanja ostaje u sećanju garež neke gorčine, Čokićeve priče predstavljaju izazov razumevanju, otvarajući se tek pri ponovljenom čitanju. U neku ruku lakše je reći šta ova knjiga nije: nije elitistički neomodernistički eksperiment, bilo bi to pretenciozno učitati u nju, iako podrazumeva obrazovanog čitaoca kome jezik pripovedanja kao hibrid, u koji su ravnopravno uključeni tehnički termini naučnog diskursa, ne predstavlja odbojnu prepreku, već naprotiv, ulaznicu u jednu drugačiju konfiguraciju teksta. S druge strane, ova knjiga nije ni poligon stilskih vežbi, time bi se potcenila njena slojevitost, naporedo sa variranjem pripovednih tehnika, „kvantnim“ poimanjem vremena radnje, referencama na savremenu konceptualnu umetnost i na poznati Šredingerov misaoni eksperiment... Ova knjiga je nešto između eksperimenta i stilskih vežbi, u prostoru neodredljivosti, u kome lebde i pitanja o refleksivnoj „dubini“ i književnoj vrednosti ovako postuliranog teksta. A, zapravo, krivulje koje povezuju tačke jednake nadmorske visine (definicija izohipsi) ne treba u tekstovima Čokićeve knjige povlačiti tražeći simbolički ili intertekstualni ključ, što ne znači da takvih tačaka nema uopšte, već se, paradoksalno, treba prepustiti „površnom“ sloju teksta ne bi li se osetila sva njegova ugnuća i uvijanja, tačke preseka i mesta transfera, recimo iz jedne vremenske ravni u drugu, sva vedrina i dinamika njegove povremeno uvrnute nadrealne logike (kao u prvoj priči „Cold facts“), da bi se, na kraju, iza privida uskomešanog besporetka, koji nije privid već sama supstanca teksta, osetio raskriven jedan biografski narativ, „priče sa letovanja“, biciklističke, putopisne i erotske priče, ili njihovi fragmenti, trauma povratka (u rodni grad) posle dve i po decenije, dakle jedna prepoznatljiva žanrovska potka koja je zauvek i trajno kontaminirana, prepokrivena i eliptično dekapitovana u ovoj atipičnoj poetici.

Izohipse su kao zbirka priča skup neujednačenih priča, i sa stanovišta njihove „transparentnosti“ ili jasnoće (kraj knjige donosi tri priče sa jasnom podelom uloga ili jasnog profila, posle niza priča koja sadrže repetitivne motive i primorske pejzaže) i sa stanovišta njihove stilske i pripovedne zaigranosti. Čokić je sklon izvrtanju perspektiva: tako u priči poznate fabule „Pukotina“ srećemo bivšeg upravnika psihijatrijske ustanove u ulozi pacijenta, dok je u priči „Misaoni eksperiment“ narator Šredingerova mačka (kod Čokića je promenila pol), koji iz mrklog mraka zamišljene kutije, satirično koliko i filozofski, dovodi u pitanje postojanje sveta izvan kutije vlastite svesti. Priče koje su svesno, mada ne i zlonamerno, težile nejasnosti, narativnom kovitlacu i preplitanju motiva, ne mogu imati jasnu i nepodeljenu recepciju ni kod onih čitalaca koji preskoče bankinu otpora inovativnom tekstu i prepreku vlastite inercije. U ponekom trenutku (ovaj) čitalac je poželeo da je svetlost, koja je možda osnovni element, dominantni fenomen i predmet refleksija ovih priča, u većoj meri prožela njihovu strukturu i učinila ih razvijenijim i koherentnijim, ne nužno u smeru pripovednog uobličenja biografske evokacije. Na drugi pogled, ovaj čitalac je ostao zatečen kako čitalačka posvećenost raskriva slojeve i povezuje rasute elemente u smisaoni mozaik teksta na jedan način koji opravdava uloženi čitalački trud. Ne može se biti načisto sa ovim tekstom, treba stalno usklađivati nadmorske visine čitaoca i teksta, ponekad se javi izmaglica od razređenog vazduha a ponekad more prejako ritmički šumi, hipnotišući našu pažnju.