Nikolaj Koljada je napravio bum svojom prvom, široj javnosti poznatom dramom Murlin Munro. Ima tome sigurno dvadesetak godina. Danas je taj pisac svojevrsni guru generacijama mladih, postsovjetskih, ruskih pisaca koji se igraju na Zapadu i po Rusiji, kao i po zemljama koje su doživele tranziciju ili raspad i krupnim koracima grabe u obećani svet kapitalizma, sve kroz blato kojim se bacaju na bivše režime jednoumlja i divljačkog siromaštva. Tako je nastao niz komada o zabačenim gradićima i selendrama bivšeg Sovjetskog saveza, gde se živelo na ivici opstanka i na ivici ludila. Kad je to bilo dozvoljeno, Koljada i sledbenici, okomili su se na te zlehude uslove života i, koristeći se drastičnim naturalizmom i melodramom, počeli mrtvome vuku da mere rep, u crno-crnim tonovima, osvetnički i emotivno da bljuju vatru gneva na propali sistem pravde i jednakosti za sve.

I ta istina o kojoj ovi pisci na čelu sa Koljadom, počinju da pišu kad je svima bilo jasno da je taj društveni sistem srušen, postaje vrlo unosna roba na svetskom tržištu umetnina. Tako se ova kritička literatura o propalim porodicama, o polumrtvim podmorničarima, o ludim radnicima na ko zna kakvim poslovima, izgubljenima u beskraju sibirskih daljina, koji priželjkuju smak sveta, da svima bude tako loše kako je njima svaki dan, o blasfemičnim muško-ženskim odnosima, o propasti nade, o religioznim fantazmima, o smrtonosnim igrama sa ionako izgubljenim životom. Uz sav talenat pisaca poput Koljade, sve te melodrame ostale su, kao i sve melodrame, zakopane u sopstveni ograničeni intelektualno-emotivni prostor, koji nije ništa drugo do jednostavnim emocijama nabijena žanr slika.

Scena iz predstave (RTVojvodina)

Sva pusta mašta Koljade i sledbenika utrošena je na to da se drastična slika sveta opiše tako da se duboko dožive površinske posledice delovanja jedne državne strukture, a o toj strukturi, zapravo, nema ni reči, sem u smislu pikantnih detalja učinka. I svi ti likovi i njihovi odnosi u biranim situacijama, samo su žanr slika koja pruža emotivno uživljavanje u stepenovanu patnju i muku potpuno rastrojenih zombija, koji su, hteli-ne-hteli, pristali na strašnu, trajnu ponižavajuću eksploataciju. U tim vešto skrojenim komadima, kao u svakoj melodrami, nema prostora za sumnju, za promenu, za pobunu, za ulazak čistog vazduha u memljive podrume duše građana odustalih od života, a publika je tu samo da šeruje i lajkuje muke nesrećnih robijaša jednoumlja.

U predstavi Bobana Skerlića i Narodnog pozorišta iz Kikinde došle su do izražaja sve slabosti ove ciljane dramaturgije. Reditelj i adaptator drame nije ni jednog momenta poverovao da je reč o stvarnim ljudima, nego je od likova napravio groteskne maskote namenski skrojenih scena i odnosa. Najpre je komad potpuno zatvorio za bilo kakvu istinitost time što je kao scenografsko rešenje odabrao totalnu metaforu i materijalizovao je – svi likovi žive bukvalno u kanalizaciji. Iako pri tom obavljaju razne svoje dnevne delatnosti kao da žive u nekoj skoro pa obično nameštenoj kući, i to u kući za izdavanje u koju se useli jedan od novih direktora velikog privrednog giganta u malom gradu. Ta osnovna pretenciozna nelogičnost, ilustrativni rad scenografkinje Milice Đurin, odmah je zatvorila komad, pa se od početka do kraja, za svih sat i četrdeset minuta, zapravo ništa ne dešava u razvoju drame. Jeste, tu se govore razne rečenice, tu se vrše vrlo opskurne fizičke radnje: seksualni činovi i batinanje, ali pod opterećenjem scenskog rešenja sve postaje besmisleno.

Nikolaj Koljada

Zapravo, tom besmislu doprineo je stil igre glumaca koji ni jednog trenutka nisu dozvolili bilo kakvoj istini da iz njih izađe, nego su neprestano tragali za novim i novim maskirajućim efektima: u stilizaciji besa, u stilizaciji vapaja, u stilizaciji strepnje, u stilizaciji potrebe za bekstvom, u stilizaciji vere u boga, u stilizaciji katastrofičnog totalitarizma, kao i u stilizaciji opšteg ludila i pijanstva. Sve je bilo ispunjeno polugrotesknim kricima i prenemaganjima, umesto da se reditelj i glumci zadube u stvarne probleme o kojima bi se kod Koljade svakako moglo naći dovoljno materijala. Reditelj Skerlić je čak prišao i nekom osavremenjivanju i posrbljivanju ovog mučnog komada, tako što je pokušao da rusku daleku pustaru prikaže kao neku nedefinisanu srpsku provinciju. To je delovalo toliko banalno, taman toliko koliko je delovalo kičerski površno ubacivanje savremenih likova političara u pojedine, potpuno neopravdano izabrane, delove radnje – čisto parade radi. Niti ti političari imaju veze sa tim i takvim problemima, niti to što su oni apostrofirani nekoga baš mnogo briga.

Inače odlični i nagrađivani glumci: Marina Vodeničar, Đorđe Marković i Marko Gvero sledili su rediteljeve zamisli i trudili se da do kraja odigraju jedno amaterski shvaćeno ludilo straha i beznađa, a potpuno nepotrebna gošća Bojana Maljević mučila je i sebe i druge svojim diletantskim scenama pijanstva i tobožnjeg vapaja za izbavljenjem. Tako smo dobili od jednog prilično prevaziđenog komada još besmisleniju predstavu o ničemu, koje treba da izgleda kao da je o nečemu strašno opasnom i treškom.

Šteta truda i vremena.